Sa sigurnošću koja isključuje svaku sumnju po­ tvrđuje se ovo naslućivanj kod psihoneurotičara u analizama sprovedenim kod njih. Pri tome učimo da se seksualne želje deteta vrlo rano bude — ukoliko one u embrionskom stanju to ime zaslužuju — i da prva sklonost devojke važi za oca a  prve  infantilne želje dečakove važe za majku. Otac tako za dečaka postaje suparnik koji smeta, a majka za devojčicu suparnicom koja smeta, i koliko je malo detetu po­ trebno pa  da ovaj osećaj  dovede  do  želje  za smrću, to smo naveli već u slučaju kod braće i sestara. Sek­ sualni izbor se po pravilu ističe već kod roditelja; iz- vesna prirodna sklonost brine se o tome da muž mazi mlade kćeri, da majka podržava sinove, dok oboje strogo rade na vaspitanju mališana,  gde  god  njihov sud nije zaluđen magijom.  Dete vrlo dobro primeću- je ovu pristrasnost i počinje da se odupire onom delu roditeljskog para koji mu se suprotstavlja.  Biti  vo­ ljen od odraslog za njega ne predstavlja samo zado­ voljenje neke naročite potrebe, nego znači i to da se u svemu ostalom popušta njegovoj volji.  I  tako ono ide za svojim sopstvenim seksualnim nagonom  i  u isto vreme daje snažan podsticaj sklonosti  koja  do­ lazi od roditelja, ako se njegov izbor između roditelja poklapa sa izborom roditelja.

Najveći broj znakova ovih infantilnih sklonosti koje imaju deca mi obično previđamo, a neke od njih možemo zapaziti i posle prvih godina detinjstva. Jed­ na osmogodišnja devojčica  iz  kruga  mojih  poznani­ ka koristi priliku, kad majku pozovu od stola, da se proglasi njenom naslednicom. „Sad ću ja biti mama. Karlo, hoćeš li još malo povrća? Uzmi, molim te", itd. Jedna naročito talentovana i živa devojčica od četiri godine, kod koje je ovaj deo dečje psihologije naro­ čito providan, direktno izjavljuje: „Sad mamica može malo da ode, pa onda mora tatica da se sa mnom ože­ ni i ja ću biti njegova žena."  U  dečjem  životu  ova želja nipošto ne isključuje to da dete i svoju majku nežno voli. Ako mali dečak sme da spava pored svoje majke čim otac ode na put, pa posle očevog povrat­ ka može da se ponovo vrati natrag u dečju sobu osobi koja mu se mnogo manje dopada, može se kod njega vrlo lako  oblikovati  želja  da  otac  bude  stalno odsu­ tan,  kako  bi  mogao  zadržati  svoje  mesto  kod  svoje drage i lepe mame. A jedno sredstvo u postizanju te želje jeste očigledno kad je otac mrtav, jer je dečaka iskustvo naučilo jednoj stvari: „Mrtvi" ljudi, kao deka na primer, uvek su odsutni, ne vraćaju se nikad više.

Ako se ovakva posmatranja vršena na maloj deci potpuno uklapaju u tumačenje koje sam  predložio, ona svakako još ne pružaju puno uverenje koje se na­ meće  lekarima  za  psihoanalize  odraslih  neurotičara.

Saopštavanje  odgovarajućih  snova  vrši  se  ovde sa takvim uvodima da njihovo tumačenje postaje ne- izbežno  kao  tumačenje  sna  želje.  Jednog  dana nala­ zim  jednu  damu  ucveljenu  i  rasplakanu.  Ona  kaže: Ne želim više da vidim svoje rođake,  oni me se mo­ raju  groziti.  Onda  gotovo  bez  prelaska  priča  da  se seća jednoga sna čije joj  značenje,  naravno, nije po­ znato. Taj san je sanjala kad joj je bilo četiri godine, a on glasi ovako: Jedan ris ili lisica šetaju se na kro­ vu,  zatim  nešto  pade,  ili  ona  pade,  i  onda  majku  iz­ nose  mrtvu  iz  kuće,  pri  čemu  gorko  plače.  Tek  što sam joj  rekao da ovaj  san mora značiti želju iz nje­ nog detinjstva, da svoju majku vidi mrtvu, i da zbog ovog sna mora misliti da je se rođaci groze, a ona mi već pruži nešto materijala za objašnjenje sna. „Luch- saug"1  jeste pogrdna reč kojom ju je jednom prilikom grdio neki  ulični  mangupčić  dok  je  bila  još  sasvim malo dete; njenoj majci je, kad je detetu bilo tri go­ dine,  pao  crep  sa  krova  na  glavu  tako  da  je  jako krvarila.

Imao sam jednom priliku da detaljno proučavam jednu mladu devojku koja je prošla kroz različita psi­ hička stanja.  U sumanutoj  zbunjenosti, kojom je bo-

1 „Luchs" = ris, Luchsauge bi, prema tome bilo: risovo oko. U devojčinom snu se javljaju ris (Luchs) i lisica (Fuchs). (Prim. prev.).

lest počela, pokazala je bolesnica naročitu odvratnost prema svojoj majci, tukla ju je i grdila čim bi se približila njenoj postelji, dok je prema jednoj mnogo starijoj sestri u isto vreme ostala ljubazna i poslušna. Zatim je došlo jasno, ali nešto apatično stanje sa veo­ ma uznemirujućim snovima; u toj fazi počeo sam sa lečenjem i analizirao njene snove. Jedan velik broj snova bavio se više ili manje uvijeno smrću njene majke; čas bi  prisustvovala  sprovodu  jedne  starije žene, čas bi videla sebe i  svoju  sestru  kako  u  crnini sede za stolom; nije bilo nikakve  sumnje  o  smislu ovih snova. Kod poboljšanja koje je bivalo sve veće javljale su se histerične  fobije;  najmučnija  među  nji­ ma bila je da se njenoj  majci  možda  nešto  dogodilo. Gde god  bi  se  nalazila,  morala  je  da  požuri  kući  da bi  se  uverila  da  je  majka  još  živa.

Slučaj povezan sa mojim ostalim iskustvima bio je veoma poučan; on je pokazivao u tako reći mnogo- jezičnom prevođenju različite načine reagovanja psi­ hičkog aparata na istu nadražujuću predstavu. U zbu­ njenosti koju ja shvatam kao savlađivanje druge psi­ hičke instance kroz prvu inače suzbijenu instancu, svesno neprijateljstvo prema majci postalo je motorno snažno; kad je, zatim, nastupilo prvo smirenje, po­ buna bila suzbijena, a vladavina cenzure ponovo us­ postavljena, ostalo je ovom neprijateljstvu otvoreno samo još polje snevanja da bi ostvarilo želju za maj­ činom smrću; kad je normalno stanje još više ojačalo, dovelo je do stvaranja prekomerne  brige  za  majku kao histerična protivreakcija i odbrambeni fenomen. U toj vezi više nije neobjašnjivo zašto su histerične devojke tako često preko mere nežno vezane za svoje majke.

Drugi put sam imao priliku da izvršim  dubok uvid u nesvesni duševni život jednog mladog čoveka koji, gotovo nesposoban za život od prinudne neuroze, nije mogao da izlazi na ulicu, jer ga je mučila briga da će poubijati sve ljude koji prođu pored njega. On je dane provodio u tome što je dovodio u red dokaze za svoj alibi, ako bi možda bila podignuta optužba protiv njega zbog nekog ubistva koje se u gradu do-

godilo.  Izlišno je napomenuti da je to bio jedan isto tako moralan kao i lepo obrazovan čovek. Analiza — koja je uostalom vodila ozdravljenju — otkrila je kao osnovu za ove mučne prinudne predstave ubilačke im­ pulse uperene protiv njegovog nešto prestrogog oca, koji su se,  kad mu je bilo sedam godina, na njegovo iznenađenje  svesno  ispoljili,  ali  koji,  naravno,  vode poreklo iz mnogo ranijih godina detinjstva. Posle te­ ške bolesti i očeve smrti pojavila se u trideset i prvoj godini   života   opsesija  samoprebacivanja,  koja se  u vidu one fobije prenela na strance.  Čovek koji je bio u stanju da zaželi da svoga oca gurne u provaliju sa vrha jedne planine,  njemu se svakako može povero- vati da neće štedeti ni život ljudi koji su manje vezani za njega;  taj  je onda  u pravu  da  se zatvori  u svoje sobe.

Prema mojim već  mnogobrojnim iskustvima ro­ ditelji  igraju  glavnu  ulogu  u  infantilnom  duševnom životu  svih kasnijih psihoneurotičara,  i  zaljubljenost u jednog,  mržnja prema drugom roditelju,  pripadaju bitnim  sastojcima                                           materija  u  psihičkim   impulsima stvorenim u ono doba, koji je tako značajan za odre­ đivanje  simptoma  kasnije  neuroze.  Ali  ja  ne  veru- jem da se psihoneurotičari u tome oštro odvajaju od ostalih ljudi koji su ostali normalni što mogu da stva­ raju nešto apsolutno novo i nešto što je za njih oso- beno. Mnogo je verovatnije,  a to shvatanje potpoma­ žu i prigodna posmatranja vršena na normalnoj  deci, da se oni razlikuju samo u tome što svoja osećanja i mržnju prema svojim roditeljima iznose u povećanom stepenu,  a  da  se to  u  duši  većine  dece zbiva manje jasno i manje intenzivno.  U potvrdu ovoga saznanja predao  nam je  stari  vek jednu  legendu,  čija  opšta  i duboka potresna snaga može biti shvaćena samo ako hipoteza u vezi sa psihologijom dece, koju sam izneo, ima isto tako opštu važnost.

Na umu mi je priča o kralju Edipu i istoimena drama Sofokla. Sin tebanskog kralja Laja i  Jokaste, Edip biva kao odojče prognan, pošto je neko proro­ čanstvo predskazalo ocu da će ga još nerođeni sin jednom ubiti. Dete bude spašeno i kao kraljević odra-

ste na nekom stranom dvoru; nesiguran u svoje pore­ klo, Edip upita proročište i od njega dobije savet da izbegava svoj zavičaj, jer će morati da postane ubica svoga oca i muž svoje majke. Na putu iz svog tobo­ žnjeg zavičaja sastane  se  sa  kraljem  Laj om  i  ubije ga u svađi koja se brzo zametnula. Zatim dolazi pred grad Tebu, gde rešava zagonetku Sfinge koja mu pre- prečava put i, u znak zahvalnosti za to, bude od Te- banaca izabran za kralja, a kao nagradu dobij a Jo - kastu za ženu. Dugo  vlada u  miru  i  dostojanstvu,  i sa njemu nepoznatom majkom rodi dva sina i dve ćerke, dok nije izbila kuga, koja je Tebancima dala povod da ponovo pitaju proročište za savet. Ovde po­ činje Sofoklova tragedija. Glasnici donose vest  da će kuga prestati ako Lajev ubica bude proteran iz zem­ lje. A gde se on nalazi?

„Gde   je

taj  teško  vidljivi  tamni  trag  stare  krivice?"

(stih  109).

Radnja komada sastoji se odsad samo u postepe­ nom pojačavanju i umetnički odugovlačenom otkriću

•— to se može uporediti sa radom jedne psihoanalize

•— da je Edip sam Lajev ubica, ali ujedno i sin ubije­

noga  kralja  i  Jokaste.  Potresen  strahotama  koje  je

nesvesno počinio, Edip samoga sebe oslepi i napušta

zavičaj. Proročanstvo je ispunjeno.

Kralj Edip je takozvana tragedija sudbine; njeno tragično dejstvo treba da počiva na suprotnosti izme­ đu suviše moćne volje bogova i uzaludnog odupiranja ljudi kojima preti nesreća; odanost u volju božanstva, uviđanje svoje sopstvene nemoći treba duboko potre­ seni posmatrač da nauči iz te tragedije. Moderni pi­ sci, logično, pokušavali su da postignu jedno slično tragično dejstvo tako  što  su  istu  suprotnost prepleli sa fabulom koju su sami pronašli. Ali gledaoci su ne- tronuti posmatrali kako se na njima, uprkos svem odupiranju nevinih ljudi, izvršava prokletstvo ili pro­ ročanstvo; kasnije tragedije sudbine ostale su bez, dejstva.

Ako kralj Edip modernog čoveka ne potresa ma­ nje nego Grka onoga doba,  onda rešenje za to može svakako ležati u tome što dejstvo grčke tragedije ne počiva na kontrastu između sudbine i čovekove volje, nego  je  treba  tražiti  u  naročitoj  osobenosti  gradiva na kome se ova suprotnost dokazuje. Mora da postoji neki  glas  u  našoj  unutrašnjosti  koji  je  spreman  da prizna prinudnu moć sudbine u Edipu,  dok mi odlu­ ke  kao  što  se  nalaze  u  drami  „Die  Ahnfrau"1,  ili  u drugim tragedijama sudbine, možemo odbiti kao pro­ izvoljne.  I  jedan  takav  činilac  sadržan je  stvarno  u priči o  kralju  Edipu.   Njegova  sudbina   potresa nas samo zato što bi mogla da postane i našom sudbinom, pošto  je  proročište  pre  našeg  rođenja  izreklo  nad nama isto prokletstvo kao i nad njim. Svima nam je, možda, bilo suđeno da svoje prvo seksualno uzbuđe­ nje upravimo prema  majci,  a prvu  mržnju i  nasilnu želju  prema  svome  ocu;  o  tome  nas  uveravaju  naši snovi.  Kralj  Edip koji je ubio svoga oca i oženio se svojom  majkom  Jokastom  samo  je  ispunjenje  želja našeg detinjstva. Ali sa više sreće nego što ju je on imao,  ukoliko nismo postali psihoneurotičari,  uspelo nam je da naša seksualna uzbuđenja odvojimo od na­ ših majki, da zaboravimo našu ljubomoru na naše oče­ ve. Od osobe na kojoj se ona praiskonska želja detinj­ stva bila ispunila, mi sa grozom uzmičemo sa čitavim iznosom potiskivanja, koja su te želje od toga vreme­ na u našoj unutrašnjosti pretrpele. Dok pesnik u onom istraživanju iznosi na videlo krivicu Edipovu, primo­ rava nas da upoznavamo našu sopstvenu unutrašnjost, u kojoj se ti impulsi, iako potisnuti, još uvek nalaze. Upoređivanje sa kojim nas hor ostavlja:

.. .  „vidite,  to je Edip,

koji  je  resio  silne  zagonetke  i  bio  prvi  na  vlasti,

čiju  su  sreću  svi  građani  uzdizali  i  zavideli  mu  na  njoj. Gledajte,  u  kakve je strašne  talase  sudbine  on potonuo! "

1  Bečki   književnik   Franz   Grillparzer   (1791—1872)   autor je dram e „Die Ahnfrau" (prababa,  pretkinja)  s  kojom  je  po­ stigao   ogroman  uspeh.   Njegova   slava  je   bila   tolika   da   ga  je i sam  Gete dočekao u Vajmaru kao sebi ravnog  (Prim.  prev.).

Ova opomena pogađa i nas same i našu oholost, koji smo od godina svoga detinjstva postali tako mu­ dri i silni, po našem mišljenju. Kao Edip živimo mi u nepoznavanju želja koje vređaju moral, koje nam je priroda nametnula, i posle čijeg bismo otkrivanja svi želeli da svoj pogled skrenemo sa scena našeg de­ tinjstva.1

Da je mit o Edipu  ponikao iz jednog prastarog

materijala sna koji ima za sadržaj  ono mučno smeta­

nje odnosa prema roditeljima,  izazvano prvim buđe­

njima seksualnosti, za to se već u tekstu same Sofo-

klove  tragedije nalazi  mig koji  se ne može pogrešno

razumeti. Jokasta teši Edipa kome još nije sve obja­

šnjeno ali koji je zabrinut jer se seća izjava proroči-

šta, kao što pominje jedan san kakav toliki ljudi sa­

njaju a da, kako ona misli, ništa ne znači:

„Jer mnogi ljudi već su u snu ležali sa onom koja ih je rodila:

Ali onaj koji to ne smatra ni za šta lako podnosi teret života."

(Stih 955 s.s.)

San o seksualnom  opštenju  sa  majkom imali su isto tako onda, kao što ga imaju i danas, mnogi ljudi, koji o njemu pričaju negodujući i zapanjeni. Taj san je, kao što je razumljivo, ključ tragedije i dopunski deo snu o očevoj smrti. Priča o Edipu jeste reakcija fantazije na oba ova tipična sna, i kao što se snovi od-

1 Nijedno od otkrića psihoanalitičkog istraživanja nije izazvalo tako ogorčen sukob, tako gnevno protivljenje i tako divno izopačenje kritike kao ovo upućivanje na dečje  sklo­ nosti ka incestu koje su ostale sačuvane u  nesvesnom. Po - slednje vreme, čak, donelo je pokušaj da  „incest",  uprkos svim  iskustvima,  ostave  samo  kao  „simboličku"  vrednost. Jedno duhovito tumačenje Edipovog mita, oslanjajući se na jedno mesto Šopenhauerovo,  daje Ferenci u  časopisu  „Imago", I,   1912.  „Edipov  kompleks",  koji  je  prvi  put  dodirnut  ovde u ovoj knjizi o „Tumačenju snova", stekao je daljim prou­ čavanjima neslućeno veliko značenje za  razumevanje  isto- rije čovečanstva i razvoja religije i morala (Vidi: Totem  i Tabu,  1913,  Sabrana  dela  sveska  IX).      '

raslih ljudi doživljavaju sa  osećanjem  otklanjanja, tako mora mit da u svoj sadržaj primi i strah i samo- kažn javan je. Njegovo dalje oblikovanje dolazi opet od neke pogrešno shvaćene sekundarne obrade gradi­ va koja pokušava da ga potčini jednoj teologizirajućoj nameri. (Uporedi gradivo sna o ekshibiciji). Pokušaj da se božanska svemoć sjedini sa ljudskom odgovor­ nošću mora, naravno, pretrpeti neuspeh na ovom ma­ terijalu kao i na svakom drugom.

Na  istom  tlu  kao  Kralj  Edip  ima  svoje  korene jedna druga od velikih tragičnih pesničkih tvorevina, Šekspirov Hamlet.  Ali u izmenjenoj  obradi istog gra­ diva otkriva se celokupna razlika u duševnom životu oba  kulturna  perioda koja  su  daleko udaljena  jedan od drugog, sekularno napredovanje potiskivanja u du­ ševnom životu čovečanstva. U Edipu, kao u snu, izvla­ či  dečja  fantazija na  svetlost  dana želju,  koja leži  u osnovi drame i biva ostvarena; u Hamletu ona ostaje potisnuta i mi o njenom postojanju saznajemo — slič­ no činjeničnom stanju kod neuroze — samo preko dej- stva  inhibicije  koja  proizilazi  iz  nje.  Ispostavilo  se, čudno,  da  je   delovanjem   moderne   drame  to  mo­ gućno   sjediniti   a   da   se   pri   tome   može   ostati   u potpunom mraku u vezi sa karakterima junaka.  Ova drama sagrađena je na oklevanju Hamletovom da is­ puni zadatak osvete koji mu je dodeljen; tekst ne pri­ znaje  koji  su  motivi  ili  razlozi za  ovo oklevanje;  ni najraznovrsniji pokušaji tumačenja to nisu mogli po­ kazati.  Prema  i  danas  važećem  shvatanju,  a  koje  je obrazložio  Gete,  Hamlet  predstavlja  tip  čoveka  čija sveza energija biva ukočena bujnim razvojem misao­ ne aktivnosti („oboleo od bledila misli"). Po drugima, pesnik je pokušavao da prikaže jedan bolešljiv, neod­ lučan  karakter  koji  pada  u  oblast  neurastenije.  Ali sama sadržina priče pokazuje nam da nam se Hamlet nipošto ne sme prikazati kao osoba koja je uopšte ne­ sposobna za rad. Mi vidimo kako dva puta stupa u ak­ ciju;  prvi  put  kad  u brzo razbuktaloj  strasti mačem ubija prisluškivača iza tapeta;  drugi put kad planski, čak i podmuklo,  šalje u smrt dva dvoranina,  koja je

njemu samom bila namenjena, sa potpunom nepromi- šljenošću  jednog  princa iz renesanse.   Sta  ga dakle sputava  pri  ispunjenju  zadatka  koji  mu  je  postavio duh njegovog oca?  Ovde se ponovo nudi objašnjenje da je to naročita priroda toga, zadatka. Hamlet može sve, samo nije u stanju da izvrši osvetu nad čovekom koji  mu  je  uklonio  oca  i kod  njegove  majke  zauzeo očevo mesto, nad čovekom koji mu pokazuje realizo- vanje njegovih potisnutih dečjih želja.  Gnušanje koje treba  da  ga  goni na  osvetu  zamenjuje  se  kod njega, na taj način, samoprekorevanjima, skrupulama save- sti koje mu prebacuju da on, shvaćeno doslovce, nije nimalo  bolji  nego  grešnik  koga  treba  da  kazni.  Ja sam, pri tom, preveo na svesno ono što u junakovoj duši mora ostati nesvesno; ako neko želi da Hamleta nazove histerikom, ja to mogu priznati samo kao za­ ključak iz svoga tumačenja.  Seksualna odvratnost se vrlo lepo slaže s tim,  koju zatim Hamlet izražava u razgovoru sa Ofelijom,  ona ista seksualna odvratnost koja će u kasnijim godinama sve više osvajati pesni- kovu dušu, sve do vrhunskog izražavanja u drami Ti­ mori  iz  Atine.  Razume  se  da  je  to  mogao biti  samo sopstveni duševni život pesnikov s kojim se u Hamle­ tu  susrećemo;  iz  dela  Georga  Brandesa  o  Sekspiru (1896)  uzimam  belešku  da  je  drama  napisana nepo­ sredno posle smrti Sekspirovog oca (1601), dakle dok je žalost za njim bila još sveza,  u ponovnom oživlja­ vanju,   možemo   pretpostaviti,  osećanja  iz  detinjstva koja su se odnosila na oca. Poznato je, takođe,  da je Šekspirov rano preminuli sin nosio ime Hamnet (iden­ tično sa Hamletom).  Kao što Hamlet obrađuje odnos sina  prema  roditeljima,  tako  se  drama  Makbet,  bli­ ska po vremenu postanka, zasniva na temi neman ja dece. Kao što je, uostalom, svaki neurotički simptom, pa i sam san, sposoban da bude drukčije protumačen (Uberdeutung),  pa  se  čak  ovo  tumačenje  i  traži  za njegovo potpuno razumevanje, tako mora da je i sva­ ko pravo pesničko stvaranje poniklo iz više od jednog motiva  i  jednog  podstreka  u  pesnikovoj  duši,  te  će dozvoliti više od jednog tumačenja. Ja sam na ovom

mestu  pokušao samo tumačenje najdubljeg sloja  im­ pulsa u duši stvarajućeg umetnika.1

Ne mogu  da ostavim  tipične snove  o  smrti  dra­ gih rođaka a da sa nekoliko reci ne objasnim njihov značaj  za  teoriju snova uopšte.  Ovi  snovi,  pokazuju nam, ostvaren, jedan veoma neobičan slučaj: da misao sna stvorena potisnutom željom umakne svakoj  cen­ zuri i da neizmenjena prelazi u san. Moraju postojati naročiti faktori koji ovo omogućuju.  Nalazim da sle- deća dva momenta povlađuju ovim snovima: prvo, ne postoji nijedna želja od  koje  bismo  se smatrali  više udaljenim;  mi mislimo da nam želeti tako nešto „ni u snu ne bi palo na pamet", i zbog toga cenzura sna nije naoružana protiv ovakve strahote, upravo kao što ni Solonovo zakonodavstvo nije znalo da odredi kaznu za oceubistvo.  Drugo, potisnutoj  i nenaslućenoj  želji baš ovde naročito često dolazi u susret jedan dnevni ostatak u obliku brige za život drage osobe. Ova briga se ne može uneti u san drukčije nego tako što će se poslužiti odgovarajućom željom;  a želja se može ma­ skirati brigom koja je danju postala aktivna. Ako mi­ slimo da se sve to zbiva jednostavnije, da upravo noću  i u snu samo nastavljamo ono što smo danju počeli, onda  ćemo  snove o  smrti  dragih  osoba  ostaviti  van svake veze sa našim objašnjenjem sna, i držaćemo se, sasvim nepotrebno, čvrsto još jedne zagonetke koja se može lako resiti.

Poučno je, takođe, pratiti odnos ovih snova pre­ ma snovima straha. U snovima o smrti dragih lica po­ tisnuta želja našla je put kako može da umakne cen­ zuri — a i izopačenju koje  cenzura  uslovljava.  Pro-

1  Gornja  nagoveštavanja   za   analitičko   razumevanje Hamleta dopunio je, zatim, E. Jones i branio od ostalih shva- tanja  iznetih  u  literaturi  (Problem  Hamleta  i  Edipov   kom­ pleks 1911). U gore iznetu pretpostavku da je autor  Sekspi- rovog dela bio čovek iz Stratforda  otada  sam,  svakako,  pre­ stao da verujem. Dalja  nastojanja  oko  analize  dram e  Mak- bet u mom članku: „Einige Charaktertypen aus der psycho- analytischen   Arbeit",   objavljenom   u   časopisu   „Imago"   IV, 1916. (Sabrana dela, sveska  X),  i  kod  L.  Jekelsa,  Šekspirov Makbet,  u  „Imago"  V,  1918.

pratna pojava  koja nikad ne izostaje  jeste, onda, da NO u snu osete bolna osećanja. Isto tako se strašan san dešava samo onda ako je cenzura u potpunosti ili de- limično savladana, dok je, s druge strane, preovlađi- vanje cenzure olakšano ako je strah već bio stvoren kao aktuelna senzacija iz somatskih izvora. Tako po­ staje očevidna  tendencija za koju  cenzura  obavlja svoj posao i vrši izopačenje sna;  to se  dešava  da  bi sprečila razvoj straha ili drugih oblika mučnog  afekta.

* *

U prethodnim redovima govorio sam o egoizmu dečje duše i ovo sada nastavljam sa namerom da ovde naslutimo jednu vezu: da su snovi sačuvali i taj ka­ rakter. Oni su apsolutno svi egoistički, u svima se javlja drugo ja, iako prerušeno. Zelje koje se u njima ispunjavaju po pravilu su želje ovoga ja; samo je var­ ljivi izgled, ako je ikada interesovanje za nekog dru­ gog izazvalo jedan san. Izložiću analizi nekoliko pri- mera koji se protive ovom tvrđenju.

I

Jedan dečak od nepune četiri godine priča: Video, je veliku garniranu činiju na kojoj je stajao povelik komad pečenog mesa, i komad je odjednom bio  poje­ den ceo — nerasečen na komadiće. Osobu koja ga je pojela  nije   video.1

1 I sve što  je veliko,  prebogato,  prekomerno  i  pretera - no u snovima moglo bi imati  karakte r  detinjstva.  Dete  ne zna ni za jednu usrdniju želju nego da poraste i bude velik, da od svega dobije  koliko  i  veliki;  teško  ga  je  zadovoljiti, ne zna ni za šta što je dosta,  nezasitno  je  i traži  da  se  po ­ novi ono što mu se dopalo ili mu je prijalo. Držati se mere, zadovoljiti se malim, odreći se: to ono nauči tek kroz kul­ tur u vaspitanja. Poznato je da je i neurotičar sklon neume- renostima i preteranostima.

Ko bi mogao biti taj strani čovek o čijoj bogatoj mesnoj gozbi naš mališan sanja? O tome nam moraju dati objašnjenje doživljaji onoga dana kad je on to sanjao. Dečak neko vreme dobija mlečnu dijetu pre­ ma naređenju lekara; ali uveče toga dana kad je sa­ njao pokazao se nevaspitanim i za kaznu su mu uskra­ tili večeru. On je, već ranije jednom, iskusio ovu kuru gladovanja i pri tom se veoma hrabro poneo. Znao je da neće ništa dobiti, ali se nije usudio ni reč da zucne da je gladan. Vaspitanje je počelo kod njega da delu- je; ono dolazi do izražaja već u snu, koji pokazuje početak jednog izopačenja sna. Nema nikakve sumnje da je on sam ta osoba čije su želje uperene na jedan tako bogat obed, i to na obed sa pečenjem. Ali pošto zna da mu je to zabranjeno, ne usuđuje se da uradi ono što gladna deca u snu čine (uporedi san o jago­ dama moje male Ane): da  sam sedne za sto. Osoba ostaje anonimna.

II

Jednom sam sanjao da u izlogu neke knjižare  vi­ dim jednu novu svesku one zbirke u bibliofilskom po­ vezu koju inače kupujem (monografije umetnika, mo­ nografije o svetskoj istoriji, čuvena umetnička mesta itd.).  Nova  zbirka  se  zove:  Slavni  govornici  (ili  govori) i  sveska  I  te  zbirke  nosi  ime  dr  Leher  (Lecher).

U analizi mi postaje neverovatno da me za vreme mojih snova zabavlja slava dr-a Lehera, trajnog go­ vornika nemačke opstrukcije u parlamentu. Stanje stvari je to da sam pre nekoliko dana primio nove pa­ cijente na psihičko lečenje, pa sam sada primoran da deset do jedanaest sati dnevno govorim. Ja sam, da­ kle, lično taj  trajni govornik.

III

Drugi put sanjam kako  mi  jedan  poznat  učitelj na našem univerzitetu kaže: „Moj sin, onaj miop." Za­ tim dolazi dijalog, koji se sastoji od kratkih govora i

odgovora. Zatim dolazi i treći deo sna u kome se po­ javljujemo ja i  moji  sinovi,  a  za  latentni  sadržaj  sna su otac i sin, profesor M., samo podmetnuti, i oni po­ krivaju mene i mog najstarijeg sina.  O  ovom  snu, zbog jedne druge  njegove  osobenosti,  malo  kasnije  ja ću  ponovo  raspravljati.

IV

Primer za stvarno  niska  egoistička  osećanja  koja se  kriju  iza  nežne brige  pruža  sledeći  san:

Moj prijatelj Oto izgleda loše, taman je u licu i oči su mu ispale napolje.

Oto je moj kućni lekar kome ću beznadežno osta­ ti dužan, jer već godinama bdi nad zdravljem moje dece, leci ih uspešno kad se razbole, i pored toga — u svakoj prilici koja može da pruži neki povod — on im daje poklone. Onog dana kad sam  sanjao  bio  je kod nas u poseti, i tada je moja žena primetila da iz­ gleda umoran i malaksao. Noću mi dolazi moj san, i pozajmljuje mu neke znakove Bazedovljeve bolesti. Onaj što se u tumačenju snova oslobodio mojih pra­ vila razumeće ovaj san tako da sam zabrinut za zdrav­ lje svoga prijatelja i da se ova zabrinutost u snu ostvarila. To bi bila  kontradikcija ne  samo tvrđenju da je san ispunjenje želje, nego i jednom drugom tvr­ đenju da je pristupačan samo egoističkim pobudama. Ali ko tako tumači, neka mi objasni zašto se  kod Otona bojim da ima Bazedovljevu bolest, a za takvu dijagnozu mi njegov izgled ne daje ni najmanje po­ voda?

Moja analiza, naprotiv, daje sledeći materijal iz jednog događaja koji se desio pre šest godina. Jedno malo društvo, u kome se nalazio i profesor R., vozilo se u dubokoj tami kroz šumu N., udaljenu nekoliko sati od našeg mesta, gde smo preko leta boravili. Ko- čijaš, ne baš sasvim trezan, oborio nas je sa kolima niz jednu padinu, i bili smo srećni što smo ostali čitavi. Ali, bili smo primorani da prenoćimo u najbližoj krč­ mi gde je vest o našem udesu izazvala velike simpatije za nas. Jedan gospodin koji je na sebi nosio ne­ sumnjive znake bolesti morbus Basedowii — uostalom samo potamnelost kože na licu i izbuljene oči —, pot­ puno kao u snu, bez strume,  stavio nam se u potpu­ nosti na raspolaganje i upitao nas šta bi  mogao  da uradi za nas. Profesor R. je na svoj način odgovorio:

„Ništa drugo nego da mi  pozajmite noćnu košulju." A nato je plemeniti čovek odgovorio: „Zao mi je, ali to ne mogu", i ostavio nas je.

Za nastavak analize pada mi na pamet da Baze- dov nije samo ime lekara, nego, takođe, i ime jednog čuvenog pedagoga (U budnom stanju nisam sasvim si­ guran da to znam). A prijatelj Oto je  ono  lice koje sam zamolio da u slučaju da mi se što  dogodi  pre­ uzme nadzor nad telesnim vaspitanjem moje dece, na­ ročito u vreme puberteta (otuda noćna košulja). Po­ što, dakle, u snu svoga prijatelja Otona vidim sa simptomima bolesti onog plemenitog pomagača, oči­ gledno želim da kažem: Ako mi se što dogodi, on isto tako neće imati  nikakvog posla  s  mojom decom kao što onda gospodin baron L. nije imao, uprkos svojih ljubaznih ponuda. Egoistička crta ovoga sna sad bi, svakako,  mogla biti  otkrivena.1

A gde se ovde krije ispunjenje želje? Ne u osveti nad prijateljem Otonom čija je sudbina takva da se u

1 Ka d je Ernest Džounz (Jones) u jednom naučnom pre ­ davanju u nekom američkom društvu govorio o egoizmu sno­ va, učinila je jedna učena dama  prigovor  protiv  ovog  ne - naučnog uopštavanja: da autor može suditi svakako samo o snovima Austrijanaca i ne sme ništa da izjavi o snovima Amerikanaca. Ona je, što se nje tiče, sigurna da  su  njeni snovi strogo altruistički.

U opravdanje ove dame,  ponosne  na  svoju  rasu,  neka bude uostalom primećeno da rečenicu da su snovi skroz ego- istički ne smemo pogrešno razumeti. Pošto sve, što god se uopšte javlja u predsvesnom mišljenju, može  preći  u  san (sadržaj kao i latentne misli sna), ova mogućnost ostaje otvo­ rena i za altruističke pokrete. Na isti način moći će se u snu pojaviti jedna nežna ili  zaljubljena  pobuda  prem a  nekoj  dru­ goj osobi, koja postoji u nesvesnom. Tačnost gornje postavke ograničava se, dakle, na činjenicu da među nesvesnim po­ budama sna veoma često nalazimo egoističke tendencije koje u   budnoći   izgledaju   savladane.

mojim snovima s njim loše postupa, nego u sledećem odnosu. Pošto sam Otona u snu predstavio  kao  ba- rona L., u isto vreme sam identifikovao svoju sopstve- nu ličnost sa jednom drugom, naime sa ličnošću pro­ fesora R., jer ja nešto tražim od Otona, kao što je u onom drugom događaju R. nešto tražio od barona L. I u tome je stvar.  Profesor R.,  sa kojim se inače za­ ista ne usuđujem upoređivati, slično kao i ja, išao je svojim putem samostalno izvan škole, i tek u pozni- jim godinama došao je do titule koju je već odavno zaslužio. Ja, dakle, još jednom želim da postanem profesor! Da, čak one reci ,,u poznijim godinama" jesu jedno ispunjenje želje, jer one kazuju da  već  dosta dugo živim pa da svoje sinove sam provodim kroz pubertet.

O  ostalim  tipičnim  snovima  u  kojima  sa  uživa­ njem letimo ili u osećanju straha padamo nije mi ni­ šta poznato iz sopstvenog iskustva, i sve što o njima imam da kažem dugujem psihoanalizama. Iz izvešta- ja koje tamo dobij amo možemo zaključiti da i ovi sno­ vi obavljaju utiske iz detinjstva, da se, naime, odnose na igre kretanja koje za dete imaju tako izvanrednu privlačnu  snagu.  Koji  ujak  ili  stric  nije  već  pustio dete da leti tako što je, šireći ruke, s njim jurio kroz sobu,  ili s njim igrao padanja,  tako što ga je ljuljao na kolenu,  pa odjednom jednu njegovu nogu opružio ili ga podigao uvis, pa onda odjednom uradio kao da hoće da ga više neće pridržati.  Deca onda vrište od zadovoljstva i neprestano traže da se igra ponovi, po­ gotovu ako pri tom ima i malo straha ili malo vrto­ glavice; zatim,  posle niza godina,  ona oživljavaju ta­ kvo  ponavljanje  u  snu,  ali  pri  tom  u  snu  ispuštaju ruke  koje  su  ih  pridržavale,  tako  da  sad  slobodno lebde  i  padaju.  Poznata je  ljubav  sve  male  dece za takve igre kao što su ljuljanje i klackanje; ako, zatim, vide gimnastičke veštine u cirkusu, sećanje se ponovo osvežava.1    Kod nekih dečaka nastaje onda histerični

1 Analitičko istraživanje pokazalo na m je put da pogo­ dimo da u dečjoj ljubavi za gimnastičkim izvođenjima i na njihova   ponavljanja   u   histeričnom   napadu,   osim   organskog

napad samo od reprodukcija takvih veština koje izvo­ de sa velikom spretnošću. Kod ovih samo po sebi be­ zazlenih pokretnih igara nisu baš retke i pojave bu­ đenja i seksualnih osećanja.1 Da izrazimo to jednom rečju koja je kod nas u upotrebi i koja sve ove pripre­ me pokriva: to je „vijanje" („Hetzen") u detinjstvu, koje ponavljaju snovi o letenju, padanju, vrtoglavici itd., a čija su se osećanja prijatnosti sad pretvorila u strah. Ali, kao što to svaka majka  zna,  i  „vijanje" dece u stvari dosta često prelazi u svađu i plač.

Postoji, dakle, opravdan razlog za to da otklonim objašnjenje da stanje naših kožnih senzacija za vreme spavanja, senzacija o pokretima pluća itd. izazivaju snove o letenju i padanju. Vidim da su ove senzacije same reprodukovane iz sećanja na koja se san odnosi, da su dakle sadržina sna,  a ne njegovi izvori.

Ali ni sam ne tajim nipošto ni to da za ovaj niz tipičnih snova ne mogu  dodati  potpuno  objašnjenje. Moj materijal me je baš ovde  ostavio  na  cedilu.  Mo­ ram se  držati  opšteg  gledišta  da  se  sve senzacije kože i pokreta ovih tipičnih snova bude čim su potrebne nekom psihičkom motivu, i da  mogu  biti  zanemarene ako se  jedna takva  potreba ne pojavi. I odnos prema infantilnim doživljajima izgleda mi da  sigurno  proizi- lazi iz nagoveštaja koje sam dobio u analizi psihoneu- rotičara. Ali koja druga značenja su se u toku života mogla  nadovezati  na  sećanja  na  one  senzacije  —  mo-

zađovoljstva, učestvuje i  jedan drugi faktor: sećanje (često nesvesno) na seksualno opštenje posmatrano na ljudima ili životinjama.

1 Jeda n mladi kolega, potpuno slobodan od nervoznosti, saopštava  mi  u  vezi  s  ovim:  „Iz  svog   sopstvenog   iskustva znam da sam ranije pri ljuljanju, i  to  u  momentu  kad  kre ­ tanje  nadole  dobije   najveću   snagu,   imao   jedan   naročiti   ose- ćaj u genitalijama, koji, mada mi zapravo  nije  bio  prijatan, ipak moram označiti kao osećaj slasti." — Od pacijenata sam često slušao da su se prve erekcije sa  osećanjem  uživanja kojih se sećaju pojavile u njihovo  dečačko  doba  prilikom penjanja uz drvo. — Iz psihoanaliza proizilazi  sa  punom  si­ gurnošću  da  prve  seksualne  pobude  imaju   korena   u   igrama tuče  i  borbe  u   dečjim  godinama.

Žda uprkos tipičnih pojava ovih snova ipak kod sva­ ke osobe druge — to ne mogu reći i rado bih došao u položaj da ovu prazninu ispunim brižljivom analizom dobrih primera. Ko se tome čudi što se uprkos tome što su tako česti upravo ovi snovi o letenju, padanju, vađenju zuba i si. žalim na nedostatak materijala, nje­ mu dugujem objašnjenje da ja na samom sebi, otkako poklanjam pažnju temi tumačenja snova, ovakve snove nisam iskusio.  Snovi neurotičara, koji mi inače stoje na raspolaganju, ne mogu se  svi  protumačiti  — bar ne u mnogim slučajevima — tako da bi  otkrili  sve svoje skrivene namere; izvesna psihička sila koja je učestvovala u građenju neuroze i koja se ponovo stav­ lja u akciju pri njenom rešavanju suprotstavlja se tu­ mačenju sve do svoje poslednje zagonetke.

y) San o ispitu

Svaki onaj koji je svoje gimnazijske studije za­ vršio maturskim ispitom  žali  se  na  upornost  kojom ga progoni san straha da je na ispitu pao, da mora ponoviti razred i slično. Za onoga koji poseduje aka­ demski stepen ovaj tipični san zamenjuje se jednim drugim, koji mu prebacuje da nije položio rigoroz, i kome se još u snu uzalud odupire sa primedbom da već deset godina obavlja praksu, da je privatni docent ili šef kancelarije. To su  neizbrisiva  sećanja  na  ka­ zne koje smo pretrpeli u detinjstvu za izvršena nede- la, koja su se na oba čvorna mesta naših studija, na onom „dies irae, dies illa", strogih ispita u našoj unu­ trašnjosti ponovo probudila. I „strah od ispita" neu­ rotičara nalazi svoje pojačanje u ovom dečjem strahu. Pošto smo prestali da budemo učenici, više se o našem kažnjavanju ne staraju roditelji, vaspitači i kasnije učitelji; neumoljiva kauzalna povezanost života pri­ mila je na sebe brigu o našem daljem vaspitavanju, i mi sada sanjamo o maturi ili o rigorozu, a ko tada nije očajavao sam i ako je bio za te ispite dobro priprem­ ljen? — kad god očekujemo da će nas uspeh kazniti zato što nešto nismo dobro uradili, što nismo u redu završili, kad god osetimo pritisak neke odgovornosti.

Jedno dalje objašnjenje snova o ispitima  dugu­ jem napomeni koju je načinio jedan kolega poznava­ lac, koji je jednom u toku naučnog razgovora istakao da se san o maturi, ukoliko je njemu poznato, pojav­ ljuje samo kod osoba koji su taj ispit položili, a nikad kod onih koji su na njemu pali. San o ispitu pun bo­ jazni koji se, kao što se to sve više potvrđuje, javlja onda kad čovek idućeg dana ima pred sobom neki odgovoran posao i  očekuje  mogućnost  fijaska,  izgle­ da kao da je odabrao zgodnu priliku iz prošlosti, u ko­ joj se veliki strah iskazao kao neopravdan i koju je ishod opovrgao. To bi bio veoma upadljiv primer ne- razumevanja sadržaja sna od strane budne instance. Prigovor shvaćen kao pobuna protiv sna: Pa ja sam već doktor, i slično, u stvari bi  bio  uteha koju  san daje, i koja bi glasila ovako: Ne boj se sutrašnjice; misli na to kakav si strah imao od maturskog ispita, pa ti se ipak ništa nije dogodilo. Danas si već doktor itd. A strah koji pripisujemo snu vodio bi poreklo iz dnevnih ostataka.

Probe o tačnosti ovog objašnjenja koja sam mo­ gao izvršiti na sebi i na drugima, iako nisu bile do­ voljno mnogobrojne, dobro su ispale. Ja sam, na pri­ mer, kao rigorozant u sudskoj medicini propao; taj predmet mi nikad nije zadavao posla u snu, dok sam iz botanike, zoologije ili hernije dosta često bio ispiti­ van, i u ovim strukama išao sam na ispit sa dobro utemeljenim strahom, ali sam umakao kazni, ili na- klonošću sudbine ili  pak  ispitivača. U  snu  o gimna­ zijskim ispitima redovno bivam  ispitivan  iz  istorije, što sam tada sjajno  izdržao,  ali  svakako  samo  zato što moj ljubazni profesor — jednooki pomagač iz jednog drugog sna — nije prevideo da je, na ispitnoj ceduljici koju sam mu vratio, srednje od  tri  pitanja bilo precrtano noktom, kao opomena da na ovom pi­ tanju ne treba da insistira. Jedan od mojih pacijenata koji je odustao od mature pa ju je kasnije nadokna­ dio, pa zatim na oficirskom ispitu ponovo pao i nije postao oficir, pričao mi je da dovoljno često sanja o prvom ispitu, a nikad o drugom.

Snovi o ispitu zadaju tumačenju onu teškoću koju sam maločas istakao kao karakterističnu za većinu ti­ pičnih snova. Materijal od asocijacija koje nam sne- vač stavlja na raspolaganje samo je retko kada dovo­ ljan za tumačenje. Bolje razumevanje takvih snova moramo prikupiti iz većeg broja primera. Pre kratkog vremena stekao sam siguran utisak da prigovor: Pa ti si već doktor, i slično, ne prikriva samo utehu, nego, čak ukazuje na izvesno prebacivanje. To bi prebaci­ vanje glasilo: Ti si sad već toliko star, tako si daleko napredovao u životu, pa ipak još uvek praviš ovakve gluposti, detinjarije. Ova mešavina samokritike i ute- he odgovarala bi latentnoj sadržini snova o ispitu. Onda više ne pada u oči ako su se prebacivanja zbog

„gluposti" i „detinjarija" u poslednjim analiziranim primerima odnosila na ponavljanje seksualnih akata kojima je zamereno.

V. Stekel (W. Stekel), od koga potiče prvo tuma­ čenje „sna o maturi", zastupa mišljenje da se on re­ dovno odnosi na seksualne testove i seksualnu  zre­ lost. Moje iskustvo moglo je ovo često da potvrdi.