D

TIPIČNI SNOVI

Uglavnom, mi  nismo  u  stanju  da  protumačimo san drugog čoveka ako on neće da nam iznese nesvesne misli koje se nalaze iza sadržine sna, a time je praktična    upotrebljivost    našeg    metoda    tumačenja sna teško oštećena.1 Ali, sasvim u suprotnosti sa dru­ gom slobodom pojedinca da  svoj  svet  snova  opremi sa individualnom osobenošću i da ga time načini ne­ pristupačnim za razumevanje drugih ljudi, postoji izvestan broj snova koje je gotovo svako na isti na­ čin sanjao, a za koje smo navikli da pretpostavimo da i kod svakoga čoveka imaju isto značenje. Naročito interesovanje posvećuje se ovim tipičnim snovima i stoga što oni verovatno kod  svih ljudi vode poreklo iz istih izvora,  što  dakle  izgledaju  naročito  pogodni da nam dadu razjašnjenje o izvorima snova.

Mi ćemo, dakle, sa naročitim iščekivanjem pri­ stupiti poslu da svoju tehniku tumačenja sna opro­ bamo na ovim tipičnim snovima, i vrlo nerado ćemo priznati da se  naša  veština  baš  na  ovom  materijalu ne pokazuje dobrom.  Pri  tumačenju  tipičnih  snova po pravilu otkazuju pomisli snevača koje su nas ina­ če vodile ka razumevanju sna, ili one postaju nejasne i nedovoljne, tako da svoj zadatak ne možemo resiti uz  njihovu  pomoć.

Odakle ovo dolazi, i kako ćemo ovom nedostatku naše tehnike naći leka — pokazaće se na jednom ka­ snijem mestu u našem radu. Tada će čitaocu takođe postati shvatljivo zašto na ovom mestu mogu da ra­ spravljam samo o nekim snovima iz grupe tipičnih snova a da raspravljanje o  drugoj  grupi  odlažem  za ono kasnije  mesto  u  svojoj  knjizi.

a)     San  nelagodnosti  zbog  nagosti

San da se u prisustvu stranih ljudi nalazimo nagi ih lose obučeni javlja se takođe uz dodatak da se toga uopste nismo ni  stideli,  i  si.  Ali  naše  interesovanje

*  Rečenica  da  se  naš  metod  tumačenja  sna  ne  može pri - meniti  ako  ne  raspolažemo  asocijacionim  materijalom  sneva­ ča  traži  dopunjenje  da  je  naš  rad  na  tumačenju  u  jednom slučaju nezavisan  od  ovih  asocijacija,  naime  onda  ako  je  sne- vač u sadržini sna upotrebio simboličke elemente. Mi se onda strogo  uzev,  služimo  drugim,  pomoćnim  metodom  tumačenja sna (Vidi dole).

pripada snu o nagosti samo onda ako u njemu ose- ćamo stid i  nelagodnost,  ako  želimo  da  pobegnemo ili da se sakrijemo, pa da pri tom budemo  izloženi nekoj neobičnoj inhibiciji da se ne  možemo  pokre­ nuti s mesta i da osećamo kao da nismo u stanju da izmenimo mučnu situaciju. Samo u ovoj vezi je san tipičan; jezgro njegove sadržine može se, inače, uvući u svakovrsne druge kontekste ili može biti doterano individualnim dodacima. U suštini, radi se o  muč­ nom osećanju o prirodi stida da bismo želeli prikriti svoju nagost, većinom lokomocijom, pa to nismo u stanju da sprovedemo. Verujem da se najveći deo mojih  čitalaca  već  našao  u  ovakvoj  situaciji  u  snu.

Obično je priroda neodevenosti malo razgovetna. Čuje se otprilike da  se  priča:  „Bio  sam  u  košulji", ali to je retko kada jasna slika; većinom je neodeve- nost tako neodređena da je u pripovedanju data alter­ nativom: „Bila sam u  košulji, ili donjoj suknji." Po pravilu, nedostatak toalete nije tako strašan da bi iz­ gledao opravdan stid koji ovamo spada. Za onoga koji je nosio carev kaput nagost se često zamenjuje pro- tivpropisnim podešavanjem. „Ja sam na ulici  bez sablje i vidim da prilaze oficiri, ili ja sam bez kra­ vate,  ili,  nosim karirane civilne pantalone i slično."

Ljudi pred kojima osećamo stid gotovo su uvek stranci sa neodređeno  ravnodušnim licem.  Nikad  se u tipičnom snu ne događa da zbog odela, koje čoveku samom zadaje toliko neprilika, budemo opomenuti ili čak samo i primećeni od posmatrača. Sasvim suprot­ no tome, ljudi prave ravnodušna ili, kao što sam u nekom naročito jasnom snu mogao zapaziti, svečano ukočena lica. To podstiče na razmišljanje.

Nelagodnost zbog stida u snevača i ravnodušnost ljudi daju zajedno jednu protivrečnost  kakva  se  u snu često javlja. Osećanju snevača odgovaralo bi sa­ mo to da  ga  strani  ljudi  začuđeno  posmatraju  i  da ga ismevaju, ili  da  se  nad njim zgražaju.  Ali ja mi­ slim da je ova neprijatna crta odstranjena ispunje­ njem želje, dok je druga crta ostala, zadržana nekom snagom,  i tako se oba  dela slabo  slažu jedan s drugim. Mi imamo jedan zanimljiv dokaz za to što san nije bio pravilno shvaćen u obliku u kome se javlja ispunjenjem želje parcijalno izopačen. On je, naime, postao osnova jedne bajke koja je svima nama po­ znata u Andersenovom obliku (Carevo novo odelo), a koju je u najnovije vreme L. Fulda pesnički  obradio u svom Talismanu. U Andersenovoj bajci se pripove- da o dvojici varalica koji za cara tkaju jedno skupo- ceno odelo, koje će moći videti samo dobri i  odani ljudi. Car izlazi obučen u ovo nevidljivo odelo, i za- plašeni snagom tkanine, koja kao ogledni kamen po­ kazuje ko je dobar i odan, ljudi se prave kao da ca­ revu nagost uopšte i ne primećuju.

A ovo poslednje jeste upravo situacija našeg sna. Nije potrebno mnogo odvažnosti za to da se pretpo­ stavi da  je nerazumljiva sadržina  sna  dala  podstrek da se predstavi u obliku u kome situacija dobij a smi­ sao. Ova situacija je, pri tom, lišena svog prvobitnog značenja i stavljena u službu stranim ciljevima. Ali, kao što ćemo kasnije čuti, to je nešto sasvim obično za svesnu misaonu delatnost jednog drugog psihičkog sistema da pogrešno razume sadržinu sna, a to ne- razumevanje u određivanju definitivnog oblika  koji san prima mora se smatrati za jedan od faktora u definitivnom oblikovanju sna dalje; videćemo da kod stvaranja prinudnih predstava i fobija slični nespora­ zumi — isto tako unutar iste psihičke ličnosti — igra­ ju glavnu ulogu. Može se i za naš san navesti odakle se uzima materijal za drugo tumačenje.  Varalica  je san, car je snevač sam, i moralizujuća tendencija oda­ je neko nejasno znanje o tome da se u latentnoj sa­ držim sna radi o nedozvoljenim željama koje su po­ stale žrtvom potiskivanja. Kontekst u kojoj se ovakvi snovi javljaju za vreme mojih analiza  kod  neuroti- čara ne ostavlja nikakvu sumnju o tome da se u osnovi sna nalazi neko sećanje iz najranijeg detinj- stva. Samo, u  našem  detinjstvu  je  postojalo  vreme da su nas nepotpuno odevene mogli gledati članovi porodice kao i strana lica,  dadilje,  služavke, posetifftci, i mi se tada nismo stideli svoje nagosti.1 Kod mno­ ge dece možemo još i u kasnijim godinama posmatrati kako njihova golotinja na njih opojno deluje, umesto da ih navodi na stid. Ona se smeju, jure unaokolo, udaraju se po telu, majka ili ko bilo prekoreva ih sa:

„Fuj, pa to je sramota, to se ne srne." Deca često po­ kazuju ekshibicione prohteve; čovek u našim kraje­ vima jedva može da prođe selom a da ne sretne neko dete od dve do tri godine kako pred putnikom, možda baš njemu u počast, zadiže  košuljicu.  Jedan  od  mo­ jih pacijenata sačuvao je u svom svesnom sećanju scenu iz svoje osme godine kako je pokušao da posle svlačenja otrči u drugu sobu svojoj sestrici  u  košu­ ljici, i kako mu je posluga to zabranila. U istoriji mladosti neurotičara razgaljivanje pred decom dru­ gog pola igra veliku ulogu; kod paranoje može se na ove doživljaje svoditi i zabluda da ih posmatraju kod svlačenja i oblačenja; među onima koji su ostali pre­ vareni postoji jedna klasa kod kojih je infantilni im­ puls postigao stepen simptoma, to je klasa ekshibi- cionista.

Ovo detinjstvo koje ne zna  za osećaj stida  čini nam se kasnije, kad se na to osvrnemo, kao raj, a raj sam nije ništa drugo do masovna fantazija o detinj­ stvu pojedinca.  Zato su ljudi i u raju nagi i ne stide se jedni pred drugim  dok ne  dođe  trenutak u kome se stid i strah bude; tada dolazi do isterivanja, i po­ činje seksualni život i kulturni  rad.  U  ovaj  raj  san nas može svake noći odvesti natrag; mi smo već iz­ razili slutnju da utisci iz prvog detinjstva (preisto- rijskog perioda do otprilike završene treće godine) sami po sebi žude  za reprodukovanjem,  možda i da im uopšte nije stalo do njihove sadržine, da  je  nji­ hovo ponavljanje ispunjenje želje. Snovi o nagoti su dakle   ekshibicioni  snovi.2

1    A dete se pojavljuje i u bajci, jer jedno malo dete odjednom  uzvikuje:  „Pa  on  ništa  nema  na  sebi".

2    Ferenci je saopštio niz zanimljivih snova  o  golotinji kod  žena,  koji  su  se  bez  teškoća  mogli  svesti  na  infantilnu

Jezgro  ekshibicionog sna   predstavlja   sopstvena figura  koja  se  ne  vidi  kao  figura  deteta  nego  kao danas, i nepotpuno odelo koje ispada nejasno, ili zbog neslaganja  slojeva  tako  mnogih  kasnijih  sećanja  o negližeu ili za ljubav cenzure; uz to dolaze sad i lica pred  kojima  se  stidimo.  Nije mi  poznat nijedan  pri- mer  da  bi  se  stvarni  posmatrači  kod  tih  infantilnih ekshibicija   ponovo   pojavili   u   snu.  Jer  san  gotovo nikad  nije  prosto  sećanje.  Ali,  začudo,  lica  kojih  se naše seksualno  interesovanje u  detinjstvu  ticalo izo­ stavljena su  u  svima reprodukcijama  sna,  histerije i prinudne neuroze; tek paranoja ponovo uvodi posma- trače i, mada oni ostaju nevidljivi, sa fanatičnim ube- đenjem zaključuje na njihovo prisustvo.  Ono što san za njih  uvodi  „mnogi  strani  ljudi",  koji ne  mare  za predstavu koja im se pruža,  jeste upravo  suprotnost želje  prema  onoj  pojedinačnoj,   vrlo   prisnoj               osobi pred  kojom  se  snevač  svukao.  „Mnogi  strani  ljudi" nalaze se,  uostalom,  takođe često u snovima i u ne­ koj  drugoj  vezi:  oni uvek znače „tajnu"  kao suprot­ nu  želju.1    Primećujemo  kako  se  čak u  paranoji,  gde se uspostavlja staro stanje stvari, vodi računa o ovoj suprotnosti.  Čovek više nije sam,  on više ne sumnja da  ga  posmatraju,  ali  posmatrači  su  „mnogi,  strani, ljudi",  čiji  je  identitet  neobično  neodređen.

Osim toga u ekshibicionom snu dolazi do reci i potiskivanje. Neprijatno osećanje sna jeste reakcija drugog psihičkog sistema protiv toga, što je sadržina ekshibicione scene odbačena od nje ipak dospela da bude predstavljena. I da bi se to neprijatno osećanje uštedelo, scena ne bi smela ponovo da se oživi.

O osećanju sputanosti govorićemo još jednom kasnije. Ono u snu izvrsno služi za to da prikaže kon­ flikt volje da  prikaže  ne.  Nesvesna  namera  traži  da se ekshibicija nastavi, a po zahtevu cenzure ona tre­ ba da bude prekinuta.

želju  za  ekshibicijom,  ali  se u  mnogim  crtama  razlikuju  od

„tipičnih" snova nagote o kojima smo gore raspravljali.

1   To isto, iz razumljivih razloga, znači u snu i prisustvo

„ćele porodice".

 

Odnosi naših tipičnih snova prema bajkama i drugim  materijalima  pesničkog  stvaranja  sigurno nisu ni pojedinačni niti slučajni. Ponekad se desi  da je oštro oko pesnikovo analitički zapazilo proces me- njanja čije oruđe, inače, pesnik prati u obratnom pravcu, dakle umetničko delo svodi na san. Jedan moj prijatelj skreće mi pažnju na sledeće mesto  u  Zele­ nom Hajnrihu pesnika Gotfrida Kelera (Keller): „Ja vam ne želim, dragi Lee, da ikad iz iskustva osetite odabranu pikantnu istinu u položaju Odisejevom kad se ovaj pred Nauzikajom i njenim drugaricama po­ javljuje nag i prekriven blatom! Želite li znati kako se to događa? Zadržimo se na ovom primeru. Ako vi jednom, odvojeni od svoga zavičaja i od  svega  što vam je drago, lutate stranim svetom, pa ste mnogo stvari videli i mnogo iskusili, imali brige i  tegobe i osećali se bednim i ostavljenim, onda ćete noću si­ gurno sanjati da se približavate svome zavičaju; vi­ dite ga kako on šija i presijava se u  najlepšim  bo­ jama, prilaze vam divni, mili i dragi likovi; i tada odjednom otkrivate da se šetate pocepani, nagi i po­ kriveni prašinom. Obuzimaju vas neiskazan stid  i strah, pokušavate da se pokrijete, da se sakrijete i budite se  okupani  znojem.  To  je,  otkako  ima   sveta i veka, san čoveka punog jada, nesrećnog putnika, i tako je Homer ovaj položaj izvukao iz najdubljeg i večitog bića  čovečanstva."

Najdublja i večita priroda čovečanstva, na čijem buđenju pesnik po pravilu radi kod svojih slušalaca, to su oni pokreti duševnog života koji imaju koren u detinjstvu, a koje je kasnije postalo preistorijsko. Iza želja izgnanika iz domovine, svesnih i besprekornih, probijaju se u snu suzbijene dečje želje  koje  su  po­ stale nedozvoljene, i zato se san koji objektivira priču o Nauzikaji redovno pretvara u san straha.

Moj lični san, pomenut ranije, o žurbi uz stepe­ nice koji se uskoro zatim pretvara u zalepljenost za stepenice, isto tako je ekshibicioni san,  pošto poka­ zuje bitne sastavne delove jednog takvog sna. On bi se, dakle, morao svesti na doživljaje iz detinjstva, a poznavanje  tih  doživljaja  moralo  bi  dati  objašnjenje o tome u kolikoj meri ponašanje služavke prema me­ ni, njeno prebacivanje da sam isprljao tepih,  pomaže da  ona  zauzme  ovakav  stav  kakav  u  snu  zauzima. Ova željena objašnjenja ja zaista mogu izneti. U jed­ noj psihoanalizi učimo kako vremensko približavanje možemo  protumačiti  kao   stvarnu   povezanost              dve misli, na izgled bez međusobne veze, ako slede nepo­ sredno  jedna  drugoj,  pripadaju  jednoj  jedinici  koju treba pogoditi,  isto tako kao što a i b, koje sam na­ pisao jedno pored drugoga,  treba da se izgovore kao ab, kao jedan slog. Slično stoji stvar i sa snovima koji se odnose jedan na drugi.  Pomenuti san o stepenica­ ma izvađen je iz jednog niza snova,  čiji su mi ostali članovi poznati po tumačenju. San koji oni uključuju mora spadati u istu vezu. A u osnovi onih snova koji vrše to uključivanje nalazi se sećanje na dadilju koja me  je  negovala  od  nekog  termina  u  vreme  dojenja pa  sve  dok  mi  nije  bilo  dve i  po  godine,  i  u  mojoj svesti  ostala  je  takođe  jedna  tamna  uspomena  na nju.  Prema  obaveštenjima  koja  sam  nedavno  dobio od svoje majke bila je stara i ružna žena,  ali veoma pametna  i  sposobna,  prema  zaključcima  koje  smem da izvodim iz mojih snova, u svojim postupcima ona nije uvek bila najljubaznija prema meni, i morao sam da  čujem  i  neprijatne  reći  od  nje  kad  ne  bih poka­ zivao  dovoljno  razumevanja  za  vaspitavanje  za  či­ stoću. Pošto se dakle služavka trudi da ovaj  vaspitni rad  nastavi,  ona  stiče pravo  na  to  da  s  njom  u  snu postupam  kao  sa  inkarnacijom  preistorijske  starice. Može se svakako pretpostaviti da je dete ovoj vaspi- tačici,  uprkos  njenim   lošim  postupcima,   poklonilo svoju   ljubav.1

1   Tumačenje    ovoga    sna:    pljuvati   na    stepenicama   (auf de r Treppe spucken) odvelo je, budući da  Spuken  pokazuje aktivnost duhova, u slobodnom  prevođenju,  na  „esprit  d'es- calier" = „duh stepeništa" (nemački: Treppenwitz). Treppen- witz znači koliko i „nedostatak spremnosti za brz i duhovit odgovor". I to zaista mogu  sebi  da  prebacim.  A  da  li  je  da­ dilji  takva  spretnost  nedostajala?  —  (Prim.   prev.):   I  ovde je  neprevodljiva  igra  reci:   spucken   =   pljuvati;    spuken   ~

P)  Snovi  o smrti dragih  osoba

Jedan drugi niz snova koji se mogu nazvati ti­ pičnima jesu snovi sa sadržinom da su umrli neki dra­ gi rođak, roditelji ili brat i sestra, deca  itd.  Kod  ove vrste snova odmah moramo razlikovati dve varijante: jednu kod  koje  nas  u  snu  žalost  ne  pogađa,  tako  da se posle  buđenja čudimo svojoj neosetljivosti,  i drugu kod koje osećamo  dubok bol  zbog  smrtnog  slučaja,  pa taj svoj bol izražavamo čak  i  gorkim  suzama  za  vre­ me    spavanja.

Snove prve grupe možemo ostaviti po strani; oni nemaju bilo kakvog prava da važe  kao  tipični.  Ako ih analiziramo, naći ćemo  da  znače  nešto  drugo  no što sadrže, da su određeni za to da pokriju bilo koju drugu želju. Tako je i sa snom tetke, ranije pome- nutim, koja jedinog sina svoje sestre vidi  pred  so­ bom na mrtvačkom odru. To ne znači da je ona svom malom nećaku želela smrt, nego san samo prikriva, kao što smo saznali, želju  da izvesnu  voljenu osobu posle dugog lišavanja ponovo vidi, onu istu koju je jednom ranije, posle slično duge pauze, ponovo ugle­ dala kraj lesa jednog drugog nećaka. Ova želja, koja predstavlja pravu sadržinu sna, ne daje nikakav po­ vod za žalost i zato se ona u snu i ne oseća. Ovde primećujemo da osećanje sadržano u snu ne pripada manifestnoj, nego latentnoj sadržini sna, da je afektna sadržina sna ostala slobodna od izopačenja koje je pogodilo  predstavnu  sadržinu.

Drukčije je sa snovima u kojima je predstavljena smrt nekog dragog rođaka kad se pri tom oseća bolan afekt. Ti snovi znače, što im sadržaj  pokazuje,  želju da dotična osoba umre, i pošto na ovom mestu mogu očekivati da će se osećaji svih čitalaca i svih lica koja su nešto slično sanjala protiviti mom objašnjenju, moram se potruditi da dokaz za to iznesem na naj­ široj  mogućnoj  osnovi.

utvarat i se, javljati  se  (o  duhovima).  Esprit  d'escalier  je, dakle, „duh što se javlja na stepenicama". A Treppenwitz je dobilo  i  gornje  značenje.  Baš  kao  i  u  snu :  sve  ispreturano!

Već smo objasnili jedan san iz kojeg smo mogli naučiti  da  one  želje  koje  se  u  snovima  javljaju  kao ispunjene  nisu  uvek  aktuelne  želje.  To  mogu  biti  i protekle, odbačene, naslagane i potisnute želje kojima ipak  moramo  priznati  neku  vrstu  dalje  egzistencije samo  zbog  njihovog  ponovnog  pojavljivanja  u  snu. One nisu mrtve kao što su mrtvi pokojnici prema na­ šem shvatanju,  nego  su  kao  seni  u  Odiseji1    koje se, čim  popiju  malo  krvi,  ponovo  bude  u  izvestan  ži­ vot.  U  onom  ranije  pomenutom  snu  o  mrtvom  de- tetu  u  kutiji  radilo  se  o  jednoj    želji   koja   je   bila aktuelna pre petnaest godina i koja je otada bila ne­ uvijeno priznata. Možda za teoriju sna nije sporedno ako dodam da je čak i ovoj želji u osnovi ležalo neko sećanje  iz  najranijeg  detinjstva.  Snevačica     je                                                                           kao malo dete — kada,  to se više ne može sigurno utvr­ diti — čula da je njena majka u toku gravidnosti čiji je  plod  postala  pala  u  teško  neraspoloženje,  pa  je svome  detetu  i  svome  telu  svesrdno  zaželela  smrt. Kad je, zatim, i sama odrasla i postala gravidna ugle­ dala se samo na primer svoje majke.

Ako neko uz izraze bola sanja o tome da su mu umrli otac  ili  majka,  brat ili  sestra,  onda  takav san ja nikada neću navoditi kao primer za to da snevač njima želi smrt sada. Teorija snova ne traži tako mno­ go; ona se zadovoljava samo  time da zaključi  da im je on — bilo kad u  detinjstvu — poželeo  smrt.  Ali ja se plašim da će ovo ograničenje, ma i malo, dopri- neti smirivanju onih koji ovo napadaju; ovi bi mogli isto tako energično osporavati mogućnost da su ikad tako mislili kao što se osećaju sigurnim da u sada­ šnjosti nemaju takvih želja. Zato moram ponovo re- konstruisati jedan deo iz nestalog dečjeg duševnog života, na osnovu  svedočanstva koje sadašnjost još pokazuje.2

1 Vidi Homer, Odiseja, XI verz. 97 i na više mesta (Prim. prev.).

*  Uporedi  uz  to :   „Analiza  fobije  jednog  petogodišnje dečaka"  („Jahrbuch fiir psychoanalytische und psychopatholo

Pogledajmo,  najpre,  odnos  dece prema  njihovoj braći i sestrama. Ja ne znam zašto mi pretpostavlja­ mo da taj odnos mora biti pun ljubavi kad se u isku­ stvu  svakog  čoveka  nameću   primeri   neprijateljstva između  braće i  sestara  među  odraslim,  i  pošto tako često  možemo  konstatovati  da  ova  podvojenost  vodi poreklo još iz detinjstva, ili da je odvajkada postoja­ la. Ali i veoma mnogi odrasli ljudi, koji su sada nežni prema  svojim  sestrama  i  svojoj  braći  i  koji  im  po­ mažu, živeli su u svom detin jstvu u gotovo neprekid­ nom neprijateljstvu  s  njima.  Starije  dete  je  zlostav­ ljalo mlađe, klevetalo ga, otimalo mu igračke; mlađe je ginulo u nemoćnom besu prema starijem, zavidelo mu i plašilo ga se, ili su mu se prvi pokreti želje za slobodom i pravnom svesti  obraćale protiv njegovog ugnjetača. Roditelji kažu da se deca ne podnose, a ne mogu da nađu razlog za to.  Nije teško uvideti da je i  karakter  valjanog  deteta  drugačiji  nego  što  bismo želeli da ga vidimo kod odraslog čoveka. Dete je apso­ lutno  egoističko,  ono  svoje  potrebe oseća intenzivno i bezobzirno teži da ih zadovolji, naročito prema svo­ jim suparnicima, ostaloj  deci, i u prvom redu protiv svoje  braće i  sestara.  Ali zato  dete mi ne nazivamo

„lošim", mi ga zovemo  „nevaljalim"; ono je neodgo­ vorno za svoja zla dela kako pred našim sudom tako i pred krivičnim zakonom. I to s pravom; jer mi mo­ žemo očekivati da će se, još u toku životnih perioda koje uračunavamo u detinjstvo, u malog egoiste pro­ buditi altruističke pobude i moral, da će, po recima Majnertovim (Mevnert), jedno sekundarno Ja stvoriti sloj iznad primarnog i zakočiti ga. Moralnost, svaka­ ko, ne nastaje istovremeno na celoj liniji, a i bez- moralni period detinjstva kod pojedinih  individua traje različito dugo. Gde je razvoj ove moralnosti izo­ stao, onde rado govorimo o „degeneraciji"; očigledno se radi o nekom inhibiranju u razvoju. A gde je pri­ marni karakter kasnijim razvojem već prekriven slo-

gische Forschungen sv. I, 1909. Sabrana dela, sv. VTI), i „O infantilnim seksualnim teorijama" u „Sammlung kleiner Schriften  zur  Neurosenlehre"   (Sabrana   dela,  sveska  VII).

jem, tamo može oboljenjem od histerije bar jednim delom biti ponovo otkriven. Slaganje takozvanog hi- steričnog karaktera sa karakterom jednog lošeg  de- teta upravo pada u  oči. Prinudna neuroza, naprotiv, odgovara jednoj nadmoralnosti, kao pojačavajuće opterećenje nametnuto primarnom karakteru koji se ponovo budi.

Mnoge osobe, dakle, koje danas vole svoju braću i svoje sestre i koje bi se njihovom smrću osetile liše­ nima, nose od ranije u svom nesvesnom zlobne želje protiv njih, a koje se u snovima mogu realizovati. Ali je u najvećoj  meri zanimljivo posmatrati malu  decu do  tri  godine  ili  nešto  malo iznad  toga  u  njihovom odnosu prema mlađoj  braći i sestrama. Dete je dotle bilo jedinac,  sad mu se objavljuje  da je roda donela jedno novo  dete.  Dete posmatra  došljaka i  onda od­ lučno izjavljuje: „Neka ga roda ponovo nosi sobom."1 Ja  sasvim  ozbiljno  zastupam  mišljenje  da  dete

ume da proceni  zapostavljanje  koje od  ovog stranca treba da očekuje.  Od jedne dame koju dobro pozna­ jem, i koja se sada veoma dobro slaže sa svojom če­ tiri  godine  mlađom  sestrom,  znam  da  je  na  vest  o njenom  dolasku  na  svet  odgovorila  uz  rezervu:  „Ali moju  crvenu  kapicu  ipak  joj  neću  dati".  Ako  dete tek kasnije treba da dođe  do toga saznanja,  njegovo neprijateljstvo će se probuditi u tom trenutku. Znam za jedan slučaj  da je jedna devojčiča koja nije imala ni tri godine pokušavala da zadavi odojče u kolevci, jer  je  slutila  da  joj  njegovo  dalje  prisustvo  ne  do­ nosi ništa dobro. Deca su u ovim godinama sposobna da  budu  ljubomorna,  i  to  u  veoma  jakoj  i  veoma razgovetnoj meri. Kad su mu sestrica ili bratić stvar­ no ubrzo nestali,  dete je ponovo svu nežnost u kući

1 Troipogođišnji Hans, čija je fobija predmet analize u ranije pomenutoj publikaciji, ubrzo posle rođenja jedne se­ stre uzvikuje u groznici: „Ali ja neću nikakvu sestricu."  U svojoj neurozi, godinu i po dana kasnije,  priznaje  neuvijeno želju da majka  devojčicu  prilikom  kupanja  ispusti  u  kadu, da umre. Pr i tom je Hans dobroćudno, nežno dete, koje će uskoro  i  ovu  sestru  zavoleti  i  naročito  rado  štititi.

koncentrisalo na sebe, a sad dolazi  jedno  novo koje je poslala roda; zar tu nije korektno da naš ljubimac u sebi stvori želju da novi konkurent doživi istu sud­ binu kao i prethodni da bi njemu opet sve bilo tako lepo i dobro kao što je u međuvremenu bilo?1 Razu­ me se da je ovaj odnos deteta prema  kasnije  rođe­ nima u normalnim prilikama jednostavna funkcija razlike u godinama starosti. Kod određenog  inter­ vala probudiće se u starije devo j čiče već i materinski instinkti prema bespomoćnom novorođenčetu.

Osećanja neprijateljstva  prema  braći  i  sestrama moraju u detinjstvu biti daleko mnogobrojni ja nego što  to  pada  uoči  tupom posmatranju  odraslih  ljudi.2 Kod moje sopstvene dece,  koja su na svet  dola­

zila ubrzo jedno za drugim, propustio sam priliku za takva posmatranja;  sada  to  nadoknađujem  kod  svog malog nećaka,  čija je samovlada posle  petnaest  me- seci pojavom jedne suparnice bila ometena.  Doduše, ja čujem da se mali čovek veoma viteški ponaša pre­ ma svojoj  sestrici,  da  joj  ljubi  ruku  i  da je miluje; ali sam se uverio  da je već  pre navršene druge go­ dine svoju jezičku sposobnost upotrebio na to da kri­ tiku je tu osobu koja mu ipak izgleda izlišna. Kad god se povede reč  o njoj,  on  se umeša u razgovor i lju- tito uzvikuje: „Suviše ma(l)a, suviše ma(l)a." U toku

1    Ovakvi smrtni slučajevi doživljeni u detinjstvu mogu se  u  porodici  brzo  zaboraviti,   ali   psihoanalitičko   istraživa­ nje ipak pokazuje da su oni za kasniju neurozu postali veoma značajni.

2    Posmatranja koja se odnose na  prvobitno  neprijatelj­ sko držanje dece prema braći i  sestrama  i  jednom  delu  rodi­ telja vršena su od toga vremena u  velikom  broju  i  zabele- žena u  psihoanalitičkoj  literaturi.  Naročito  prirodno  i  naivno je  ovaj  tipično  dečji  stav  iz   svoga   najranijeg   detinjstva   opi­ sao pesnik Špiteler:  „Uostalom, tu je bio  još  jedan  Adolf. Jedn o sitno stvorenje o kome se tvrdilo  da  je  moj  brat,  a  o kome nisam shvatio zašto bi bio od  koristi,  još  manje  zbog čega dižu takvu buku oko njega kao i oko mene. Za svoje potrebe bio  sam dovoljan, zašto mi je bio potreban brat? I ne samo što je bio nekoristan, ponekad je čak i smetao. Ako sam dosađivao baki, hteo  je  i  on  da  joj  dosađuje;  ako  su  me  vo­ zili u kolicima, sedeo  bi  on  preko  put a  i  oduzimao  mi  pola prostora  tako  da  smo  se  morali  gurati  nogama."

poslednjih meseci, otkako se dete svojim izvanrednim razvojem otelo ovom nipodaštavanju, on ume  druk­ čije da opravda svoje upozorenje da ona ne zaslužuje toliku pažnju. U svakoj pogodnoj  prilici  on  podseća na to: „Ona nema zuba!"1 Od najstarije devojčice jed­ ne druge sestre sačuvali smo svi sećanje kako su sve tetke pola sata potvrđivale tada šestogodišnjem de- tetu: „Je li, to Lucija još ne može da razume?". Lu- cija  je  bila  konkurentkinja  mlađa  dve  i  po  godine.

Nedostajanje jednog sna o smrti braće i sestara koji bi odgovarao povećanom neprijateljstvu nisam primetio, na primer, ni kod jedne od mojih pacijent- kinja. Našao sam samo jedan izuzetak koji se  lako može objasniti kao potvrda pravila. Kad sam jednom za vreme seanse, jednoj dami objasnio ovo stanje stvari, koje mi se činilo da dolazi u obzir kod simp­ toma koji je bio na dnevnom redu, na moje iznena­ đenje, ona je odgovorila da nikad nije imala takve snove.  Ali joj  je na pamet pao  jedan drugi san koji s prvim, tobože, nije imao nikakve veze: san koji je sanjala prvi put, kad joj je bilo četiri godine, tada najmlađe dete, i koji je kasnije više puta ponovo sa­ njala.  „Gomila  dece,  sve  njena  braća,  sestre,  braća i sestre od strica igrali su se na jednoj livadi. Odjed­ nom oni dobiše krila, poleteše  sa  zemlje  i  izgubiše se." Pacijentkinja nije imala ni pojma  o  značenju ovoga sna; a za nas neće biti teško da u njemu pre­ poznamo san o smrti svih sestara i braće u njegovom prvobitnom obliku na koji je cenzura malo uticala. Usuđujem se da podmetnem ovu analizu. Prilikom smrti jednog iz gomile dece — deca dvojice braće vaspitavana su u ovom slučaju u bratskoj zajednici — biće da je naša četvorogodišnja snevačica upitala jed­ nu mudru odraslu osobu: Sta biva od dece kad umru? Odgovor mora da je glasio: Onda dobivaju krila i po­ staju anđelčići. U snu posle ovoga objašnjenja sva braća i sestre  dobila su krila kao anđeli  i — što je glavno  —  odletela  su.  Naša  mala   devojčica,  tvorac

1 Istim  recima  troipogodišnji  Hans  izražava  uništava­ jući! kritiku svoje sestre (1. a) . On pretpostavlja  da  ona  ne može   da   govori   zato   što   nema   zuba.

anđela, ostaje sama, pomislimo  samo,  jedina  u  ovak­ voj gomili dece!  To što  se deca jure na jednoj  livadi, sa koje odleću, jasno ukazuje na leptire kao da je ista misaona povezanost vodila dete koja je  i  stare  na­ rode nagnala na to da Psihu predstavljaju sa krilima leptira.

Možda će sad neko primetiti da postoje nepri­ jateljska osećanja dece prema njihovoj braći i se­ strama, svakako treba i to priznati, ali kako  to  da dečje srce dostigne onu visinu pokvarenosti da svom suparniku ili jačem drugu u igri poželi smrt, kao da se svi prestupi mogu kažnjavati samo smrću? Ko tako govori  ne  razmišlja  o  tome  da  predstava  deteta  o

„smrti" ima sa našom predstavom  zajedničku  samo reč, a posle toga samo još nešto malo drugog što bi bilo zajedničko. Dete ništa ne zna o strahotama tru­ ljenja, o smrzavanju u hladnom grobu, o strahotama beskrajnog ništa, koje odrastao čovek, kao što  sve- doče svi mitovi o zagrobnom svetu,  tako  loše  pod­ nosi u svojim predstavama. Strah od smrti detetu je stran, i zato se ono igra sa tom odvratnom rečju i preti drugom detetu: „Ako to još jednom uradiš, umrećeš, kao što je umro Franc", pri čemu  jadnu majku obuzme groza koja možda ne može zaboraviti na to da veća polovina ljudi rođenih na  zemlji  svoj život ne produžava iznad godina detinjstva. Još sa osam godina dete,  vraćajući  se  iz  posete Prirodno-

-istorijskom  muzeju,  može   da   kaže   svojoj   majci:

„Marna, tako te mnogo volim; kad jednom umreš, ja

ću dati da te ispune i postaviću te ovde u sobi da te

mogu uvek, uvek posmatrati!" Tako malo liči dečja predstava  o  smrti  na našu!1

1  Od  jednog  veoma  obdarenog  desetogodišnjeg   dečaka čuo sam posle smrti njegovog oca na  svoje  iznenađenje  sle- deću izjavu: „Što je  otac  umro,  to  razumem,  ali  zašto  ne dolazi kući na večeru, to sebi ne mogu da objasnim."  — Dalji materijal za ovu temu nalazi se prikupljen  u  rubrici  koju rediguje gospođa  dr  v.  Hug  —  Hellmuth,  sa  naslovom  „Deč­ ja duša " u časopisu „Imago", Zeitschrift fiir Anwendung des Psychoanalyse auf die Geisteswissenschaften, Sveska I—V, 1912—1918.

17    Projđ, Odabrana đela, VI

„Umreti" za dete, koje je,  uostalom,  pošteđeno da vidi scene patnji pre smrti, znači koliko i „otići", ne smetati više onima što su ostali u životu. Dete ne razlikuje na koji način se ovo odsustvo zbiva, da li odlaskom na put, otpuštanjem, otuđenjem ili smrću.1 Ako je u preistorijskim godinama jednog deteta nje­ gova dadilja bila otpuštena, pa je neko vreme  posle toga i njegova majka umrla,  onda  za  njegovo  seća- nje, kao što to u analizi otkrivamo, oba događaja leže u jednom redu jedan iznad drugog. To što dete  od­ sustvo odsutnih ne oseća veoma intenzivno osetile su mnoge majke, na svoju žalost, i bol  kad bi se  posle višenedeljnog letovanja vratile kući i na svoje raspi­ tivanje morale da čuju: Deca ni jedan jedini put nisu pitala za majku. A ako je ona zaista otputovala u onu

„neotkrivenu zemlju", „sa čije se teritorije nijedan putnik više ne vraća", onda izgleda da su je deca najpre zaboravila i tek naknadno počinju da je se sećaju  mrtve.

Ako dete, dakle, ima motiva da želi odsustvo jed­ nog drugog deteta, onda ne postoji ništa što bi ga sprečilo da svojoj  želji  da  oblik  drugog  deteta  koje je mrtvo. I psihička reakcija na san u kome se želi smrt  dokazuje  da  su,  uprkos  razlici  u  sadržini  želja u deteta, one, ipak, ma na koji način, iste kao i želje odraslog  čoveka  izražene  na  isti  način.

Ako se sad želja deteta uperena  protiv  svoje braće i sestara da budu mrtvi objasni detetovim ego-

1 Posmatranje jednog psihoanalitički izvežbanog  oca uhvatio je i trenuta k u kome njegova duševno veoma razvi­ jena kćerčica od četiri godine priznaje razliku između „biti odsutan" i „biti mrtav". Dete je stvaralo teškoće pri jelu i osetilo je kako je  jedna  negovateljica  u  zavodu  neprijatelj­ ski  posmatra.  „Jozefina  treba  da  bude   mrtva",   izjavi   zato ona svom ocu. ,,A zašto baš mrtva?", upita otac stišavajući je.

„Zar nije dovoljno samo ako ode?" „Ne", odgovori dete,  „onda će se opet vratiti." Za neograničeno samoljublje (narcizam) deteta svako smetanje predstavlja jedan crimen laesae mai- estatis, i kao drakonsko zakonodavstvo osećaj deteta na svake takve prestupe određuje samo jedn u kaznu koja se ne može dozirati.

/    •

izmom koji dozvoljava da sestru i braću smatra svo­ jim suparnicima: kako da se objasni takva želja upe­ rena protiv roditelja koji za decu predstavljaju da- rovaoce ljubavi i ispunjavaoce njegovih potreba, čije bi održanje trebalo da želi upravo iz  egoističkih motiva?

Rešenju ove teškoće vodi nas  iskustvo da  snovi o smrti roditelja pretežno često pogađaju onaj deo roditeljskog para koji je istog pola kao i snevač, dak­ le da muško dete najvećim delom sanja o smrti oca, a žensko dete o smrti matere. Ja to ne mogu tvrditi kao nešto redovno, ali prevaga u naznačenom smislu jeste tako jasna da traži objašnjenje jednim faktorom od  opšteg značaja.1    Odnosi  se  tako — grubo  rečeno

—   kao da se rano uspostavila neka naročita seksualna naklonost, kao da dečak u ocu, a devojčica u majci gleda svog suparnika, odnosno suparnicu, čije bi im odstranjenje moglo biti samo od koristi.

Pre nego što ovu predstavu  odbacimo kao mon­ struoznu, osmotrimo i ovde realne odnose koji posto­ je između roditelja i dece. Treba odvojiti ono što od ovih odnosa traže kulturni zahtevi pijeteta, i ono što nam svakodnevno  posmatranje  pruža  kao  činjenicu. U odnosu između roditelja i dece leži skriven  više nego jedan povod za neprijateljstvo; uslovi za ostva­ renje želja, koje ne mogu proći cenzuru, dati su u najvećoj meri. Zadržimo se, najpre, na relaciji izme­ đu oca i sina. Meni se čini da svetost koju smo pripi- sali propisima deset božjih zapovesti, dekaloga, otup­ ljuju naš smisao za zapažanje stvarnosti. Mi se, mo­ žda, jedva usuđujemo da primetimo da sve veći deo čovečanstva ne vodi računa o pridržavanju četvrte božje zapovesti. U najnižim kao i u najvišim sloje­ vima ljudskog društva pijetet prema roditeljima obič­ no se povlači ispred ostalih interesa. Mračni izveštaji koji su kroz mitologiju iz prastarih vremena ljudskog

1 Situacija je često zamagljena pojavom tendencije ka­ žnjavanja koja u moralnoj reakciji pret i gubitkom onog ro ­ ditelja  koga  voli.

društva  došli  do  nas  pružaju  nam  neprijatnu  pred­ stavu  o  očevom obilju moći i  o bezobzirnosti kojom ie ona iskorišćavana.  Kronos guta svoju  decu,  otpri­ like  onako  kao  što  to  radi  vepar  sa  leglom  svinje- majke,  i Zevs kastrira svoga oca1   i stupa kao vladar na njegovo  mesto.  Ukoliko je  otac  u  staroj  porodici neograničeni je vladao, utoliko više mora sin kao po­ zvati naslednik  biti  potisnut  na  položaj  neprijatelja, utoliko  je  veće  moralo  postati  njegovo  nestrpljenje da posle očeve smrti sam dođe na vlast. Još u našoj građanskoj  porodici otac time što svome sinu odriče pravo  samoodređivanja  sredstava  koja  su  za  to  po­ trebna  obično  pomaže  da  se  može  razviti  prirodna klica  za  rađanje  neprijateljstva  koja  u  tom  odnosu leži. Lekar dovoljno  često dolazi u priliku da zapazi da  bol  za  izgubljenim  ocem  kod  njegovog  sina  ne može ugušiti zadovoljstvo što je najzad postigao slo­ bodu.  Svaki  otac  se  grčevito  drži  ostatka  potestatis patris familiae  koja  je u našem  društvu veoma anti- kvirana, i svaki pesnik je siguran da će postići efekat ako kao Ibsen ovu prastaru borbu između oca i sina bude stavio u prvi plan u svojim pričama. Povodi za konflikte  između  kćeri  i  majke  javljaju  se  kad  kći odraste i u majci nalazi čuvara,  dok žudi za seksual­ nom slobodom, i kad majku njena odrasla kći podseti na  to  da  je  došlo  vreme  da  se  odrekne  seksualnih prava.

Svi ovi odnosi, očigledno, leže pred svačijim oči­ ma. Ali nam oni ne pomažu pri našoj nameri da ob­ jasnimo snove o smrti roditelja koji se nađu kod oso­ ba za koje je pijetet prema roditeljima već odavno postao nešto u što se ne može dirati. Takođe smo, na osnovu prethodnih izlaganja,  spremni na to da će se

1 Bar u nekim mitološkim prikazivanjima.  Prem a  dru ­ gima ovo kastriranje vrši samo Rronos na svom ocu Uranu.  — O mitološkom značenju ovoga mita uporedi Otto Rank, Mit o  rođenju  junak a  (Der  Mythus  von  de r  Geburt  des  Helden),

5.  sveska  u  „Schriften  zur  angewandten  Seelenkunde",  1909. i „Motiv o incestu u pesmi i priči"  (Das  Inzestomotiv  in  Dich- tung und Sage), 1912.

 

želja za smrću uperena protiv roditelja izvesti iz naj­ ranijeg  detinjstva.