3

Teritorija bez granica

KRAJNJA METAFIZIčKA TAJNA, ako se usudimo da je iskažemo na tako jednostavan način, jeste da u univerzumu nema granica.

Granice  su  iluzije,  proizvod  načina  na  koji  crtamo  mapu  realnosti,

nikako sama realnost. I, mada je ugodno crtati mapu teritorije, zameniti teritoriju mapom predstavlja fatalnu grešku.

Ne radi se samo o tome da ne postoje granice izme|u suprotnosti. U jednom mnogo širem smislu, ne postoje granice koje bi razdvajale bilo koju stvar i bilo koji doga|aj u kosmosu. A realnost bez granica nigde nije tako jasno uočena kao u savremenoj fizici, koja je sve bliže shvatanju da je klasična fizika - čiji su predstavnici takva imena  kao  Kepler, Galilej i Njutn - u stvari nasle|e Adama, prvog kartografa i  crtača granica.

Kada je Adam konačno dovršio započeto, on je čovečanstvu u nasle|e ostavio svoju kartografiju i crtanje granica. A pošto svaka granica poseduje političku i tehnološku moć, Adamovo razgraničavanje, razvrstavanje i imenovanje prirode označava sam početak  tehnološke moći i kontrole nad prirodom. štaviše, jevrejska tradicija tvrdi da plodovi drveta znanja ne kriju u sebi znanje o dobru i zlu već o korisnom i beskorisnom - to jest tehnološko znanje. Ali ako svaka granica nosi u sebi tehnološku i političku moć, ona tako|e nosi i otu|enje, rasparčavanje i sukob - jer kada postavite granicu da biste nešto kontrolisali, vi se istovremeno izdvajate i otu|ujete od onoga što pokušavate da kontrolišete. Otuda je Adamov Pad poznat kao iskonski greh, rasparčavanje.

Ipak, granice koje je Adam iscrtao bile su jednostavne.  One  su služile samo za klasifikaciju, i bile upotrebljive jedino pri opisivanju, definisanju, imenovanju itd. A ove deobne granice  Adam  nije  ni  do kraja iskoristio. Tek što je počeo da imenuje povrće i voće, prokockao je priliku i bio izbačen iz igre.

Vekovima kasnije, Adamovi naslednici su se konačno odvažili da ponovo otpočnu bavljenje granicama, ali sada mnogo apstraktnijim i tananijim. U Grčkoj su se pojavili  ljudi  sjajnih  umnih  sposobnosti  -to jest, veliki kartografi i crtači granica. Aristotel je, na  primer, klasifikovao bezmalo svaki proces i svaku stvar u prirodi sa takvom preciznošću da je Evropljanima trebalo nekoliko vekova samo da ispitaju verodostojnost njegovih granica. No, bez obzira koliko su precizne i  složene vaše  klasifikacije,  sa tom vrstom granične linije ne

možete da uradite mnogo toga - barem ne sa naučne strane - izuzev da opisujete i definišete. Imate samo kvalitativnu nauku, klasifikacionu nauku. Me|utim, kada ste jednom postavili prve granice, tako da svet izgleda kao kompleks odvojenih stvari i doga|aja, tada možete da nastavite sa sve tananijim i apstraktnijim vrstama granica. A Grci, kao na primer Pitagora, uradili su upravo to.

Jer Pitagora je otkrio, posmatrajući različite vrste stvari i doga|aja, od konja do pomorandži do zvezda, da bi mogao da izvede sjajan trik sa svim ovim različitim predmetima. Mogao bi, zapravo, da ih prebroji.

Ako je imenovanje izgledalo magično, onda je brojanje izgledalo božanstveno, jer ako imena mogu magijski da predstavljaju stvari, brojevi mogu da ih transcendiraju. Na primer, jedna pomorandža plus druga pomorandža jednako je dve pomorandže, ali je tako|e jedna jabuka plus druga jabuka jednako dve jabuke. Broj dvanepris-trasno se odnosi na bilo koju i na sve grupe koje sadrže dva elementa, pa ih tako na neki način transcendira.

Kroz apstraktne brojeve ljudi su uspeli da oslobode svoje umove od konkretnih stvari. U izvesnoj meri ovo klasifikovanje i jeste omogućeno prvim tipom granice, imenovanjem, kl as ifi kovanjem i opažanjem razlika. Ali brojevi su ovu moć dramatično uvećali. Jer brojanje je, u izvesnom smislu, zapravo postavilo posve novi tip granice.  Bila je  to granica na granici, meta-granica, koja je funkcioni-sala na sledeći način:

Sa prvim tipom granice mi  crtamo  liniju  razdvajanja  izme|u različitih stvari, a zatim uočavamo da smo tako dobili grupe ili vrste, koje onda nazivamo žabe, sirevi, planine, ili bilo šta. Ovo je prvi  ili osnovni tip granice. Kada jednom nacrtamo naše prve granice, tada na njima možemo da nazidamo drugi tip granice i onda prebrojimo stvari u našim vrstama. Ako prva granica daje vrstu stvari, druga granica daje vrstu vrsta stvari. Tako se, na primer, broj sedam jednako odnosi na sve grupe ili vrste stvari koje sadrže sedam elemenata. Sedam može da se odnosi na sedam zrna grož|a, sedam dana, sedam patuljaka, itd. Broj sedam, drugim recima, predstavlja skup svih skupova koji imaju sedam

članova. Prema tome, sada imamo vrstu vrsta, granicu na granici. Tako su uz pomoć brojeva ljudi stvorili novi tip granice, jednu apstraktniju i opštiju granicu, meta-granicu. A pošto granice nose političku i tehnološku moć, ljudi su pomoću njih razvili sposobnost da kontrolišu svet prirode.

Me|utim, ove nove i moćnije granice nisu donele sa sobom samo potencijal za razvijeniju tehnologiju, nego i veće otu|enje i cepanje. Grci su, kroz ovu novu meta-granicu broja uspeli da izazovu suptilan konflikt, suptilan dualizam, koji se za Evropljane prilepio kao što se vampir kaci za svoju žrtvu. Jer apstraktni brojevi, ova  nova  meta-granica,  do  te mere su transcendirali konkretan svet da su ljudi otkrili kako sada žive u dva sveta - konkretnom nasuprot apstraktnom, idealnom nasuprot stvarnom, univerzalnom nasuprot pojedinačnom. U narednih dve hiljade

godina ovaj dualizam  je menjao  svoju formu nekoliko puta, ali skoro niko nije pokušao da ga iskoreni ili makar dovede u sklad. To  je preraslo u sukob izme|u racionalnog i romantičnog, ideje i iskustva, intelekta i instinkta, zakona i haosa, uma i materije. Ove razlike su počivale na prihvatljivim i stvarnim linijama, ali su se te linije obično degenerisale u granice i sukobe.

Ova nova meta-granica - broj, brojanje, merenje i slično - veko-vima nije korišćena u prirodnim naukama, sve do pojave Galileja i Keplcra, oko 1600. godine. Jer, u me|u-periodu izme|u Grka i prvih klasičnih fizičara, evropskom scenom je dominirala jedna nova sila  -  erkva.  A crkva nije želela nikakvo merenje niti naučno prebrojavanje prirode. Crkva se, zahvaljujući uticaju Tome Akvinskog, čvrsto oslanjala na Aristotelovu logiku, a Aristotelova logika, koliko god  da je bila sjajna, uglavnom se zasnivala na klasifikaciji. Aristotel je bio biolog koji je nastavio klasifikovanje započeto od strane Adama. On se u stvarnosti nije ni dotakao pitagorejskog učenja o broju i merenju u  njegovom punom zamahu. A isto je važilo i za crkvu.

Ali do sedamnaestog veka uticaj crkve je opadao, i ljudi su počeli pažljivo da proučavaju forme i procese sveta prirode. U to doba genijalni Galilej i Kepler stupaju na pozornicu. Revolucionarna stvar koju su ovi fizičari izveli bila je prosto merenje, a merenje je samo jedan vrlo sofisticiran oblik brojanja. Tamo gde su Adam i Aristotel povukli granice, Kepler i Galilej su povukli meta-granice.

Ali naučnici iz sedamnaestog veka nisu samo vaskrsli meta-gra-nicu broja i merenja i zatim je profinili. Oni su otišli korak dalje i uveli (ili pre usavršili) jednu sasvim novu, originalnu granicu. čini se neverovatnim, ali oni su postavili novu granicu na meta-granicu, Izumeli su meta-meta granicu, poznatiju kao algebra.

Jednostavno rečeno, prva granica proizvodi vrste. Meta-granica proizvodi vrstu vrsta, zvanu broj. Treća ili meta-meta-granica proizvodi vrstu vrsta od vrsta, koja se zove promenljiva. Promenljiva je ono što se predstavlja u formulama sa x, y i z. A  promenljiva  funkci-oniše ovako: baš kao što neki broj može predstavljati  ma  koju  stvar, promenljiva može predstavljati ma koji broj. Kao što pet može  da  se odnosi na bilo kojih pet stvari, tako i x može da se odnosi na bilo koji broj u z-adatom opsegu.

Koristeći algebru, rani naučnici mogli su da nastave  ne  samo  da broje i mere elemente, nego i da istražuju apstraktne merne odnose,

koji se mogu izraziti kao teorije, zakoni i principi. A činilo se da ovi zakoni, u izvesnom smislu, "vladaju" ili "upravljaju" svim stvarima i doga|ajima označenim prvobitnim tipom granica. Rani  naučnici postavili su na desetine zakona: "Za svaku akciju postoji jednaka i suprotna reakcija." " Sila je proizvod mase i ubrzanja tela na koje sila deluje." "Količina rada koji telo izvrši jednaka je proizvodu sile i pre|enog  puta.

Ova nova vrsta granice, meta-meta-granica, donela je novo znanje i, naravno, nagli porast tehnološke i političke moći. Evropu je potresala intelektualna revolucija kakvu svet do tada nije video. Zamislite samo: Adam je znao da imenuje planete; Pitagora je umeo da ih prebroji; me|utim, Njutn je mogao da vam kaže koliko su teške.

Pazite sada: celokupan proces formulisanja naučnih zakona zasnivao se na tri glavna tipa granica, od kojih se svaki sledeći oslanjao na prethodni i bio apstraktniji i opštiji. Prvo povlačite granicu razvrstavanja, kako bi uočili različite stvari i doga|aje. Pod dva, me|u klasifikovanim elementima tražite one koji  se  mogu  izmeriti.  Ova  meta-granica dopušta vam da kvalitet pretvorite u kvantitet, vrste pretvorite u vrste vrsta, a elemente u mere. Treće, tragate za odnosima izme|u vaših brojeva i mera sve dok ne prona|ete algebarsku formulu koja ih sve obuhvata. Ova meta-meta granica pretvara mere u sudove, brojeve u principe. Svaki korak, svaka nova granica donosi vam obuhvatnije znanje, a otuda i više moći.

Me|utim, ovo znanje, moć i kontrola nad prirodom  imali  su  svoju cenu, jer, kao i uvek, granica je dvosekli mač, i  plodovi  koje  ona odseca od prirode su neminovno  gorko-slatki.  čovek  je  stekao kontrolu nad prirodom, ali po cenu potpunog odvajanja od nje. Nakon samo deset generacija, njemu je po prvi put u istoriji pripala sumnjiva

čast da može razoriti planetu, uključujući i sebe samog, u paramparčad. Nebo je do te mere zaga|eno gasovima da  ptice  izumiru;  jezera su toliko zatrpana  masnim naslagama da se  neka od  njih mogu spontano zapaliti; okeani su do te mere zasićeni nerastvor-ljivom hemijskom masom da ribe beživotno plutaju po njegovoj površini; a na nekim mestima na zemlji padaju takve kiše da izazivaju koroziju na limu.

A ipak, tokom razdoblja od deset generacija, uobličavala se  jedna druga naučna revolucija. Niko nije slutio, ili nije ni mogao da nasluti, da

će ova revolucija, koja je konačno kulminirala oko 1925., označiti početak prevazilažcnja klasične fizike - njenih granica, meta-granica i meta-meta- granica. čitav svet klasičnih granica zaljuljao se i srušio pred Ajnštajnom,

šredingerom, Edingtonom, de Broljom, Borom i Hajzcnbergom.

Dok čitate izveštaje ovih fizičara o naučnoj revoluciji  dvadesetog veka, ne možete ostati ravnodušni pred zastrašujućom veličinom intelektualnog preokreta koji se dogodio u kratkom razdobolju jedne generacije,  od  1905  do  1925,  koja  počinje  sa  Ajnštajnovom  teorijom

relativiteta, a završava sa Hajzenbergovim principom neodre|enosti. Klasične granice i mape starih fizičara doslovno su otpale.  Godine 1925. Vajthed je izjavio, "Razvoj nauke doživljava preokret. čvrsti temelji fizike su srušeni... Stare osnove naučne misli postaju neprihvatljive. Vrcme, prostor, materija, materijal, eter, elektricitet, mehanizam, organizam, konfiguracija, struktura, obrazac, funkcija, svi ovi pojmovi zahtevaju ponovno tumačenje. Ima li smisla pričati o mehanici, kada ne znate šta se podrazumeva pod tim pojmom?" A Luj dc Brolj (Luis deBroglie) je rekao, "Onoga dana  kada  je,  na  mala vrata, uveden kvant, ogromna, grandiozna gra|evina klasične fizike srušila se do temelja. U povesti intelektualnog svela dogodilo se samo nekoliko revolucija koje bi se mogle porediti sa ovom."

Da biste razumeli zašto je ova "kvantna revolucija" predstavljala tako dramatičan preokret setite se da je, do osvita dvadesetog  veka,  svet nauke nekih četrnaeset decenija redao zadivljujuće uspehe. Na univerzum se gledalo, barem očima klasičnih fizičara, kao na veličanstvenu ali nepovezanu skupinu zasebnih stvari i doga|aja, savršeno razdvojenih granicama u prostoru i vremenu. Dalje, smatralo se da ovi  odvojeni entiteti - planete, stene, meteori, jabuke, ljudi - mogu biti precizno izmereni i izbrojani, a to je proces koji je na kraju dao naučne zakone i principe.

Ovaj postupak bio je tako uspesan da su naučnici počeli da zamišljaju kako je čitava priroda podre|ena ovim zakonima. Na svet se gledalo kao na golemi njutnovski hilijarski sto, u kome se zasebne stvari u univerzumu ponašaju poput bilijarskih lopti, koje slepo idu tamo-amo, povremeno se sudarajući. Kada su naučnici počeli da istražuju svet subatomske fizike, oni su, prirodno, pretpostavljali da se stari njutnovski zakoni, ili neki slični njima, mogu primeniti na protone, neutrone i elektrone. Ali nisu mogli. Uopšte ne, čak ni malo. šok koji je usledio mogao bi se uporediti sa situacijom u kojoj skidate rukavicu i umesto da zateknete sopstvenu ruku ugledate klješta morskog raka.

Da stvar bude gora, ne samo da ove "krajnje stvarnosti", poput elektrona, nisu mogle da se uklope u stare fizičke zakone. One se čak nisu mogle ni locirati! Kao što je rekao Hajzenbcrg: "Više ne možemo da posmatramo 'zasebno' ove gradivne činioce materije koje smo prvobitno smatrali krajnjom objektivnom stvarnošću. To je tako jer oni odolevaju svim pokušajima objektivnog lociranja u prostoru i vremenu." Ne samo da se subatomske bilijarske  kugle  nisu  pokoravale ustanovljenim zakonima, one čak nisu ni postojale -barem ne kao zasebni entiteti. Atom se, drugim recima, nije ponašao kao neka zasebna "stvar". Stari fizičari su atom metaforično videli kao minijaturni solarni sistem, sa neutronima i protonima koji čine sunčevo jezgro oko koga kruže zasebni elektroni "planete". Sada je, me|utim, atom počeo da izgleda više kao neka maglina koja beskonačno prožima svoju okolinu. Kao što je Henri Step (Henry Stapp) istakao: " Elementarna čestica nije nezavisno postojeći entitet koji je nemoguće analizirati. Ona je. u suštini,

niz odnosa koji se pružaju prema drugim stvarima." Ove "atomske stvari", krajnji gradivni činioci sveukupne realnosti ne mogu se locirati jer, ukratko, nemaju granica,

štaviše, pošto ove "krajnje stvarnosti"  univerzuma nemaju odre|ene granice, one se ne mogu izmeriti. Ovo otkriće je fizičare veoma uznemirilo, zato što je njihova specijalnost bila naučno merenje, brojanje, meta-granice. Otkriće da ove osnovne realnosti ne mogu, pod bilo kojim okolnostima, biti u potpunosti izmerene, nazvano je Hajzenbergov princip neodre|enosti, i on je konačno dokusurio klasičnu fiziku. Sam Hajzenberg ga je nazvao "rastvaranje čvrstog okvira". Stare granice su propale.

Pošto subatomske čestice nemaju granice, ne može biti ni meta- granica, ni merenja; otuda sledi da, nema preciznih meta-meta granica, pa tako ni "zakona".  Do dana-današnjeg nema tog  zakona, nema te meta-meta mape, koji bi opisivao kretanje jednog elektrona, zato što elektron pre svega nema granice. Ne možete imati meta-gra-nicu, niti meta-meta-granicu, ukoliko ne postoji granica sa kojom bi počeli. Nuklearni fizičari sada su prinu|eni da se bave verovatnoćom  i statistikom. To znači da oni za svoja merenja moraju da prikupe dovoljno atomskih elemenata da bi se pretvarali kako im ta skupina liči na odvojenu stvar sa prividnom granicom. Tek  onda  mogu  da konstruišu meta-granice i ponude naučno predvi|anje kako bi se sistem, kao celina, mogao ponašati. Ali ključna stvar  je  da  fizičari danas znaju da su ove granice lažne  i  prividne,  i  da  osnovni  činioci sami po sebi ostaju neograničeni.

Sada se jasnije vidi zašto su kola stare  fizike  krenula  nizbrdo. Njeni pobornici bili su toliko ushićeni uspehom meta-granica i meta- meta-granica da su potpuno smetnuli s uma konvencionalnu prirodu prvobitnih granica. Meta-granice i meta-rneta-granice bile su tako korisne, i sa sobom su nosile takvu političku i tehnološku moć, da klasičnim fizičarima nikako nije padalo na pamet da bi prvobitne granice mogle da budu lažne. Drugim recima, oni su razvili zakone koji vladaju odvojenim stvarima, samo da bi otkrili kako odvojene stvari ne postoje.

Novi kvantni fizičari bili su prisiljeni da priznaju konvencionalnu prirodu prvobitnih granica, iz prostog razloga što nisu mogli da na|u nijednu stvarnu. Granice, umesto da budu proizvod realnosti, dostupne svakome ko poželi da ih  oseti,  dodirne  i  izmeri,  na  kraju  su prihvaćene kao proizvod načina na koji mi kartografišemo i ure|ujemo realnost. Fizičar Edington kaže: "Sada se vidi da je  nauka  najdalje otišla kada je um od prirode oduzeo ono što je u nju umetnuo. Na obalama neznanog naišli smo na čudne otiske stopala. Izmislili smo složene teorije kako bismo objasnili njihovo poreklo.

Najzad, uspeli smo da dočaramo oblik stvorenja koje je ostavilo otiske. I gle čuda! Bili smo to mi."

Nećemo red da je stvaran svet proizvod čiste uobrazilje (subjektivni idealizam), već samo da granice to jesu. Zato Vitgenštajn tvrdi da: " U osnovi celokupnog savremenog pogleda na svet leži iluzija da takozvani zakoni prirode objašnjavaju prirodne  pojave." Jer ovi  zakoni ne opisuju realnost, već samo naše granice realnosti. Kako kaže Vitgenštajn, "zakoni, poput kauzalnog zakona, itd., bave se mrežom (granica), a ne onim što ta mreža opisuje."

Ukratko, kvantni fizičari su otkrili da se na realnost više ne može gledati kao na gomilu različitih stvari i granica.Naprotiv, ono za šta smo nekada mislili da su ograničene "stvari" ispada da su me|usobno isprepletani aspekti. Iz  nekog  neshvatljivog  razloga,  svaka  stvar  i doga|aj u univerzumu je izgleda povezan sa svakom drugom stvari i doga|ajem u univerzumu. Svet, područje stvarnosti, više nije podsećao na skupinu bilijarskih kugli već na jedno, ogromno univerzalno polje, koje je Vajthcd nazvao " kaput univerzuma bez šavova." Ovi fizičari su, izgleda, uspeli da bace letimičan pogled na stvaran svet, područje bez granica, svet koji je Adam video pre nego što je povukao fatalne granice, svet kakav jeste i kakav nije kada se klasifikuje, ograniči, kartografiše i meta-kartografiše. Tijar de šar-den govori o ovom "kaputu bez šavova":

Ako se razmatra u konkretnoj realnosti, univerzalna materija se ne može deliti jer univerzum, poput kakvog gigantskog atoma, u svojoj sveukupnosti gradi jedinu stvarnu nede-ljivost...  što dalje i dublje, uz pomoć najmoćnijih metoda, prodiremo u materiju, sve više nas iznena|uje me|uzavisnost njenih delova... Nemoguće je zaseći ovu mrežu, izolovati neki njen deo, a da se on ne raspara i ne iskrza po ivicama.

Zanimljivo je da ovaj koncept savremene fizike, barem u svom dosadašnjem razvoju (a zagrebalo se samo po površini), po kome svet unekoliko Uči na gigantski atom, podseća na budističku doktrinu "dannadatu", što znači Područje univerzalnog ili polje stvarnosti. Glavni princip darmadatu-a je ši ši vu ai. Si znači  "stvar,  doga|aj, entitet, pojava, predmet, proces"; v« znači "ne"; a ai znači " opstrukcija, blokada, granica, odvajanje." ši si vu ai se, prema tome, prevodi kao: "Izme|u svake stvari i doga|aja u  univerzumu  nema  granica."  Zbog toga što izme|u stvari ne postoje stvarne granice koje ih dele, kaže se da svaki entitet prožima svaki drugi entitet u svetu. Kao što  objašnjava Garma čang:

U beskonačnom darmadatu-u, svaka stvar istovremeno uključuje sve (druge stvari) u savršenoj celini, nikada ništa nije propušteno i izostavljeno. Videti jedan predmet, stoga, znači videti sve predmete,  i  obratno.  To  nam  govori  da  sićušna  individualna

čestica  unutar  malenog  kosmosa  jednog  atoma  zapravo  sadrži

bezbrojne predmete i principe beskonačnih univerzuma budućnosti i daleke prošlosti, i to u u savršenoj celini u kojoj ništa nije propušteno.

Stoga, u mahajana budizmu univerzum se poredi sa ogromnom mrežom dragulja, pri čemu se sjaj jednog reflektuje u svima, a svaki od njih sadrži odsjaj svih dragulja zajedno. što kažu budisti: "Sve u jednom i  jedno  u  svemu."  Ovo  zvuči  veoma  mistično  i  daleko,  sve  dok  ne

čujete  na  koji  način  savremeni  fizičari  objašnjavaju  elementarne  čestice:

"To  znači,  prosto  rečeno,  da  se  svaka  čestica  sastoji  od  svih  drugih

čestica, pri čemu svaka od njih istovremeno i na isti način jeste sve druge

čestice  zajedno."

Takve sličnosti nagnale su mnoge naučnike da se slože sa fi- zičarem Fritjofom Kaprom: "Dve osnovne teorije savremene fizike sadrže sve glavne odlike istočnjačkog pogleda na svet. Kvantna teorija je uništila ideju o fundamentalno odvojenim objektima, ume-sto koncepta posmatrača uvela je koncept učesnika, i došla do gledišta da je univerzum isprepletana mreža odnosa čiji se delovi  mogu  definisati samo kroz njihove veze sa celinom." U suštini, najveća sličnost je u tome što ni savremena nauka ni filozofija istoka ne sagledavaju realnost kao niz granica i zasebnih stvari, već kao ne|ualnu mrežu neraskidivih obrazaca, jedan gigantski atom, kaput bez šavova i bez granica.

Istok je za ovu stvar znao davno pre nego  što  se  zapadnjačka nauka spotakla o nju, iz prostog  razloga  što  istočnjaci  nikada  granice nisu uzimali za ozbiljno. One nisu bile toliko prodrle u njihov um da bi došlo do razilaženja izme|u uma i prirode. Za Istok, postojala je samo jedna Staza, Tao, Darma, i ona je signalizovala celovitost ispod mapa i granica koje su ljudi izumeli. Istok je, posmatrajući realnost kao nedualnu, ne-dvojnu, uvideo da su sve granice iluzorne. Tako Istok nikada nije stvarno upao u grešku da pobrka mape sa teritori-jama, granice sa zbiljom, simbole sa stvarnošću, imena sa imenovanim. Otvorite ma koju dobru budističku sutru, a većina njih je pisana pre više stoleća, i moći ćete da pročitate nešto poput ovog: "Podpojavnošću se podrazumeva ono što se otkriva čulima i diskriminativnom umu i što se opaža kao oblik, zvuk, miris, ukus i dodir. Iz ovih pojava uoblicuju se ideje, kao što su glina, voda, vrč, itd., pa čovek onda kaže: to je takva i takva stvar a ne neka druga - a zvaće se ovako. Kada se imena i pojave uporede, kao kada kažemo: ovo je slon, a ovo konj, ovo kola, a ovo pešak, ovo muškarac, a ovo žena, ili ovo je um i ono što mu pripada - za stvari koje su ovako imenovane kaže se da su razlikovane. Kada se uvidi da je ovakvo razlikovanje (tj. stvaranje granica) lišeno suštinskog sopstva, to je onda pravo znanje. Zahvaljujući njemu mudri prestaju da na pojave i imena gledaju kao na realnost. Pošto se pojave i imena odbace i prestane bilo kakvo razlikovanje, ostaje istina i suštinska priroda stvari a. pošto se prirodi suštine ne mogu pripisati nikakva svojstva, ona je nazvana Takvost Stvarnosti. Ova univerzalna, nepodeljena, nedostižna Takvost je jedina Stvarnost (Lankavatara sutra).

Ako se posmatra iz drugog ugla, ovo je duboka budistička doktrina Praznine, prema kojoj je realnost lišena misli i lišena stvari. Ona je lišena stvari zato što su, kao što su otkrili fizičari, stvari naprosto apstraktne granice  iskustva.  Lišena  je  misli  zato  stoje  razmišljanje,  simbolično

kartografisanje, upravo onaj proces koji granice pretpostavlja realnosti. Videti neku "stvar" znači misliti; misliti znači predstavljati sebi "stvari"

-    "razmišljanje" i "predstavljanje stvari" su tako dva različita naziva za mrežu granica koju navlačimo preko realnosti.

Otuda, kada budisti kažu da je realnost praznina, oni pod tim podrazumevaju da je ona ispražnjena od granica. Time ne misle da svi entiteti jednostavno prhnu u vazduh i nestanu, ostavljajući za sobom

čist vakuum ništenosti, jednu nerazloženu monističku kašu. Govoreći o Praznini, D.T. Suzuki kaže da "budizam ne poriče svet mnoštva; planine su i dalje tu, trešnje su u punom cvatu, mesec blista u jesenjoj noći; ali istovremeno one su više nego pojedinačne stvari, one nam saopštavaju jednu dublju poruku, a to je da ih shvatimo u relaciji sa onim što nisu."

Suština je u tome da, kada svet posmatramo kao da je bez granica, sve stvari i doga|aje - baš kao i sve suprotnosti - tada vidimo kao uzajamno zavisne i prožimajuće. Baš kao što je zadovoljstvo u odnosu sa bolom, dobro sa zlom a život sa smrću, tako su  sve  stvari  "  u odnosu sa onim što nisu."

Za većinu nas ovo je teško shvatljivo, jer smo još  uvek  toliko snažno opčinjeni čarolijom Adamovog prvobitnog greha, i prijanja-mo za granice kao da se radi o pitanju života. Me|utim, suština uvida  da  je realnost bez granica veoma je jednostavna. Upravo njena jednostavnost je čini tako teško uočljivom. Uzmite, na primer, vaše sopstveno vidno polje. Dok vaše oko skenira  prirodu, da li je ono ikada u stanju da vidi jednu jedinu, usamljenu i zasebnu stvar? Da li je ono ikada video jedno drvo, jedan talas, jednu pticu? Ili je umesto toga videlo kaleidoskopski tok svakovrsnih  i  me|usobno  ispreple-tanih  šara  i tkanja, drveta sa nebom sa travom sa zemljom, ili talasa sa peskom sa stenama sa nebom i oblacima...

čak i sada, dok čitate redove u ovoj knjizi,  ako  pažljivo  obratite pažnju na vaše vidno polje u celini, opazićete  da  vaše  oko  ne  opaža samo jednu po jednu reč. Vaše oko vidi, mada ne može da ih pročita, sve reci na ovoj strani, a uz to i ponešto u pozadini, možda vaše ruke i dlanove i podlaktice, krilo, sto, delove sobe itd.

U vašoj neposrednoj svesti, dakle, ne postoje zasebne stvari i nema granica. Vi zapravo nikada ne vidite jedan izolovan entitet, već  uvek bogato izatkano polje. Takva je priroda vaše neposredne realnosti, ona je u potpunosti lišena granica.

Ipak, prividne granice možete mentalno da nametnete vašem polju svesti. Možete da izdvojite samo jedan deo tog polja  usred-sre|ujući pažnju na nekoliko istaknutih tačaka, kao što je "jedno" drvo, "jedan" talas, "jedna" ptica ida se onda pretvara te da ste svesni  samo tog jednog objekta namerno isključujući ostatak polja svesti. Možete da se koncentrišete, što znači da uvodite granicu u svest. Vi, isto tako, možete da se usredsredite samo na ove reci i da se pretvarate da ne opažate ništa drugo u vašem polju svesti.

Ovo je krajnje koristan, i svakako neophodan trik, ali  vas  može skupo koštati. činjenica da se možete koncentrisati i posvetiti se "jednoj zasebnoj stvari" stvara privid da je i sama realnost sastavljena od mnoštva ovih "zasebnih stvari", mada su zasebne  stvari  zapravo samo propratni proizvod vašeg nametanja granica polju svesti. Ako je jedino oru|e koje imate čekić, onda ćete u svemu vide ti ekser. Ali istina je da vi nikada ne vidite granice, samo ih stvarate. Vi ne vidite zasebne stvari, vi ih izmišljate. Do problema dolazi čim ove umotvorine pobrkate sa stvarnošću, jer onda stvaran svet izgleda razjedinjeno i nepovezano, a primalno osećanje otu|enosti preplavljuje svest.

Tako kada istočnjački mudrac kaže da su sve stvari praznina, ili da nisu dvojne, ili da se sve stvari uzajamno prožimaju, on ne misli  da porekne različitost, da pre|e preko individualnosti, da svet nazove homogenom masom. Svet sadrži sve vrste obrisa, površina i linija, isprepletenih u bezgraničnom polju. Posmatrajte to ovako: vaša ruka se nesumnjivo razlikuje od vaše glave, glava se razlikuje od stopala, a stopalo se razlikuje od ušiju. Ipak, mi bez problema prepoznajemo da su to sve delovi jednog tela i, prema tome, vaše telo postoji kroz sve različite delove. Sve-u-jednom i jedno-u-svemu. Shodno tome, u teritoriji bez granica, sve stvari i doga|aji su podjednako delovi jednog tela, darmakaje, mističnog tela Hrista, univerzalnog polja Bramana, organskog obrasca Tao-a. Svaki fizičar će vam reći da su svi objekti u kosmosu naprosto različiti oblici jedne jedine energije - a da li tu energiju nazivamo, " Brahman", " Tao"," Bog" ili jednostavno "Energija" meni izgleda potpuno nebitno

U poslednja dva poglavlja - sudeći po nedavnim  otkrićima  savre- mene nauke i drevnoj mudrosti Istoka - videli smo da realnost nema granica. Svaka granica koju ste ikada zamislili samo je puko parče univerzalnog kaputa bez šavova, te su tako sve granice puke iluzije jer stvaraju zasebnost (i na kraju konflikt) tamo gde je nema. Granice izme|u suprotnosti, kao i granice izme|u stvari i doga|aja,  su  tako|e  obmana, samo još dublja.

Me|utim, za Istok, realnost bez-graničnosti nikada nije bila samo teorijsko ili filozofsko pitanje. To nikada nije bilo nešto što treba razraditi na školskoj tabli ili proveriti u laboratoriji, koliko god da su ovakvi poduhvati važni. Bezgraničnost je pre tema koja spada u svakodnevni, konkretan život. Jer ljudi uvek nastoje da ograniče svoje

živote,  svoja  iskustva,  svoje  realnosti.  A,  na  žalost,  svaka  granična

linija je borbena linija. Tako je jedini cilj istočnjačkih (i ezoteričnih zapadnjačkih) puteva osloba|enja, ukidanje granica i osloba|anje od konflikata i komplikacija koje one sa sobom nose. Ovi metodi  ne nastoje da rese bitku ratnim strategijama, jer bi to bilo nemoguće kao i ispiranje krvi krvlju. Umesto toga, oni jednostavno ukazuju na iluzornu prirodu granica zbog kojih je bitka i zametnuta. Na taj način bitka se ne stvara, već rastvara.

Prema tome, otkriće da je realnost bez-granična, je otkriće da su svi

konflikti iluzorni. Ovo konačno razumevanje naziva se nirvana, mokša, oslobo|enje, izbavljenje, prosvetljenjc, šatori - sloboda od parova, od opčinjavajuće zasebnosti, od okova iluzornih granica. A sa takvim razumevanjem, spremni smo da istražimo onu  bez-gra-ničnu  svest,  za koju smo usvojili naziv "jedinstvena svest".