I – Transfer, kontratransfer, senka...

Iako je porodični raspored savremeni psihoterapijski postupak, koji s drugim terapijskim školama baštini bogata, gotovo stoletna postignuća psihologije XX veka, a pojedinim njegovim aspektima    neposredno    prethode,    između    ostalog,    nataložena    iskustva    i    putokazi sociodrame“/„psihodrame“/„sociometrije“... Jakoba Morena [Jacob Moreno], porodične terapije Virdžinije Satir [Virginia Satir], „kontekstualne terapije“ Ivana Besermenji-Nađa [Ivan Böszörményi-Nagy]... – u njegovoj praksi, iako ne uvek u izričitom obliku, susrećemo neka pitanja s kojima se pre više od jednog veka suočila već klasična psihoanaliza. Ostavljajući po strani veoma značajne teme kakve su, na primer, reverzibilnost tretiranih tegoba, delotvornost, intenzitet i trajanje terapijskog procesa..., ovde nas u prvom redu zanima priroda odnosa između klijenta (bolesnika/pacijenta) i terapeuta (iscelitelja/lekara). Tu spadaju pitanja položaja, objektivnosti i delotvornosti terapeuta u analitičkom procesu, koja je klasična psihoanaliza podvela pod problem transfera i kontratransfera, nastojeći da ga reši ili bar podvrgne kontroli obaveznom ler-analizom, svojevrsnim „majstorskim ispitom“, esnafskim obredom inicijacije propisanim kandidatu za terapeuta. Osim toga, danas u praktično svakoj psihoterapijskoj školi postoji institucija supervizije za buduće terapeute i aktivne praktičare, uz propisan obavezan broj sati za rad na sebi i lično usavršavanje, u čemu ni porodični raspored ne predstavlja izuzetak.

Osim što je nadahnuta Jungovim shvatanjem tog pojma, „senka“ u naslovu ovog odeljka sama po sebi poseduje bogatu asocijativnu, simboličku i arhetipsku vrednost, ukazujući na neznane,  svesti  skrivene  i  moralno  nedefinisane  potencijale  ličnosti.  Termini  „transfer“  i „kontratransfer“  pripadaju  standardnom  (psiho)analitičkom  rečniku  (dok  se  za  „kateksu“  i „objektni odnos“, na primer, ovde naprosto nije našlo mesta).

a)   „Ler-analiza“ i mogućnost ljubavi van sistema

☼ Transfer, ili prenošenje klijentovih nesvesnih sadržaja na terapeuta, u prvom redu onih vezanih za odnose s roditeljima, preduslov je za započinjanje psihoterapijskog procesa. Cilj „ler- analize“ je pak osvešćivanje mogućih povratnih projekcija s terapeuta na klijente i time obuzdavanje kontratransfera – terapeutovog nesvesnog reagovanja na transfer. Po idealnom modelu, terapeut je prolazeći kroz ler-analizu („analizu u prazno“) u sadejstvu sa svojim terapeutom/supervizorom razrešio otvorena pitanja svoje lične istorije i dostigao traženi stepen objektivnosti i nepristrasnosti kao preduslov za uspešan terapeutski rad. Koliki je značaj bio pridavan tom pitanju pokazuje strogost s kojom su terapeuti (terapeutkinje) svojevremeno gubili licencu za bavljenje psihoanalizom kada bi podlegli izazovu i upustili se u intimne odnose sa svojim klijenkinjama (klijentima), s kojima su nesvesno ukrstili projekcije.

Svrha ler-analize je, dakle, podsticanje unutrašnjeg rasta i podizanje nivoa svesti (kod terapeuta), a u porodičnom rasporedu to je opšti cilj za sve učesnike. Po Bertu Helingeru, umesto da bude samo epifenomen nesvesne upletenosti, „ljubav izvan porodičnog sistema postaje moguća tek kada se razreši čvor ljubavi u sistemu“. Kada je priznato pravo na pripadnost sistemu onima kojima je to pravo bilo uskraćeno i kada se ukaže dužno poštovanje svim članovim sistema, (istinska) ljubav prestaje da bude puko preslikavanje porodičnog skripta, prinudno sistemsko ponavljanje zatečenog porodičnog obrasca.

Takav preobražaj može nastati kao rezultat dugotrajnog, mukotrpnog terapijskog procesa, ali može da bude i jednokratan, neponovljiv i intenzivan katartički doživljaj s mističkim svojstvima otkrovenja, obraćenja, metanoje, kojim se iz korena menja duhovno iskustvo subjekta, njegov doživljaj sveta i priroda odnosa s drugima.

b)   Iskorak od „utvrđene sudbine“ i „arhetipska inflacija“

☼ Iako je temeljno načelo porodičnog rasporeda priznati ono što jeste, što bi uključivalo suočavanje i smernost spram onog neizmerno velikog i sudbinskog što nam prethodi i nadilazi nas, po Helingeru ipak nije nemoguć pomak od utvrđene sudbine: Time što subjekt pušta da bude ono što jeste, što konstituiše njegovu realnost i sačinjava njegovo egzistencijalno okruženje – ali tako da ga pri tome ne napusti olakim uzmakom u neku imaginarnu stvarnost (neprihvatanjem, nezadovoljstvom, neprestanim prianjanjem uz „želim“,„treba“, „mora“...) – svojim nečinjenjem on ipak čini, zadobija dragocenu fluidnost i stupa u saglasje sa širim kontekstom svog bivstvovanja. Tek tada postaje moguć pokret duha koji donosi promenu i unutrašnji preobražaj.

Za takav stav veoma je važno suzdržavanje od moralnog suđenja (što Helinger upečatljivo demonstra svojim imaginarnim obraćanjem Hitleru, oličenju moralnog zla), jer sebe njime osuđujemo na ostanak u onom što jeste.4

☼ Drugi važan momenat vezan za odnos klijent–terapeut proističe iz klijentovog transfera idealizovane očinske (roditeljske) figure na terapeuta. Takav odnos neophodan je za početak i dalji tok terapije, ali ako je praćen nekontrolisanim kontratransferom, može da vodi preobražaju terapeuta u gurua, proroka, mesiju..., pri čemu terapijska zajednica poprima obeležja sekte. Tu opasnost Jung je objašnjavao pojmom „inflacije“ – prodorom sadržaja iz kolektivno nesvesnog u ego-svest i njenim identifikovanjem s arhetipskim likovima vođe, spasitelja, apostolâ.

Tanka ali razgovetna linija razdvaja te fenomene od naizgled sličnih, ali stvarnosti mnogo bližih ispoljavanja – u pozitivnom smislu tu bi spadale prirodna ljudska potreba za uvažavanjem autoriteta, samopoštovanje, profesionalni integritet i dostojanstvo terapeuta, tržišna efikasnost i organizacioni dar..., a s druge, negativne strane – lična i profesionalna taština, preterani rivalitet i takmičarski duh, autoritarnost, manipulativnost, komercijalizovanje psihoterapijske prakse i duhovnosti...

c)   „Samo ranjeni iscelitelj isceljuje“

U porodičnom rasporedu preklapa se nekoliko srodnih ali ipak različitih aspekata – on je u isto vreme:

☼ projektivna tehnika koja je u stanju da iznese na videlo skrivene nesvesne dinamike i nepoznate činioce koje dejstvuju u životu klijenta, utičući na njegovo zdravlje, ponašanje i sudbinu;

☼ svojevrstan dijagnostički postupak, jer može da ukaže na eventualne dubinske i netransparentne uticaje u porodičnoj dinamici klijenta, kao suštinski uzrok vidljivih teškoća ili simptoma;

☼ terapijski metod koji deluje i transgeneracijski i individualno, isceljujući ujedno i porodični sistem klijenta i njega lično.

2   Slično viđenje sadržano je u Ničeovoj izreci „biti s one strane dobra i zla“, koja izražava moralno stanovište njegovog „natčoveka“, ali i svakog pravog stvaraoca i istinskog stvaralaštva. U tom smislu K. G. Jung u svojim delima koristi Ničeovu metaforu o drvetu koje svojom krošnjom „ne može da uzraste do raja, ako mu korenovi nisu doprli u dubinu do pakla“.

U osnovi porodičnog rasporeda je susret, zajednišvo i sinergija svih učesnika – terapeuta, klijenta, odabranih predstavnika i posmatrača – koji ne prisustvuju radionici samo fizički i kognitivno, nego i sveukupnošću svog bića, uključujući porodične sisteme s kojima su umreženi i čije nataloženo iskustvo čine dostupnim okupljenoj zajednici.

Kao osoba sa svojim individualnim osobenostima i iskustvom, vlastitom konstitucijom, ličnom i porodičnom istorijom, terapeut ne može da ostane nepristrasan i potpuno objektivan u analitičkom procesu, kako je neko vreme na samim počecima psihoanalitičkog pokreta verovao Frojd. Toj racionalističkoj predrasudi o sveznajućem, nepogrešivom i nadmoćnom analitičaru, koji udobno zavaljen u svojoj fotelji prebiva u stanju vanvremene sjajne izolacije, negde van realnog telesnog, socijalnog i istorijskog sveta, kasnije je suprotstavljen čitav spektar različitih gledišta – počev od onih po kojima je, bar u određenoj meri, takva pozicija terapeuta ipak dostižna (ali uz poštovanje određene procedure koju propisuje struka, a to je suočavanje s vlastitim nesvesnim konfliktima i ovladavanje njima [„ler-analiza“]), sve do onih koja naglašavaju da terapija jeste i mora da ostane egzistencijalni susret dveju (u grupnoj terapiji i više) živih individua, po prirodi nesavršenih, u svom rastu i razvoju međusobno upletenih i kroz različite uloge u terapijskom procesu upućenih jedna na drugu. Tu drugu krajnost oslikava poznata izreka na koju nailazimo i van našeg zapadnjačkog jevrejsko-hrišćanskog duhovnog kruga, da „samo ranjeni iscelitelj isceljuje“. Učestvujući u isceljivanju klijenata, kroz međusobnu komunikaciju i razmenu, i terapeut neprestano uči, menja se, raste i isceljuje samog sebe,

d) „Kontratransfer“ kod terapeuta i predstavnika u radu

U kojoj meri individualna kognitivna i emotivna ograničenja terapeuta, klijenta i predstavnika mogu da budu važna za rad u polju i delotvornost terapijskog procesa?

☼ Da bi dobio sertifikat za rad, terapeut je morao da prođe propisanu obuku, ispit i stručnu superviziju. Bez obzira na ličnu obdarenost, za njega proces učenja, usavršavanja i sticanja iskustva nikad ne prestaje, čime se sve više sužava i prostor za mogući „kontratransfer“ u terapeutskom radu. Često se navodi Frojdova optimistička izjava da „tamo gde je id treba da bude ego“, kojom je odredio prosvetiteljski cilj psihoanalize – naravno, kao civilizacijski ideal kojem po njemu čovečanstvo u celini treba da teži. Onaj ko ne deli to racionalističko stanovište, mogao bi proces unutrašnjeg rasta i profesionalnog sazrevanja terapeta da odredi kao infinitezimalno smanjivanje „slepe mrlje“ u njegovom saznanju i iskustvu, ili kao proces postepenog kopnjenja i rasvetljavanja senke u kojoj su smešteni skriveni konflikti, ali i potencijali njegove ličnosti. Pri tome proces osvešćivanja nesvesnih sadržaja može biti predočen kao neprekidni linearni unutrašnji rast, ili kao stalno vraćanje i spiralno produbljivanje srodnih sadržaja.

Budući da su dometi samoanalize vrlo ograničeni, jer je za delotvornost terapije neophodan dijaloški odnos, pa dakle i određena egzistencijalna distanca između onog ja i ti, u gotovo svakoj psihoterapijskoj školi podrazumeva se da terapeut treba da ima vlastitog supervizora ili terapeuta.5

☼ Kada je reč o klijentu, prilikom „intuitivnog“ rada s porodičnim rasporedom6 njemu se preporučuje da koliko god je moguće ostavi po strani svoje ja, potrebu za razumevanjem, analiziranjem, kontrolisanjem, saopštavanjem i naknadnim komentarisanjem svog doživljaja, jer

3   Zanimljivo je da pravoslavni i katolički sveštenici ne mogu da ispovedaju sami sebe (kod protestanata institucija ispovesti i ne postoji), nego imaju svog ispovednika. To važi čak za episkope, patrijarhe i rimskog papu.

4  O razlici između „intuitivnog“ i „geštaltističkog“ pristupa porodičnom rasporedu biće više reči u narednom odeljku.

time remeti pokrenute nesvesne energetske procese i umanjuje delotvornost rada s tananim subliminalnim energijama. Poverenje u polje, prepuštanje da ga pod budnim okom terapeuta ono vodi, uz otvorenost prema mogućim promenama i pokretima duha, mogu da ga učine istinski prisutnim i spremnim za duboki preobražaj.

Međutim, u odnosu klijent–terapeut nepredvidivo može da se probudi izvesna proizvoljnost: ona ne samo što može iracionalno da utiče na klijenta prilikom izbora predstavnika za rad, nego, bez suštinskog razloga, i određeni terapeut sa svojim načinom rada može da se, opravdano ili neopravdano, klijentu učini poželjnijim ili nepodesnijim od nekog drugog. Inercija i naviknutost na određeni način rada i ličnost terapeuta takođe mogu da ga učine zatvorenim za prepoznavanje i valjanu procenu potencijala koje u sebi nose drugačija ličnost i donekle izmenjene pojedinosti terapijskog postupka.

☼ Može li se govoriti o pojavi „transfera“ i „kontratransfera“ kod predstavnika u radu, bez obzira na to da li ga je odabrao klijent ili terapeut, ili se sam uključio u rad?

Prilikom izbora predstavnika postoji ograničenje da se, ako su prisutni, u rad ne uvode rođaci, partneri, prijatelji i bliski poznanici (što je čest impuls kod onih koji prvi put prisustvuju seminaru), jer može se očekivati da će im njihova upletenost, predznanje i realni odnosi s klijentom povratno umanjiti nepristrasnost i uticati na njihovo ponašanje u ulogama. Ista teškoća javlja se u manjim terapijskim grupama koje se redovno sastaju i u kojima se svi dobro poznaju, tako da kada se, kao u proširenoj porodici, jedni drugima uzajamno nađu u ulogama predstavnika, zbog svojih predznanja lako mogu da skliznu u rutinu i pribegnu poznatim stereotipima. Prednost velikih grupa s protočnošću klijenata u tome je što mogu da uspostave potrebnu ravnotežu između jezgra iskusnih učesnika ili edukanata i stalnog priliva novih klijenata.

Savet neiskusnom klijentu prilikom „intuitivnog“ rada s porodičnim rasporedom uvek je da predstavnike bira „po osećaju“, „po energiji“, „iz stomaka“, a ne glavom – rukovodeći se uzrastom ili fizičkim izgledom mogućih kandidata. Kada se čini da je izbor bio brzoplet, površan ili isforsiran, kada se rad otegne ili zapne, lako je dati teleološko objašnjenje, kojim se unazad samo konstatuje stanje i suštinski ništa ne objašnjava: izbor predstavnika predstavljao je rezultantu otvorenosti klijenta, njegovog mentalnog stanja i prisutnosti u polju, stanja svih prisutnih i stepena promene koju je on u tom trenutku mogao da podnese... Terapeutov izbor dopunskih predstavnika počiva na istančanom osećaju za rad u polju i izbegava te teškoće. Od terapeuta ponekad može da potekne i dodatni impuls koji pokreće i usmerava zamrli rad – udvajanjem ili zamenom odabranih predstavnika, uvođenjem različitih entiteta, „nekoga ili nečega što nedostaje“, paralelnim pokretanjem drugog ili trećeg nezavisnog rada, da bi se u svakom od njih podigao nivo energije...

Takođe se događa da se, sledeći vlastiti osećaj, neko od prisutnih odluči za autopojetički, samoinicijativni ulazak u rad. Najčešće će ga na to navesti neka tipična, za njega karakteristična uloga  ili  neki  snažan  aktuelno  probuđeni  sadržaj.  To  može  da  upućuje  na  prisustvo

„kontratransfera“, ali isto tako – ako nije posredi potreba za samoisticanjem – na razvijen širi osećaj za stanje u polju. Neko od predstavnika takođe može da uvede posmatrača, ili da svojim ponašanjem i položajem tela ukaže terapeutu na osobu pogodnu za ulazak u rad.

Delovanjem svojevrsnog „kontratransfera“ moglo bi se smatrati i to kada predstavnik u tuđem radu odradi neki svoj kratki rad, što može da ostane u okvirima pojačavanja dodeljene uloge ili razvijanja njenog ogranka koji ne remeti osnovnu dinamiku glavnog rada. Ali zar svaka uloga i svaki posmatrani rad ne predstavljaju pojačavanje i proširivanje vlastitog iskustva? Ponekad čak virtuelnog iskustva i provežbavanja mogućih uloga koje (još) nisu proživljene, ili neće ni biti ostvarene u realnom životu?

☼ Polje se uspostavlja i dejstvuje među svim učesnicima radionice kao rezultanta njihovog prisustva i poseduje unutrašnju svrhovitost i sposobnost samoregulacije, što se ogleda i u okvirnom determinisanju izbora predstavnika i njihovog ponašanja.

Predstavnici koji češće prisustvuju radionicama porodičnog rasporeda verovatno su bar ponekad u polju doživeli raslojavanje uloge u kojoj su se našli: počev od sadržaja osnovne uloge

– preko svesti da se predstavnik nalazi u ulozi koja može ali ne mora da ima dublje veze s njim – osećaja kako bi se predstavnik ponašao da je to njegov rad a ne samo uloga – naslućivanja ili uvida u to kako je drugim predstavnicima i kako će dalje teći rad – osećaja šta možda nedostaje i prepoznavanja svrhovitosti terapeutovih intervencija... Pored toga, polje izoštrava percepciju drugih predstavnika u radu – osim osobenosti samih uloga, manje ili više produbljeno mogu da se percipiraju i realne osobe koje iza njih stoje.

☼ Mutatis mutandis, pomenuti sadržaji porodičnog rasporeda nesumnjivo koreliraju s klasičnim temama transfera, kontratransfera i ler-analize.

Zavisno od stepena nečije empatičnosti, istančanosti i otvorenosti za događanje u polju, sve što je rečeno o predstavnicima važi i za ostale učesnike ili samo posmatrače seminara porodičnog rasporeda.

e) Sinhronicitet u izboru predstavnika i sadejstvu klijenta i terapeuta

Niko ne prisustvuje seminaru slučajno i nije slučajno odabran za nečijeg predstavnika. Pri tome, svakako, nije posredi uzročno-posledična veza između nečije ličnosti i njegovog prisustvovanja upravo ovom seminaru, s ovim terapeutom, upravo sada i ovde i u ovom radu, nego ono što je Jung nazvao sinhronicitetom – akauzalnim principom koji svrhovito povezuje naizgled nezavisne pojave. Ta veza možda je zgusnutija i opipljivija između terapeuta i klijenta, klijenta i odabranih predstavnika, a postoji i u ravni svih prisutnih, rasprostrta u polje kao opštu rezultantu zajedničkog prisustva svih učesnika, umrežavajući takođe njihove porodične sisteme, a infinitezimalno celokupno ljudsko iskustvo i celinu postojećeg – unus mundus.

Za rad s porodičnim rasporedom nije potrebno znati šta sačinjava to polje, koja su njegova područja i kakva mu je priroda. Potreba da se zna i razume može, naprotiv, da predstavlja smetnju: dovoljno je prepustiti se rezonanci i slediti osećaj proistekao iz uloge ili samog prisustva u polju – sada i ovde. Pri tome terapeut, pažljivi posmatrač i skretničar tananih energetskih tokova u polju, za vreme rada privremenu preuzima ulogu poslednjeg, „najmlađeg“, a ne najstarijeg, „najpametnijeg“ člana klijentovog porodičnog sistema.

U drugim pojmovnim okvirima i nekom drugom referentnom sistemu, taj osećaj mogao bi da nosi i neko drugo ime: „ljubav“, „saosećanje“, „empatija“, „solidarnost“... ili, šturo i hladno – „transfer“ i „kontratransfer“...