TRECE POGLAVLJE
Burkhard se udobno zavalio u žutoj stolici od pletenog pruća, sa širokim
panama šeširom zabačenim na teme čitao je neki časopis i pušio sedeći u svetlom, suncem obasjanom venjaku na zapadnoj strani kuće u kojoj se nalazio atelje, a nedaleko od njega je Veragut ispred slikarskih nogara čučao na niskoj stolici na rasklapanje. Crtež sa likom čitača je bio gotov, krupne mrlje bojom bile su nanete sigurnom rukom, pa je sad radio lice. Cela slika je svojim svetlim, lakim, osunčanim a ipak umerenim tonovima odisala radošću. Provejavao je prodoran miris uljanih boja i dima havana cigare, skrivene u zelenilu ptice su puštale tanke, podnevnom žegom prigušene krike i cvrkutale sanjivo. Pjer se sklupčao na podu sa velikom geografskom kartom ispred sebe i tankim kažiprstom crtao po njoj zamišljena putovanja.
Nemoj da zaspiš! opomenu ga slikar. Burkhard, smejući se, zatrepta očima i zatrese glavom.
Pjer, gde se sad nalaziš?
Cekaj da pročitam požuri Pjer sa odgovorom i poče da sriče neki naziv sa
karte. Evo me u Lu. . U Luc. . . u Lucernu. Ima tu neko jezero ili more. ćiko, da li je to veće jezero od našeg?
Mnogo je veće! Dvadeset puta veće! Jednom bi trebalo da odeš tamo.
Hoću. Kada budem imao auto, odvešću se u Beč, i X Lucern, i na Severrio
more, i u Indiju tamo gde je tvoja kuća. Hoćeš li tada biti kod kuće?
Svakako, Pjer. Kad god mi dođu gosti, ja sam kod kuće. Poći ćemo tada do mog majmuna koji se zove Pendek i kus je nema rep, ali zato ima snežnobele zaliske. Ponećemo puške pa ćemo se čamcem otisnuti na reku i odstreliti krokodila,
Pjer se zadovoljno klatio vižljastim gornjim delom lela. Čika je produžio
priču o svojoj krčevini usred malajske prašume, govorio je tako zanimljivo i dugo da se mališan naposletku umorio i više nije bio u stanju da prati njegove reči. Rasejano je proučavao svoju kartu, ali je njegov otac utoliko pažljivije slušao ćaskanje svog prijatelja, koji je sa zadovoljstvom i ovlaš govorio o radu i lovu, o izletima na konjima i sa čamcima, o Ijupkim selima sa kolibama od bambusove trske, o majmunima, čapljama, orlovima i leptirima, otkrivajući svoj tihi život u tropskoj šumi i daleko od sveta tako primamljivo i prisno, da se slikaru učinilo da mu se kroz malu pukotinu pruža pogled na bogatu, slikovitu, blaženu rajsku zemlju. Slušao je o tihim, velikim rekama u prašutni, o gustišu paprati visokih kao stabla i prostranim nizinama po kojima se leluja lalangtrava čovečje visine, slušao je o večerima bujnih boja na obali mora, o koralnim ostrvima i plavim vulkanima, o neobuzdanim, besomučnim kišama i ognjenim burama, o sanjarenju i spokojnom
razmišljanju u vrele dane na širokim, senovitim verandama belih kućica plantažera, o vrevi po ulicama kineskih gradova i o večernjim časovima odmora koje Malajci provode kraj plitkih, kamenom okruženih malih jezera ispred džamija.
Veragut je, kao što je to i ranije činio ponekad, maštao o dalekoj
postojbini svog prijatelja, a da nije ni slutio da su osećanja čežnje i tihe
žudnje koja bi ga obuzimala upravo odgovarala Burkhardovim skrivenim namerama. Nisu ga mamili samo sjaj tropskih mora i ostrva, ni obilje šuma i reka, ili šarenilo polunagih Ijudi prirode izazivajući u njemu očaravajuće slike. Mnogo više je žudio za tim dalekim i spokojnim svetom u kome bi njegove patnje, brige, borbe i lišavanja morali postati tuđi, daleki i naposletku izbledeti, tanio bi mu sa duše spale stotine malih svakodnevnih opterećenja, a prihvatila bi ga jedna nova, čista atmosfera bez krivice i patnji.
Popodne je odmicalo i senke su promicale. Pjer je već odavno otrčao,
Burkhard je postepeno umukao i naposletku zadremao, a slika je bila bezmalo gotova i slikar je za koji trenutak sklopio umorne oči, spustio ruke i nekoliko minuta skoro bolnom usrdnošću uvlačio u sebe duboku, suncem protkanu tišinu toga časa, uživajući u blizini svoga prijatelja, u
umirujućem zamoru nakon uspešnog rada i u obamrlosti opuštenih živaca. Pored zanosa predanog i bespoštednog rada ti trenuci umornog opuštanja, slični smirenom stanju vegetativnog dremeža između sna i jave, već su odavna za njega predstavljali najveće zadovoljstvo i utehu. Tiho se digao da ne probudi Burkharda i pažljivo odneo platno u atelje. Skinuo je slikarsku bluzu, oprao ruke i u hladnoj vodi okupao pomalo zamorene oči. Četvrt časa kasnije ponovo je izišao i za trenutak se pažljivo zagledao u lice usnulog prijatelja, a zatim ga je probudio zviždukom koji su još pre dvadeset i pet godina ugovorili kao tajni signal i znak raspoznavanja.
Mladiću, ako si se naspavao poče da ga bodri mogao bi mi još malo
pričati kako je tamo kod tebe, budući da sam te pored rada slušao samo sa pola uva. Pomenuo si i neke fotografije, ako ih imaš uza se, mogli bismo ih pogledati.
Svakako, hajde, pođi sa mnom!
Oto Burkhard je već nekoliko dana iščekivao taj trenutak. Dugi niz godina mu je bila želja da Veraguta jednom domami k sebi u Istočnu Aziju i da ga neko vreme zadrži kod sebe. Ovog puta, smatrajući da je to poslednja prilika, pripremao se promišljeno i planski. Cim bi se njih dvojica udobno smestili u Burkhardovoj sobi, ćaskajući pri večernjoj svetlosti o Indiji, Burkhard je iz svog kofera vadio uvek nove i nove albume i mape sa fotografijama. Slikar se oduševljavao i divio tom obilju, dok je Burkhard bio uzdržan i pravio se da tim slikama
ne pndaje nikakvu naročitu vrednost, ali je u sebi krišom veoma napeto
iščekivao kakvo će biti njihovo dejstvo.
Prekrasnih li snimaka! uzviknu Veragut razdragano. Jesi li ih sve sam
snimio?
Delimično da odvrati Burkhard suvo a neke su delo mojih tamošnjih
poznanika. Hteo sam da bar naslutiš kako je to otprilike kod nas.
Izgovorio je to ovlaš i tobože ravnodušno slagao slike na gomilu. Veragut ni izdaleka nije mogao da nasluti kako je brižno i mukotrpno sastavio tu
zbirku. Nedeljama je kod njega boravio neki mladi engleski fotograf iz
Singapura, a kasnije i jedan Japanac iz Bangkoka, njih dvojica su od mora do najdubljih šuma, u vidu izleta i manjih putovanja obišli i snimali sve što je bilo iole lepo i pažnje dostojno, a zatim su sve te snimke razvili i kopirali krajne brižljivo. Burkhardu su služili kao mamac, pa je sa dubokim uzbuđenjem posmatrao kako mu prijatelj sve više zagriza, kako ih upija u sebe. Pokazivao mu je slike kuća, ulica, sela, hramova, slike basnoslovnih Batu pećina kod Kuala Lumpura i prekrasnih divljih brda od trošnog krečnjaka i mermera u okolini Ipoka, a kada je Veragut jednog trenutka upitao da li možda ima i snimke urođenika, iznosio mu je i slike Malajaca, Kineza, Tamila, Arapa i Javanaca, zatim nagih atletski građenih lučkih kulija, suvonjavih starih ribara, lovaca, seljaka, tkača, trgovaca, lepih, zlatom iskićenih žena, grupe crnpuraste dece, ribara sa mrežom, sakija sa minđušama
koji sviraju na nosnim sviralama i igračica sa Jave, prekrivenih teškim
srebrnim nakitom. Raspolagao je i snimcima svih vrsta palmi, sočnih
krupnolisnatih stabala pisanga, snimcima pojedinih kutaka u prašumi sa hiljadama vrsta puzavica, zatim svetih lugova oko hramova i jezeraca sa kornjačama, pa vodenih bivola na močvarnim pirinčanim poljima, pitomih slonova pri radu i divljih koji su se igrali u vodi i trubili dižući surle ka nebu.
Slikar je uzimao u ruke sliku za slikom. Mnoge je, posle kratkog pogleda
sklonio na stranu, upoređujući ih ređao je jedne uz druge, pojedine figure i likove posmatrao jc veoma pažljivo kro otvor savijene šake. Kod mnogih snimaka pitao je u koje doba dana su snimljeni. odmeravao dužinu senki i sve je dublje i zamišljenije tonuo u posmatranje.
Sve bi se to moglo slikati promrmlja u jednom trenutku odsutno. Dosta!
uzviknu najzad odahnuvši. Moraš mi još mnogo toga ispričati. Kako je lepo što si sad kraj mene! Ponovo gledam sve drugim očima. Hajde da
prošetamo još jedan sat, hteo bih da ti pokažem nešto lepo.
Zivahan i oslobođen svakog zamora povukao je Burkharda za sobom i prošetao s njim jednim delom seoskog puta u pravcu polja i u susret kolima natovarenim senom. Naslađivao se toplim zasićenim mirisom sena koji ga podseti na davna vremena.
Sećaš li se leta nakon mog prvog semestra na akademiji upita smejući se kada smo zajedno bili na selu? Tada sam slikao seno i ništa osim
sena, pamtiš li? Dve nedelje sam se iz petnih žila trudio da naslikam
nekoliko stogova sena na planinskom proplanku, ali mi nikako nije polazilo za rukom, nikako da pogodim tupu, mutnu sivkastu boju sena! I kada sam je, najzad, ipak pogodio nije bila baš preterano utančana, ali sam saznao da je treba napraviti od mešavine crvenog i zelenog bio sam tako srećan da sam samo još seno video oko sebe. Oh, kako je lepo to prvo isprobavanje, traganje i nalaženje!
Po meni, čovek nikada ne prestaje da uči reče Oto.
Naravno. Ali stvari koje me sad muče nemaju veze sa tehnikom. Znaš
li da mi se poslednjih godina sve češće događa da me neki prizor
odjednom podseti na dečačke dane. Tada mi je sve izgledalo drugačije, pa bih želeo da nešto od toga mogu da naslikam danas. Za koji tren katkad opet pronalazim onaj neobični sjaj. ali to nije dovoljno. Imamo mnoge dobre slikare, fine i osećajne Ijude koji slikaju svet onako kako ga vidi mudri, uljudni i skromni stari gospodin. Ali nemamo nijednog
koji ga slika kao što ga vidi krepki, vlastoljubivi, rasni momak, a oni koji
to ipak pokušaju mahom su loše zanatlije.
Zanet mislima, otkinuo je na rubu polja crvenkastomodru udovičicu i
netremice se zagledao u nju.
Jesam li ti dosadan? upita kao da se trgao iz sna i nepoverljivo ga
pogleda.
Oto mu se ćutke nasmeši.
Eto vidiš nastavi slikar jedna od slika koju bih želeo da naslikam je
bukel poljskog cveća. Treba da znaš, moja majka je umela da pravi bukete kakve više nikad nisam viđao, ona je u tome bila upravo genijalna. Bila je kao dete i gotovo uvek je pevušila, gazila je lako i nosila velike mrke slamnate šešire. U snu je uvek viđam tako. Hteo bih jednom da naslikam buket poljskog cveća kakav je ona volela: udovičice i hajdučke trave i sitni ružičasti ladolež, a među njima nekoliko finih trava i klas zelenog ovsa.
Stotine takvih buketa sam donosio kući, ali nijedan nije bio ono pravo
naime, treba da sadrži sve mirise i da bude kao da ga je ona napravila.
Tako, na primer, nije volela belu hajdučku travu, uzimala je samo fine,
retke primerke sa Ijubičastim prelivom, po celo poslepodne birala bi
između hiljade trava dok bi se odlučila za jednu od njih. . Oh, ne mogu ti
to objasniti, ti to ne razumeš.
Razumem veoma dobro klimnu Burkhard.
Eto, ponekad pola dana mislim na taj buket od poljskog cveća. Tačno znam kakva bi ta slika trebalo da bude. Ne kao dobro poznati delić prirode, kako bi je video dobar posmatrač i kako bi je uprostio dobar i britki slikar, još manje da bude sentimentalna i Ijupka kao što bi je napravio takozvani zavičajni slikar. Morala bi da bude sasvim naivna, kakvu je vide darovita deca, nestilizovana i veoma jednostavna. Slika u magli sa ribama koja stoji u ateljeu sušta je suprotnost takvoj slici ali treba umeti i jedno i drugo. Oh, hteo bih da slikam još mnogo toga, veoma mnogo!
Skrenuo je na uzani poljski puteljak koji je blagom uzbrdicom vodio do
okruglog, pitomog brežuljka.
Sad pazi! upozori ga žustro i kao lovac ispitivački stade da motri sve
oko sebe. Čim stignemo do gore! To ću slikati ove jeseni.
Stigoše na uzvišicu. S one strane je olistali šumarak osvetljen kosim
večernjim zracima plenio pogled koji se, naviknut na slobodna prostranstva livada, sporo probijao kroz drveće. Jedna staza je vodila ispod visokih bukvi, pod njima se nalazila mahovinom obrasla klupa i sledeći stazu pružao se pogledu slobodni prolaz mimo klupe, idući tamnom putanjom među krošnjama otvaralo se sveže i blistavo daleko prostranstvo, dolina obrasla žbunjem i vrbama, trepereći modrozeleno vijugala je tuda reka, a sasvim u daljini se niz brežuljaka gubio u nedogled.
Veragut upre prst u predeo pred njima.
Eto, to ću naslikati čim se bukve odenu u šareno ruho! A na klupu ću
staviti Pjera u senci, tako da se pored njegove glave pruža pogled dole na
dolinu.
Burkhard je ćutao i slušajući prijatelja srce mu se ispuni sažaljenjem. "U
stvari hoće da me slaže!" pomislio je i krišom se nasmešio. "Kako mi samo govori o svojim planovima i radovima! Ranije to nikada nije činio. Baš kao da revnosno želi da nabraja sve što mu još pruža malo zadovoljstva i što ga može pomiriti sa životom." Prijatelj ga je poznavao dobro i nije hteo da mu na taj način iziđe u susret. Znao je da neće potrajati dugo i Johan će odbaciti od sebe sve što se godinama nagomilalo u njemu i osloboditi se sada već nepodnošljivog ćutanja. Stoga je u iščekivanju, naoko ravnodušan koračao kraj njega, a zapravo tužno iznenađen što je tako nadmoćan čovek podetinjio u nesreći i zavezanih očiju i ruku prolazi kroz trnje.
Vrativši se u Roshalde i raspitujući se za Pjera, čuli su da se sa gospođom
Veragut odvezao u grad da dočeka gospodina Alberta.
cetvrto poglavlje Albert Veragut je plahovito hodao tamoamo po sobi u kojoj je bio klavir. Na prvi pogled je izgledalo da liči na oca jer je imao njegove oči, ali zapravo je mnogo više ličio na majku, koja ga je pratila nežnim i pažljivim pogledom, oslonjena na klavir. Prolazeći ponovo kraj nje, ona zadrža sina uhvativši ga za ramena i okrenu njegovo lice k sebi. Preko široka, bleda čela pao mu je čuperak plave kose, oči su mu se žarile u dečačkom uzbuđenju, a punačka, zgodna usta gnevno iskrivila.
Ne, mama povika žestoko i izvi se iz njenih ruku i sama znaš da ne mogu da odem k njemu. To bi bila besmislena komedija. On zna da ga mrzim, kao što i on mene mrzi, pa ma šta ti rekla.
Mržnja! povika ona umereno strogo. Okani se takvih reči koje sve
iskrivljuju! On ti je otac, bilo je vreme kada ste se voleli. Zabranjujem ti
da govoriš tako.
Albert zastade i oko mu sevnu upirući pogled u majku.
Možeš mi, naravno, zabraniti reči, ali šta se time menja? Da li bi možda
trebalo da mu budem zahvalan? Upropastao ti je život, a meni ogadio dom, naš lepi, vedri, zanosni Roshalde pretvorio je u mrsko i odvratno mesto. Ja sam, majko, tu rastao, ponekad svake noći sanjam ovdašnje stare sobe i hodnike, vrt i štale, golubarnik. Nemam drugog doma koji bih mogao da volim, da o njemu sanjam i za njim čeznem. A sada moram da živim na fstrani, čak ni o raspustu ne mogu da dovedem nekog prijatelja jer ne bih hteo da vidi kakav život mi ovde vodimo! I ko god se upozna sa mnom i čuje moje ime, odmah udari u slavopojke mom slavnom ocu. Oh, majko, više bih voleo da nemamo ni oca, ni Roshalde, da smo siromašni i da ti šiješ, ili daješ časove, a da ti ja pomažem zarađujući novac.
Majka pođe za njim i natera ga da se smesti na stolicu, a ona mu sede na koljena i zagladi rukom razbarušenu kosu.
Tako reče svojim mirnim, dubokim glasom, čiji je zvuk za njega
značio dom i utočište sad si mi rekao sve. Ponekad je dobro da se sve
isfćaže. Valja poznavati stvari koje čovek mora da podnosi. Ali nemojmo
uzburkati to što boli, dete moje. Ti si već sada moga rasta, uskoro ćeš
biti čovek i to me ispunjava radošću. Ti si moje dete, to ćeš i ostati, ali
vidi, usamljena sam i imam razne brige, stoga mi je potreban pravi muški prijatelj, a taj ćeš biti ti. Sviraćeš sa mnom u četiri ruke i šetati po
vrtu, vodićeš računa o Pjeru, pa ćemo prijatno provesti raspust. Ali nemoj dizati galamu i još više otežavati moj položaj, jer ćeš me naterati da smatram da si još upola dete i da će dugo potrajati dok najzad steknem mudrog prijatelja kakvog sam tako željna.
Da, majko. Ali zar moramo uvek ćutati o svemu što nas čini nesrećnim?
Tako je najbolje, Alberte. Nije lako, i od dece se to ne može ni tražiti.
Ali je najbolje. . . Hoćemo li sad odsvirati nešto?
Veoma rado. Betovena, drugu simfoniju. voliš li je?
Tek što su počeli svirati, lagano se otvoriše vrata, Pjer šmugnu u sobu i
sede na nisku stoličicu da sluša. Pri tom je zamišljeno posmatrao brata,
njegov potiljak i svileni sportski okovratnik, pramenove kose koji su
podrhtavali u ritmu muzike i pokrete njegovih ruku. Kako mu nije video oči, iznenadilo ga je koliko je Albert sličan majci.