2

Mojom  posetom  don  Huanu  započeo  je  novi  ciklus. Nije mi bilo teško da  se  opet  uklopim u  svoj  stari  na­ čin uživanja u njegovom smislu za teatralnost,  i  njego­ vom humoru, kao i u  strpljenju  koje je imao  sa mnom. Za mene je bio veliki gubitak kad se nisam  s  njim  vi­ đao; osim toga, želeo sam da s njim razgovaram  o  ne­ čemu  što  me  naročito  zanimalo.

Kad sam završio knjigu  o  njegovom  učenju,  pono­ vo sam čitao beleške koje nisam u njoj iskoristio.  Od­ bacio sam veliki broj podataka zato što mi je tu težište bilo na stanjima ne-obične stvarnosti.  Pregledajući  te stare beleške došao sam do zaključka da vešt čarobnjak može kod svog učenika  da  izazove  sasvim izuzetnu  sna­ gu opažanja prosto tim što »manipuliše društvenim ključevima«. Moje celokupno mišljenje o prirodi tih manipulativnih procesa potpuno se oslanjalo na pret­ postavku da je neophodan vodič koji će doprineti iza­ zivanju te  nužne  skale  percepcije.  Za  specifičan  test uzeo sam sastanke čarobnjaka na  kojima  se  uzimao pejotl. Tvrdio sam da oni na tim sastancima postižu sporazum o  prirodi  stvarnosti  ne  izgovarajući  pr i  tom ni  jednu  reč  niti  dajući bilo  kakav  znak jedni  drugima o tome, i zaključio sam da se  učesnici  takvog  skupa služe veoma komplikovanim ključem da bi se tako spo- razumevali. Konstruisao sam  složen  sistem pomoću  ko- ga bih objasnio taj ključ i proces, i zato  sam  ponovo otišao  don  Huanu  da  ga  pitam  šta  misli  o  mom  radu i  da ga  molim  da me u tome posavetuje.

21.     maj  1968.

Ništa mi se neobično nije  dogodilo  na  putovanju  ka don Huanu. Temperatura u pustinji  iznosila  je  preko 100 stepeni (Farenhajta) i bilo je veoma neprijatno. Vrućiha je potrajala do  večeri  i  kad  sam  stigao  njego­ voj kući, u prvim večernjim časovima, dunuo je svež povetarac. Nisam se suviše zamorio pa smo  seli  u  nje­ govu sobu i razgovarali. Bilo mi  je  prijatno,  opustio sam se, i dugo smo razgovarali. To  nije  bio  jedan  od onih razgovora koje bih rado  zabeležio;  nisam  se  u stvari trudio da nađem neki veliki smisao niti sam na­ stojao da iz njega izvučem neko naročito značenje. Go­ vorili smo o vremenu, usevima, o njegovom unuku, o Indijancima Jaki, o meksičkoj vladi. Rekoh don Huanu koliko mi je prijatno što s njim razgovaram u mraku. Odgovori mi da je to u skladu s mojom pričljivom pri­ rodom, da mi je lako  da uživam  u  ćaskanju  po  mraku, jer to jedino i mogu da činim u to vreme  dok  tako  tu sedim. Usprotivio sam se  rekavši  mu  da  ne  uživam  sa­ mo u tome što govorim, nego i inače. Upitao me šta ra­ dim ko d kuće kad padn e mrak. Rekoh mu da uvek upa­ lim osvetljenje   ili  iziđem  napolje  na  osvetljene  ulice dok  ne  dođe  vreme  za  spavanje.

»Oh!« reče s nevericom. »A ja sam mislio da si na­ učio  da  se  koristiš  mrakom.«

»Za  šta  možeš   da  ga  koristiš?«   upitah.

On reče da je mra k — on je to nazvao »pomrčina dana« — najbolje vreme za »viđenje«. Reč »viđenje« naročito je naglasio. Zanimalo me šta je time  hteo  da kaže, ali on reče da je suviše kasno da se u to upuštamo.

22.       maj   1968.

Čim sam se ujutro probudio, rekao sam don Huanu bez ikakvog uvoda da sam izgradio sistem kojim  objašnja­ vam ono što se  zbiva  na  sastanku  za  uzimanje  pejotla, na mitoteu. Uzeo sam beleške i  pročitao  mu  ono  što sam  napisao.  Ukazao  sam  na  to  da  ljudi  dolaze  na  mi-

tote zato da bi se součili s Meskalitom i da bi od njega dobili uputstva kako treba da  žive;  dodao  sam  i  to  da oni pri tom međusobno  ne  izmene  ni  reči,  ni  znaka,  a da se ipak svi slažu u tome kad se  Meskalito  pojavio među  njima  i  koju  im  je  određenu  pouku  dao.  Tako je ba r bilo, ili se činilo  da je  bilo,  na  sastancima  koji­ ma sam prisustvovao: svi su se složili da se Meskalito pojavio svakome od njih napose i da ih  je  nečemu poučio. Utvrdio sam da se Meskalito svakome  pojedi­ nom od njih pojavio u istom obliku  i  da  ih  je  pouča­ vao, mada je sadržaj  te  pouke  bio  različit  za  svakoga od njih. Tu istovetnost nisam mogao da objasnim druk­ čije nego kao posledicu suptilnog i složenog sistema sporazumevanja.

Bila su mi potrebna gotovo 2 puna  sata  da  don Huanu objasnim tu šemu do koje sam  došao  razmišlja­ jući. Završio sam time što sam  ga  zamolio  da  mi  on sam svojim rečima tačno  kaže  na  koji  se  način  postiže taj  sporazum.

Kad sam završio, on se namrštio. Pomislih da  mu moje  objašnjenje  izgleda  suviše  smelo;  činilo  mi  se  da se  duboko  zamislio.   Oćutavši  malo,  upitah  ga  šta  misli o  mojoj   ideji.

Čuvši moje pitanje, on prestade da se mršti  pa  se prvo nasmeši, a potom prasnu u gromoglasan smeh. Pokušah i ja da se  smejem  i  upitah  ga  nervozno  šta  je tu  tako  smešno.

»Ti si lud!« uzviknu on. »Zašto bi se iko baktao s nekakvim tajnim sporazumevanjem u tako  ozbiljnoj prilici kao što je mitote? Misliš li da iko sme da se na­ šali s Meskalitom?«

Za trenutak pomislih da se on  izvlači,  jer  u  stvari nije  odgovorio  na  moje  pitanje.

»Zašto bi iko pokušavao da se tako sporazumeva?« tvrdoglavo upita don Huan. »Bio  si  na  takvim  sastanci­ ma.  Trebalo  bi  da  se  setiš  da  ti  niko  nije  ni  reči  rekao o tome kako treba  da  se  osećaš  ni  šta  da  radiš  —  niko do   sam  Meskalito.«

Tvrdio sam uporno da je  to  objašnjenje  neprihvat­ ljivo i ponovo sam ga zamolio da  mi  kaže  kako  se  po­ stiže   takav   sporazum.

»Znam zašto si došao«, reče mi don Huan tajanstve­ nim glasom. »Ne mogu ti pomoći u tome što si naumio, jer  ne  postoji  nikakav  sistem  tajnog  sporazumevanja.«

»Ali kako to  da  se  svi  oni  ljudi  slažu  u  tome  kada se Meskalito pojavio?«

»Slažu se zato što  vide«,  reče  don  Huan  teatralno, pa zatim dodade  nemarno : »Zašto  i ti ne odeš na neki mitote  da  i  sam  vidiš?«

Pomislih da je to neka podvala. Ništa nisam odgo­ vorio, nego sam sklonio svoje beleške. On nije dalje  na tome  insistirao.

Malo docnije zamolio me da ga odvezem do kuće jednog njegovog prijatelja. Proveli sm o kod njega  go­ tovo ceo dan. Tokom razgovora upitao me njegov prija­ telj Džon da li  se i sada interesujem za pejotl. Džon mi je dao pupoljke pejotla kada sam ga prvi put uzeo, pre gotovo 8 godina. Nisam znao šta da mu kažem. Don Huan  mi  priteče  u  pomoć  rekavši  da  je  sve  u  redu.

Ka d smo se vraćali  don  Huanovoj  kući,  pomislih da mora m da prokomentarišem Džonovo pitanje pa  re­ koh, između ostalog, da ne nameravam ništa više  da učim o pejotlu, jer je za to potrebna jedna vrsta  hra­ brosti koje ja nemam, i da  sam  najozbiljnije  i  mislio ono ka d sam rekao da je s  tim  gotovo  za  mene.  Don Huan se smešio i nije ništa rekao, a ja sam govorio sve dok  nismo  stigli  njegovoj  kući.

Sedeli smo na čistini pred ulaznim vratima. Bio je topao, vedar dan, ali pre d veče  je  pirkao  povetarac  i bilo  je  prijatno.

»Zašto moraš  to  toliko  da  naglašavaš?«  reče  don Huan iznenada. »Koliko već  ima  godina  kako  govoriš  da ne  želiš   ništa  više  da  naučiš?«

»Tri.«

»Zašto  se  toliko   raspališ   kad  o  tome  govoriš?«

»Osećam  da  te  izneveravam,  don  Huane.  Biće  da

zato  uvek  govorim  o  tome.«

»Ne  izneveravaš  me.«

»Nisam ispunio tvoja očekivanja. Pobegao sam. Osećam  se  poraženim.«

»Činiš ono što možeš. Osim toga, još  nisi  poražen. Ono što od  mene  treba  da  naučiš  veoma  je  teško.  Me­ ni je to, na primer, bilo još  teže nego  tebi.«

»Ali   ti   si   bio   istrajan,   don   Huane.   Moj   slučaj   je drukčiji.   Ja   sam   digao   ruke   od   toga   i   nisam   došao ovamo  da  dalje  učim,  nego  samo  zato  što  sam  želeo  da te  zamolim  da  mi  nešto  objasniš  u  vezi  s  mojim  radom.«

Don Huan me pogleda za časak pa lako okrenu glavu.

»Trebalo bi da dopustiš da te dim opet vodi«, reče energično.

»Ne, don Huane, ne mogu više u to da se upuštam. Mislim  da  sam  tu  postigao  sve  što  sam  mogao.«

»Još nisi  ni  počeo.«

»Suviše se plaš.im.«

»Plašiš  se,  dakle.  To  što  se  plašiš  nije  ništa  novo.

Ne  misli  na  strah.  Misli  na  to  kako je  čudesno  videti!«

»Iskreno ti kažem kako bih voleo da mogu da raz­ mišljam o tome, ali ne mogu. Kad  pomislim  na  tvoj dim, osetim kao da se na mene spušta nekakav  mrak. Učini mi se da nema više nikog živog na svetu i da ne­ mam kome da se obratim. Tvoj dim mi  je pokazao šta znači  apsolutna  usamljenost,  don  Huane.«

»To nije istina. Uzmi mene, na primer. Dim je moj saveznik,  a  ja  se  ne  osećam  tako  usamljen.«

»Ali ti si drukčiji; ti si pobedio svoj strah.« Don  Huan  me  blago  potapša  po  ramenu.

»Ne plašiš se ti«, reče mi tiho. U njegovom glasu naslućivala  se  neka  čudna  optužba.

»Zar  sam  slagao  to  za  strah,  don  Huane?«

»Mene se laž ne tiče«, reče strogo. »Tiče me  se ne­ što drugo. Strah nije razlog što ti ne želiš  da  učiš.  Po- sredi  je  nešto  drugo.«

Navalio sam na njega da mi  kaže  šta  je  to .  Molio sam ga, ali on ništa nije rekao, samo je odmahivao gla­ vom  kao  da  ne  može  da  veruje  da  ja  to  ne  znam.

Rekao sam mu da me, možda, inercija sputava  da dalje učim. Želeo je  da mu objasnim šta znači reč  »iner-

cija«. Pročitao sam mu iz svog  rečnika:  »Težnja  ma­ terije  da  miruje,  ako  je  u  stanju  mirovanja,  ili,  ako  je u pokretu, da se i dalje kreće u istom pravcu, osim ako je  u  tom e  spreči  neka  spoljna  sila.«

»Osim ako je u tome spreči neka spoljna sila«, po­ novi on. »To je najpribližnije što si mogao naći. Rekao sam ti već da bi samo neka budala  mogla  od  svoje vo­ lje da se upusti u to da postane čovek od znanja. Ra­ zumnog  čoveka  treba  na  to  primamiti  na  drugi  način.«

»Verujem da ima dosta ljudi koji bi  se  poduhvatili tog posla«,  rekoh.

»Da, ali ti nisu važni. Ti  su obično  ćaknuti.  Oni  li­ če na tikve koje spolja sasvim dobro izgledaju, ali pro- curile bi čim ih izložiš pritisku, čim u njih naliješ vodu.

»Ja sam tebe onda  morao namamiti da se poduhva­ tiš učenja, isto kao i moj učitelj  mene,  inače  ne bi  na­ učio toliko koliko si naučio. Možda je opet došlo vreme da  te  na  prevaru  namamim.«

Ta prevara, ili podvala, koju je spomenuo, bila je jedan od najvažnijih momenata mog  učenja.  To  je  bilo pre više godina, ali ja  sam  se  toga  tako  živo  sećao  kao da je to bilo juče. Don Huan me jednom  prilikom  veo­ ma veštim manipulisanjem prisilio da se neposredno i veoma zastrašujuće suočim s  jednom ženom  za koju se govorilo da je veštica. Taj susret izazvao je kod nje snažno neprijateljstvo prema meni. Don Huan je isko­ ristio taj moj strah da me  natera  da  produžim  učenje kod njega, tvrdeći da  iz  oblasti  magije  treba  još  mno­ go toga da naučim da bih se mogao sačuvati od njenih čarobnjačkih napada. Krajnji rezultati  njegove  »podva­ le« bili su tako ubedljivi  da  sam iskreno  poverovao  ka­ ko mi nema druge do da  naučim  što  je  moguće  više ako  mi je život mio.

»Ako si naumio da me opet plašiš onom ženom, ja prosto-naprosto  više  neću  doći  ovamo«,  rekoh.

Don  Huanov  smeh  odzvanjao  je,  pu n  radosti.

»Ne brini«, reče umirujući me. »Ti više  nećeš  na- sesti ako pokušam da ti podvalim plašeći te. Više se ne bojiš. Ali ako je potrebno, mogu ti podvaliti pa ma gde ti bio;  za  to  nije potrebno  da budeš  ovde.«

Stavi ruke iznad glave i zaspa. Ja sam se bavio svo­ jim beleškama dok se  on posle  2  sata  nije  probudio; tada je već bio gotovo pao mrak. Primetivši da pišem, uspravi se i sede,  osmehujući  se,  pa  me  upita  da li  mi je  pošlo  za  rukom  da pisanjem  rešim  svoj  problem.

23.      maj  1968.

Razgovarali   smo  o   Oaxaci .   Rekao   sam   don   Huanu da sam jednom došao u  taj  grad u pijačni  dan,  dan  ka­ da desetine  i  desetine  Indijanaca iz celog tog kraja hrle u varoš  da  prodaju životne  namirnice  i  razne  dranguli- je.  Spomenuo  sam  mu  da  me  naročito  zanimao  jedan čovek  koji  je  prodavao  lekovito  bilje.  Nosio  je  drveno sanduče u kome je bilo mnogo teglica s osušenim, iscep- kanim  biljem;  stajao  je  nasred  ulice  i,  s  jednom  tegli- com u ruci, izvikivao nešto što je veoma ličilo na pesmu.

»Donosim  vam«,  vikao  je,  »za  buve,  muve,  komar­

ce  i vaške.

I  za prasce,  konje,  koze  i  krave. Imam  leka  za  sve  boljke  ljudske. Zauške,  boginje,  reumu  i  kostobolju.

Donosim  vam  za  srce,  jetru,  stomak  i  krsta.

Dođite amo, dame i gospodo.

Donosim vam  za buve,  muve,  komarce  i  vaške.«

Dugo sam  ga  slušao.  Njegova  formula  sastojala  se u nabrajanju dugog niza bolesti za  koje  je  tvrdio  da ima lek; trik kojim se služio da njegovo izvikivanje ima ritam bio je taj  što  je  zastajao  čim  bi  nabrojao  grupu od         4.

Don Hua n reče  da  je  i  on  prodavao  trave  na  pija­ ci u  Oaxaci  kad je bio mlad. Reče da se još  seća kako je pri tom vikao pa mi to sad ponovi. Reče da su on i njegov  prijatelj  Visente  pravili  razne  napitke.

»Ti  su  napici  zaista  bili   dobri«,  reče   don  Huan.

»Moj  prijatelj  Visente pravio  je odlične ekstrakte  od le- kovitog  bilja.«

Rekoh mu da sam se prilikom jednog putovanja u Meksiko   upoznao   s   njegovim   prijateljem   Visenteom.

Don  Huan  je  izgledao  iznenađen  i  tražio  je  da  mu  to podrobnije  ispričam.

Vozio sam se tada kroz Durango i setio se da mi je don Huan jedanput rekao kako bi trebalo da posetim njegovog  prijatelja  koji  tu živi.  Potražio  sam  ga,  našao, i porazgovarao s njim. Kad sam hteo da pođem, dao mi je vreću nekih biljki i potanko mi objasnio kako treba jednu  od  njih  da  presadim.

Zastao sam na put u za grad Agvas Kalijentes. Dobro sam gledao i bio siguran da nema nikoga u blizini. Go­ tovo 10 minuta  sam pažljivo  posmatrao  drum  i  oko­ linu. Nigde na vidiku nije bilo kuće, ni stoke da pase pokraj puta. Zaustavio sam auto na vrhu jednog bre­ žuljka  sa  koga  sam  mogao  da  vidim  put  i  pred  sobom i iza  sebe. Ni u jednom ni u drugom pravcu,  dokle god je moj pogled dopirao, na drumu nije bilo ničega. Pri­ čekao sam nekoliko  minuta  radi  orijentacije,  a  i  da bih se setio don Visenteovih uputstava.  Uzeo  sam  jednu od tih biljki, zašao među kaktuse na istočnoj strani  i  po­ sadio je onako kako me je  don  Visente  uputio.  Imao sam bocu mineralne vode kojom sam nameravao da za- lijem biljku. Pokušao sam da  je  otvorim  na  taj  način što sam udarao po zatvaraču jednom malom gvozdenom polugom kojom sam se prethodno poslužio pri kopanju rupe, ali boca je eksplodirala i komadić stakla me okr­ znuo  po  gornjoj  usni  i  raskrvario.

Otišao  sam  do  kola  da  uzmem  drugu  bocu  mine­ ralne vode. Dok sam je vadio iz prtljažnika, pored mene se  zaustavio  čovek  u  folksvagen  karavanu  i  upitao  me da  li  mi  je  potrebna  pomoć.  Odgovorih  mu  da  je  sve u  redu  i  on  ode.  Vratih  se  da  zalijem biljku  pa  potom pođoh  ka  svojim  kolima.  Kad  sam  se  približio  na  sto- tinak stopa, čuo sam neke glasove. Pohitah nizbrdo i za- tekoh  kod kola  troje Meksikanaca,       2                                                                                   muškarca  i jed­ nu  ženu.  Jedan  od  njih  sedeo  je  na  prednjem  braniku. Bio  je,  verovatno,  blizu  četrdesete  godine,  srednjeg  ra­ sta, i imao je crnu,  kovrdžavu kosu.  Na leđima je nosio bošču,  a bio je odeven u plave  pantalone i  iznošenu  ru­ žičastu  košulju.  Vrpce  na  njegovim  cipelama  nisu  bile vezane, a cipele  su  mu, izgleda,  bile suviše velike;  reklo

bi se da mu noge plivaju u njima, i  da su mu neudobne. Obilno se znojio.

Drugi čovek stajao je dvadesetak stopa udaljen od automobila. Imao je sitne kosti i bio manji od onog prvog. Kosa mu je bila  prava  i  počešljana  unazad.  No­ sio je omanji zavežljaj i imao je po  svoj  prilici  pedese­ tak godina. Njegova odeća bila je u boljem stanju. Imao je na sebi tamnoplavu jaknu, svetloplave pantalone  i crne cipele. Nije se nimalo znojio i činilo se  da  je  ne­ kako  izdvojen  od ostalih,  nezainteresovan.

I žena je mogla imati  oko   40   godina.  Bila je debela i veoma tamnoputa.  Nosila  je  crne  pantalone, beo džemper i crne špicaste cipele. Nije imala nikakav zavežljaj, ali je u rukama držala tranzistorski radio. Iz­ gledala je veoma umorna i lice joj je bilo osuto graška- ma  znoja.

Kad sam im se  približio,  onaj  mlađi  čovek  priđe mi sa ženom. Želeli su da ih povezem.  Rekoh  da  u  ko­ lima nemam mesta za njih. Pokazao sam im  da  su  se- dišta iza moga, vozačkog, puna prtljaga i tu  zaista više nije bilo mesta. Čovek na  to  reče  da  bi  oni  mogli  sta­ jati na zadnjem braniku, kad bih vozio lagano, ili bi se mogli pružiti napred preko haube. To mi  se  učini  kraj­ nje neprihvatljivo. Međutim, oni su me tako usrdno mo­ lili da sam se rastužio i bilo mi je veoma neprijatno. Dadoh  im  na  kraju  novac  za  autobus.

Onaj mlađi uze novac i zahvali mi, ali stariji mi prezrivo  okrenu  leđa.

»Meni  treba  prevoz«,  reče.  »Novac  me  ne  zanima.«

Zatim se okrenu prema meni. »Zar nam  ne  možete dati  štogod  da  pojedemo  ili  malo  vode?«  upita.

Zaista nisam imao ništa da im dam. Stajali  su  tu neko vreme  i  gledali me, a  onda su otišli.

Uđoh u kola i pokušah da upalim motor. Bila je velika vrućina i izgledalo je da je motor presisao. Onaj mlađi čovek zastade kad je čuo kako  se  pokretač  vrti, vrati se i stade iza kola, spreman da ih pogura. Mene odjednom obuze užasna panika. Dahtao sam,  sav  oča­ jan.  Motor  se najzad upali  i  ja  se brzo  udaljih.

Kad  sam  to  ispričao  don  Huanu,  dugo  je  ostao  za­ mišljen.

»Zašto  mi  to  nisi  ranije  rekao?«  upita  ne  gledajući

me.

Nisam  znao   šta  da  mu  kažem.   Slegoh  ramenima

rekavši  da  mi  ni  na  um  nije  palo  da  bi  to  moglo  biti

važno.

»Važno je, i te kako!« reče. »Visente je odličan ča­ robnjak. Dao ti je  da posadiš  tu biljku zato što  je imao neke svoje razloge, i ako si sreo 3 osobe koje su se odjednom tu obrele čim si posadio  tu biljku,  ni  to  nije bez razloga, ali samo budala kao što si ti ne bi na to obratila  pažnju  i  smatrala  bi  to  nevažnim.«

Zahtevao je da mu u tančine ispričam sve  što  se zbilo  tokom  moje  posete  don  Visenteu.

Rekoh mu da sam se vozio kroz taj grad  i  prošao pored pijace; tada mi je palo na um da potražim don Visentea. Otišao sam na pijacu  i  uputio  se  na  ono  me- sto gde se prodaje lekovito bilje. Tu su  bile  3  tezge, jedna do druge, i za svakom je stajala po  jedna  debela žena. Produžio sam dalje pa sam iza ugla naišao na još jednu tezgu. Tu sam ugledao mršavog, sitnog, sedog čo- veka. U tom trenutku prodavao je nekoj ženi ptičiji kavez.

Sačekao sam u blizini dok nije  ostao  sam,  a  onda sam ga upitao da li poznaje don Visentea Medrana. Po­ gledao me, ali mi nije odgovorio.

»Zašto vam je potreban taj  Visente Medrano?«  upi­ ta  najzad.

Rekoh mu da bih želeo da ga posetim i da me  šalje njegov  prijatelj,  don  Huan.  Starac  se  malo  zagleda   u mene  pa  reče  da  je  on  glavom   Visente  Medrano   i   da mi  stoji  na  usluzi.   Ponudio   me   da   sednem.   Činilo   se da mu je milo što sam došao, bio je veoma prirodan, opušten,  i  ponašao  se   zaista   prijateljski.   Pričao   sam mu  o  svom   prijateljstvu   s   don   Huanom.   Osećao   sam da  smo  od  prvog   trenutka   simpatični   jedan   drugom. On mi je rekao da se s don  Huanom  poznaje  iz  mla­ dosti,  kad  su  obojica  imali  tek      20       i  koju  godinu. Dod  Visente  je  bio  pun  hvale  za  don  Huana.  Pri  kraju

našeg razgovora rekao je uzbuđenim glasom: »Huan  je pravi čovek od znanja. Ja  sam  se  samo  neko  vreme  ba­ vio biljkama koje sadrže moć. Oduvek me zanimala  nji­ hova lekovitost, sakupljao sam čak i knjige iz  oblasti botanike  i  tek  nedavno  sam   ih  prodao.«

Ćutao je neko vreme, i dva-triput protrljao bradu. Činilo se da traži pravu reč.

»Moglo bi se reći da sam ja čovek  od  lirskog  zna­ nja«,  reče.  »Nisam  kao  Huan,  moj  brat  Indijanac.«

Don Visente opet malo oćuta. Oči su  mu  bile  sta­ klaste i pogled upravljen u tle,  levo  od  mesta  na  kome sam   stajao.

Okrenuo se zatim prema meni i rekao gotovo  šapa­ tom:   »Oh,  kako  visoko  leti  moj  brat  Indijanac!«

Don Visente ustade. Naš je razgovor, izgleda, bio završen.

Da je iko  drugi  nešto  rekao  o  bratu  Indijancu,  ja bih to smatrao za  jeftin  kliše.  Ali  u  don  Visenteovom tonu  bilo  je  toliko  iskrenosti,  i  njegov  pogled   je  bio tako jasan da me oduševio slikom  svog  brat a  Indijanca koji  tako  visoko  leti.  I  verovao   sam  da  zaista  i  misli to  što  kaže.

»Lirsko znanje, trice  i  kučine!«  uzviknu  don  Huan kad sam mu sve to ispričao. »Visente  je  brujo  (veštac). Zašto  si  išao   k  njemu?«

Podsetih  ga  da  me  je  on  lično  molio   da   posetim don   Visentea.

»Gluposti!« uzviknu teatralno. »Rekao  sam  ti  da jednog dana, kad budeš umeo da  vidiš,  treba  da  posetiš mog prijatelja Visentea, to sam ti  rekao.  Ali  ti,  izgleda, nisi   slušao.«

Odgovorili  da  ne  vidim  ništa  zlo   u  tome   što   sam se upoznao s don Visenteom, i da me on očarao svojim ponašanjem   i   ljubaznošću.

Don Huan je odmahivao glavom i pomalo šaljivim tonom izrazio čuđenje za ono što je nazvao mojom »lu­ dom srećom«. Rekao  je da je to što sam otišao da po­ setim don Visentea isto kao kad bi neko ušao u lavlju jazbinu naoružan grančicom. Činilo mi se da  je  don Huan uzbuđen,  ali  nikako  nisam  mogao  da  shvatim  za-

što. Don Visente je bio lep čovek. Izgledao  je  tako  kr­ hak; zbog onih njegovih čudnih očiju, koje kao da  vide nešto drugo nego mi, činio mi se bezmalo vanzemaljski, eteričan. Upitah don Huana  kako  neko  tako  lep  kao što  je  on  može  da  bude  opasan.

»Ti  si  velika  budala«,  reče  sa  strogim  izrazom  lica.

»On ti neće sam nauditi. Ali znanje je moć, i kad se čo­

vek  jednom  uputi  stazom  znanja,  on  više  ne  odgovara

za  ono  što  bi  se  moglo  desiti  ljudima  s  kojima  takav

čovek  dolazi  u  dodir.  Trebalo  je  da  ga  posetiš  tek  kad

budeš  imao  toliko  znanja  da  se  možeš  sam  odbraniti;

ne  od  njega,  već  od  sile  koju je  on  ukrotio,  a  koja,  uz­

gred  budi  rečeno,  nije  ni  njegova  niti  bilo  čija.   Kad  je

čuo  da  si  moj  prijatelj,  Visente  je  mislio  da  umeš  da

se  braniš  i  onda  ti  je  predao poklon.  Po  svemu  sudeći,

ti  si  mu se svideo  i  on ti  je začelo  poklonio  nešto  veo­

ma  značajno,  a  ti  si  to  odbacio.  Kakva  šteta!«