16

Stigli smo u istu dolinu kasno po podne  15.  decembra 1969. Don Huan je više puta rekao, dok  smo  se  pro­ bijali kroz čestar, da su pravci i orijentacione tačke neo­ bično  važni  u  mom  predstojećem  poduhvatu.

»Moraš odrediti pravi smer kad  se  popneš  na  vrh nekog brda«, reče  don  Huan.  »Čim  stigneš  na  vrh,  o  kre­ ni   se   licem  u   ovom   pravcu.«   Pokazao  je  na  jugoistok.

»To je tvoj dobri pravac i ti treba tamo  da  si  okrenut uvek,   a  naročito  kad   si  u  nevolji.   Zapamti  to.«

Zastali smo u podnožju brda između kojih sam opa­ zio rupu. Upro je prstom u jedno naročito  mesto  gde treba da sednem; seo  je i  sam  pored mene i  tihim  gla­ som mi davao podrobna uputstva. Rekao  je  da moram, čim stignem na vrh brda, da pružim svoju desnu  ruku preda se, dlanom naniže  s  prstima  raširenim  kao  lepe­ za, osim palca koji treba da savijem do dlana. Zatim moram da okrenem glavu ka severu i da stavim mišicu preko grudi, upirući i rukom u pravcu severa, a onda moram da igram, i to tako da levu nogu stavljam  iza desne, i da vrhovima prstiju leve noge udaram  u  ze­ mlju. Dodao je da  treba,  čim  osetim  da  se  toplota  pe­ nje uz moju levu nogu, lagano da mahnem rukom od severa  ka  jugu,  pa  onda  opet  ka  severu.

»Mesto iznad koga dlanom osetiš  toplotu  kad  bu­ deš mahnuo rukom biće  ono  mesto  na  koje  ćeš  morati da sedneš, a to će takođe biti i pravac u kome treba da

gledaš«, reče. »Ako se to mesto nalazi prema  istoku,  ili ako je u  tom pravcu«, on pri tom opet pokaza  na jugo­ istok, »rezultat će biti odličan. Ali ako je to  mesto  na kome rukom budeš osetio toplotu u pravcu severa,  do- bićeš  dobre batine, ali ćeš  ipak moći  da  sve preokreneš u svoju korist. Međutim, ako  je  to  mesto  u  pravcu  ju­ ga,  moraćeš  žestoko  da  se boriš.

»U početku ćeš morati ruku  da  digneš  možda i  če­ tiri puta,  ali  kad  ti  taj  pokret  već  postane  poznat,  biće ti  dovoljno  da  samo  jedanput  lagano  mahneš   rukom, i  odmah  ćeš  znati  da  li  će  ti  se  ruka  ugrejati  ili  neće.

»Kad  jednom  utvrdiš  gde  je  to  mesto  na  kome  se tvoja  ruka  zagreva,  sedi  tu;  to  ti  je  prva  tačka.  Ako  si okrenut  jugu  ili  severu,  moraćeš  sam  da  odlučiš  da  li se  osećaš  dovoljno jak  da  tu  ostaneš. Ako posumnjaš  u sebe, ustani  pa  idi  odatle.  Nije potrebno  da ostaješ  ako ne  budeš  imao  samopouzdanja.  Ali  ako  odlučiš  da  osta­ neš,  očisti  dovoljno  prostora  da  možeš  da  zapališ  vatru otprilike na               5             stopa od mesta gde je tvoja prva tačka. Vatra mora biti u pravoj  liniji u pravcu u kome ćeš  gle­ dati.  Mesto  na  kome  budeš  pripremio  vatru  biće  tvoja druga  tačka.  Onda  prikupi  sve  grančice  između  te  dve tačke  i  naloži  vatru.  Sedi  na  svoju  prvu  tačku  i  gledaj u  vatru.  Pre  ili  posle,  duh  će  ti  doći  i  ti  ćeš  ga  videti.

»Ako ti se ruka nimalo ne zagreje ni  pošto  je  4 puta lagano digneš i spustiš, mahni rukom polako od severa do juga pa se okreni i mahni ka zapadu. Ako se tvoja ruka zagreje na bilo kom mestu u pravcu zapada, ostavi sve i beži. Trči nizbrdo prema visoravni i ne okre­ ći se ni za živu glavu ma šta čuo ili osetio iza sebe. Čim stigneš u ravnicu, nemoj više trčati, ma koliko da si uplašen; baci se na zemlju, skini jaknu, omotaj je oko pupka pa se sklupčaj da budeš kao lopta, i kolenima pritisni stomak. Moraš i oči da  pokriješ  rukama,  a mi­ šice treba čvrsto da stisneš uz bedra. Moraš u tom polo­ žaju ostati do jutra. Ako  budeš  poslušao  ova  jednosta­ vna uputstva,  neće  te  snaći nikakvo  zlo.

»Ali ako ne budeš mogao da na vreme stigneš do ravnice, spusti se na zemlju  tu  gde  se  nađeš.  Tu  će  ti biti veoma teško. Izmučićeš se, ali  ako  ostaneš  miran  i ako ne budeš  gledao,  neće  ti faliti ni  dlaka  s  glave.

»Ako  ti  ruka  nigde  ne  oseti  toplotu  kad  je  budeš okretao  prema  zapadu,  okreni  se  opet  istoku  i  trči  u tom pravcu sve  dok ne ostaneš bez  daha. Onda tu  stani i  opet  uradi  sve  isto  iznova.  Moraš  trčati  na  istok,  po­ navljajući te pokrete,  sve  dok rukom  ne  osetiš toplotu.«

Kad je završio s tim uputstvima,  naterao  me  je  da mu ih ponavljam sve dok ih nisam napamet naučio.  On­ da smo dugo ćutke sedeli. Pokušao sam 2-3 puta da zapodenem razgovor, ali on mi je svaki put zapoved- ničkim  gestom  naređivao  da  ćutim.

Počelo je da se smrkava kad  je  don  Huan  ustao  i bez reči pošao uzbrdo. Išao sam za njim. Na  vrh  brd a izveo sam sve one pokrete kako mi je naložio. Don Huan je stajao blizu i oštro  motrio na  mene.  Radio  sam  veo­ ma pažljivo i smireno, polako.  Trudio  sam  se  da  ose- tim ma i najmanju promenu temperature, ali nisam mo­ gao ustanoviti da li  se moj  dlan zagreva ili ne. Do tada se već bilo dobro smrklo, ali ja sam ipak  mogao  da trčim u pravcu istoka a da se ne spotičem na žbunje. Zastao sam kad mi je ponestalo daha,  što  nije  bilo  da­ leko od mesta s koga  sam pošao.  Bio  sam veoma umo­ ran  i  napet.  Bolele  su  me  i  mišice  i  listovi na  nogama.

Ponovio sam tu sve potrebne pokrete, i  rezultat  je opet  bio  negativan.  Trčao  sam  po  mraku  još    2    puta, a  onda,  kad  sam   3.   put  lagano  mahnuo  rukom,  mo­ ja se ruka zagrejala iznad jedne tačke u pravcu istoka. Promena temperature bila je tako jasna da  sam  se  trg­ nuo. Seo sam na zemlju i čekao don Huana. Rekao sam mu da sam rukom osetio promenu temperature. Odgo­ vorio mi je  da  nastavim,  i  ja  pokupih  svu  suvariju  ko­ ju  sam  tu  mogao  naći  i  naložih  vatru.  On  je  seo  na  2-3      stope  levo  od  mene.

Vatra poče da crta čudne, razigrane siluete.  Plame­ novi bi se  povremeno  prelivali  u  duginim  bojama:  po­ stali bi modričasti a onda jarko  žuti.  Tu  neobičnu  igru boja  objašnjavao  sam   sebi   tim   što   sam   pretpostavljao da je to posledica kemijskih osobina određenih grana i grančica  koje   sam   sakupio.   Druga   neobična   stvar   kod te vatre bile su varnice. Od novih grančica koje  sam  do­ davao iskakale  su  veoma  krupne  varnice.  Učinile  su  mi se  slične  teniskim  loptama  koje  eksplodiraju  u  vazduhu.

Gledao  sam  netremice  u  vatru,  onako  kako   mi   je don Huan  naredio,  i  osetio  sam  vrtoglavicu.  On  mi  pru­ ži tikvu  s  vodom  i  dade  mi  znak  da  pijem.  Od  vode  mi je  bilo  lakše  i  divno  sam  se  osvežio.

Don Huan se naže  i šapnu mi na uvo da ne moram da zurim u vatru, nego da treba samo da gledam u tom pravcu. Pošto sam gledao na tu  stranu  gotovo  pun  sat, bilo mi je hladno, a ipak sam bio vlažan od znoja. Upra­ vo kad sam hteo da se nagnem i  dohvatim jednu  gran­ čicu, nešto kao moljac ili tačka na mojoj mrežnjači pre­ lete zdesna nalevo između mene i vatre. Ustuknuh  od toga. Pogledah u  don  Huana,  a  on  mi  bradom  pokaza da opet gledam u vatru.  Sledećeg  trenutka ista  ona sen- ka  prolete  u  suprotnom  pravcu.

Don Huan žurno ustade  i  poče  da  nabacuje  zemlju na zapaljeno granje sve  dok  vatru  nije  sasvim  ugasio. To gašenje vatre izveo je  strahovito brzo.  Kad  sam  po­ šao da mu pomognem, on je već bio ugasio. Gazio je nogama zemlju nad granjem  koje  je  još  tinjalo  a  onda me gotovo odvukao nizbrdo u  dolinu.  Koračao  je  veo­ ma brzo ne okrećući glave  i  nije  mi  dopustio  da  bilo šta  kažem.

Kad smo posle više sati  stigli  do  mojih  kola,  upi­ tao sam ga šta je bilo to što sam video. On energično odmahnu glavom i mi se bez reči odvezosmo  njegovoj kući.

Čim smo stigli, u rano jutro , ušao je u kuću i ućut- kao  me kad  sam  pokušao  da  s  njim  razgovaram.

Don Huan je sedeo napolju, iza  kuće.  Izgleda  da  je  če­ kao da se ja probudim, jer je počeo da govori čim sam izašao iz kuće. Rekao je da je ona senka koju sam video prošle noći bila duh, sila koja pripada upravo onom mestu gde sam je video. Govorio je o tom biću kao o nečemu  beskorisnom.

»To samo tamo postoji«, reče. »Taj duh  ne  raspo­ laže tajnama moći i zato je bilo besmisleno da tamo ostanemo. Ti bi video samo brzu senku koja bi svu noć preletala tamo-amo. Ima, međutim, i drugih vrsta  bića koja te mogu obdariti tajnama moći, ako si dovoljno srećan  da  ih  otkriješ.«

Doručkovali smo potom i on dugo nije ništa  rekao. Kad  smo  završili  s  jelom,  seli  smo  pred  njegovu  kuću.

»Postoje  3  vrste bića«,  reče  on  iznenada,  »ona  ko­ ja ne mogu ništa da daju  zato  što  nemaju  šta  da  daju, ona koja mogu samo da zaplaše, i ona koja raspolažu darovima. Ono biće koje  si prošle noći video bilo je nemo; ono nema šta da ti da — to je  samo  senka.  Međutim, uz to nemo često ide jedna druga vrsta bića, jedan zli duh, i njegova jedina osobina je da plaši ljude i ži­votinje; on se najčešće nalazi blizu mesta na kome pre­ biva onaj nemi. Zato sam odlučio  da  odande  brzo  ode­ mo. Taj zli duh prati ljude pa čak ulazi  i u njihove ku­ će i zagorčava im život. Znam  neke  ljude  koji  su  zbog njih morali da se isele iz svojih kuća. Uvek se nađu oni koji veruju da mogu dosta  da izvuku iz tog bića, ali  sa­ ma činjenica da se duh vrzma oko kuće ne  znači  baš ništa. Ljudi mogu pokušavati da ga primame, ili ga mo­ gu pratiti oko kuće  verujući  da  im  on  može  otkriti  ne­ ke tajne. Ali jedino što od toga imaju to je neki strašan doživljaj. Znam neke  ljude  koji  su  na  smenu motrili  na ta zločesta bića koja su za njima ušla u njihove kuće. Mesecima su motrili na tog duha; na kraju je neko  dru­ gi morao da se umeša i da odvuče te  ljude  iz  njihove kuće, jer su počeli da slabe i kopne. Zato je jedino pa­ metno što čovek može da uradi s tim bićima to da ih zaboravi  i  ostavi  na  miru.«

Pitao sam ga kako  ljudi  mame  duha.  Odgovorio mi je da se prvo dobro  pomuče  da  pogode  gde  će  se duh ponajpre pojaviti, a  onda  mu  na  put  stavljaju  oru­ žje u nadi da će ga on  dodirnuti,  jer  se  zna  da  duhovi vole sve što je u  vezi s ratom.  Don  Huan je  potom  re­ kao da svaki  deo  oružja,  svaki  predmet  koji  duh  dodir­ ne postaje predmet s posebnom moći. Poznato je, me­ đutim, da onaj zli duh nikad ništa ne dodiruje, nego sa­ mo  stvara  auditivnu  iluziju  buke.

Pitao sam  zatim  don  Huana  o  tome  na  koji  način ti duhovi plaše čoveka.  Odgovorio  je  da  to  najčešće  či­ ne tako što se pojavljuju kao tamna senka u čovečjem obličju; takva senka se onda vrzma oko  kuće,  strašno lupa  svim  i  svačim  ili  galami  imitirajući  ljudske  glaso-

ve,  a  nekada  odjednom  kao  crna  senka  izbije  iza  kak­ vog  tamnog  ugla.

Don Huan mi  je  rekao  da  je  treća  vrsta  duha  pra­ vi saveznik, onaj koji čoveku odaje tajne; ta  naročita vrsta nalazi se na usamljenim, napuštenim mestima do kojih se gotovo nikako ne može doći. Reče da čovek ko­ ji želi da nađe takvo biće mor a da ide daleko, i to sam, bez društva. Na udaljenom i usamljenom mestu čovek mora sam da preduzima sve potrebne  korake.  Mora  da sedi pokraj vatre;  ako ugleda  senku,  mora  odmah  da ode s tog mesta. Ali mora ostati ako se pojave drugi us­ lo vi, kao na primer jak vetar koji bi  mogao  da  ugasi vatru a njemu  da  ne  dopusti  da  je  ponovo  potpali  čak ni  posle   4    pokušaja,  ili  ako  se,  recimo,  odlomi  gra­ na  s  obližnjeg  drveta.  Grana  treba  da  se  zaista  odlomi i čovek mora da utvrdi da li se ona stvarno odlomila ili se  samo  čulo  kao  da  je  pukla.

Drugo na šta treba da pazi, to je kamenje koje se kotrlja, ili kamenčići  koje  kao  da  neko  baca  na  vatru, ili kakav drugi  stalan  šum;  ako  to  primeti,  čovek  mora da prođe u pravcu gde  se  nešto  takvo  dogodilo  i  mora ići  sve  dok mu  se  duh ne  otkrije.

Postoje mnogi načini pomoću kojih takvo biće is­ kušava ratnika. Ono može odjednom da iskoči  pred nje­ ga u jezivom  obličju,  ili  može  s  leđa  da  ga  zgrabi  i  da ga satima ne pušta. Može i drvo da obori na njega. Don Huan reče da su to zaista opasne sile, pa iako ne mogu neposredno, tako reći svojom rukom, da ubiju čoveka, mogu izazvati njegovu smrt strahom, tim što će razne stvari bacati na njega, ili što će ga saplesti tako da  on izgubi  oslonac  pod  nogama  i  stropošta  se u  provaliju.

Rekao mi je i to da nikada ne pokušavam da se borim, ako na takvo biće naiđem pod nepovoljnim okolnostima, jer bi me ono sigurno ubilo. Ukralo bi mo­ ju dušu. Zato je najbolje da se bacim na  zemlju  i  da trpim  što  me  snađe  sve  do  jutra .

»Kad  se  čovek  suoči  sa   saveznikom,   sa   onim   koji mu odaje tajne, mora da skupi  svu  hrabrost  kako  bi zgrabio saveznika pre nego što ovaj njega zgrabi,  ili  ga mora pojuriti  pre nego što ovaj njega pojuri. Mora  ga goniti   nemilosrdno,   a   posle   toga   nastaje  borba.   Čovek

mora duha da obori na zemlju  i  mora  ga  tu  držati  sve dok  od  njega ne  dobije moć.«

Pitao sam ga da  li  su  te  sile  sazdane  od  materije, da li čovek može zaista da ih dodirne.  Rekao  sam  da ideja »duha« kod mene izaziva asocijaciju na nešto ete­ rično.

»Ne nazivaj ih duhovima«, reče. »Zovi ih saveznici­ ma;  zovi  ih  neobjašnjivim  silama.«

Ćutao je neko vreme, onda je legao na leđa i glavu spustio na prekrštene ruke.  Navaljivao  sam  da mi  kaže da  li  su  ta  bića  opipljiva,  materijalna.

»Materijalna su, nego šta«, reče posle još jedne  pa­ uze. »Kad se boriš s njima, osetiš da  su  čvrsta,  ali  to traje samo časak. Ta bića se uzdaju u  čovekov  strah; zato, ako je čovek  koji  se bori  s  jednim  od  njih ratnik, to biće  veoma brzo  gubi  svoju napetost,  a  čovek  posta­ je snažniji.  Čovek može zaista  da  apsorbuje  napetost tog  duha.«

»Kakva  je  to  napetost?«  upitah.

»Moć. Kad ih dodirneš, oni zatrepere kao da  će  te istog časa raspolutiti. Ali to se samo prave važni. Nape­ tost  nestaje ako  ih  čovek i  dalje  čvrsto  drži.«

»Šta biva kad oni više nisu napeti? Da li  postanu slični  vazduhu?«

»Ne, samo omlitave. Ali i  dalje  su  od  materije.  Sa­ mo  to  ne  liči  ni  na  šta  što  si  ikada  dodirnuo.«

Kasnije, u toku te večeri rekao  sam  mu  da  je  ono  što sam prethodne noći video možda ipak bila samo neka leptirica. On  se  nasmejao  i  veoma  strpljivo  mi  ob­ jasnio da leptirice lete tamo-amo jedino oko  sijalica, zato  što na njima ne  mogu  da  oprlje  krila.  Vatra  bi  ih, s druge strane, spalila  čim  bi  joj  se  približile.  Ukazao mi je i na to da je senka natkrila celu vatru. Kad je to spomenuo, setio sam se da je senka zaista bila vrlo velika i da je za časak  sasvim  zaklonila  vatru.  Među­ tim, sve se to  zbilo tako brzo da  se  u  prvi  mah  nisam toga  dobro  ni  setio.

Onda mi je ukazao i  na  to  da  su  varnice  bile  veo­ ma krupne i da su letele ulevo od mene. To sam i sam zapazio.  Rekoh  da  je  vetar po  svoj  prilici  duvao  u  tom

pravcu.  Don  Huan  odgovori   da   vetra   uopšte   nije   bilo. To je bila istina. Dozivajući u sećanje  taj  doživljaj,  pri- setio  sam  se  da  je  ta  noć  bila  tiha.

Još nešto što sam potpuno smetnuo s um a bila je zelenkasta svetlost u plamenovima;  otkrio  sam  je  kad mi je don Huan dao znak  da  gledam  u  vatru  pošto  je ona senka prvi  put proletela  kroz moje  vidno   polje. Don Huan me podsetio na to. Bunio se i što to nazivam senkom. Reče da je to bilo okruglo i da je pre  ličilo na mehur.

Posle 2 dana, 17. decembra 1969,  don  Hua n  reče nemarnim glasom da ja sad u  tančine poznajem  potreb­ nu tehniku te da mogu sam otići u brda i  nabaviti predmet obdaren naročitom moći, tj. duholovca. Nago­ varao me da pođem sam tvrdeći da bi mi njegovo pri­ sustvo  samo  smetalo.

Bio sam spreman da pođem kad se on, izgleda, ipak predomislio.

»Nisi još dovoljno jak«, reče. »Poći ću s tobom do podnožja.«

Kad smo bili u onoj maloj dolini u kojoj sam video saveznika,  iz  daljine  je  razgledao  formaciju   terena koji sam ja  onda  bio  nazvao  rupom  u  brdima,  i  rekao da treba da idemo još dalje na jug u one planine u  da­ ljini. Saveznik boravi  na  najdaljoj  tački  koju  možemo da  vidimo  kroz  rupu.

Gledao sam u tu formaciju  i  jedino  što  sam  mogao da razaznam bila je plavičasta masa dalekih planina. Međutim, on me vodio u pravcu jugoistoka i posle pe- šačenja od nekoliko sati stigli smo do tačke za  koju je rekao da je »dovoljno duboko« u saveznikovom prebi­ valištu.

Bilo je kasno po podne kad smo stali. Seli smo na neko kamenje. Ja sam  bio  umora n  i  gladan;  pojeo  sam od jutra do tada samo  nekoliko  tortilja  i  pio  malo  vo­ de. Don Huan iznenada ustade, pogleda u nebo, pa mi zapovedničkim tonom reče da  pođem  u  pravcu  koji  je za mene najpovoljniji i da dobro  zapamtim  to  mesto gde  se  sada  nalazimo,  tako  da  mogu  da  se  vratim  kad

završim posao. Dodao je  umirujućim  glasom  da  će  me on  tu  čekati  pa  ma  koliko  se  ja  zadržao.

Upitah ga bojažljivo da li smatra da će mi biti po­ trebno  mnogo  vremena  da  nabavim  duholovca.

»Ko  to  zna?«  odvrati  on  smešeći  se  tajanstveno. Pošao  sam prema jugoistoku, i dvaput sam  se okre­

nuo da vidim don Huana. On  se  veoma  lagano  udalja­ vao u suprotnom pravcu. Popeo sam se na vrh jednog velikog brda i opet pogledao u don Huana; sad  je  iz­ među nas već bilo  dobrih dvesta jardi.  Nije  se  okretao da me vidi. Trčao sam nizbrdo sve do  jedne  uvalice, nalik na zdelu, među brdima, i  odjednom  sam bio  sam. Seo sam na zemlju za časak i upitao se  šta ja tu  radim. Sam sam sebi bio  smešan što  tražim duholovca. Otrčah opet nazad na ono brd o da bolje vidim don  Huana,  ali nigde ga nisam mogao videti. Trčao sam nizbrdo u prav­ cu u kome sam ga poslednji put video. Hteo sam da di­ gnem ruke od svega toga i  da  se  vratim  kući.  Osećao sam  se  glupo,  i  bio  sam umoran.

»Don  Huane!«  dozivao  sam  neprestano.

Nije  ga  bilo  nigde  na  vidiku.  Otrčao  sam  opet  na

vrh  drugog  brda;  ni  odatle  ga  nisam  video.  Trčao  sam

dugo pokušavajući  da ga nađem, ali on je nestao. Vratih

se  opet na  ono mesto  gde smo  se  rastali.  Smešno je re­

ći,  ali  verovao  sam  da  ću  ga  tu  naći  gde  sedi  i  smeje  se

mojoj  nedoslednosti.

»U šta sam se ja to  kog  đavola  upetljao?«  rekoh glasno.

Shvatio sam u tom trenutku da nikako ne mogu obustaviti to radi čega sam došao. Zaista nisam  znao kako da se vratim  do  svojih  kola.  Don  Huan  je  nekoli­ ko put a  menjao  pravac  i  opšta  orijentacija  prema  četi­ ri glavne tačke sveta nije mi  sad  bila  dovoljna.  Plašio sam se da se ne  izgubim  u  planinama.  Seo  sam  i 1. put u životu  osetio  sam,  nekako  čudno,  da  čovek  nika­ da ne može da se vrati na polaznu tačku.  Don  Huan  je rekao kako ja uvek  insistiram  da  sve  počnem  od  jed­ ne tačke  koju  nazivam  početkom,  a  taj  početak  u  stva­ ri ne postoji. I  sad  sam  usred  tih  planina  shvatio  na šta je mislio. Činilo mi  se  da  sam  polazna  tačka  uvek bio  ja;  činilo  mi  se  kao  da  don  Huana  nikada  nije  ni

bilo, i da je, kad sam ga tražio, postao  ono  što  je  u stvari i bio: slika koja je lebdeći pored  mene  brzo  iš­ čezla  iza  brda.

Čuo sam kako lišće šušti i osetio kako do mene do­ pire neki čudan miris. Osetih i pritisak vetra u ušima, sličan lakom zujanju. Sunce je bilo  na  horizontu  sas­ vim blizu gustih oblaka koji su ličili na trak u debelo premazanu oranž bojom, ali ono odjednom nestade iza teške zavese nižih oblaka; ubrzo potom pojavilo se kao grimizna lopta koja lebdi u magli. Činilo se kao da  se upinje da stigne  do  komadića  plavog  neba  ali  izgledalo je da oblaci suncu ne daju vremena za to,  a  onda  ona oranž traka i tamne konture planina kao da  ga  progu­ taše.                                                                                                                           1

Legao sam na leđa. Sve je oko mene bilo  tako  tiho, tako spokojno, a ipak meni tako strano da  me  to  pora­ zilo. Nisam želeo da plačem, ali suze mi ipak lako pote- koše niz  lice.

Satima sam ostao  u  tom  položaju.  Nisam  gotovo ni mogao da ustanem. Kamenje poda mnom bilo je  tvr­ do, a baš tu gde sam legao  skoro  da nije ni bilo  nikak­ vog rastinja, za razliku od bujnog zelenog žbunja oko mene. S mesta na kome sam ležao mogao sam da vidim rese  visokog  drveća  na brdima  prema  istoku.

Najzad  se  prilično  smrklo.  Osećao   sam   se   bolje; bio sam u stvari  bezmalo  srećan.  Polutama  mi  je  mno­ go više godila i pružala  mi  bolju  zaštitu  nego  jark a  dne­ vna   svetlost.

Ustao sam, popeo se na vrh jednog brdašca i počeo da ponavljam one pokrete koje sam naučio  od  don  Hu- ana.  Trčao  sam  7   puta  prema  istoku,  i  tek  onda osetio  promenu  temperature na  ruci.  Naložio  sam vatru i bržljivo stražario kako mi je don Huan preporučio, motreći na sve. Prolazili su sati i ja osetih kako me hva­ ta umor i hladnoća. Nakupio sam  poveliku  gomilu  su- vog granja; bacao sam  ga  na  vatru  i  približio  sam  joj se. To bdenje bilo je tako naporno i intenzivno da me izmirilo; glava je počela da mi  pada  od  umora.  Zaspao sam u 2 mah a i probudio se tek  kad  mi  je  glava klonula u  stranu.  Bio  sam  toliko  pospan  da više  nisam

mogao  da gledam u vatru. Popio sam malo vode pa sam se čak pljusnuo po licu da ne bih zaspao. Sanjivost sam mogao  samo  povremeno  da  savladam.  Postao  sam  ne­ kako  neraspoložen  i  razdražljiv;  osećao  sam  se  veoma glupo  što  sam  tu  i  to  me  bacilo u  iracionalno  osećanje zaludnosti  i  očajanje.  Bio  sam  umoran,  gladan,  pospan i  veoma  ljutit  na  sebe.  Najzad  sam  odustao  od  borbe da  ostanem budan.  Nabacao  sam  dosta  suvog granja na vatru  i  legao  da  spavam.  Traganje  za  saveznikom  i  du- holovcem  bilo  mi  je  u  tom  trenutku  veoma  smešno  i daleko.  Bio  sam  toliko  zadremao  da više  nisam mogao ni  da  mislim  ni  da  razgovaram  sa  sobom.  Zaspao  sam.

Naglo sam se probudio  kad je nešto puklo.  Izgleda da je taj zvuk, pa ma šta ga prouzrokovalo, potekao odnekud tačno iznad mog levog uva,  budući  da  sam  le­ žao na svojoj desnoj strani. Uspravio sam se, sedeći pot­ puno budan. Levo uvo  mi  je  zvonilo  i  gotovo  ogluvelo od  brzine  i jačine  tog  zvuka.

Mora da sam spavao sasvim malo,  sudeći  po  koli­ čini suvog granja koje je još  gorelo  na  vatri.  Nisam čuo ništa drugo, ali ostao sam budan  i  na  oprezi  doda­ jući  i  dalje  granje  na  vatru.

Palo mi je na um da je to što me probudilo mogao biti pucanj  iz puške;  možda se  tu neko šunja, vreba me i puca u mene. Ta misao me duboko uznemiri i  izazva pravu najezdu straha u meni. Bio sam siguran da ta  že­ mlja nekome pripada;  ako  je  tako,  onda  vlasnici  mož­ da smatraju da sam  lopov  i  hoće  da  me  ubiju,  ili  će me možda ubiti i  opljačkati  ne  znajući  da  nemam  ni­ šta pri sebi. Veoma sam se zabrinuo za sebe. Osetio sam napetost u  ramenima  i vratu.  Klimao  sam  glavom  gore-

-dole i čuo kako mi pucketaju vratni pršljenovi.  Gledao sam i dalje u vatru ali nisam  u  njoj  video  ništa  naro­ čito,  niti  sam  čuo  ikakve  šumove.

Posle nekog vremena malo  sam  se  opustio  i  tada mi pade na um da je sve to možda don Huanovo maslo. Ubrzo sam sam sebe uverio da  i  jeste  tako.  Nasmejao sam se misleći o tome. Sad naiđe još jedan talas racio­ nalnih zaključaka, ali  srećnih  ovog  puta.  Pomislih  da je don Huan morao posumnjati  da  ću  se  ja  predomis­ liti  i  da  neću  ostati  u  planini,  ili  me  je  video  kako  tr-

čim za njim, pa se sakrio u nekoj pećini ili  iza  kakvog grma. Onda je išao za mnom pa me, videći da  sam  zas­ pao, probudio prelomivši granu blizu mog  uva.  Naba­ cao sam još granja na vatru i počeo krišom da se  osvr­ ćem ne bih li ga video, iako sam znao da neću moći da ga  otkrijem  ako  se  on  tu  negde  skriva.

Sve je bilo sasvim spokojno:  čuli  su  se  cvrčci,  ve- tar među drvećem na padinama brda oko mene, tiho pucketanje granja na vatri. Varnice su vrcale,  ali  to  su bile  obične varnice.

Iznenada čuh kako se  jedna  grana  prelomi  nadvo- je, levo od mene. Zadržao sam dah osluškujući veoma pažljivo. Trenutak zatim čuo sam kako je druga grana pukla  desno  od  mene.

Zatim čuh kako  u  daljini  tiho  pucketaju  grane.  Bi­ lo je to kao da neko gazi  po  njima  i  tako  ih  lomi.  Taj šum je bio bogat  i  pun  i  nekako  čulan.  Izgledalo  je  da mi se više približava. Reagovao sam veoma  sporo  i nisam znao da li da i dalje  slušam ili  da ustanem.  Dok sam razmišljao šta  da  radim,  odjednom  grane  počeše da pucaju svuda oko mene. Taj šum me tako brzo  pre­ plavio da sam  jedva  imao  toliko  vremena  da  skočim na  noge  i  gaženjem  ugasim  vatru.

Potrčao sam nizbrdo po mraku.  Dok  sam  se  probi­ jao kroz cestar, pomislih kako tu nema ravnog terena. Trčao sam i dalje trudeći se da zaštitim oči od granja. Spustio sam  se  već  do  pola  padine  kad  sam  osetio  da je nešto iza mene i da me gotovo dodiruje. To nije bila grana, već nešto drugo; intuitivno sam osetio da me to sustiže. Sledio sam se od straha.  Skidoh jaknu, zgužvah je sebi  na  trbuh,  čučnuh  i  pokrih  oči  rukama,  kako  mi je don Huan preporučio. Ostao sam u tom položaju ne­ koliko trenutaka i onda opazio da je oko mene mrtva tišina. Nije se čuo baš nikakav šum. To me veoma uz­ nemirilo. Moji trbušni mišići stezali su se i grčevito po­ drhtavali. Onda opet čuh kako je neka grana pukla. Iz­ gledalo je da se to desilo u daljini, ali  čulo  se  sasvim dobro i jasno. Puče opet, ali sad bliže. Potom je  neko vreme sve bilo tiho a onda je nešto  eksplodiralo  baš iznad moje glave. Od tog neočekivanog zvuka naglo po­ skočili  i  zamalo  se  ne  prevalih  na  bok.  Nije  bilo  sum-

nje da je taj  šum  prouzrokovalo lomljenje  grane  nadvo- je. To se desilo  tako  blizu da sam čuo  šuštanje lišća  na toj  grani  kad  se  lomila.

Posle toga  je  usledio niz  eksplozija;  svuda  oko  me­ ne nešto je veoma  snažno  lomilo  grane.  U  tom  trenut­ ku najčudnija je bila moja  reakcija  na  tu  pojavu;  ume- sto da se smrtno uplašim, ja  sam  se  smejao.  Iskreno sam verovao da sam  otkrio uzrok svega toga što se do­ gađa. Bio sam uveren da mi to don  Huan  opet  podva­ ljuje. Čitav niz logičnih zaključaka učvrstio me u tom uverenju; obradovao sam se. Bio sam siguran da ću tog starog lisca, don Huana, uhvatiti na delu. To  on  oko mene lomi granje, i znajući da neću smeti da dignem pogleda, bezbedan je pa može slobodno  da  radi  što  god mu se prohte. Pomislio sam zatim da  je  on  u  planini sam, i, logično, može da proizvede samo ograničen broj šumova. Pošto je sam, ti šumovi  se  moraju  nizati  je­ dan za drugim,  a najviše po  2  do  3  odjednom. Osim toga, raznovrsnost tih šumova takođe mora biti ograni­ čena tehničkim mogućnostima pojedinca. Bio sam potpuno siguran, ne mičući se ipak  iz  čučećeg položaja, da je sve to igra i da mu mogu doskočiti jedino ako se emocionalno ne uplićem u  to.  Sad  sam  zaista  uživao  u toj igri. Uhvatih sebe  kako se prigušeno smejem pri po­ misli da mogu da predvidim sledeći korak svog  protiv­ nika. Pokušah da  zamislim  šta  bih  sad  učinio  da  sam na  don  Huanovom  mestu.

Šum nečega što je lokalo trže me iz tih  misli.  Pa­ žljivo oslušnuh, i to se ponovi.  Nisam  mogao  da  odre­ dim šta je to. Izgledalo je kao  da  životinje  loču  vodu. Opet sam to čuo sasvim  blizu.  Nervirao  me  taj  šum koji me sad podsetio na devojčicu krupnih vilica koja žvaće gumu. Čudio sam se kako to don Huan može da izvede, kad se  to  opet  ču,  sad  s  moje  desne  strane.  Pr­ vo se to čulo samo jedanput, a onda sam čuo više uza­ stopnih vlažnih šumova, kao da neko  gazi po blatu. Bio je to gotovo  čulan,  veoma neprijatan šum nogu koje ga- caju po  dubokom blatu.  Za  časak  šum  prestade,  a  onda se opet začu, levo od mene i sasvim blizu, možda samo 10-ak stopa dalje od mene. Sada je  izgledalo  kao  da neko  težak gaća  po blatu u  gumenim  čizmama.  Začudio

me taj pun  šum.  Nisam mogao  da  se  dosetim  kako  bih ja pomoću nekih primitivnih sredstava izazvao  takav šum. Zatim čuh iza sebe kao da neko  gaca  po  blatu,  a onda se to istovremeno začu sa  svih  strana.  Činilo  se kao da je neko hodao, trčao, gacao po blatu svuda oko mene.

Obuze me logična sumnja. Ako don Hua n sve to izvodi, onda on mora da trči u krug neverovatnom br­ zinom. Brzina s kojom su se ti šumovi javljali isklju­ čivala je tu mogućnost. Tada pomislih  da  don  Huan ipak  mora  imati  pomoćnike.  Hteo  sam  da  porazmislim o tome ko bi  ti  ljudi  mogli  biti,  ali  jačina  šumova nije mi dopustila da se koncentrišem. Zaista nisam mogao jasno da mislim, ali ipak se nisam plašio; bio sam, mo­ žda, samo zaprepašćen čudnim kvalitetom tih zvukova. Ono šljapkanje je zbilja vibriralo. U stvari, te naročite vibracije bile su  upravljene  na  moj  stomak,  ili  sam  ih ja  možda  osećao  donjim  delom  trbuha.

Čim sam to shvatio, odjednom je nestalo moje ob­ jektivnosti i izolovanosti. Ti zvuči su napadali moj  tr­ buh! Kroz glavu mi sinu  pitanje: »Šta ako to nije don Huan?« Obuze me panika. Zategnuo sam svoje trbušne mišiće  i  butinama  čvrsto  pritisnuo  zgužvanu  jaknu.

Šumovi su bili  sve  brojniji  i  brži;  kao  da  su  znali da sam izgubio samopouzdanje, počeli su tako jako da vibriraju da mi se  smučilo, hteo  sam  da povraćam.  Bo­ rio sam se protiv te muke. Disao sam duboko i zapevao svoje pesme pejotlu. Povratio sam,  i  tada  ono  šljapka­ nje odjednom prestade;  nadjačalo  ga  je  cvrčanje  cvrča- ka i lavež  kojota  u  daljini.  Taj  nagli  prekid  dopustio mi je da predahnem i  da  se  saberem.  Koliko  maločas bio  sam  odlično  raspoložen,  samopouzdan i  ravnodušan

— izdvojen iz svega toga; očigledno sam loše procenio situaciju. Sve da don Huan i ima saučesnike, oni  ne bi mogli fizički da proizvedu zvuke na koje bi moj stomak reagovao. Za tako jake zvuke morali bi da raspolažu takvom tehnikom o kojoj sigurno nemaju  ni pojma. Iz­ gleda da to što doživljavam nije  ni  igra  ni  »opet  neka don Huanova podvala«; ta teorija bila je samo moje grubo   objašnjenje.

Ima o sam grčeve i neodoljivo sam poželeo  da  leg­ nem i ispružim noge. Odlučio sam da se pomaknem udesno kako mi pred  licem  više  ne  bi  bilo  ono  mesto na kome sam povraćao. Čim sam  počeo  da  puzim,  čuo sam kako  je nešto veoma tiho skiknulo  tačno  iznad mog levog uva. Sledio sam se.  Sad je to skiknulo s  dru­ ge strane pored moje glave. To se čulo samo jedanput. Učini mi se da  liči  na  škripu  vrata.  Čekao  sam,  ali  ni­ šta drugo nisam čuo, pa zato reših da  se  opet  pokre­ nem. Samo što sam pokušao da sasvim  malo  pomak­ nem glavu udesno, morao sam gotovo da poskočim. Odjednom me sa  svih  strana  zapljusnulo  skičanje.  To je čas ličilo  na škripu  vrata, čas na skičanje pacova  ili, zamorčića. Nije bilo  glasno ni intenzivno, ali je bilo na­ metljivo i opet  mi  izazvalo  muku  u  stomaku.  Skičanje je prestalo kao što je i počelo; utišalo se postepeno sve dok ga na  kraju nisam  čuo još  samo jednom ili dvaput.

Onda sam čuo nešto slično lepršanju krila neke pti- čurine koja leti iznad žbunja. Činilo se da  leti  u  krug iznad moje glave.  Ono  tiho  skičanje  opet  se  pojača,  a uz to i klepetanje krila. Izgledalo je da jato  džinovskih ptica kruži nad mojom glavom mašući  mekim  krilima. Oba ta zvuka sliše se u  jedan  koji  me  preplavi  kao  ta- las. Osećao sam da lebdim na tom talasu koji se uvija. Skičanje i lepršanje bilo je tako baršunasto,  glatko,  da sam ga osećao  po  celom  telu.  Lepršanje  jata  ptica  kao da me odnekud  odozgo  vuklo  naviše,  dok  mi  se  činilo da me skičanje čitave vojske pacova gura odozdo i svud oko  mene.

Više nisam sumnjao u to da sam nekom glupom greškom navukao na sebe nešto strašno. Stisnuo sam zube,  udisao  duboko,  i  zapevao  svoje  pesme  pejotlu.

Ti šumovi i  zvuči  potrajali  su  dugo,  i  ja  sam  im se opirao svom  snagom. Kad su utihnuli, opet je nasta­ la isprekidana »tišina« — onakva kakvu obično  zapa- žam,  to  jest  čuo  sam  samo  prirodno  zujanje  insekata i hujanje vetra. Period tišine bio je za mene opasniji od perioda kad su se čuli oni  šumovi.  Počeo  sam  da  mis­ lim, da procenjujem svoj položaj i od tog razmišljanja obuze me panika. Znao sam da sam  izgubljen;  nisam imao  ni  znanje  ni  snagu  da  bih  mogao  da  odbijem  to

što nasrće  na mene. Bio sam sasvim  bespomoćan, i  ču­ čao sam nad svojim izbljuvkom. Pomislih da mi je kuc­ nuo poslednji čas pa zaplakah. Želeo sam da mislim  o svom životu ali nisam znao od čega bih počeo. Ništa od svega onoga što sam u životu učinio nije zaista bilo vre- dno tog krajnjeg, poslednjeg akcenta, te prem a tome nisam imao o čemu ni da mislim. To je bilo izvanredno saznanje. Promenio sam se od onog vremena kad sam poslednji put iskusio sličan strah. Ovog puta bio sam prazniji.  Nosio  sam  uza  se  manje  ličnih  osećanja.

Pitao sam se šta bi ratnik učinio  u  toj  situaciji  i došao  do  različitih  zaključaka.  Nešto  u   predelu   oko mog pupka  bilo  je  izuzetno  važno;  u  tim  zvucima  bilo je nečeg vanzemaljskog; oni  su  bili  usmereni  na  moj stomak i pomisao da je to  neka  don  Huanova  podvala bila   je   sasvim   neodrživa.

Moji trbušni mišići bili su veoma napeti,  mada  gr­ čeva više nije bilo. Pevao sam i dalje  dišući  duboko  i osetio sam kako mi se  celo  telo  zagreva.  Postade  mi  ja­ sno da  moram  da  postupam  kako  me  don  Hua n  učio, ako želim da ostanem živ. Ponovio sam u sebi njegova uputstva. Setio sam se tačno na kome  je  mestu  sunce zašlo za planine, u odnosu na brd o  na  kome  sam  se  na­ lazio i ono mesto gde sam čučao. Ponovo sam se ori- jentisao i  kad  sam  se  uverio  da  sam  tačno  procenio  gde se  nalaze  četiri  4   tačke   sveta,  počeh   da   menjam položaj, tako da mi glava bude okrenuta u  novom  i  »bo­ ljem«  pravcu,  prema  jugoistoku.  Lagano  počeh   da   mi­ čem noge ulevo, santimetar po  santimetar,  sve  dok  ih nisam sasvim podvio pod  sebe.  Onda  počeh  i  telo  da mičem prema nogama, ali  samo  što  sam  počeo  da  se lagano okrećem u stranu kad osetih neki naročit  udar; jasno sam fizički osetio kako me je  s  leđa  nešto  dodir- nulo po golom vratu. To se desilo tako brzo da sam  ne- svesno vrisnuo i opet  se  sledio.  Stegao  sam  stomačne mišiće, opet počeo duboko  da  dišem  i  zapevao  pesme pejotlu. Sekund zatim osetih  opet  onaj  laki  udarac  po vratu. Zgrčih se. Vrat mi  je  bio  go  i  ja  ništa  nisam  mo­ gao preduzeti da se  zaštitim.  Opet  me  ono  udari.  To  što me udaralo po vratu bilo je nešto veoma meko, gotovo svileno,   kao   ogromna,   dlakom   obrasla   šapa   nekog   pa-

cova. Dodirnulo me ponovo i tada poče da seta po mom vratu tamo-amo sve dok  mi  suze  nisu  potekle  niz  lice. To je bilo  isto  kao  da  me  krdo  nemih,  glatkih  kengu- ra bez telesne težine gazi po vratu. Čuo sam meko trup- kanje njihovih nogu dok su blago prelazili  preko  mene. To me nije nimalo bolelo, ali me dovodilo do  ludila. Znao sam da ću ustati i potrčati ako nešto  ne  preduz- mem. Zato počeh lagano da manevrišem ne bih li pro- menio položaj svog  tela. Kad sam pokušao da se pokre­ nem, ono lupkanje  po  vratu  još  je  više  učestalo.  Bilo je već tako mahnito da sam se trgnuo i celim telom okrenuo u drugom  pravcu.  Nisam  imao  pojma  kakve će biti posledice tog mog čina. To sam uradio samo za­ to  da ne  bih  tog  časa poludeo.

Čim sam promenio pravac svog tela,  prestalo  je ono lupkanje po vratu. Posle duge,  mučne  pauze  čuo sam kako se  u daljini krše  grane.  Ti  šumovi  više  nisu bili tako blizu. Činilo se da su se  povukli  na  drugi  po­ ložaj daleko od mene. Onaj  šum  granja  koje  se  lomi slio se odmah zatim s  bučnim  šuštanjem  lišća  kao  da jak vetar šiba ćelo brdo . Sve žbunje  oko  mene zadrhta iako vetra nije bilo. Šuštanje lišća i pucanje grana izaz- vaše u  meni utisak  da   brdo  gori.  Moje  telo bilo je tvrdo kao kamen. Obilno sam se znojio. Bilo mi je sve toplije i toplije. U jednom trenutku bio sam potpuno uveren da brdo gori. Nisam skočio  i  potrčao  zato  što sam od obamrlosti  bio  sasvim  oduzet;  nisam,  u  stvari, ni oči mogao da otvorim. U tom  času bilo mi je važno jedino to da ustanem i pobegnem od vatre. U  stomaku sam imao strašne grčeve od kojih bi  mi  se  dah  prese- kao. Sad sam se upinjao svim silama  da  dišem.  Posle duže borbe pošlo mi je ipak za  rukom  da  duboko  udi- šem, a mogao sam i  da primetim da lišće više  ne  šušti; tek s vremena na vreme pukla bi  još  po  koja  grančica. Taj zvuk od kršenja granja sve  se  više  udaljavao,  po­ stao  sporadičan  i  na  kraju  sasvim  prestao.

Mogao sam da otvorim oči. Gledao  sam  u  zemlju pod sobom kroz poluspuštene kapke. Već je svanulo. Pričekao sam još  malo  ne  mrdajući,  a  onda  počeh  da se ispružam. Spustio sam se na leđa. Sunce je bilo nad brdima  na  istočnoj  strani.

Bilo mi je potrebno više sati da ispružim noge i  da se spustim do dole. Počeo sam da idem prema onom mestu gde me je don Huan ostavio — možda jednu mi­ lju od mesta na kome sam bio; oko podne  sam  tek  sti­ gao do ruba šume, još dobrih četvrt milje do mog od­ redišta.

Više nisam mogao da hoda m ni za šta na svetu. Mislio sam na pume i pokušao da se popnem na jedno drvo, ali mišice nisu mogle da održe moju težinu. Na­ slonio sam se  na  jednu  stenu  i  pomirio  s  mišlju  da  ću tu umreti. Bio sam uveren da će  me  prožderati pume i druge zveri. Nisam imao snage čak ni kamen da bacim. Nisam bio ni gladan ni žedan. Oko  podne  sam  našao neki potočić i popio sam mnogo vode, ali voda me nije okrepila. Dok sam tu sedeo tako bespomoćan, bio sam očajan pre nego uplašen.  Bio  sam  toliko  umoran  da mi je bilo  svejedno šta će me  snaći i zaspao  sam.

Probudio sam se kad  me  nešto  protreslo.  Don  Hu­ an je stajao nagnut nada mnom. Pomogao mi je da sed- nem i dao mi  vode  i  malo  cicvare.  Smejao  se  i  rekao da jadno izgledam.  Pokušao  sam  da  mu  kažem  šta  mi se desilo, ali on me ućutkao  i  rekao  da  sam  promašio cilj, jer je ono mesto na kome je trebalo da se nađemo stotinak jardi dalje.  Onda me  gotovo odneo  nizbrdo. Rekao je da me vodi do jednog većeg potoka u kome će me okupati. Dok smo išli, on mi je zapušio uši nekom travom koju je izvadio iz svoje torbice, a onda  mi  je vezao oči komadom platna  pošto  mi  je  prethodno  sva­ ko oko pokrio po jednim listom. Naterao me da svučem odeću sa sebe i da  poklopim  oči  i  uši  rukama  da  bih bio  siguran  da  ništa  neću  ni  čuti  ni  videti.

Don Huan  mi  je  telo  istrljao  lišćem  a  onda  me spustio u reku. Osetio sam da je to velika reka. Bila je duboka.  Stajao  sam,  ali  nogama  nisam   dodirivao   dno. Don Huan me držao  za  desni  lakat.  U  početku  nisam osetio da je voda hladna, ali postepeno mi je bivalo sve hladnije,  a  onda  mi  je  postalo  nepodnošljivo   hladno. Don  Huan  me  izvukao  iz  vode  i  osušio  nekim  lišćem koje je neobično mirisalo. Obukao  sam  se  i  on  me  po­ veo odatle; otišli smo daleko i on  mi  je  tek  onda  skinuo lišće  s  očiju  i  ušiju.  Upitao  me  da  li  se  osećam  dovoljno

snažan da mogu da idem do kola. Čudno je bilo  to  što sam se osećao veoma snažan. Čak  sam  i ustrčao  uz  je­ dno  strmo  brdo  da  bih  mu  to  dokazao.

Dok smo išli prema mojim  kolima,  koračao  sam sasvim  blizu  don  Huana.  Posrnuo  sam  nekoliko   put a  i on se smejao. Primetio sam da me njegov smeh veoma okrepljuje i on  postade  glavni  izvor  moje  snage;  što  se on  više  smejao,  to  sam  se  ja  bolje  osećao.

Sutradan sam don Huanu ispričao redom sve što se dogodilo od trenutka  kad  me  on  napustio.  Smejao  mi se za sve to vreme, naročito kad  sam  mu  rekao  kako sam  mislio  da  mi  to  on  podvaljuje.

»Ti  uvek  misliš   da  su  posredi  neke  podvale«,  reče.

»Suviše  se  uzdaš  u  sebe.  Ponašaš  se  kao  da znaš  odgo­

vore  na  sva pitanja.  A  ništa  ne  znaš,  mali  moj  prijate­

lju,   baš   ništa.«

Don Huan me tad 1. put nazvao »svojim malim prijateljem«. Iznenadio sam se. On je to primetio i na- smešio se. Njegov glas je  bio  pun  topline  i  to  me  veo­ ma ražalostilo. Rekao sam mu da sam bio nemaran i trapav zato što su  to  moje  urođene  osobine,  i  da  nika­ da neću razumeti njegov svet.  Bio  sam  duboko  tronut. On me, međutim, bodrio i tvrdio  da  sam  se  dobro držao.

Zamolio sam ga da mi objasni značenje  toga  što sam  doživeo.

»Nema tu nikakvog značenja«, odgovori. »To se isto moglo desiti svakome, a naročito nekome  kao  što  si  ti koji već imaš otvorenu pukotinu. To je sasvim obična stvar. Svaki ratnik koji je išao da  traži  saveznike  pri- čaće ti šta su mu oni  radili.  To  što  su  s  tobom  činili nije gotovo  ništa.  Ali  tvoja  pukotina  je  otvorena  i  zato si nervozan. Ne može se preko noći postati ratnik. Sad moraš da ideš svojoj  kući  i  ne  vraćaj  se  dok  ne  ozdra­ viš  i  dok  ti  se  pukotina  ne  zatvori.«