TEŽI MAMURLUK[35]

Kevinova žena dodala je Kevinu telefon. Bila je subota ujutro. Još su bili
u krevetu.
„To je Boni“, rekla je.
„Halo, Boni?“
„Jesi li budan, Kevine?“
„Da, da.“
„Slušaj, Kevine, Džindžin mi je rekla.“
„Šta ti je rekla?“
„Da si vodio Keti i nju u ostavu i skidao im gaćice i njušio im pike.“
„Njušio im pike?“
„Tako ona kaže.“
„Pobogu, Boni, zašto se sprdaš sa mnom?“
„Džindžin ne laže takve stvari. Rekla je da si vodio Keti i nju u ostavu,
skidao im gaćice i njušio im pike.“
„Čekaj malo, Boni!“
„Ti čekaj! Tom je stvarno poludeo, preti da će te ubiti. A ja smatram da je
to odvratno, neshvatljivo. Mama misli da bi trebalo da pozovem advokata.“
Boni je prekinula vezu. Kevin je spustio telefon na pod.
„O čemu se radi?“ upitala ga je žena.
„Ma ništa, Gven, budalaštine.“
„Jesi li spreman za doručak?“
„Ne jede mi se.“
„U čemu je problem, Kevine?“
„Boni tvrdi da sam vodio Džindžin i Keti u ostavu, skidao im gaćice i
njušio im pike.“
„Ma šta pričaš!“
„Tako ona kaže.“
»Jesi li?“
„Pobogu, Gven, pio sam. Poslednje čega se sećam sa te sedeljke je kako
stojim na travnjaku i gledam u mesec. Bio je ogroman mesec, nikada nisam video veći mesec.“
„I ne sećaš se ostalog?“
»Ne.“
„Ti se gubiš kad popiješ, Kevine. Dobro znaš da se gubiš kad popiješ.“
„Nikad ne bih uradio tako nešto. Nisam manijak.“
„Devojčice od osam i deset godina prilično su slatke.“
Gven je otišla u kupatilo. Kad je izašla, rekla je: „Molim boga da se to
desilo. Biću srećna do neba ako se to stvarno desilo.“
„Sta? Šta to dođavola pričaš?“
„To što mislim. Možda će te opametiti. Da dvaput razmisliš kad počneš da
piješ. Možda te čak natera da potpuno ostaviš piće. Svaki put kad odeš na
neku sedeljku moraš da popiješ više od svakog, moraš da liješ u sebe. Onda
uvek uradiš nešto blesavo i odvratno, mada si ranije obično napadao odrasle
žene.“
„Gven, sve je to očigledno samo neslana šala.“
„Nije šala. Čekaj dok se suočiš sa Keti i Džindžin i Tomom i Boni.“
„Gven, ja volim te dve devojčice.“
„Šta?“
„E jebiga, zaboravi.“
Gven je otišla u kuhinju a Kevin u kupatilo. Pljusnuo je hladnu vodu
preko lica i pogledao se u ogledalu. Kako izgleda seksualni manijak?
Napasnik dece. Odgovor: kao svako drugi dok mu ne kažu da je taj.
Kevin je seo da kenja. Kenjanje se činilo tako sigurno, tako toplo.
Naravno da se tako nešto nije dogodilo. Bio je u svom kupatilu. Tu je bio
njegov peškir, rukavica za pranje, toalet-papir, tu je bila i kada, meka i topla
prostirka pod njegovim nogama, crvena, čista, ugodna. Kevin je završio,
obrisao se, pustio vodu, oprao ruke kao civilizovan čovek i otišao u kuhinju.
Gven je stavila šunku na tiganj. Sipala mu je kafu u šolju.
„Hvala.“
„Kajganu?“
»Kajganu.“
„Deset godina u braku i uvek kažeš: ‘kajganu’.“ „Još je čudnije što ti uvek
pitaš.“
„Kevine, ako se ovo pročuje, oprosti se od posla. Banci ne treba šef filijale
koji napastvuje decu.“ „Verovatno.“
„Kevine, moramo da se nađemo sa zainteresovanim članovima njihovih
porodica. Moramo da sednemo i raspravimo tu stvar.“
„Zvuči mi kao neka scena iz Kuma.“
„Kevine, u velikoj si nevolji. Nema načina da to izbegneš. U nevolji si.
Stavi svoj tost unutra. Lagano ga gurni ili će da iskoči, nešto nije u redu s
oprugom.“ Kevin je stavio tost. Gven je izvadila šunku i jaja na tanjire.
„Džindžin je mala namiguša. Ista njena majka. Čudo je da se to nije ranije
desilo. Mada nema nikakvog opravdanja za tebe.“
Sela je. Tost je iskočio i Kevin joj je dodao parče. „Gven, baš je čudno kad
se nečeg ne sećaš. To je isto kao da se nikada nije ni desilo.“
„I neke ubice zaborave šta su radile.“
„Šta, porediš ovo sa ubistvom?“
„To može ozbiljno da utiče na budući razvoj te dve devojčice.“
„Mnoge stvari mogu.“
„Smatram da je tvoje ponašanje bilo destruktivno.“ „Možda je bilo
konstruktivno. Možda im se dopalo.“
„Večnost je prošla“, rekla je Gven, „otkako si poslednji put njušio moju
piku.“
„Tačno, pomiri se s tim.“
„Pomirila sam se. Mi živimo u zajednici od dvadeset hiljada ljudi i ovako
nešto neće ostati tajna.“
„A kako će to da dokažu? Reč dve devojčice protiv moje.“
„Još kafe?“
„Da.“
„Htela sam da ti kupim tabasko sos. Znam da ga voliš sa jajima.“
„Uvek zaboraviš.“
„Znam. Slušaj, Kevine, ti završi s doručkom. Jedi dok ti se jede. Izvini me.
Moram da obavim nešto.“ „U redu.“
Nije bio siguran da voli Gven, ali je život sa njom bio ugodan. Vodila je
brigu o svim detaljima, a detalji su ono što izluđuje čoveka. Stavio je debeo
sloj putera na tost. Puter je jedan od poslednjih čovekovih luksuza.
Automobili će biti suviše skupi jednog dana i svi ćemo sedeti i mazati puter i
čekati. Isusova bagra koja govori o Sudnjem danu stoji svakim danom sve
bolje. Kevin je dokrajčio puter i tost, a Gven je ponovo ušla.
„U redu, dogovoreno je. Sve sam ih zvala.“
„O čemu pričaš?“
„Za jedan sat je sastanak kod Toma u kući.“
„Kod Toma?“
„Da,Tom i Boni i Bonini roditelji i Tomovi brat i sestra svi će biti tamo.“
„A deca?“
„Ne.“
„Šta je sa Boninim advokatom?“
„Strah te je?“
„Tebe ne bi bilo?“
„Ne znam. Nikad nisam njušila pike devojčicama.“
„Jebeš ga, zašto nisi?“
„Jer to nije ni pristojno ni civilizovano.“
„I dokle nas je dovela ta pristojna civilizacija?“
„Verovatno do ljudi kao što si ti, koji vode devojčice u ostave.“
„Ti kao da uživaš u ovome.“
„Ne znam da li će ti devojčice ikad oprostiti.“
„Hoćeš da ih molim za oproštaj? Moram li to? Zbog nečeg što čak i ne
pamtim?“
„Zašto da ne?“
„Pusti ih da zaborave. Čemu terati stvar do kraja?“
Kad su Kevin i Gven stigli pred Tomovu kuću,Tom je ustao i rekao:
„Evo ih. Sada svi moramo ostati mirni. Postoji pristojan način da se ovo
razreši. Svi smo zrela ljudska bića. Sve možemo da sredimo između sebe. Nije
potrebno zvati policiju. Prošle noći sam hteo da ubijem Kevina. Sada samo
hoću da mu pomognem.“
Šestoro rođaka Keti i Džindžin sedeli su i čekali. Zvono je zazvonilo. Tom
je otvorio vrata.
„Zdravo, društvo“, rekao je.
„Zdravo“, rekla je Gven.
Kevin je ćutao.
„Sedite.“
Prošli su i seli na kauč.
„Piće?“
„Ne“, rekla je Gven.
„Skoč i sodu“, rekao je Kevin.
Tom je izmešao piće, onda ga dao Kevinu. Kevin ga je ispio i gurnuo ruku
u džep, tražeći cigarete.
„Kevine“, rekao jeTom, „zaključili smo da bi trebalo da se javiš
psihologu.“
„Ne psihijatru?“
„Ne, psihologu.“
„U redu.“
„I mislim da bi trebalo da platiš svu terapiju koja se pokaže potrebnom za
Džindžin i Keti.“
„U redu.“
„Sve ostaje između nas, za tvoje dobro i dobro ove dece.“
„Hvala.“
„Kevine, hteli bismo da znamo samo jednu stvar. Mi smo tvoji prijatelji.
Već godinama smo prijatelji. Samo jednu stvar. Zašto toliko piješ?“
„Otkud ja znam. Iz dosade, valjda.“