TREĆE PREDAVANJE

Berlin, 20. novembar 1915.

Dane, kada smo ovde mogli biti zajedno, upotrebili smo da bi sa jedne ili druge strane bacili svetlost na povezanost čovekovoga života na fizičkome planu i života koji provede između smrti i novoga rođenja, i na ponešto o povezanosti pojedinih uzastopnih zemaljskih života koje proživljava čovek. Videli ste da kad pokušavamo da tač­nije ulazimo u pojedine od ovih odnosa, ispitivanje svakako postaje komplikovanije, ali će nam ono, u osnovi uzeto, tek tada biti plodotvorno, i tek će nam takvo ispitivanje, koje ulazi u pojedinačno, donekle moći davati mnoga razjašnjenja o pojedinostima, kao i o pitanjima i zagonetki života. Želimo da nešto napredujemo u takvome posmatranju, i zato danas svakako moramo početi time što ćemo pomalo ulaziti u raščlanjenje čoveka koje već poznajemo, ali koje hoćemo da ponovno raspravimo u pogledu na svojstva, koja će nam biti važna za sledeće razmatranje.

Sad, dragi moji prijatelji, mi kao ljudi ovde na zemlji, kao što znate iz raznih mojih ciklu­sa, knjiga i predavanja, živimo u sasvim određenoj epohi zemaljskoga razvoja. I mi smo, iz čitavoga duha naših posmatranja, mogli razabrati da jedan unutrašnji smisao, izvesni unu­trašnji značaj ima to što mi svoje duše pronosimo kroz razne epohe zemaljskoga razvitka. Iz prikaza koji su bili dati, već ste mogli sagledati kako ne samo spoljašnji, nego sav čovekov ži­vot ovde na zemlji razumljivo biva različit nakon različitih epoha. Već kada posmatramo sa­mo postatlantske epohe – najpre ćemo pogledati samo život duše – drukčiji je bio život duše u staroindijsko doba, drukčiji u prapersijsko, u egipatsko-haldejsko, grčko-latinsko ili u naše doba. Mi pronosimo naše duše kroz sve te epohe. U svim ovim epohama, kod većine lju­di ponovljeno u jednoj epohi, naše duše traže tela koja im omogućavaju da tako prime svet, kako se on može primiti upravo snagama te epohe.

Kada se podsetite šta je bilo rečeno o svojstvima duševnoga života u pojedinim epohama, moći ćete da dobijete još tačniji uvid. Ako na primer pogledamo život u prvoj postatlantskoj epohi, utvrđujemo da su se ljudske duše tokom zemaljskoga života prvenstveno bavile time da izdejstvuju međudejstvo njihovoga vlastitog bića sa eterskim telom, da dakle takoreći is­prav­no dožive ono što se može doživeti, kad čovek ovde, u zemaljskome životu, kao duša uglavnom stoji u međudejstvu sa eterskim telom. Zatim je u drugoj postatlantskoj epohi duša doživljavala sve ono što može doživeti kada stoji u pravome međudejstvu sa astralnim telom. U trećem postatlantskom kulturnom periodu duša je doživljvala sve što se može doživeti u me­đudejstvu sa dušom osećaja. U četvrtome kulturnom periodu duša je doživljavala među­dej­stvo sa dušom razuma ili ćudi, a u naše vreme se doživljava sve što se može doživeti, kada se stoji u međudejstvu sa dušom svesti. U kojoj je meri duša, koja se u pojedinim epohama pokretala u ovim članovima čovečje prirode, doživljavala ovo ili ono, toliko se ona dalje po­me­rala u opštem napretku svetova. I u bitnome se razlikuje ono, što čovek u ovim različitim epohama doživljava u odnosima vlastite duše prema čitavome svetu. Nakon onoga što je dosad bilo dato, već se mora stvoriti neka predstava o tome. U naše vreme čovek dakle živi u duši svesti, i čitava kultura naše pete kulturne epohe sadrži se u tome da sva čovečja duša, da čitavo čovečje „ja“ prema svetu stvori odnose koji su dati kroz odnos prema duši svesti. Što čovek može doživeti kad u dušu svesti unese svoju snagu, to on doživljava u našoj epohi.

Sada pak možemo čitavu stvar uzeti i sa drugoga stanovišta. Čime se u opštoj kosmičkoj povezanosti dešava življenje u duši svesti? Naravno da čovek ne živi samo u duši svesti, nego i u ostalim članovima ljudske prirode. U naše vreme u užem smislu stvaramo sposobnosti koje čovečanstvo upravo sada izgrađuje, prvenstveno time da sa našim „ja“, zaobilazno kroz dušu svesti, između rođenja i smrti ovde pravilno živimo u organizaciji našega fizičkog tela. U četvrtoj postatlantskoj epohi, Grk još nije poput nas živeo u u povezanosti svoga fizičkog tela. Grk je u telu živeo još samo na unutarnji način. To je činilo da on radi na duši razuma ili ćudi. Time je bio u položaju da na sasvim drukčiji način ispuni svoje fizičko telo, nego što mi to možemo. On je na primer o svakome pokretu ruke imao mnogo jaču nijansu osećaja nego današnji čovek. Nijedna spoljna nauka ne može ulaziti u ove stvari, ali one su postojale. Kada bi savio ruku, Grk je osećao kako nabubre pojedini mišići, kako se stvara jedan ugao. Time je on kao vajar bio u položaju da sasvim drukčije stvara. Današnji vajar radi po modelu; gleda model i po njemu radi. Tako nije bilo kod Grka. On je imao unutarnji osećaj o formi ruke, fizi­onomiji i tako dalje. Kod njega je to bio unutarnji osećaj. Sada je čovek na izvestan način istrgnut iz onoga što može doživeti u fizičkome telu, jer on živi u duši svesti. On je doduše takoreći dublje ušao u svoje fizičko telo, postao srodniji sa njim nego je to mogao biti Grk, ali je time postao i neosetljiviji za sve što daje fizičko telo. On se organima fizičkoga tela služi u višem smislu nego Grk. Grk nije mogao videti određene nijanse boja kao mi danas, jer još nije bio tako uguran u fizičko telo. Kad čitate Homera, možete videti kako malo boja on na­vo­di. To se dakle menja na ovaj način. Ćovek biva srodniji sa svojim fizičkim telom, ali time ne oseća sviju unutrašnjost u njemu. Štaviše bi se moralo kazati da on u fizičkome telu više ne oseća svoju unutrašnjost, više udara na spoljni svet. To je ukratko borba sa sposobnostima fizičkoga tela, dok je u helenstvu naprotiv postojala borba sa formom. Tako možemo kazati da dušu svesti formiramo upravo time, da sa našim „ja“ ulazimo u donekle unutarnje srodstvo sa fizičkim telom, što ispravno upiremo u naše fizičko telo. Time je došlo vreme kada više ne znamo mnogo o spiritualnim procesima i stvarima, došlo je vreme materijalizma, budući da se čovek tako mnogo ugurao u fizičko telo.

No u fizičkome telu naravno opet leži etersko telo. Grk je mnogo više znao o svome eter­sko­me telu. Osećao je da, makar u slabome odjeku, etersko telo uvek odzvanja pri fizičkim pokretima tela. Još je osećao da se ne pokreće samo fizička ruka, nego se pokreće i eterska ruka i ona je utemeljena u fizičkome pokretu. To se dakle izgubilo. Čovek je pak u grčko vreme sve proživljavao tako, da se u svome eteskom telu osećao mnogo intenzivnije nego mi sada. To kod njega nije bilo izgubljeno. Mi smo sve to proživeli kao duše, to se krije u našem eterskom telu. Sve se to krije u konzerviranim mislima. I kada istupimo iz sveta, u kome se nalazimo između smrti i novoga rođenja, kao u zaboravu ostavljamo sve ono što smo ranije sasvim dobro mogli savladati u našem eterskom telu. Dok sada tako duboko udaramo u naše fizičko telo, ostavljamo za sobom ono što smo zaradili u grčkoj epohi. Iz toga već vidimo da naše etersko telo zaista sadrži vrlo mnogo toga o čemu čovek danas nema ikakvu svest. Čo­vek sada svoju svest uglavnom razvija u fizičkome telu. Time pripokriva ono što se nalazi u njegovome eterskom telu. Da je on svestan čitavoga znanja o svojoj unutarnjoj organizaciji, koju je pripojio eterskome telu, beskarajno bi više znao nego sada. Jer, ovo etersko telo je steklo određenu savršenost, koja je veća nego što je čovek danas toga svestan. Uopšte je u odnosu na etersko telo potisnuto mnogo toga, jer to zapravo ne dovodimo do svesti na odgovarajući način; ne znamo mnogo o eterskome telu.

U eterskome telu kakvo znamo, između ostaloga opet radi astralno telo. Sve što radi etersko telo, mora se naravno zamisliti kao prožeto astralnim telom. Kada bi čovek iznenada mogao uzdići sve što sadrži etersko telo, bio bi beskrajno mnogo mudriji nego što jeste u sadašnjoj epohi, gde se on upravo bori sa svojim fizičkim telom. Jer ovo etersko telo na pri­mer sadrži – u čemu naravno učestvuje astralno telo – beskrajna blaga mudrosti. Ona su dole u našoj duši, u eterskome telu. To su pre svega mnoštva istorijskih stvari, mnoštva znanja. Primer je recimo s obzirom na geometriju. Već sam jednom izrekao, kako nesvesno znate mnogo o geometriji. To je istina, jer kad upoznajete geometriju, ne možete je upoznavati spoljašnjim stvarima, nego je čovek uzdiže dok dovodi do svesti ono što se nalazi u eterskome telu. Kad spoljašnje crta figure, one mu služe samo kao podsticaj. Kad nacrtam trougao, za koga znam da ima 180 stepeni, ja to znam na osnovu eterskoga tela. Crtanje figu­ra je samo spekulacija ljudske lenjosti. U stvarnosti nesvesno znate sve što možete upoznati geometrijom. To se krije dole u dubinama nesvesnoga duševnog života. Čovek uopšte ne zna kako je mudar u podsvesnim dubinama duše. Kada bi to samo znao! Nesreća ljudskoga razvoja ne leži u tome što ljudi imaju malo mudrosti u sebi, nego u tome da oni ne mogu izvući mudrost iz vlastite duše. Sav vaspitni razvoj počiva na tome, da se iz dubina duše izvuku skrivene mudrosti. Kada pak ne bismo morali izvlačiti te stvari, ipak ne bismo mogli kako treba unaprediti naš razvoj. Vidite, kad prema fizičkome telu ne bismo dobili odnos kakav sad imamo, rađali bismo se kao strahovito pametna deca, i uopšte ne bi mnogo koštalo da srazmerno rano izvučemo ono što krije etersko telo. No čovek bi tada primenjivao premalo truda na dostizanje mudrosti. Time bi one premalo bile njegova svojina, on bi previše bio je­dan otisak mudrosti. Personalno usvajanje nastaje time da prema fizičkome telu imamo odnos kakav je on sada, u petoj kulturnoj epohi. Tek ovo personalno usvajanje čini da znanje pos­tane naše vlastito znanje, i mi ga imamo za sebe kada ga uzdižemo na ovaj način. To važi u odnosu na etersko telo.

U odnosu na astralno telo postoji nešto sasvim drugo, tu važi ovo što sledi. Kad bismo mogli izvući sve pojedinosti koje leže u astralnome telu, sve što ono zna, to zapravo ne bi bio neki dobitak za naš sadašnji život. Tada bismo u stvari živeli kao automati u okviru čove­čanstva. Naše astralno telo na primer zna – ne naša svest, već astralno telo – kako ono kao as­tra­lno telo stoji prema svakome pojedinačnom čoveku, sa kojim se sreta u životu. Naše astralno telo ima takvu svest. Tako da, kada bismo učinili svesnim sve što zna astralno telo – onaj koji to hoće, ne može, a onaj koji može to ne čini, jer bi ono vodilo stvaranju okultnoga egoizma najrđavije vrste – tada bi se na primer tačno znalo: sa ovom ili onom ličnosti pos­tižeš neprijatnosti, sa drugom ćeš doživeti prijateljstvo. Takvo znanje bi naravno promenilo život, ali u nepovoljnome smislu za naše sadašnje zemaljske odnose. Sada bih mogao pripo­vedati mnogo o tome šta zna astralno telo, ali to nesvesno izvršava već i njegovo znanje – samo jedno znanje, na koje se malo obaziremo u povezanosti čovekova života.

Uzmimo da neki čovek gine u nesreći. Kada posmatramo obični život čoveka, nama to, zar ne, izgleda kao da ga je zadesila nesreća. Jer, kako je stvorena današnja svest, čovek ne traži nevolju. Kada bi se ispitalo astralno telo, ne bi se videla ikakva nesreća koju čovek ne traži u svome astralnom telu. Što je nužno za uobičajenu svest, tome se težilo iz slobodnoga unutarnjeg izbora astralnog tela. To je htelo, zaista htelo astralno telo. Čak i kada neko biva pregažen na šinama, to je bilo privedeno odmeravanjem astralnoga tela za svu povezanost života, to nije nešto što je čisto zadesilo čoveka.

Dakle, ne samo da našu povezanost sa ostalim čovekom imamo kao mudrost u astralnome telu, već takođe imamo našu povezanost sa čitavim spoljnim životom, sa onim što se odi­grava u vidu prirodnih ili socijalnih događaja u koje smo upleteni. Dobro je što ono tu jeste i treba da bude zaključano, inače ništa ne bismo učili za dalji razvitak. No u astralnome telu je prisutna jedna stvarna misao, znači neka vrsta znanja o svemu što naše biće pokazuje u vezi sa događajima i elementima čoveka, u koje smo upleteni. Kako rekoh, u običnome životu lju­di prilično malo paze na to. Jer, kada nas zadesi bilo šta, o čemu kažemo „to nas je baš zade­silo“, mi to po pravilu posmatramo samo po onome što nas je snašlo. Uopšte se ne odmerava šta bi se desilo, kada nas to ne bi zadesilo. Izvući ću jedan eklatantan primer. Čovek je ranjen u nekome trenutku života. Zar ne, u običnome životu se misli samo da je on bio ranjen. – To se zaključuje. Ne gleda se šta bi pak bilo da čovek nije ranjen. Jer, kroz ranjavanje se, zar ne, menja sav život, sve se sledeće drukčije dešava. No astralno telo proviđa svu povezanost, jer ono stoji pre ranjavanja. Može se kazati da je astralno telo vidivito.

I pravo „ja“, koje počiva u još dubljoj podsvesti, koje imamo u onome najdubljem, ono je još vidovitije, mnogo vidovitije. Zar ne, vi ste, dragi moji prijatelji, načisto da smo naše fizičko telo obrazovali već na starome Saturnu, naše etersko telo smo obrazovali na starome Suncu, a naše astralno telo na starome Mesecu. Naše „ja“ je beba među čovekovim člano­vima, ono je najmlađe. Kako je sada izgrađeno fizičko telo, naše „ja“ će biti obrazovano tek na Vulkanu, ono će dakle nakon Jupiterovoga i Venerinog razvitka biti pri tome. No ovo „ja“ istovremeno počiva u krilu duhovnoga sveta. Tada, za vreme Vulkanovoga vremena, iz „ja“ će zračiti ogromno znanje o povezanosti života. No ovo znanje je već sada u nama, i razvoj Jupitera i Venere će se sastojati iz izvlačenja sposobnosti za to.

Dakle, dok gledamo na ove podosnove duševnoga života, mi na čudesan način sagleda­va­mo našu povezanost sa duhovnim svetom. Nama ljudima je u normalnome životu pre svega dato samo ono što primamo dok se „ja“ ogleda u fizičkome telu. No iza toga počiva daleko rašireno zemaljsko znanje, koje se nalazi u eterskome telu. Iza toga opet počiva vidovito znanje, koje se već nalazi u astralnome telu, i jedno još vidovitije znanje, koje postoji u pravome „ja“. Dobro je unapred razmisliti o ovim stvarima, pre no što uđemo u ono što sad hoću da raspravim.

Uzmimo sledeći slučaj, koji nam sada hiljadostruko govori duši. Neki čovek je u mlada­la­čkome uzrastu, kako se to sad često dešava, na poprištu rata bio odveden kroz dveri smrti. Vidite, tu nastupa da dublji članovi čovečje prirode, etersko, astralno telo i „ja“, na sasvim dru­gi način bivaju istrgnuti iz veze sa fizičkim telom, nego kada je čovek ostario i polagano umire u svome krevetu. Ovde se često utvrđuje brže odvajanje od fizičkoga tela. Već sam go­vorio o proročanskim svojstvima eterskoga tela. Kazali smo da čak u slikama snova – koje nastaju time da se astralno telo priklanja eterskome telu i da etersko telo dobija odraženo ono što doživljava astralno telo – kada bismo ove slike na neki način mogli izložiti, u njima bi ležalo nešto proročansko, što nam ukazuje na budući život.

Za onoga, koji sad kao duhovni istraživač treba da ispituje te stvari, iz takvoga odme­ra­vanja nastaje važno pitanje. Jednom se svakako mora postaviti to pitanje, ali se tada u pos­tavljanju pitanja nalazi neka vrsta vođenja ka odgovoru, koji se onda mora predati iz vido­vitoga posmatranja. Kaže se, na primer, da je čovek ovde na zemlji ipak određen da, kad život normalno teče, dostigne starost patrijarha, da polagano troši svoj život. Tako su uređeni njegovo etersko, astralno telo i „ja“. To se može desiti u normalnome toku života. Sad je izne­nada jednim metkom, koji pogađa čoveka, ometena sva povezanost. Time je pak iz života istrgnuta jedna sposobnost, na primer sposobnost eterskoga tela – sada ću posmatranje upra­viti na pojedinoga čoveka – dakle snaga koja je kroz sav život mogla proročki delovati, koju je čovek još mogao sprovoditi kroz mnoge životne odnose. Ona biva odvojena od fizičkoga pla­na. Ako uzmemo da ga metak nije pogodio – možemo postavljati hipoteze i previđati da je to razumljivo karma – tada bi trebalo da čovek ovu snagu postepeno upotrebljava u svome eterskom telu, možda tokom mnogih godina. Ta snaga je ipak u unutrašnjosti njegove duše; ona „ne da nije tu“. Da je ona tu, vidi se već kada se pogleda unatrag na tablo takvoga čove­ka, koga je pogodio metak, kada se dakle osvrne na njegovo etersko telo. Već sam pomenuo da takav tablo života ima sasvim drukčiji karakter. To je karaker kao da ono prilazi iz spolj­noga sveta, kao da ne bi u toj meri moralo biti stvoreno od strane unutarnjega sveta. Ukratko, ona energija, ona snaga koja je tada odsečena, ostaje u čoveku. Posmatranje takođe predaje da je ona tu, da ona menja sav naredni život nakon smrti. Isto je tako sa snagom astralnoga tela. Ona bi takođe bila upotrebljena tokom čitavoga života. Ona je takođe još tu. Ukratko, čovek sasvim drukčije prolazi kroz dveri smrti kada je nasilno istrgnut sa fizičkoga plana, kada je recimo pogođen metkom i time napušta život, nego kada bi polagano umro u krevetu.

Sad nastaje veliko pitanje za istraživača duha: šta to zapravo znači? Šta za jednu epohu znači da je čovek kroz ono što sam naveo, u duhovni svet uneo nešto sasvim drugo, nego što on unosi kad proživi svoj život? Za epohu, kao što je ova u kojoj živimo, to je od beskrajno velikoga značaja, jer se u duhovni svet tako unosi mnogo ovoga što je opisano. Šta to pak znači za duhovni svet? To je pitanje od ogromnoga značaja. – Kada se pomalo uviđa u odnos duhovnoga prema fizičkome svetu, kako to možete pročitati u mome bečkom ciklisu „Unu­trašnje biće čoveka i život između smrti i novoga rođenja“, tada se približava ono što čovek tako dugo nije mogao verovati, što se pak sasvim jasno prikazuje duhovnome istraživanju: da se zaista menjaju svi pojmovi i predstave, kada se dođe u duhovni svet. I tako ne biva samo onda kada se u duhovni svet ulazi inicijacijom, nego i pri prolasku kroz smrt.

Vidite, u osnovi se čovečanstvo zaista sve više i više razvija u određenome pravcu, može se kazati, takozvanoga pojma bivanja. I danas je već prisutna silna zadubljenost u naklonost prema pojmu bivanja. Šta se zapravo misli sa pojmom bivanja? Pa, danas jedva da može vredeti išta što se ne daje pojmom „biti“. Kad dođe neko ko ne govori o ičemu što je na dohvat ruke, smatra se fantastom. Ljudi idu naokolo i pričaju o „stvarnome“, naspram čega čista misao nije ništa. Danas ima bezbroj ljudi, koji ne paze na misli zato što ne mogu da ih uhvate. Za njih „biti“ znači: čovek u vidu debelog klipa dobija ono što zapaža. Ne treba ništa da radi da bi išta bilo nešto, nego se to daje kao u bivanju. I što se na ovaj način ne daje kao bivajuće, to ljudi sve manje žele da uvaže.

Slučaj je obratan u razvoju duhovnoga svata. Ono što je „bivajuće“, što vrši utisak kao fizički predmet, za čoveka u duhovnome znači nešto neprijateljsko, ometajuće, zašta zna da ono pripada ništavnome, da je osuđeno da iščezne u ništavilu. I tako čovek bez daljega dolazi u jednu duhovnu oblast ne baš mnogo razvijenih duša, duša koje su, mogao bih kazati, još jednako naivne za duh, kao što su mnoge duše naivne za zemlju, i tamo se za umrle duše utvrđuje suprotan sud. Ono našta polažu vrednost, ne sme „biti“, kao što se ovde na zemlji govori o „biti“. Što je ovde bivanje, to nema vrednost za ove duše. U duhovnome životu je tako, da čovek stoji naspram čistih duhovnih bića. Ona deluju na njega. Tek ih morate dovesti do pogleda. Tu je ovako: čovek stoji u duhovnome svetu; iza njega stoje duše duhovnih hijerarhija, anđeli, arhanđeli i tako dalje. Čovek zna da su one tu. No kada one tu moraju biti za njega, tek ih mora probuditi za ono, što ovde zovemo bivanjem. Što u duhovnome svetu deluje na nekoga, on mora dovesti do imaginiranja. Neprobuđeno bivanje, za koje se ništa ne čini, koje je naprosto prisutno kao debeli klip, tamo je bivanje bez vrednosti.

Čovek stoji ovde na zemlji, okružen je prirodom i duhovnim svetom do koga se mora uzdići, koji tu nije bez daljega. Imati prirodu oko sebe, to nikoga ne košta posebnog truda. Ona se sama od sebe predaje kao jedno bivanje. Zato materijalisti vole da oko sebe imaju prirodu. Nje pak više nema u duhovnome svetu. U duhovnome svetu nema ničega što se ne zaradi. Tu čovek svagda mora biti delatan. Ovde je sasvim drukčiji svet, svet koji je čovek napustio. Na njega se uvek pogleduje kao na bivajući svet: ovaj svet, koji u sebi nosi prolaznost, neprestano se bori sa ništavilom.

Kada bi duša na trenutak bila takva, da iščezne svet koji vole materijalisti, da ljudi ništa ne znaju o svome telu, da sebi tek moraju stvarati imaginacije, kad recimo ništa ne bi znali o stolu dok ga sami misaono ne stvore, ali bi zato videli duhovni svet, za ovdašnji život bi imali ono što tamo imaju u duhovnome svetu. Duhovni svet se dovodi do gledanja samo kroz vlastitu delatnost. Tamo je uvek prisutan naš ovostrani, dakle tamošnji onostrani svet. Dok je ovde skriveno nebo i tu je uvek samo svet koji je oko nas, tamo je svet zapravo skriven kada se on delatno ne dovodi do vlastitoga pogleda. Onostrano, naše ovostrano, jeste svet u koji se ne može čisto verovati, već o kome se može neposredno znati. Što pak ovaj ovde naš svet čini kobnim, kada se on posmatra sa stanovišta drugoga sveta, jeste da je on prožet bivanjem. Smeta, zaista smeta što je ovaj svet prožet bivanjem. Kad mnogi kažu: „Ja bih već hteo da verujem u duhovni svet, kada bih ga samo ovde mogao videti!“ – to se može porediti sa onim što kažu duše u duhovnome svetu: „Pa, već bi se mogao podnositi ovaj fizički svet, koji je dole stalno prisutan, kad on neprestano ne bi ‘bio’, kad ne bi tako nametljivo u sebi imao bivanje. Uopšte se ne može pogledati dole na zemlju, a da ona u svim tačkama nema to strahovito „bivanje’“.

I kada je neko ovde praktičan materijalist i ne može da veruje u ideale, on voli samo bivanje. No time se ovde ne širi nazor o pukome ometajućem bivanju, s vremena na vreme uvek nastaju idealisti, koji čine da ljudi veruju u snagu ideala i njihovu delotvornost u istorijskome napretku. U svet se unose ideali moralnoga, lepog, religioznog. U to naravno ne veruju okoreli materijalisti, oni to najčešće odbijaju sa par reči. Ono što što biva ometajuće u materijalnome smislu, unosi se upravo kao vrednost života na fizičkome planu. I kada se sa jednoga višeg ljudskog stanovišta posmatra razvoj čovečanstva na zemlji, kaže se: sigurno, pri­roda je velika i značajna; ona je „tu“. No šta bi bio sav ovaj ljudski život, kada bi tu bila samo ova postojeća priroda – i još tako lepa – kad čovek ne bi mogao imati ideale, kad ne bi mogao biti podstaknut ne od strane onoga što „biva“, nego od onoga što „treba da biva“ u moral­nome, religioznom, umetničkom, pedagoškom životu? Što nije bivajuće, mogao bih kazati, to prodire iz duhovnoga sveta kao ideal čovečanstva – ono ne-bivajuće, ali koje treba da biva, tek to život čini vrednim. To dobro oseća svako, ko nije sasvim propao u blatu mate­rijalizma. I tako se oni, koji nastupaju u toku istorije i u posebnome smislu znače nosioce ideala, pojavljuju kao ti koji, iz života koji „treba da bude“, tek čine vrednim „bivajući“ život.

I sada se za istraživača duha ispostavlja: iz duhovnoga sveta se na sličan način gleda una­trag na zemaljski život, ali tako da čovek kao viša duša nosi želju da sve na zemlji ne bude čisto „jeste“; da među onim, što je nastupilo na zemlji, bude i nečega što u najemenentnijem smi­slu na zemaljski način ne znači „jeste“. U zemaljsko bivanje mora se umešati nešto dru­kčije od onoga, što u uobičajenome zemaljskom smislu „jeste“. I to se, mogao bih kazati, ispo­stavlja kao beskrajno značajno kada se predaje istraživaču duha, kod onih života koji su bili obdareni dugim življenjem a ono je ipak bilo nasilno prekinuto, tako da imamo deo tak­voga života koji je sa onostranoga stanovišta viđen kao određen za bivanje, a ono nije proživljeno. Uzmimo da je neki čovek živeo u svetu do dvadeset pete, dvadeset šeste godine, umesto da je, prema svojim životnim snagama, živeo do sedamdesete, osamdesete godine. Tada je recimo bio pogođen metkom. Njegovi članovi čovečje prirode izdenada su bili rastvoreni. Etersko, astralno telo i „ja“ bi još dugo mogli razvijati nadarenost održavanja fizičkoga tela. Što je tu još moglo slediti nakon metka, bilo je određeno za zemaljski život; ono nije naraslo u bivanju. No to se s one strane ističe tako, da se vidi: tu dole nije čisto bivajuće, tu je u zemaljsko bivanje dodato i nešto što je određeno za bivanje, ali nije proži­velo bivanje koje je prisutno samo u postavci. Nije proživljeno ni ono što u određenome smislu treba da „bude bivanje“. Zato su oni, koji dakle spoljnim povodom rano okončavaju svoj život, dok prolaze dveri smrti, u sličnome smislu – ne u istome – duhovni glasnici, idealisti koji dolaze na zemlju da bi onome što je bivajuće, dodali ono što treba da biva. Tako se uzdižu oni, što rano prolaze kroz dveri smrti, da bi nebu doneli vesti kako dole na zemlji postoji i ono što treba da biva, ne samo ono što biva.

To je beskrajno duboko, značajno otkriće, koje se može učiniti kada se dođe na ovo poglavlje duhovnoga istraživanja, dok se upoznaju idealisti koji su bili okrenuti nebu, a koji su postali idealisti time time što su, ovde na zemlji, na navedeni način prošli kroz dveri smrti. I nama u sadašnje vreme veoma dobro dolikuje, da sa našim dušama istinski sjedinimo takve misli.

Kada stupimo na poljane duhovnoga života, neophodno je da pored onih koji takoreći izvršavaju zadatke u duhovnome životu, budu i oni koji ukazuju na zemlju, tako da su oni zapravo nešto utkali u zemaljski razvoj, ali su to isticali ranije nego što je, prema postavci, to trebalo uzdizati. Zato takođe treba kazati: oni koji dakle prolaze kroz dveri smrti, u mnogome pogledu za ljudske duše u duhovnome svetu bivaju ti, koji onostranome daju verovanje u visine zemaljskoga života, verovanje da zemaljski život u sebi takođe sadrži duhovno kao vrednost. Oni tamo zauzimaju sličan položaj, kao idealisti ovde na zemlji.

Mi se već jednom moramo oglasiti time da ljude, dok oni dalje žive u duhovnome svetu, ne smemo predstavljati onakvima kakvi su na kraju postali. Podrazumeva se da nije tačna tri­vijalna predstava koju stvaraju ljudi, da na primer, kad neko umre kao dete, on dalje živi kao dete. Oblik koji mrtvi imaju na kraju, može se tako slikovito pojaviti u imaginaciji; no to nije oblik, već izražaj. Može da umre dete, ali biće čoveka, koji je utelovljen u detetu, može da bude vrlo razvijena duša, te da nakon smrti dalje živi kao vrlo visoko razvijena duša. To sam već često pominjao.

Sada pak vidimo da u duhovni svet biva uneto nešto što je povezano sa zemaljskim ali ne narasta u njemu, nešto što takoreći treba onostrano da biva. Ono sudeluje u razvoju, koji ljudska duša sad opet proživljava između smrti i novoga rođenja. Vide se kako ljudi, koji su prošli kroz dveri smrti, tako proživljavaju život između smrti i novoga rođenja, da donekle ono zemaljsko-ljudsko u mnogo bogatijem, mnogo opsežnijem smislu onostrano dovode do predstave, nego što to može biti za onoga koji je proživeo normalan zemaljski život. O tome, zar ne, ne treba da odlučuje ono što je obeleženo karmom. Kad čovek ostari, to je karma. Kada umre mlad, to je karma. No upravo kao što se čovek, prema ovostranoj svesti, ne može na zemlji svojevoljno učiniti ovom ili onom individulnosti, tako ni zemaljskom svesti ne može biti određeno kako treba da se uobliči život između smrti i novoga rođenja. Kad dakle čovek nasilno iz fizičkoga postojanja ode naviše u duhovni svet, on ima mnogo intenzivnije imaginativno gledanje o svemu ljudskome, nego što bi ga imao kad bi na drugi način stupio u duhovni svet.

Može se kazati da ljudi, koji tako prolaze kroz dveri smrti, tokom života između smrti i novoga rođenja stoje posebno blizu onome što se na zemlji dešava u smislu opšteljudskoga. To se može videti pri ispitivanju čoveka, koji u nekome delu života čini nešto naročito važno, tako da se dolazi do toga da taj čovek čini odgovarajuću stvar. Recimo da čovek u četrdeset devetoj godini čini nešto – što se razumljivo može videti samo okultnim pogledom – što je beskrajno važno u nekome pravcu. To se ispituje unatrag. Tada se u nekome ranijem utelov­ljenju toga čoveka vidi da je on tada, možda upravo u svojoj četrdeset devetoj godini, umro više ili manje nasilnom smrću. Znači da je on upravo time postigao snažnu vezu sa idejnim razvitkom zemlje, da je zadobio ono što „treba da biva“ za duhovni svet. Time je imao veliku snagu da se utelovi čitavim duševnim bićem, da ono, što je određeno, ispuni u određenoj godini. Iz ovoga se takođe može uvideti – o tome sam govorio zadnji put – da ljudi, koji poimence svojom voljom treba da izvrše mnogo toga, koji dakle više žive za opšte čovečanstvo, na neki način su, u nekoj ranijoj inkarnaciji prihvatili život kakav „treba da biva“.

Posebno je teško kad neko hoće da život u duhovnome predstavi kao da je to samo nešto razređeni zemaljski život, kada se on miri sa ovom predstavom, koju dostiže o duhovnome svetu: fizički život je ovde uvek poznat po sebi; s one strane je život, koji je nepoznat; otuda i važi suprotnost za duhovni svet. Čovek ne običava da sebi takođe tačno predstavi da zapravo, ako on pritom ništa ne čini, u duhovnome životu sve biva tamno i mračno, da on sve to tek mora uzdići do svetlosti i da je sve ovostrano vidljivo s one strane – onostrano je tamo naše ovostrano – te da se ono što je važno, što je tu primešano, sadrži u onome što „treba da biva“. Ta se predstava mora zavrediti, kada na pravi način hoće da se uviđa povezanost fizičkoga sa duhovnim životom.

Kazao sam da je u naše vreme sasvim dobro, da se upoznamo sa takvim predstavama. Jer, u naše vreme se bolom pokrenuta duša tako često pita: zašto pak moraju toliki ljudi u najcvetnijem životnom uzrastu biti dozvani u duhovni svet? Zašto nisu mogli ovde izgraditi svoj život? I koliko god to čudno zvuči – kako rekoh, duhovne istine katkad mogu tako okrut­no izgledati – ipak je tačno da se u duhovni svet moraju unositi mogućnosti takvoga gledanja na zemlju, da sâma zemlja može biti prožeta duhom. Kada bi svi ljudi dostigli normalnu životnu starost, kad nijedan čovek ne bi bio mučenik, nijedan bio u položaju da se žrtvuje u ranome uzrastu, tada bi zemlja odozgo izgledala kao da je potpala bezvrednome bivanju. Što je zemlji primešano u idealnome, to istovremeno iz prošloga svagda stvara bolje buduće. I to je takođe povezano sa onim što je tu žrtvovano. Čovek koji sa dvadeset šest godina žrtvuje sav naredni život, on sav taj naredni život, koji bi inače upotrebio na svoj spoljašnji rad, daje procesu napretka čovečanstva. To dalje živi. U onome, što tu sad postoji od snaga napretka, živi ono što su ljudi žrtvovali od života koji bi ovde još mogli proživeti. Zemaljski razvoj potrebuje žrtvovanje života. Tu se može videti kako on, što inače u naše materijalističko doba samo predstavlja više apstraktan pojam, kako to postaje beskrajno konkretno.

Još u jednome drukčijem smislu, nego što sam to ovde razlagao u julu, možemo da kažemo: ne samo da eterska tela takoreći deluju u čitavoj povezanosti napretka čovečanstva, već takođe deluje i rad onih koji su rano prošli kroz smrt. Rad ovih individualnosti je takav, da možemo kazati: ko su pak oni koji prvenstveno rade za opšte čovečansko, koji sebi pos­tavljaju opšte zadatke u docnijim inkarnacijama? To su oni, koji su u nekoj ranijoj inkarnaciji na bilo koji način proživeli žrtvenu smrt. Ove predane prirode, koje su ovde na zemlji naklo­njene duhu, to zahvaljuju njihovome mučeničkom životu u nekoj prethodnoj inkarnaciji. Zemlja ne bi mogla napredovati, kada se ti ljudi ne bi žrtvovali.

I kada se to promisli, dragi moji prijatelji, iz sadašnjosti se može uputiti pogled na buduć­nost. Toliki su mnogi sada žrtvovani, žrtvuju se. Koliko je to bolno kada se posmatra sa ličnih stanovišta, toliko se ono može ulepšati kada se posmatra sa stanovišta mudrosti sveta. Jedna­ko mnogo, koliko je sada žrtvovano, u budućnosti će biti dato u snagama napretka. Čove­čan­stvu su potrebne takve snage napretka. To se danas još ne promišlja u dovoljnome smislu, ali će se promišljati kada proteknu ne samo vekovi, već dovoljan niz decenija nakon materija­lis­tičkoga razvoja čovečanstva. Materijalizam će besomučnom brzinom vući svoje konsekven­ce. Unutrašnji vrhunac materijalizma je bio u devetnaestome veku, ali ljudi bi bili potopljeni u materijalizmu, kada ne bi bio dat jedan preokret. Ovaj preokret treba da bude dat pomoću duhovne nauke. On pak može biti dat samo radom jakih snaga, time da se u zemaljski život doista uvede ono što je idejno. Mnogi koji su sada prozvani, služiće tome da zemlja ne pot­padne materijalizmu, da on ne zagospodari kao jedini.

Pročitajte to, dragi moji prijatelji, u ciklusu predavanja o apokalipsi, gde je ono bilo navedeno samo u velikim potezima, i iz toga stvorite pojam koliko će mnogo plodova žrtve­nih smrti biti potrebno zemlji u budućnosti, da bi bila oslobođena potapanja u materijalizam i sve što je sa njim vezano, svađe, mržnje, neprijateljstva, da bi bila toga oslobođena barem onoliko koliko to mora biti, da bi mogla proživeti svoj dalji put u kosmos. Već je to tako da vremena poput naših, više nego druga, iziskuju da se ne samo misli na ono što se dešava, nego da se misli i na plodove toga što se dešava. Ove plodove možemo spoznati samo kada sa dve strane uočavamo postojanje sveta, sa ove dve strane koje nam pokazuju da mi zbilja proživljavamo dva sasvim različita pola života, ovde između rođenja i smrti, tamo između smrti i novoga rođenja. Ovde smo u izvesnome smislu pasivni sa našim najunutarnjijim bi­ćem, zaista moramo da radimo tako da to mnogim biva mnogo i premnogo, ako hoćemo da se uzvinemo do gledanja duhovnoga sveta. Tamo je neophodno da budemo aktivni, delatni, da bismo ono, u čemu smo sada, da bismo dakle u našem pogledu imali neposredan današnji svet. Naspram toga, kao jednu opomenu, dole ispod sebe uvek imamo jedan „bivajući“ svet.

Ovde u zemaljskome svetu idealisti nose ono što „treba da biva“, što čini da „bivajuće“ bude vredno. U svet, gde ljudi idu kroz dveri smrti, u koji ulaze oni što su proživeli svoj ži­vot, da bi u regularnome toku nastavili zemaljski život, takođe ulaze koji više ili manje rano umiru kao mučenici, i oni su tamo svedoci da ovde dole nisu samo materijalisti, ne samo ono što je potpalo ništavnome i privremenom, već da je ovoj zemlji primešano to što joj pridru­žuju oni što nisu sasvim proživeli život, nego im je on bio nasilno razoren.

Ovakve se stvari moraju izimati ne samo razumski, već se moraju duboko prožimati ose­ćanjem, čime se razjašnjava mnogo toga. U sadašnjici su svakako sadržane mnoge zagonetke, ali se neke razjašnjavaju kada se dakle ono što se bolno dešava, posmatra u vezi sa velikom mudro­sti sveta.

To je opet i jedno poglavlje koje nam, kada upravo izrečeno primenimo na naše vreme, može uteloviti važnu istinu:

 Iz hrabrosti boraca,

 Iz krvi bojeva,

 Iz patnje napuštenih,

 Iz žrtvenih dela naroda

 Izrašće plod duha –

 Uprave li duše duha svesne

 Svoj um na carstvo duha.

 *