TREĆA PLEMENITA ISTINA

Šta je plemenita istina o nestanku patnje?
To je potpuni prestanak i nestanak te iste patnje; njeno odbijanje, odustajanje od nje, napuštanje i odvraćanje od nje.
Ali gde se to ta želja napušta i nestaje?
Gde god je nešto što nam se čini prijatno i primamljivo, tu se ta želja napušta i nestaje.
Postoji ta plemenita istina o nestanku patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i svetlost koji se u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam znao. Ovu plemenitu istinu treba spoznati potpunim razumevanjem nestanka patnje... Ova plemenita istina spoznata je potpunim razumevanjem nestanka patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i svetlost koji se u meni javiše
o stvarima za koje do tada nisam znao.

(Samyutta nikaya LVI, 11)

Treća plemenita istina sa njezina tri aspekta je: "Postoji nestanak patnje, dukkhe. Nestanak dukkhe treba razumeti. Nestanak dukkhe je shvaćen."

Čitav cilj budističkog učenja je da razvije um koji promišlja stvari, kako bi se oslobodio iluzija. Četiri plemenite istine su učenje o napuštanju kroz istraživanje ili razmatranje - kontemplaciju: "Zašto je to baš tako? Zašto na taj način?" Dobro je razmišljati o stvarima kao što su: zašto monasi briju glavu ili zašto Budini kipovi izgledaju baš tako. Samo ih kontempliramo... um ne formira mišljenje o tome jesu li oni dobri, loši, korisni ili beskorisni. Um se zapravo otvara i razmatra: "Šta to znači? Šta monasi predstavljaju? Zašto nose posude za hranu? Zašto ne mogu da imaju novac? Zašto ne mogu sami da uzgajaju hranu?" Kontempliramo kako je ovakav način života očuvao tradiciju i omogućio joj da bude preneta od njezinog utemeljivača Gotame Bude, do danas.

Razgledamo tu patnju koju vidimo; tu prirodu želje; prepoznajemo da to poistovećivanje sa željom jeste patnja. Tada imamo uvid dopuštanja želji da mine i stizanja do ne-patnje, do prestanka patnje. Ovi uvidi mogu doći jedino kroz posmatranje i promišljanje; oni ne mogu doći kroz verovanje. Ne možete snagom volje doći  do uvida; posmatrajući i razmišljajući o tim istinama dopuštamo da uvidi doñu k nama. Oni dolaze jedino ako je um otvoren i prijemčiv za učenje - slepo verovanje se svakako ne savetuje niti se očekuje od bilo koga. Umesto toga, um mora težiti prijemčivosti, odmeravanju i razmatranju.

Ovo mentalno stanje veoma je važno – ono je put izlaska iz patnje. Nije to stanje uma koji ima čvrste stavove i predrasude, koji unapred misli da sve zna ili jednostavno uzima zdravo za gotovo sve što drugi ljudi kažu. To je um koji je otvoren za te četiri plemenite istine i može posmatrati i promišljati nešto što smo u stanju da vidimo u nama samima.

Ljudi retko shvataju ne-patnju, jer ona zahteva naročitu vrstu spremnosti da se odvagne i istraži,  da  se  ode  iza  opipljivog  i  očiglednog.  Ona  zahteva  spremnost  da  zapravo
 
posmatramo sopstvene reakcije, sposobnost da uvidimo sopstvene vezanosti i razmislimo: "Kako to izgleda biti vezan za nešto?"

Na primer, osećam li se srećno ili osloboñeno vezujući se za želju? Da li me to nadahnjuje ili čini potištenim? Ova pitanja su za vas da ih istražujete. Ako ustanovite da time što ste vezani za svoje želje bivate osloboñeni, onda im se prepustite. Pribijte se još čvršće uz svoje želje i posmatrajte kakav je rezultat.

Što se moje prakse tiče, video sam da me vezivanje za moje želje vodi do patnje. U to nije bilo sumnje. Mogu da vidim koliko mi je patnje u životu donelo vezivanje za materijalne stvari, ideje, stavove ili strahove. Mogu da vidim sve vrste nepotrebne patnje koju sam sam sebi prouzrokovao vezivanjem, jer nisam znao ništa bolje. Odrastao sam u Americi – zemlji slobode. Ona vam obećava pravo da budete srećni, ali ono što zapravo pruža jeste pravo da budete vezani za najrazličitije stvari. Amerika vas ohrabruje da budete srećni koliko god je u vašoj moći pribavljajući materijalne predmete. Meñutim, ako radite sa četiri plemenite istine, tada morate razumeti i posmatrati tu vezanost. To nije neki intelektualni stav ili komanda iz vašeg mozga kojom vam se nareñuje da ne budete vezani; to je samo prirodan uvid u ne-vezivanje ili ne-patnju.

Istina promene

Ovde u Amaravatiju pevamo Dhammacakkappavattana suttu u njezinom tradicionalnom obliku. Kada je Buda održao taj govor o četiri plemenite istine, samo ga je jedan od petorice sledbenika koji su ga slušali zaista razumeo; samo jedan od njih je imao duboki uvid. Ostaloj četvorici se govor dopao i pomislili su: "Zaista veoma lepo učenje", ali je samo jedan, po imenu Kodanna, zaista do kraja razumeo o čemu je Buda govorio.

I deve su takoñe slušala propoved. Deve su nebeska, eterična stvorenja, daleko superiornija u odnosu na nas. Ona nemaju ovakva gruba tela; ona imaju eterična tela, lepa su i inteligentna bića. I premda su bila ushićena saslušavši govor, nijedno od njih nije njime bilo prosvetljeno.

Znamo da su bila veoma srećna zbog Budinog prosvetljenja i da su kroz nebesa pronela vest kad su saslušali učenje. Prvo ga je čuo jedan red deva, on ga je saopštio drugom i uskoro su sve deve slavile – sve do najvišeg Brahma područja. Velika je radost bila što je pokrenut točak Dhamme i deve i brahme su slavili to. Meñutim, jedino je Kodanna, jedan od pet sledbenika, bio prosvetljen kada je čuo propoved. Pri samom kraju sutte, Buda ga je oslovio: "Anna Kondanna". "Anna" označava duboko znanje, dakle "Anna Kondanna" znači "Kondanna-koji-zna".

Šta je Kondanna znao? Koji je bio njegov uvid koji je Buda pohvalio na samom kraju propovedi? To beše: "Sve što nastane mora i da nestane." Ovo nam ne mora zvučati kao neko veliko znanje, ali ono u sebi sadrži jedan univerzalan obrazac: sve što nastane mora i da nestane, prolazno je i nije ja... Zato se ne vezujte za njega, ne budite zavedeni onim
 
što nastaje i nestaje. Ne uzimajte za utočište, kao nešto u čemu prebivate i u šta verujete bilo šta što nastaje – jer te stvari će i nestati.

Ako želite da patite i straćite svoj život, lutajte unaokolo tragajući za stvarima koje nastaju. Sve one će vas odvesti do kraja, do nestanka, i nećete biti ni za trunku mudriji. Tumaraćete ponavljajući one iste stare jednolične navike i kada doñe trebutak da umrete nećete naučiti ništa značajno na osnovu svog života.

Umesto da samo razmišljate o tome, zaista uočite: "Sve što nastane mora i da nestane". Primenite to na život uopšte, na sopstveno iskustvo. Tada ćete razumeti. Samo uočite: početak... kraj. Posmatraje stvari onakve kakve one jesu. Ovaj čulni svet u kojem živimo sav se vrti oko nastanka i nestanka, početka i kraja; a savršeno razumevanje, samma ditthi može postojati već u ovom životu. Ne znam koliko je Kondanna živeo posle Budine propovedi, ali  on je u  tom  trenutku bio prosvetljen. Upravo  tada imao je savršeno razumevanje.

Želeo bih da naglasim koliko je važno razvijati taj način posmatranja. Umesto da samo razvijamo taj metod smirivanja sopstvenog uma, što svakako jeste jedan deo prakse, uočite da ispravna meditacija jeste posvećenost mudrom istraživanju.

Ona uključuje odvažno nastojanje da duboko pogledate u stvari, ne da analizirate sebe i pravite zaključke zašto vi kao jedinka patite, već odlučnost da zaista sledite put sve dok ne stignete do potpunog razumevanja. Takvo savršeno razumevanje zasnovano je na obrascu nastanka i nestanka. Kada jednom razumete taj zakon, uočavate da se sve uklapa u taj obrazac.

Ovo nije metafizičko pitanje: "Sve što nastane mora i da nestane." Ono se ne odnosi na krajnju stvarnost – stvarnost besmrtnosti; ali ako potpuno razumete i znate da sve što nastane mora i da nestane, tada ćete doživeti krajnju stvarnost, besmrtnost, večnu istinu. To su sredstva korisna za dostizanje najvišeg stanja. Obratite pažnju na razliku: ovaj iskaz nije metafizički, već nas on vodi do metafizičkog doživljaja.

Smrtnost i nestajanje

Posmatranjem četiri plemenite istine mi u svest dovodimo upravo ovaj problem ljudske egzistencije. Suočavamo se sa tim osećanjem otuñenja i slepe vezanosti za svet čula, vezanosti za nešto što je odvojeno, drugačije i što se izdvaja u svesti. Iz neznanja, vezujemo se za želje za čulnim zadovoljstvima. Kada se identifikujemo sa onim što je prolazno ili povezano sa smrću i što je nezadovoljavajuće, već samo to vezivanje jeste patnja.

Čulna zadovoljstva su sva odreda prolazna zadovoljstva. Šta god vidimo, čujemo, dodirnemo, okusimo, pomislimo ili osetimo jeste prolazno – osuñeno na smrt. Zato, kada se  vezujemo  za  prolaznost  čula,  vezujemo  se  za  smrt.  Alo  to  nismo posmatrali  ili
 
razumeli, mi se jednostavno slepo vezujemo za prolaznost, nadajući da možemo da je odložimo makar za kratko. Pretvaramo se da ćemo zaista biti srećni sa stvarima za koje se vezujemo – a na kraju se ipak osetimo razočaranim, očajnim i promašenim. Možda i uspemo u nečemo što smo naumili, ali i to je prolazno. Onda se vezujemo za neko drugo stanje koje vodi u smrt. Na kraju, možda, ispunjeni željom da umremo, možemo se vezati za samoubistvo ili uništenje – ali i sama smrt je tek novo stanje koje, preporañanjem, vodi do nove smrti. Za šta god da se vežemo unutar te tri vrste želje, vezujemo se za smrt
– a to znači da ćemo opet iskusiti razočaranost i očajanje.

Očaj je smrt svesti; potištenost je vrsta iskustva umiranja svesti. Kao što telo umire fizičkom smrću, umire i um. Mentalna stanja umiru; nazivamo ih očajem, dosadom, potištenošću i strepnjom. Kad god se vežemo i osetimo dosadu, očajanje, strepnju i tugu, skloni smo da potražimo neko drugo prolazno stanje koje nastaje. Na primer, osećate očajanje i pomislite: "Želim komad torte". I već krećete! U trenutku prepuštate se slatkom, ugodnom čokoladnom, ukusu toga kolača. U tom trenutka nešto nastaje – vi ste zapravo postali slatki, ugodan, čokoladni ukus! No, ne možete sa tim ostati jako dugo. Progutali ste kolač i šta je ostalo? Onda morate da se okrenete nečem drugom. To je "nastajanje".

Zaslepljeni smo, zarobljeni u tom procesu nastajanja na čulnom planu. Ali upoznavanjem želje, a bez presuñivanja o lepoti ili ružnoći tog čulnog plana, na kraju uspevamo da želju vidimo onakvom kakva ona jeste. Onda, odlažući sa strane te želje umesto da se poistovećujemo sa njima, doživljavamo nirodhu, prestanak patnje. To je treća plemenita istina, koju moramo iskusiti svako za sebe. Kažemo: "Postoji prestanak" i znamo da je nešto prestalo.

Dopustiti stvarima da nastanu

Pre nego što možete da napustite stvari, morate im dopustiti da se pojave u polju pune svesti. U meditaciji, naš cilj je da na pravi način dopustimo podsvesti da se pojavi u polju svesti. Sva očajanja, strahovi, strepnje, potiskivanja i ljutnja slobodno mogu da postanu deo svesti. Ljudi su skloni da se poistovećuju sa veoma visokim idelima. Možemo se veoma razočarati u sebe kad ponekad osetimo da nismo toliko dobri kako bi trebalo da budemo ili ako se naljutimo a ne bi trebalo – sve sami "treba" i "ne treba". Tada stvaramo želju da se oslobodimo loših stvari – i ta želja ima kvalitet ispravnosti. Čini nam se ispravnim da se oslobodimo loših misli, ljutnje i ljubomore, jer dobar čovek "ne bi trebalo da bude takav". Tako stvaramo krivicu.

Posmatrajući čitav ovaj proces, osvešćujemo želju da postignemo taj ideal i želju da se oslobodimo tih loših stvari. Uspevši u tome, u stanju smo da ih napustimo – i tako, umesto da postanete savršena osoba, napuštate tu želju. Ono što preostaje je čisti um. Nema potrebe da postajemo savršena osoba, jer čisti um je mesto gde savršeni ljudi nastaju i nestaju.
 
Prolaznost je lako razumeti na jednom intelektualnom nivou, ali iskusiti je može biti prilično teško, jer to podrazumeva boravljenje u stanju za koje smatramo da nam je nepodnošljivo. Na primer, kada sam počeo da meditiram, mislio sam da meditacija treba da me načini prijatnijim i srećnijim i očekivao sam da doživim mentalno stanje blaženstva. Ali tokom prva dva meseca osećao sam više ljutnje i mržnje nego ikada do tada. Mislio sam: "Ovo je jezivo; od ove meditacije mi je samo još gore." Ali onda sam počeo da razmišljam otkuda navire toliko mnogo mržnje i odbojnosti i shvatio sam da je veći deo moga života bio pokušaj da pobegnem od toga. Strašno sam mnogo čitao. Stalno sam nosio knjigu sa sobom. I svaki put kad bi odbojnost počela da se pomalja, zgrabio bih knjigu i počeo da čitam; ili bih pušio ili žvakao nešto. Imao sam o sebi sliku kao o veoma ljubaznoj osobi koja ne mrzi ljude, te je svaki nagoveštaj odbojnosti ili mržnje bio potiskivan.

Zato sam prvih nekoliko meseci svog monaškog života bio toliko očajan. Pokušavao sam da pronañem nešto što će mi odvući pažnju, jer sam u meditaciji počeo da prisećam svih onih stvari koje sam pokušavao da zaboravim. Sećanja iz detinjstva i mladosti neprestano su navirala; tada sam postao toliko svestan te ljutnje i mržnje da se činilo kao da me preplavljuju. No nešto u meni počelo je da prepoznaje da treba da se nosim sa time, i ja sam se uspravio. Sva ljutnja i mržnja koji su tokom trideset godina života bili potiskivani doživeli su sada svoju kulminciju, sagoreli sami sebe i nestali kroz meditaciju. Bio je to proces pročišćenja.

Da bismo omogućili tom procesu prestajanja da funkcioniše, moramo biti spremni da patimo. Zato toliko naglašavam značaj strpljenja. Moramo svoje umove da otvorimo za patnju, jer patnja prestaje jedino prihvatanjem patnje. Kada shvatimo da patimo, fizički ili mentalno, tada se okrećemo aktuelnoj patnji koja je prisutna. Potpuno joj se otvaramo, pozdravljamo je, koncentrišemo se na nju, dopuštajući joj da bude ono što jeste. To znači da moramo biti strpljivi i istrajati pokraj neprijatnosti odreñenog stanja. Moramo da podnesemo dosadu, očajanje, sumnju i strah kako bismo razumeli da oni nestaju, umesto da stalno bežimo od njih.

Sve dok tim stvarima ne dopustimo da nestanu, mi jednostavno samo stvaramo novu kammu, koja dalje osnažuje naše navike. Kada nešto nastane, mi ga ščepamo i počnemo da ga naduvavamo, čime samo sve komplikujemo. Takva situacija se stalno ponavlja tokom našeg života – a ne možemo juriti za svojim željama ili bežati od svojih strahova i očekivati da ćemo ostvariti svoj mir. Umesto toga, posmatrajmo strah i želju, tako da više ne mogu da nas obmanu: moramo znati šta nas to obmanjuje pre nego što ga napustimo. Želju i strah treba prepoznati kao nešto prolazno, kao nešto što nas ne može zadovoljiti i što je bez trajne suštine. Kada to uvidimo, patnja koja je za ta stanja vezana sama sebe sagori.

Ovde je veoma važno uočiti razliku izmeñu nestanka i poništavanja, to jest želje koja se javlja u umu da se nečega otarasimo. Nestanak je prirodan završetak bilo kojeg stanja koje je nastalo. Zato ono nije želja! To nije nešto što stvaramo u svom umu, već je kraj onoga što je počelo, smrt onoga što je roñeno. Zato nestanak nema veze sa "ja" – ono ne proizlazi iz osećanja "ja moram da se otarasimo ovoga", već jednostavno dopuštamo
 
onome što je nastalo da nestane. Da bismo to učinilo moramo odustati od želje – napustiti je. To ne znači odbaciti je ili je potisnuti, već odustati znači ne vezivati se za nju.

Tada, kada je ona nestala, doživljavate nirodhu – utrnuće, prazninu, nevezanost. Nirodha je drugi naziv za nibbanu. Kada ste nešto napustili i dopustili mu da prestane, ono što vam ostaje jeste mir.

Taj mir možete doživeti meditirajući. Kada u vašem umu želja utihne, ono što preostane je smirenost. To je istinsko spokojstvo, besmrtnost. Kada to zaista upoznate, tada shvatate nirodha sacca, istinu o nestanku, u kojoj ne postoji više "ja", ali postoje budnost i jasnost. Pravo značenje reči blaženstvo jeste ta smirena, transcendentalna svest.

Ako ne dopuštamo prestanak, tada delujemo na osnovu pretpostavki koje smo načinili o sebi samima, ne znajući čak ni šta činimo. Ponekad, tek kad počnemo da meditiramo počnemo i da shvatamo koliko mnogo straha i pomanjkanja samopouzdanja u našim životima dolazi od iskustava u detinjstvu. Sećam se da sam kao dečak imao dobrog prijatelja koji se odjednom okrenuo protiv mene i odbacio me. Mesecima sam posle toga bio van sebe. I to je u meni ostavilo neizbrisiv trag. Kasnije sam kroz meditaciju shvatio koliko je taj mali dogañaj uticao na moje buduće odnose sa ljudima – uvek sam imao ogroman strah da ću biti odbačen. Nikada o tome nisam ni razmišljao, sve dok mi se sećanje na taj dogañaj nije počelo stalno iznova pojavljivati tokom meditacije. Racionalan um zna da je smešno ići unaokolo s mišlju o tragedijama iz detinjstva. Ali kada vam sećanje na njih neprestano izranja u svesti i kao sredovečnom čoveku, možda one pokušavaju da vam kažu ponešto o pretpostavkama formiranim u vama još dok ste bili dete.

Kada tokom meditacije počnu da vas zaokupljaju sećanja ili opsesivni strahovi, umesto da postanete frustrirani ili uznemireni zbog toga, prepoznajte ih kao nešto što treba potpuno osvestiti i tako sebi omogućiti da ih napustite. Možete svoj dan tako organizovati da nikada ni ne bacite pogled na te stvari; tada su uslovi da se one pojave u svesti minimalne. Možete se posvetiti mnogim važnim stvarima i stalno biti zauzeti; tada te strepnje i bezimeni strahovi nikada ne postaju nešto svesno – ali šta se dogaña kada napuštate? Želja ili opsesija se pokreće – i to se pokreće ka nestanku. Okončava se. I onda imate uvid u prestanak želje. Tako je treći aspekt treće plemenite istine: prestanak je ostvaren

Ostvarenje

To je istina koju treba ostvariti. I Buda je ovo isticao: "To je istina koju treba ostvariti ovde i sada". Ne moramo čekati da umremo kako bismo ustanovili je li ona istinita – ovo učenje je za živa ljudska bića poput nas. Svako od nas treba da je ostvari. Ja mogu da vam je izložim i da vas ohrabrim, ali je ne mogu ostvariti umesto vas!
 
Ne razmišljate o svemu ovome kao o nečem dalekom i što je izvan vaših mogućnosti. Kada govorimo o dhammi ili istini kažemo da je ona ovde i sada, da je ona nešto što i sami možemo da  uvidimo. Možemo joj se  okrenuti; možemo težiti istini. Možemo obratiti pažnju na stvari kakve jesu, ovde i sada, u ovom trenutku i na ovom mestu. To je sabranost pažnje – biti svestan i usmeriti pažnju na stvari kakve jesu. Kroz sabranost pažnje istražujemo taj osećaj sopstva, to osećanje "ja" i "moje": moje telo, moja osećanja, moja sećanja, moje misli, moja shvatanja, moji stavovi, moja kuća, moja kola i tako dalje.

Ja sam, na primer, bio sklon samopotcenjivanju i kad bih pomislio "Ja sam Sumedho" bilo je to u negativnom svetlu: "Ja nisam ni za šta dobar". Ali oslušnite odakle to nastaje i gde prestaje? ... ili "Ja sam zaista bolji od vas, više sam produhovljen. Živim monaškim životom jako dugo i mora da sam bolji od svih vas!" Gde TO nastaje i gde nestaje?

Gde postoje arogancija, obmana ili samopotcenjivanje – gde god da su – istražujte ih; osluškujte to unutrašnje: "Ja sam..." Budite svesni i posmatrajte taj prostor pre nego što počnete da razmišljate, samu misao i prostor koji ostaje posle nje. Zadržite svoju pažnju na toj praznini na kraju i vidite koliko dugo možete svoju pažnju da zadržite na njoj. Vidite možete li da čujete nekakav zvonki zvuk, zvuk tišine, primordijalni zvuk. Kada svoju pažnju usmerite na to, možete razmisliti: "Postoji li ikakvo osećanje 'ja'?" Uviñate da kada ste zaista prazni – kada je u vama samo jasnoća, budnost i pažnja – ne postoji "ja". Ne postoji taj osećaj "ja" i "moje". Tako, boravim u tom stanju ispražnjenosti i kontempliram dhammu: pomislim, "Ovo je samo ono što jeste. Ovo telo ovde je upravo takvo." Bilo da mu dam neko ime ili ne, ali u ovom trenutku ono je baš takvo. Ono nije Sumedho!

U toj praznini ne postoji budistički monah. "Budistički monah" je samo konvencija, koja odgovara vremenu i mestu. Kada vas ljudi hvale i kažu: "Ah, izvanredno!", znate da neko hvali, ali ne doživljavate to lično. Znate da tu tog budističkog monaha nema; postoji samo Takvost. Ono što jeste. Ukoliko želim da je Amaravati uspešno mesto i to se i dogodi, ja sam srećan. Ali ako sve propadne, niko za njega nije zainteresovan, ne možemo da platimo račun za struju i sve propada – neuspeh! Ali, u stvari, Amaravati ne postoji. Ta ideja o osobi koja je budistički monah ili o mestu zvanom Amaravati – to su samo konvencije, ne krajnja realnost. Upravo sada to je tako, baš onako kako bi trebalo da bude. Ne nosimo teret jednog takvog mesta na svojim plećima, jer ga vidimo onakvog kakvo jeste i nema osobe koja bi bila u to uključena. Hoće li ono biti uspešno ili ne više nije važno.

U praznini, stvari su samo ono što jesu. Kada smo svesni na taj način, to ne znači da smo ravnodušni prema uspehu ili neuspehu i da ne pokušavamo bilo šta da učinimo. Možemo se potruditi. Znamo šta možemo da uradimo; znamo šta treba da bude urañeno i možemo to da uradimo na pravi način. Tada sve postaje dhamma, ono što jeste. Radimo nešto zato što je u tom trenutku i na tom mestu to prava stvar koju treba uraditi, a ne činimo nešto zbog lične ambicije ili straha od neuspeha.

Put do nestanka patnje je put savršenosti. Savršenost može biti veoma obeshrabrujuća reč, jer se mi osećamo veoma nesavršenima. Kao ličnosti se pre svega pitamo otkuda nam
 
toliko drskosti da čak i razmišljamo o mogućnosti da budemo savršeni. Ljudska savršenost je nešto o čemu niko nikada ne razgovara; čini se potpuno nemogućim razmišljati o savršenosti i povezivati je sa ljudskim bićem. Ali arahant je jednostavno ljudsko biće koje živi savršenim životom, neko ko je naučio sve što ima da se nauči i to kroz osnovni zakon: "Sve što nastane mora i da nestane." Arahant ne mora da zna sve o svemu; jedino je neophodno da zna i potpuno razume ovaj zakon.

Mi Budinu mudrost koristimo da bismo kontemplirali dhammu, stvari kakve jesu. Uzimamo utočište u sanghi, u onome što čini dobro i uzdržava se od činjenja onoga što je loše. Sangha je jedan pojam, zajednica. Ona nije grupa pojedinaca ili različitih karaktera. Taj osećaj da smo pojedinačna osoba, muškarac ili žena, nama više nije važan. A sangha se ostvaruje kao utočište. Postoji to jedinstvo, tako da iako su manifestacije sve individualne, naše ostvarenje je isto. Bivajući budni, pažljivi i ne vezujući se više, ostvarujemo utrnuće i boravimo u praznini u kojoj se svi stapamo. Tu nema osobe. Ljudi mogu nastajati i nestajati u praznini, ali nema osobe. Postoji samo jasnoća, svesnost, smirenost i čistota.