6 

Toltečki put ka slobodi

Raskidanje starih sporazuma

Svi pričaju o slobodi. Sirom sveta, mnogi ljudi, mnogi narodi, mnoge zemlje bore se za slobodu. Ali šta je to sloboda? U Americi govorimo da živimo u slobodnoj zemlji. Ali jesmo li mi zaista slobodni? Imamo li slobodu da budemo onakvi kakvi zaista jesmo? Odgovor je ne, mi nismo slobodni. Istinska sloboda je pitanje ljudskog duha - to znači slobodu da budemo onakvi kakvi zaista jesmo.

Ko nas sprečava da budemo slobodni? Mi krivimo vladu, krivimo loše vremenske uslove, krivimo svoje roditelje, krivimo religiju, krivimo Boga. Ko nas

zapravo sprečava da budemo slobodni? Sprečavamo sami sebe. Šta zaista znači biti slobodan? Dešava se da se udarno ili oženimo i onda kažemo da smo izgubili svoju slobodu, zatim se razvedemo ali i dalje nismo slobodni. Šta nas

sprečava u tome? Zbog čega ne možemo da budemo onakvi kakvi smo? U sebi nosimo davne uspomene, na doba kada smo bili slobodni i voleli tu slobodu, ali

mi smo zaboravili šta zapravo znači sloboda.

Ako vidimo dete koje ima dve ili tri, ili možda četiri godine, vidimo slobodno ljudsko biće. Zbog čega je to ljudsko biće slobodno? Zato što on ili ona

rade šta god žele. To ljudsko biće je potpuno neobuzdano i divlje. Baš kao i cvet, drvo, ili životinja koja nije pripitomljena - divlje! A ako pogledamo ljude koji su

stari dve godine, otkrićemo da ti ljudi gotovo neprestano imaju širok osmeh na licu i da se dobro zabavljaju. Oni istražuju svet. Oni se ne plaše igre. Oni se

plaše onda kada se povrede, kada su gladni, kada njihove potrebe nisu zadovoljene, ali oni ne brinu o prošlosti, ne brinu za budućnost, i žive samo u

sadašnjem trenutku.

Veoma mala deca ne plaše se da izraze svoja osećanja. Ona su tako

puna ljubavi da duboko osećaju ljubav, ona se tope od ljubavi. Ona se nimalo ne plaše ljubavi. To je opis normalnog ljudskog bića. Dok smo deca, mi se ne plašimo budućnosti niti se stidimo prošlosti. Naše normalne ljudske težnje jesu da uživamo u životu, da se igramo, da istražujemo, da budemo srećni, i da volimo.

Ali, šta se dešava sa odraslim ljudima? Zbog čega smo mi toliko drugačiji? Zbog čega mi nismo divlji? Sa stanovišta Žrtve možemo reći da nam se nešto dogodilo, a sa stanovišta ratnika možemo reći da je ono što nam se dogodilo normalno. Ono što se dogodilo jeste da sada imamo Knjigu zakona, velikog Sudiju i Žrtvu koji upravljaju našim životom. Mi više nismo slobodni jer nam Sudija, Žrtva i naš sistem verovanja ne dozvoljavaju da budemo ono što zaista jesmo. Nakon što je jednom naš mozak isprogramiran tako što je u njega ubačen sav taj otpad, mi više nismo srećni.

Taj lanac obuke koji se prenosi od čoveka do čoveka, sa generacije na generaciju, savršeno je normalan u ljudskom društvu. Nema potrebe da krivite svoje roditelje zato što su vas učili da budete kao i oni. Čemu su vas drugom mogli naučiti osim onome što su i sami znali? Oni su učinili najbolje što su mogli, i ako su vas zlostavljali, to je bilo zbog njihovog pripitomljavanja, njihovih strahova, njihovih verovanja. Oni nisu imali kontrolu nad programiranjem koje su dobili i zato i nisu mogli drugačije da se ponašaju.

Nema potrebe da krivite svoje roditelje ili bilo koga ko vas je zlostavljao u životu, uključujući i sebe. Ali vreme je da prekinete to zlostavljanje. Vreme je da se oslobodite tiranije svoga Sudije tako što ćete promeniti osnove svojih ličnih sporazuma. Vreme je da se oslobodite uloge Žrtve.

Vaše istinsko biće je još uvek malo dete koje nikada nije odraslo. Ponekad se to dete pojavi kada se vi igrate ili zabavljate, kada ste srećni, kada slikate, ili pišete poeziju, ili svirate na klaviru, ili se izražavate na neki drugi način. To su najsrećniji trenuci vašeg života - kada vaše istinsko biće izlazi na površinu, kada ne brinete o prošlosti ili o budućnosti. Vi ste tada kao dete.

Ali, postoji nešto što menja sve ovo što smo nabrojali: to nazivamo

obavezama. Sudija kaže: "Čekaj malo, ti imaš obaveze, moraš ih izvršavati, moraš da ideš na posao, moraš da ideš u školu, moraš da zaradiš za život." Sve te obaveze pojavljuju se u našoj svesti. Naš izraz lica se menja i mi ponovo postajemo ozbiljni. Ako posmatrate decu koja se igraju odraslih, videćete kako se njihov izraz lica menja. "Hajde da se igramo advokata", i njihov izraz lica se odmah promeni; dečje lice počinje da liči na lice odrasle osobe. Takva su lica koja vidimo kada odemo na sud - a takvi smo svi mi. Mi smo još uvek deca, ali smo izgubili svoju slobodu.

Sloboda koju tražimo jeste sloboda da budemo ono što jesmo, da izrazimo svoju ličnost. Ali ako pogledamo svoj život, videćemo da većinu vremena provodimo čineći nešto da bismo zadovoljili druge, da bi nas oni prihvatili, radije nego da živimo po svom. Eto šta se desilo sa našom slobodom. U našem

društvu i u svim društvima širom sveta, vidimo da su od svakih hiljadu ljudi, devet stotina devedeset i devet potpuno pripitomljeni.

Najgore od svega je to što većina nas uopšte nije svesna toga da nije slobodna. U nama postoji nešto što nam šapuće da nismo slobodni, ali mi ne shvatamo šta je to, i zbog čega nismo slobodni.

Problem većine ljudi je taj što prožive čitav život a da nikada ne otkriju da Sudija i Žrtva upravljaju njihovim umom, i zbog toga nemaju šanse da budu slobodni. Prvi korak ka ličnoj slobodi je da toga postanemo svesni. Moramo biti svesni da nismo slobodni da bismo postali slobodni. Moramo biti svesni problema da bismo ga mogli rešiti.

Biti svestan problema predstavlja uvek prvi korak zbog toga što, ako nismo svesni, ništa ne možemo da promenimo. Ako niste svesni toga da u sebi nosite mnogo rana i emocionalnog otrova, ne možete početi da raščišćavate i lečite svoje rane i tako ćete nastavljati da patite.

Nema razloga da patite. Ako ste svesni možete se pobuniti i reći: "Sad je dosta!" Možete potražiti način da iscelite i transformišete svoj lični san. Planetarni san je samo san. On čak nije ni stvaran. Ako se pozabavite svojim snom i

počnete da menjate svoja uverenja, otkrićete da većina uverenja koja su vam

stvorila rane i nanela bol nisu čak ni istinita. Otkrićete da ste toliko godina patili bez razloga. Zašto? Zato što je sistem verovanja koji je ubačen u vaš mozak zasnovan na lažima.

Zbog toga je važno da ovladate svojim ličnim snom; zato su Tolteci postali gospodari sna. Vaš život je manifestacija vašeg sna; to je svojevrsna umetnost.

A ukoliko ne uživate u svom snu, u svako doba možete promeniti svoj život. Gospodari snova mogu svoj život da pretvore u remek-delo; oni kontrolišu san tako što sami donose odluke i imaju pravo izbora. Svaka stvar ima svoje posledice a gospodar sna je svestan tih posledica.

Biti Toltek predstavlja način života. To je način života u kome nema predvodnika i sledbenika, u kome imate svoju sopstvenu istinu i živite tu svoju istinu. Tolteci postaju mudri, postaju divlji, i ponovo postaju slobodni.

Postoje tri majstorstva s kojima ljudi mogu postati Tolteci. Prvo je Majstorstvo svesti, to znači da treba da budemo svesni toga kakvi zaista jesmo; sa svim svojim mogućnostima. Drugo je Majstorstvo transformacije - kako da se promenimo, kako da se oslobodimo pripitomljavanja. Treće je Majstorstvo namere. Namera sa toltečkog stanovišta označava onaj deo života koji omogućava transformaciju energije; to je jedno živo biće koje neprimetno objedinjuje svu energiju, ili ono što nazivamo "Bogom". Namera je sam život; to je bezrezervna ljubav. Majstorstvo namere je dakle Majstorstvo ljubavi. "

Kada govorimo o toltečkom putu ka slobodi, vidimo da oni imaju čitav plan oslobađanja od pripitomljenosti. Oni porede Sudiju, Žrtvu i sistem verovanja sa parazitom koji napada ljudsku svest. Sa stanovišta Tolteka, svi pripitomljeni ljudi su bolesni. Oni su bolesni zato što u sebi nose parazita koji kontroliše njihovu svest i mozak. Taj parazit se hrani negativnim emocijama koje potiču od straha.

Ako potražimo opis parazita, videćemo da je parazit živo biće koje živi na račun drugih živih bića, ispijajući njihovu energiju i ne dajući im ništa za uzvrat, i malo-pomalo uništava svoga domaæina. Sudija, Žrtva, i sistem verovanja odlično odgovaraju ovom opisu. Oni zajedno čine jedno živo biće koje se sastoji od

psihičke ili emocionalne energije, a ta energija je živa. Naravno, to nije

materijalna energija, ali ni emocije nisu materijalna energija. Naši snovi takođe ne predstavljaju materijalnu energiju, ali mi znamo da oni postoje.

Jedna od funkcija mozga je da transformiše materijalnu energiju u emocionalnu energiju. Naš mozak je fabrika emocija. A već smo rekli da je

glavna funkcija mozga da sanja. Tolteci veruju da taj parazit - Sudija, Žrtva i

sistem verovanja - ima kontrolu nad vašim umom; on kontroliše vaš lični san. Parazit sanja kroz vaš um i živi svoj život kroz vaše telo. On preživljava samo zahvaljujući emocijama koje potiču od straha i hrani se dramama i patnjom.

Sloboda za kojom tragamo je sloboda da koristimo svoje telo i um, da živimo svojim životom, umesto da živimo životom koji nam nameće naš sistem verovanja. Kada otkrijemo da našu svest kontrolišu Sudija i Žrtva i da se naše pravo "ja" nalazi u zapećku, imamo pred sobom samo dve mogućnosti. Jedna mogućnost je da nastavimo da živimo onako kako živimo, da se predamo Sudiji i Žrtvi, da nastavimo da živimo u planetarnom snu. Druga mogućnost je da se ponašamo onako kako smo se ponašali kao deca kada su naši roditelji pokušavali da nas pripitome. Možemo se pobuniti i reći "Ne!" Možemo objaviti rat parazitu, rat Sudiji i Žrtvi, rat za svoju nezavisnost, rat za pravo da koristimo

svoju svest i svoj mozak.

To je razlog zbog čega u svim šamanističkim tradicijama u Americi, od Kanade do Argentine, ljudi nazivaju sebe ratnicima, zato što su oni u ratu protiv parazita u svojoj svesti. To je istinsko značenje ratnika. Ratnik je onaj koji se buni protiv invazije parazita. Ratnik se buni i objavljuje rat. Ali to što smo ratnici ne znači da ćemo uvek pobedivati u ratu; možemo i pobedivati i gubiti, ali ćemo

uvek činiti sve što možemo i barem ćemo imati šansu da ponovo budemo slobodni. Ako se odlučimo za ovaj put, imaćemo barem dovoljno dostojanstva da se pobunimo, i svakako nećemo biti bespomoæna žrtva sopstvenih ćudljivih emocija ili otrovnih emocija drugih. Čak i ako podlegnemo neprijatelju - parazitu - nećemo biti medu onim žrtvama koje ne pružaju nikakav otpor.

U najboljem slučaju, kada postanemo ratnici, imaćemo priliku da se

uzdignemo iznad planetarnog sna i da promenimo svoj lični san u onaj san koji nazivamo rajem. Baš kao i pakao, raj je mesto koje postoji u našoj svesti. To je mesto puno radosti, mesto na kojem smo srećni, mesto gde smo slobodni da volimo i da budemo ono što zaista jesmo. Možemo stći do raja još za života; ne moramo čekati da umremo. Bog je svugde prisutan i carstvo nebesko je svuda, ali najpre moramo da otvorimo oči i uši da vidimo i čujemo tu istinu. Moramo se osloboditi parazita.

Parazit se može uporediti sa monstrumom koji ima hiljadu glava. Svaka glava tog parazita predstavlja jedan od naših strahova. Ako želimo da budemo slobodni, moramo uništiti parazita. Jedno rešenje je da napadamo jednu po jednu glavu parazita, što znači da se, jedan po jedan, suočimo sa svakim od svojih strahova. To je spor proces, ali daje rezultate. Svaki put kada se suočimo s jednim od tih strahova, postaćemo malo slobodniji.

Drugi pristup je da prestanemo da hranimo parazita. Ako ne dajemo parazitu hranu, on će umreti od gladi. Da bismo to učinili, moramo imati kontrolu nad svojim emocijama, moramo se uzdržavati od dohranjivanja emocija koje potiču od straha. To je lako reći, ali veoma teško učiniti. Teško je zbog toga Što Sudija i Žrtva kontrolišu našu svest.

Treće rešenje se naziva inicijacijom smrti. Inicijacija smrti postoji u mnogim tradicijama i ezoteričnim školama širom sveta. Srećemo je u Egiptu, Indiji, Grčkoj i Americi. To je simbolična smrt kojom ubijamo parazita a da pri tome ne nanosimo nikakvu povredu svom fizičkom telu. Kada mi na simboličan način "umremo" i parazit mora da umre. Ovo rešenje je brže od prva dva, ali je još teže od njih. Potrebno nam je mnogo hrabrosti da bismo se suočili sa anđelom smrti. Moramo biti veoma jaki.

Hajde da malo detaljnije razmotrimo svako od ovih rešenja.

Umetnost transformacije; san dmgog skretanja pažnje

Naučili smo da je san u kome sada živite posledica toga što je spoljašnji san skrenuo vašu pažnju i usadio vam sva vaša verovanja. Proces pripitomlja- vanja možemo nazvati snom prvog skretanja pažnje zbog toga što je na taj način vaša pažnja upotrebIjena prvi put da biste stvorili prvi san vašeg života.

Jedan od načina da izmenite svoja verovanja jeste da usmerite svoju pažnju na sve one sporazume i verovanja, i promenite sporazume koje ste napravili sami sa sobom. Tokom tog procesa, vi po drugi put skrećete svoju pažnju, stvarajući na taj način san drugog skretanja pažnje ili novi san.

Razlika je u tome što više niste naivni. Kada ste bili dete nije bilo tako; vi niste imali izbora. Ali više niste dete. Sada od vas zavisi u šta ćete verovati a u šta ne. Možete odabrati da verujete u bilo šta, a to uključuje i mogućnost da verujete u sebe.

Prvi ćete korak učiniti kada postanete svesni magle koja se nalazi u vašoj svesti. Morate postati svesni toga da vi neprestano sanjate. Samo ako ste svesni toga imaćete mogućnost da transformišete svoj san. Ako ste svesni toga da je čitava drama vašeg života posledica onoga u šta verujete, a ono u šta verujete nije istina, onda možete početi sa promenama. Međutim, da biste istinski izmenili svoja verovanja, morate usmeriti svoju pažnju na ono što želite da promenite. Morate znati koje sporazume želite da promenite pre nego što budete u stanju da to učinite.

Sledeći korak, dakle, sastoji se u tome što ćete postati svesni svih samosputavajućih verovanja zasnovanih na strahu, koja vas čine nesrećnim. Napravićete pregled svega onoga u šta verujete, svih svojih sporazuma, i tokom tog procesa ćete započeti transformaciju. Tolteci su to nazvali Umetnošću transformacije, i ona zaista predstavlja majstorstvo. Možete postići Majstorstvo transformacija time što ćete izmeniti sporazume zasnovane na strahu zbog kojih

patite i ponovo isprogramirati svoj um, na svoj način. Jedan od načina da to

ucinite jeste da istražite i usvojite alternativna verovanja kao što su Četiri sporazuma.

Odluka da usvojimo Četiri sporazuma predstavlja objavu rata sa ciljem da preotmete svoju slobodu od parazita. Četiri sporazuma vam pružaju mogućnost

da se oslobodite bolnih emocija, a time ćete sebi otvoriti vrata da počnete da

uživate u životu i započnete novi san. Od vas zavisi da li ćete istražiti mogućnosti svoga sna, ako to želite. Četiri sporazuma stvorena su da vam pomognu da savladate Umetnost transformacije, da vam pomognu da raskinete sporazume koji vas ograničavaju, da steknete novu snagu, i da ojačate. Kada budete postajali sve snažniji, moći ćete da raskinete sve veći broj sporazuma, sve do onog trenutka kada stignete do suštine svih tih sporazuma.

Suočavanje sa suštinom tih sporazuma, to je ono što nazivam odlaskom u pustinju. Odlaskom u pustinju omogućujete sebi da se sretnete sa svojim demonima oči u oči. Kada izađete iz pustinje, svi ti demoni pretvori će se u anđele.

Sprovodenje ova četiri nova sporazuma predstavlja veoma moćan čin. Skidanje čini crne magije sa vaše svesti zahteva veliku ličnu snagu. Svaki put kada raskinete neki sporazum, steći ćete sve veću snagu. Počećete raskidanjem sporazuma koji su veoma sitni i zahtevaju manje snage. Kada ti sitniji sporazumi budu raskinuti, vaša moć će se uvećavati sve dok ne stignete do onog trenutka kada ćete konačno moći da se suočite sa najvećim demonima u svojoj svesti.

Na primer, devojčica kojoj su rekli da ne treba da peva sada ima dvadeset godina i još uvek ne peva. Jedan od načina da prevaziđe ovo uverenje da ima ružan glas jeste da kaže: "U redu, pokušaću da pevam, čak i ako zaista loše pevam." Zatim može da zamisli kako joj neko tapše i govori joj: ,,Oh! Pa to je sjajno." Na ovaj način bi mogla malo, sasvim malo, da raskine sporazum, ali on će još uvek biti prisutan. Međutim, sada će ona imati malo više snage i hrabrosti da pokuša ponovo i ponovo, sve dok konačno sasvim ne raskine taj sporazum.

To je jedan od načina da se izvučemo iz paklenog sna. Ali umesto svakog

sporazuma koji raskidate i koji vam donosi patnju, morate usvojiti novi sporazum koji vas čini srećnim. To će sprečiti stari sporazum da se vrati. Ako isti taj prostor zauzmete novim sporazumom, onda će stari sporazum nestati zauvek, a na njegovo mesto doći će novi sporazum.

U našoj svesti ima mnogo snažnih uverenja zbog kojih će nam ovaj proces možda izgledati beznadežno. Zbog toga morate ići korak po korak i biti strpljivi sa sobom jer je taj proces postepen. Vaš sadašnji način života posledica je dugogodišnjeg pripitomljavanja. Ne možete očekivati da ćete ponišititi taj proces pripitomljavanja za jedan dan. Raskidanje sporazuma je veoma mukotrpno jer mi ulažemo snagu svoje reči (a to je snaga naše volje) u svaki sporazum koji smo sklopili.

Potrebno nam je isto toliko snage da bismo izmenili jedan sporazum. Ne možemo promeniti sporazum upotrebljavajući manje snage nego što smo uložili

u to da ga sklopimo, i gotovo sva naša moć troši se na održavanje tih sporazuma koje smo sklopili sa sobom. To je zbog toga što naši sporazumi predstavljaju

neku vrstu zavisnosti. Mi smo postali zavisnici svog načina života. Zavisni smo od besa, ljubomore i samosažaljenja. Zavisni smo od verovanja koja nam kažu:

"Nisam dovoljno dobar, nisam dovoljno pametan. Zbog čega bih se uopšte trudio? Drugi ljudi će to učiniti jer su oni bolji od mene."

Svi ti stari sporazumi koji upravljaju snom našeg života posledica su neprestanog ponavljanja. Stoga, da biste usvojili Četiri sporazuma, morate

koristiti ponavljanje. Uvežbavanje novih sporazuma u vašem životu jeste način da u tome postanete još bolji. Ponavljanje vodi ka savršenstvu.

Disciplina ratnika:

kontrolisanje sopstvenog ponašanja

Zamislite da ste se jednoga jutra probudili puni entuzijazma. Osećate se dobro. Srećni ste i puni energije, spremni da proživite taj dan. Zatim za doručkom

dolazi do svađe sa vašim mužem, odnosno ženom, koja pokreće bujicu emocija.

Vi se naljutite i u tom osećanju besa trošite veliki deo lične snage. Posle svađe osećate se iscrpljeno i jedino što želite je da sednete i dobro se isplačete. U stvari, toliko ste umorni da želite da odete u svoju sobu, srušite se na krevet i pokušate da se oporavite. Dan provodite obuzeti svojim osećanjima. Nemate snage da nastavite dalje i najradije biste pobegli od svega.

Svakoga jutra budimo se sa određenom količnom mentalne, emocionalne i fizičke energije koju trošimo tokom dana. Ukoliko dozvolimo da emocije iscrpe našu energiju, nećemo imati dovoljno snage da izmenimo svoj život ili da sebe dajemo drugima.

Vaš način gledanja na svet zavisiće od emocija koje u tom trenutku osećate. Kada ste ljuti, sve oko vas je loše, ništa ne valja. Vi krivite sve oko sebe uključujući i vreme; bez obzira na to da li pada kiša ili šija sunce, ništa vam ne odgovara. Kada ste tužni, sve oko vas je tužno i dovodi vas do suza. Posmatrajući drveće osećate tugu; gledate kako pada kiša i sve vam izgleda tužno. Možda se osećate ranjivim i imate potrebu da zaštitite sebe jer ne znate u kojem trenutku bi vas neko mogao napasti. To je zato što svet gledate očima punim straha!

Zamislite da je ljudski um sličan vašoj koži. Kada dodirujete zdravu kožu, to je divan osećaj. Vaša koža je stvorena za dodire i dodiri vam prijaju. Sada zamislite da imate neku ranu i da vam je koža rasečena i inficirana. Ako dodirnete inficiranu kožu, to će vas boleti, zbog toga je pokrivate pokušavajući da je zaštitite. Tada nećete uživati u dodiru jer vam on nanosi bol.

Sada zamislite da svi ljudi imaju takvo kožno oboljenje. Niko nikoga ne može da dodirne jer pri tome svi osećaju bol. Svi imaju rane na koži, zato ta infekcija izgleda normalno, a i bol se takođe smatra normalnim; verujemo da tako treba da bude.

Možete li da zamislite kako bismo se ponašali jedni prema drugima kada bi svi ljudi imali takvo kožno oboljenje? Naravno, skoro se nikada ne bismo grlili

jer bi to bilo suviše bolno. I tako bismo morali između sebe da stvorimo veliku

distancu.

Ljudski um je sličan upravo takvom kožnom oboljenju. Svaki čovek ima osetljivo telo koje je potpuno prekriveno bolnim ranama. Svaka rana je zaražena emocionalnim otrovom - otrovom koji potiče iz svih tih emocija koje nam nanose bol, kao što su patnja, bes, zavist i tuga. Kada doživimo neku nepravdu, rane u našoj svesti se otvaraju i mi reagujemo stvarajući emocionalni otrov, zbog toga što imamo svoje ideje i verovanja o tome šta je pravedno a šta nepravedno. Naša svest je toliko izranjavljena i ispunjena otrovom tokom procesa pripitomljavanja, da svi opisuju izranjavljenu svest kao normalnu. To se smatra normalnim, ali ja vam mogu reći da to nije normalno.

Naš planetarni san je disfunkcionalan, a ljudi su mentalno oboleli od bolesti koja se zove strah. Simptomi ove bolesti su sve emocije koje ljudima nanose bol: bes, mržnja, tuga, zavist, osećanje da smo napušteni i iznevereni. Kada strah postane i suviše jak, naš razum počinje da popušta, i to nazivamo mentalnom bolešću. Psihotično ponašanje se javlja onda kada smo toliko zaplašeni a rane toliko bolne, da nam se čini da je bolje da prekinemo kontakt sa spoljašnjim svetom.

Ako svoje duševno stanje shvatimo kao stanje bolesti, otkrićemo da postoji lek. Ne moramo više da patimo. Najpre treba posegnuti za istinom da bismo otvorili svoje emocionalne rane, izvadili otrov, i u potpunosti zalečili rane. Kako ćemo to učiniti? Moramo oprostiti onima za koje znamo da su nam naneli zlo, ne zbog toga što oni zaslužuju da im mi oprostimo, već zato što toliko volimo sebe da ne želimo i dalje da nastavimo da plaćamo zbog te nepravde.

Oproštaj je jedini put ka izlečenju. Možemo odlučiti da oprostimo iz želje da pomognemo sebi. Možemo prestati sa prebacivanjem i reći: "Sada je dosta! I ne želim da budem veliki sudija koji sudi samome sebi. Veše ne želim sebe da kažnjavam i zlostavljam. Više ne želim da budem Žrtva."

Pre svega, moramo oprostiti svojim roditeljima, svojoj braći, sestrama, svojim prijateljima, i Bogu. Kada jednom oprostite Bogu, onda konačno možete

da oprostite i sebi. Kada jednom oprostite sebi, više nećete odbacivati sebe.

Počećete da prihvatate sebe, i vaša ljubav prema sebi postaće tako jaka da ćete konačno prihvatiti sebe onakve kakvi ste. To je početak ljudske slobode. Suština je u opraštanju.

Znaćete da ste nekome oprostili kada ga budete videli a pri tome ne budete doživljavali emotivnu reakciju. Kada čujete ime te osobe nećete reagovati emotivno. Kada neko dotakne ono što je nekada bila rana a vi više ne budete osećali bol, tada ćete znati da ste zaista oprostili.

Istina je kao skalpel. Istina je bolna, jer ona otvara sve rane koje su prekrivene lažima, zato da bismo mogli da se izlečimo. Te laži su ono što nazivamo sistemom poricanja. Dobro je što imamo sistem poricanja, jer nam on omogućava da pokrijemo svoje rane i nastavimo da funkcionišemo. Ali kada više u sebi nemamo rana ni otrova, nema više potrebe za lažima. Sistem

poricanja nam tada više nije potreban, jer zdrava svest, poput zdrave kože, može da podnese dodir bez bola. Dodiri postaju prijatni za svest kada je ona čista.

Problem većine ljudi je to što gube kontrolu nad svojim emocijama. Emocije postaju te koje kontrolišu ljudsko biæe, a ne obrnuto. Kada izgubimo kontrolu govorimo stvari koje ne želimo da kažemo i činimo stvari koje ne želimo da činimo. Zbog toga je tako važno da besprekorno koristimo svoju reč i da postanemo duhovni ratnici. Moramo naučiti da kontrolišemo emocije tako da imamo dovoljno lične snage da promenimo svoje sporazume zasnovane na strahu, izvučemo se iz pakla i stvorimo svoj sopstveni raj.

Kako se postaje ratnik? Ratnici širom sveta poseduju neke osobine koje

su gotovo identične. Ratnik je svestan. To je veoma važno. Svesni smo da smo u ratu, a rat u našoj svesti zahteva disciplinu. Ne vojničku disciplinu, već disciplinu ratnika. To nije spoljašnja disciplina koja nam određuje šta treba a šta ne treba

da radimo, već disciplina koja nam nalaže da budemo svoji, bez obzira na sve.

Ratnik ima kontrolu. Ne kontrolu nad drugim ljudskim bićima, već kontrolu nad svojim emocijama, kontrolu nad samim sobom. Velika razlika između ratnika i žrtve jeste u tome što žrtva potiskuje, a ratnik se uzdržava. Žrtve potiskuju

emocije zato što se plaše da ih iskažu, plaše se da kažu ono što zaista žele da

kažu. Uzdržavanje nije isto što i potiskivanje. Uzdržavati se znači obuzdavati emocije i izražavati ih u pravom trenutku, ni ranije, ni kasnije. Zato su ratnici besprekorni. Oni imaju potpunu kontrolu nad svojim emocijama a samim tim i nad celokupnim svojim ponašanjem.

Inicijacija smrti: prihvatanje andjela smrti

Poslednji način da steknemo ličnu slobodu jeste da se pripremimo za inicijaciju smrti, da prihvatimo samu smrt kao svoga učitelja. Anđeo smrti može nas naučiti kako da zaista živimo punim životom. Postajemo svesni toga da u bilo kom trenutku možemo umreti; imamo samo sadašnjost da u njoj živimo. Istina je da mi zapravo ne znamo hoćemo li sutra umreti. Ko zna? Mi pretpostavljamo da pred sobom imamo još mnogo godina. Ali da li je zaista tako?

Ako odemo u bolnicu i lekar nam kaže da imamo samo još nedelju dana života, šta ćemo učiniti? Kao što sam već rekao, imamo dve mogućnosti. Jedna mogućnost je da patimo zbog toga što ćemo umreti, i da svima govorimo: "Jadan ja, umreću", i da od svega napravimo veliku dramu. Druga mogućnost je da iskoristimo svaki trenutak da budemo srećni, da radimo ono u čemu zaista uživamo. Ako imamo samo još nedelju dana života, hajde da uživamo u životu. Hajde da živimo. Možemo reći: "Sada ću biti ono što zaista jesam. Više neću živeti tako da pokušavam da zadovoljim druge. Više se neću plašiti toga šta će oni misliti o meni. Sta me briga šta drugi misle ako ću za nedelju dana umreti? Biću ono što jesam."

Anđeo smrti nas može naučiti da živimo svakoga dana kao da je to poslednji dan našeg života, kao da možda nećemo dočekati sutrašnji dan. Možemo početi svaki dan rečima: "Budan sam, vidim sunce, pokazaću svoju zahvalnost suncu, svemu i svakome, jer sam još uvek živ. Imam još jedan dan na raspolaganju da budem ono što jesam."

Tako ja gledam na život, to je ono čemu me je anđeo smrti naučio - da

budem potpuno iskren, da znam da ničega ne treba da se plašim. I naravno, da volim ljude oko sebe jer ovo je možda poslednji dan u kome mogu da vam kažem koliko vas volim. Ja ne znam da li ću vas ikada više videti i zato ne želim da se svađam s vama.

Sta bi bilo kada bih se s vama strašno posvađao i izlio na vas sav taj emocionalni otrov koji nosim u sebi, a vi sutra umrete? Oh! O Bože, Sudija će me strašno osuditi i ja ću se osećati užasno krivim zbog svega onoga što sam vam rekao. Osećaću se krivim čak i zbog toga što vam nisam rekao koliko vas volim. Ljubav koja me cini srećnim u stvari je ljubav koju mogu da podelim s vama.

Zbog čega bih poricao da vas volim? Nije važno da li vi mene volite. I ja i vi možemo sutra umreti. Zato sam srećan što mogu sada da vam pokažem koliko vas volim.

Možete ovako živeti svoj život. Ako takočcinite, vi se pripremate za inicijaciju smrti. Posle inicijacije smrti stari san koji ste nosili u svojoj svesti zauvek će umreti. Da, vi ćete se sećati parazita - Sudije, Žrtve i onoga u šta ste ranije verovali - ali parazit će biti mrtav.

Eto šta će umreti u inicijaciji smrti - parazit. Nije lako proći kroz inicijaciju smrti jer će se Sudija i Žrtva boriti svim sredstvima. Oni ne žele da umru. A mi osećamo da smo mi taj koji će umreti, i bojimo se te smrti.

Kada živimo u planetarnom snu, to je kao da smo mrtvi. Onaj ko preživi inicijaciju smrti dobija najlepši dar: vaskrsenje. Doživeti vaskrsenje znači ustati iz mrtvih, biti živ, ponovo biti ono što jeste. Vaskrsnuti znači ponovo biti kao dete - biti neobuzdan, divlji i slobodan, ali sa jednom razlikom. Razlika je u tome što sada imamo slobodu mudrosti umesto slobode nevinosti. U stanju smo da razbijemo svoju pripitomljenost, da ponovo postanemo slobodni, i da iscelimo svoju svest. Predajemo se anđelu smrti, znajući da će parazit umreti i da ćemo mi ostati živi, zdrave svesti i savršenog razuma. Tada ćemo biti slodobni da sami upotrebimo svoj um i da upravljamo sopstvenim životom.

To je ono čemu nas, prema shvatanju Tolteka, uči ađeo smrti. Anđeo smrti

dolazi govoreći nam: "Sve ovo što vidiš i što ovde postoji jeste moje; to nije tvoje. Tvoj dom, tvoj muž/žena, tvoja deca, tvoja kola, tvoj posao, tvoj novac - sve je to moje i ja ti to mogu uzeti kad god poželim, ali zasad može biti tvoje."

Ako se predamo anđelu smrti bićemo zauvek srećni. Zašto? Zato što anđeo smrti odnosi prošlost da bi nam omogućio da nastavimo da živimo. U svakom trenutku koji prođe, anđeo smrti uzima ono što umire a mi nastavljamo da živimo u sadašnjosti. Parazit želi da sa sobom nosimo prošlost koja nam otežava život u sadašnjosti. Ako pokušavamo da živimo u prošlosti, kako možemo da uživamo u sadašnjosti? Dok sanjamo o budućnosti, zašto bismo morali da nosimo teret prošlosti? Kada ćemo živeti u sadašnjosti? To je ono cemu nas uči anđeo smrti.