Poglavlje   39.

Tereza Nojman, katolička stigmatičarka

“Vrati se u Indiju. Strpljivo sam te čekao petnaest godina. Uskoro ću napustiti  telo  i  otići  ću  u  carstvo  svetla.  Jogananda,  dođi!”

Šri Juktešvarov glas iznenada je zazvučao u  mom  duhu  dok  sam meditirajući  sedeo  u  Mount  Vashingtonu.  Prešavši  za  treptaj  oka  hiljade   milja, poruka  je  kao  munja  udarila  u  moje  biće.

Petnaest godina! Da, tačno je, jer je sada 1935. Petnaest  godina  sam proveo šireći učenje svog gurua u Americi. Sada me zove da se vratim. Tog popodneva pripovedao sam svoj doživljaj gospodinu Jamesu J. Lynnu. (On je svakodnevno vežbajući krija jogu toliko napredovao, da ga zovem “Sveti Lynn”, sećajući se Babađijevog proročanstva da će i  u  Zapadnim  zemljama,  sledeći  put joge,  ljudi  pronaći  Boga.)

Ovaj  učenik  i  još  nekoliko  drugih  velikodušno  su  insistirali  na  tome  da

mi plate put. Pošto je tako finansijski problem rešen, počeo sam sa pripremama da preko Evrope  otplovim u Indiju.  Marta  1935. godine prijavio sam Društvo  za samospoznaju u državi Kaliforniji kao neprofitabilnu organizaciju. Toj obrazovnoj ustanovi idu sve donacije kao i prihod od prodaje mojih knjiga, časopisa, dopisnih tečajeva, školarine itd.

“Vratiću se”, obećao sam svojim učenicima. “Nikad neću zaborviti svoju Ameriku.” Na oproštajnom banketu koji  su  mi  prijatelji  priredili  u  Los Angelesu, dugo sam posmatrao njihova lica  i  zahvalno  sam  mislio:  “Gospode, onaj koji je Tebe spoznao kao jedinog davaoca, uvek će među smrtnicima naći prijatelje.”

Iz  Njujorka  sam  9.  juna  1935.277     krenuo  brodom  Evropa.  Pratila  su  me

dva učenika: moj sekretar, gospodin C. Richard Wright, i starija gospođa iz Cincinnatija, gospođica Ettie Bletch. Uživali smo u  mirnom  okeanu  toliko suprotnom od užurbanosti proteklih sedmica.  No,  našoj  dokolici  brzo  je  došao kraj  -  brzina  modernih brodova  ima  i svojih loših strana!

Kao i svaka grupa radoznalih turista, prvi dan u Londonu proveli smo u površnom razgledanju grada.  Sutradan  sam  pozvan  da  govorim  pred  velikim skupom  u  Caxton  Hallu,  na  kojem  me  je  londonskoj  publici  predstavio   ser Francis  Younghusband.

Naše  društvo  provelo  je  prijatan  dan  u  gostima  kod  Sir  Harrya  Laudera,

na njegovom imanju u Škotskoj. Ubrzo zatim prešli smo engleskim kanalom na kontinent,  jer  sam  želeo  da  odem  na  jedno  posebno  hodočašće  u   Bavarsku. Osećao sam da će  mi  to  biti  jedina  prilika  da  posetim  veliku  katoličku mističarku  Terezu  Neumann  iz  Konnersreutha.

Pre mnogo godina pročitao sam o njoj zapanjujući članak.  Tamo  sam našao sledeće podatke:

1.      Tereza je rođena na veliki petak 1898. godine. Kada joj je bilo 20 godina povređena  je  u  teškoj  nesreći.  Nakon  toga  je  oslepela  i  ostala  paralizovana.

2.      Molila se sv. Tereziji od Lisieuxa,  “malom cvetiću”  i  čudom  je  1923.  godine opet progledala. Kasnije je isto tako iznenada i prohodala.

220       Tačan  datum  navodim  zahvaljujući  činjenici  da  je  moj  sekretar,  gospodin  Wright,  vodio dnevnik putovanja.

3.      Od 1923. godine na ovamo, Tereza se  potpuno  odrekla  svake  hrane  i  pića, osim  male  posvećene  hostije  koju  guta  jednom  dnevno.

4.      Stigme ili svete Hristove rane pojavile su se 1926. godine na Terezinoj glavi, grudima, rukama i stopalima. Od tada svakog petka  u  sedmici  prolazi  Hristovu muku  doživljavaući  patnje  (zabeležene  u  istoriji)  na  svom  telu.

5.      Iako govori samo nemački, Tereza petkom u transu izgovara  rečenice  na jeziku koji su naučnici identifikovali kao  drevni  aramejski.  U  određenim trenucima svoje vizije govori hebrejski ili grčki.

6.      Uz  crkveni  zahtev,  Tereza  je  nekoliko  puta  bila  na  naučnom   posmatranju.

Dr. Fritz Gerlick,  izdavač  nemačkih  protestantskih  novina,  otišao  je  u Konnersreuth da “raskrinka katoličku laž”, ali je na kraju s poštovanjem napisao Terezinu   biografiju.

Bilo na Istoku ili Zapadu, s nestrpljenjem sam iščekivao da  sretnem sveca. Radovao sam se kada je  16.  jula  naše  društvo  doputovalo  u  starinsko selo Konnersreuth. Bavarski seljaci živo su se interesovali za naš Ford (koji smo dovezli iz Amerike) i odabrano društvo u njemu -  mladog  čoveka  Amerikanca, stariju gospođu i tamnoputog istočnjaka dugačke kose ispod okovratnika kaputa.

Terezina kućica, čista i uredna, sa rascvetalim geranijumima oko primitivnog studenca, bila je, na žalost, zatvorena.

Komšije,  pa  čak  ni  seoski  pismonoša  koji  se  tamo  našao,  nisu  mogli  da

nam daju  nikakve  informacije.  Počela  je  da  pada  kiša.  Moje  društvo  predložilo je da odemo.

“Ne,”  rekao  sam  tvrdoglavo,  “ostaću  dok  ne  saznam  gde  ću  naći  Terezu.” Dva   sata   kasnije   još   smo   sedeli   u   kolima,   a   kiša   je   sipila.   “Gospode,

zašto  si  me  doveo  ovamo  kad  je  ona  nestala  bez  traga”,  požalio  sam  se.

Kraj našeg automobila zaustavio se čovek i na engleskom jeziku ponudio nam pomoć. “Ne znam sigurno gde je  Tereza  sada,  ali  ona  često  odlazi  do kuće profesora Vutza  koji  predaje  u  školi  u  Eichstattu,  osamdeset  milja odavde”, rekao je.

Sledećeg  jutra  naše  društvo  se  odvezlo  u  tiho  selo  Eichstatt,  uskih  ulica

pokrivenih kaldrmom. Dr Vutz nas je ljubazno dočekao: “Da, Tereza je ovde.” Poručio joj je da su došli  posetioci.  Glasnik  se  ubrzo  vratio  sa  njenim odgovorom.

“Iako me je biskup zamolio da nikoga ne primam bez njegove  dozvole, primiću  Božijeg  čoveka  iz  Indije.”

Duboko dirnut njenim rečima pošao sam za  dr  Vutzom  uz  stepenice  u sobu za primanje.  Tereza  je  odmah  došla  zračeći  aurom  mira  i  radosti.  Imala  je na sebi crnu haljinu i besprekorno čistu belu maramu  na  glavi.  Iako  joj  je  u  to vreme bilo trideset i sedam godina, izgledala je  mnogo  mlađa,  sveža  i  dražesna poput deteta. Zdrava, dobro građena, ružičastih obraza  i  vesela,  svetica  koja  ne jede!

Pozdravila me je blagim stiskom ruke.  Oboje  smo  sijali  i  razumeli  se  bez reči,  jer  je  svako  od  nas  znao  da  onaj  drugi  voli  Boga.

Dr  Vutz  se  ljubazno  ponudio  da  nam  bude  tumač.  Dok  smo  sedali, primetio  sam  da  me  Tereza  posmatra  s  naivnom  radoznalošću  -  očigledno  da  su u  Bavarskoj  Hindusi  retki.

“Zar ništa ne jedete?” Želeo sam da čujem odgovor iz njenih usta. “Ništa, osim hostije, svakog jutra  u šest sati.”

“Kolika  je  hostija?”

“Tanka  je  kao  papir,  veličine   novčića.   Uzimam   je   kao   sakrament.   Ako nije  posvećena,  ne  mogu  da  je  progutam.”

“Sigurno niste punih dvanaest godina  živeli  samo  od  jedne  hostije dnevno?”

“Živim od Božijeg svetla.” Kakav jednostavan odgovor, kako ajnštajnovski! “Vidim  da  razumete  da  vam  energija  pritiče  u  telo  iz  etera,  sa  sunca  i

iz  vazduha.”

Licem  joj  se  razlio  osmeh.

“Tako  se  radujem  što  vidim  da  razumete  kako  živim.”

“Vaš  sveti  život  svakodnevno  dokazuje  istinu  koju  je  Hrist  izrekao:  “Ne

živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.”278 Opet se obradovala mom objašnjenju.

“Zaista je tako.  Jedan  od  razloga  zašto  sam  danas  ovde  na  zemlji  jeste da dokažem da čovek može živeti od nevidljivog  Božijeg svetla, a ne  samo od hrane.”

“Možete li da naučite druge da žive  bez  hrane?”  Učinilo  mi  se  da  ju  je moje  pitanje  malo  potreslo.  “Ne  mogu,  Bog  to  ne  želi.”

Kada mi je pogled pao na njene snažne graciozne ruke, Tereza mi je pokazala četvrtastu, sveže zaraslu ranu na svojoj nadlanici. Na dlanovima mi je pokazala manju ranu u obliku polumeseca, takođe sveže zaraslu. Obe rane prolazile su kroz celu ruku. Pogled na njih izazvao je u meni jasno sećanje na velike četvrtaste gvozdene eksere s vrhovima u  obliku  polumeseca,  koji  se  još uvek upotrebljavaju na Istoku, ali se ne mogu setiti da sam ih ikada  video  na Zapadu.

Svetica mi je ponešto  ispričala  o  svojim  sedmičnim  ekstazama.  “Celu Hristovu  muku  posmatram  kao  bespomoćni  gledalac.”

“Svake sedmice, od četvrtka u ponoć do  petka  u  jedan  sat  posle  podne, rane joj se otvaraju i krvare. Izgubi  deset  funti  od  svoje  sto  dvadeset  i  jedne funte uobičajene težine. Iako Tereza duboko saosećajući neizrecivo pati,  ipak  se raduje  tom  viđenju  Gospoda  svake  sedmice.

Odmah sam razumeo da je  Bog  njenim  neobičnim  životom  hteo  da  uveri sve  hrišćane  u  istorijsku  autentičnost  Isusovog  života  i  razapinjanja  na  krst,  kao

što  je  to  zapisano  u  Novom  zavetu,  i  da  je  na  dramatičan  način  hteo  da pokaže večnu vezu između učitelja iz Galileje i njegovih poklonika.

Dr.  Vutz  je  ispričao  neke  svoje  doživljaje  sa  sveticom.

“Nekoliko nas, uključujući Terezu, često danima putujemo Nemačkom i razgledamo je. Dok mi jedemo  tri  puta  dnevno,  Tereza  ne  jede  ništa.  Sveža  je kao ruža i  neumorna  kad  nas  savlada  umor.  Kada  ogladnimo  tražimo  gostionice uz  puteve,  a  ona  se  veselo  smeje.”

Profesor je dodao nekoliko zanimljivih podataka: “Pošto Tereza ne uzima hranu, želudac joj se stisnuo. Nema nikakvih izlučevina, ali znojne žljezde joj funkcionišu.  Koža  joj  je  uvek  meka i  čvrsta.”

221        Matej  4,4.  Čovekova  telesna  baterija  ne  održava  se  samo  hranom  (hlebom)   nego   i vibracijama   kosmičke   energije   (rečju).   Nevidljiva   sila   utiče   kroz   vrata   medulle   oblongate.   Taj

šesti telesni centar smešten je u zadnjem delu vrata, iznad pet spinalnih čakri (na  sanskrtu “točkova” ili središta iz kojih zrači energija). Medulla  je  glavni  ulaz  univerzalne  životne  sile (aum) i direktno je povezana s čovekovom snagom volje  koncentrisanom  u  sedmom  centru, trećem oku između obrva (centru Hristove svesti ili kutasthe). Kosmička energija  se  zatim skladišti u mozgu kao rezervoaru beskrajnih mogućnosti, koji  se  u  Vedama  često  opisuje  kao “lotos sa hiljadu latica”. Kada se autori Biblije pozivaju na  “Reč”  ili  na  “Amen”  ili  na  “Svetog Duha”, oni uvek  misle  na  aum,  nevidljivu  životnu  silu  koja  održava  sve  stvoreno.  “Ili  ne  znate da su telesa vaša crkva svetoga Duha koji živi u vama, kojega imate od Boga, i niste svoji?” I Korinćanima  6,  19.

Kada smo se  oprašatali,  izrazio  sam  želju  da  prisustvujem  Terezinoj ekstazi.

“Da, dođite, molim vas, sledećeg  petka  u  Konnersreuth”,  rekla  je ljubazno. “Biskup će vam dati dozvolu. Veoma sam srećna što ste došli  da  me posetite  u  Eichstatt.”

Tereza se s nama nekoliko puta nežno rukovala  i  ispratila  nas  je  do vrata. Gospodin Wright je uključio radio u automobilu. Svetica ga je pažljivo pregledala oduševljeno se smejući. Skupila se velika grupa mladih, pa se Tereza povukla u kuću. Ugledali smo je na prozoru, kroz koji  je  virila  kao  dete, mašući  nam.

Sledećeg dana smo iz razgovora sa dva Terezina brata saznali da svetica spava  noću samo  jedan ili  dva  sata.  Uprkos mnogobrojnim  ranama  na  telu radi i puna je energije. Voli ptice, brine o  ribama  u  akvarijumu,  i  često  radi  u svojoj bašti. Dobija velik broj  pisama.  Pobožni  vernici  pišu  joj  želeći  da  se  za njih moli i  da  im  udeli  blagoslov.  Mnogobrojne  tragaoce  za  istinom  izlečila  je od  teških  bolesti.

Njen brat Ferdinand, star oko dvadeset i tri godine, objasnio nam  je  da Tereza  ima  moć  da  moleći  se,  na  sopstvenom  telu  odboluje  bolest  drugog

čoveka. Počela je da se uzdržava  od  hrane  u  vreme  kada  se  molila  da  bolest grla od koje je bolovao mladić iz njenog okruga, koji  se  upravo  spremao  da  se zaredi,  bude  prenesena  na  njeno  vlastito  grlo.

U četvrtak posle podne naše društvo se odvezlo u kuću biskupa  koji  je pomalo iznenađeno gledao moje bujne uvojke. Odmah je napisao potrebnu dozvolu za koju nije tražena nikakva taksa.279

Stigli smo u Konnersreuth  u  petak  ujutro,  oko  pola  deset.  Primetio  sam da je deo krova  Terezine  kuće  prekriven  staklom  da  bi  imala  dovoljno  svetla. Bili smo veseli kada smo videli da vrata više nisu zatvorena, već da su gostoljubivo širom otvorena. U redu od oko dvadeset posetilaca koji su svi imali dozvole, bilo je i takvih koji su došli izdaleka da vide mistični trans.

U  profesorovoj  kući  Tereza  je  položila  prvi  test  tako  što  je  intuitivno

shvatila da  želim  da  je  vidim  iz   duhovnih  razloga,  a  ne  zato  da  zadovoljim prolaznu radoznalost. Moj drugi test sastojao se u tome  da  sam  ušao  u  stanje transa pre  nego  što  sam  se  popeo  u  njenu  sobu,  da  bih  s  njom  bio  u telepatskoj  i  televizijskoj  vezi.  Ušao  sam  u  njenu  sobu  punu  posetilaca.

U svojoj beloj haljini ležala je na postelji. Zastao sam na pragu, a gospodin Wright me je pratio, potresen neobičnim i jezivim prizorom.

Tanak  mlaz  krvi  curio  je  bez  prestanka  iz  Terezinih  donjih  očnih  kapaka u širini od oko dva i po cantimetra. Pogled joj je bio usmeren prema gore na spiritualno oko nasred  čela.  Marama  oko  glave  bila  je  natopljena  krvlju  iz  rana od trnove krune. Na beloj haljini  u  predelu  srca  bila  je  velika  crvena  mrlja  od rane  sa  strane,  koju   je   Hristovom   telu,   kao   poslednje   poniženje,   zadalo vojnikovo   koplje.

Terezine ruke bile su ispružene majčinskim molećivim pokretom. Izraz lica joj je bio izmučen i božanski. Izgledala je tanja, izmenjena ne samo fizički nego i na  neki  suptilniji  način.  Mrmljajući  reči  na  stranom  jeziku,  drhtavim  usnama je govorila ljudima koje je gledala svojim unutrašnjim okom.

Pošto  sam  bio  s  njom  duhovno   usklađen,   počeo   sam   da  viđam  prizore koje   je   ona   videla.   Posmatrala   je   Hrista   kako   nosi   daske   za   krst,   među

222      Dozvola  nije  bila  potrebna  do  1934.  Godine,  kada je  Hitler  zahtevao  da  prestanu  hodočašća petkom, koja  su  privlačila hiljade  ljudi.

mnoštvom  koje  je  urlalo.280    Tereza  je  iznenada,  užasnuta  podigla  glavu:  Gospod je  pao  pod  teškim  teretom.

Vizija  je  nestala.  Iscrpljena  gorućim  milosrđem,  Tereza  se  spustila  na jastuk. U tom trenutku čuo sam iza sebe  glasan  udarac.  Kada  sam  se  okrenuo video sam da dva čoveka iznose nečije telo. No, pošto sam dolazio iz dubokog nadsvesnog stanja, nisam ga odmah prepoznao.  Opet  sam  pogledao  Terezino lice, mrtvački bledo, pod potočićima krvi,  ali  sad  mirno,  zračilo  je  čistotom  i svetošću. Okrenuo sam se i ugledao gospodina Wrighta kako stoji  s  rukom  na obrazu  iz  kojeg  je  kapljala  krv.

“Dick,  da  li  si  ti to pao?”  zapitao  sam  zabrinuto. “Da, onesvestio sam se od zastrašujućeg prizora.”

“Dakle,” rekao sam  mu  tešeći  ga,  “ipak  si  hrabar  kada  si  se  vratio  da ga  opet  gledaš.”

Setivši se hodočasnika koji su stpljivo čekali, gospodin Wright i ja u sebi smo se oprostili od Tereze i napustili njenu svetu prisutnost.

Sledeći dan  naše društvo je krenulo prema jugu  zahvalno što ne zavisi o vozovima, nego može da zaustavi Ford gde god poželi. Uživali smo u  svakom trenutku putovanja kroz Nemačku, Holandiju, Francusku i  Švajcarske  Alpe.  U Italiji smo posetili Assisi u čast apostola poniznosti sv. Franje.281 Putovanje Evropom završili smo u Grčkoj, gde smo pogledali hramove  Atine  i  videli zatvor u  kome je plemeniti Sokrat282 popio otrov. Svuda smo  se  divili  umeću s kojom su stari Grci uklesali u alabaster svoja maštanja.

Preplovili smo sunčani Mediteran i iskrcali se u Palestini. Putujući  dan  za danom po Svetoj zemlji, uverio sam se više nego ikad u vrednost hodočašća. Osetljivo  srce  oseća  kako  Hristov  duh   prožima   celu   Palestinu.   S   poštovanjem sam uz Njega hodao u Betlehemu,  Getsemaniji,  Golgoti,  Maslinskoj  gori,  te  uz reku  Jordan  i  Galilejsko  more.

Naše društvo posetilo je jasle  gde  se  rodio  Isus,  Josipovu  tesarsku radionicu, Lazarov grob,  kuću  Marije  i  Marte,  i  dvoranu  u  kojoj  se  održala Poslednja večera. Prizor za prizorom, pred mojim očima se odigravala  božanska drama  koju  je  Hrist  odigrao  za  buduće  generacije.

Zatim dalje u Egipat i moderni Kairo s drevnim piramidama, pa potom brodom  niz  Crveno  more  i  preko  širokog  Arapskog  mora  -  u  Indiju!

223       Pre mog dolaska Tereza je već imala viziju poslednjih dana  Hristovog  života.  Njen  trans obično počinje s događanjima koji su pratili Poslednju  večeru,  a  vizije  završavaju  Hristovom smrću na krstu ili njegovim polaganjem u grob.

224       Kao i Tereza  Neumann,  i  sv.  Franjo  (1182-1226)  je  na  telu  nosio  “blagoslovljene   stigme”.

Među  ostalim  hrišćanskim  stigmatičarima  su  i  blažena  Stefanija  Quinzani  (1457-1530)  i  sv. Katarina od Ricca (1522-1590).

Među poznatim hrišćanima koji su  godinama  živeli  bez  hrane,  a  ujedno  su  bili  i stigmatičari: sv. Lidvina od Schiedama, blažena Elizabeta  iz  Renta,  sv.  Katarina  Sijenska, Donovica Lazarri, blažena Angela iz Fologna i Loise Lateau  koja  je  živela  u  XIX  veku.  Sv. Nikola iz Fluea (brat Klaus, pustinjak čija je strastvena molba za jedinstvo spasila švajcarsku konfederaciju na saboru u Stansu) nije jeo dvadesetak godina.

225       Odlomak iz Euzebija  opisuje  zanimljiv  susret  između  Sokrata  i  nekog  hinduskog   mudraca:

“Aristoksen, muzičar, pripoveda ovu pripovest o Indijcima. Jedan od tih ljudi  sreo  je  u  Ateni Sokrata i upitao ga koji je doseg njegove filozofije. “Istraživanje  ljudskih  pojava”,  odgovorio  je Sokrat, a Indijac je na to prasnuo u smeh. “Kako čovek može istraživati ljudske pojave ako ne poznaje božanske,” rekao je. Grčki ideal koji odjekuje kroz filizofiju  Zapada  glasi:  “Spoznaj samog sebe.” Hindus bi rekao: “Spoznaj svoje Jastvo”. U očima Indijaca ne vredi čuvena Descartesova  izreka:  “Mislim,  dakle  jesam.”  Sposobnost  rasuđivanja  ne  može  rasvetliti  istinsko

čovekovo biće. Ljudski duh, kao i pojavni  svet  koji  on  spoznaje,  u  stalnoj  je  promeni  i  ne može shvatiti onu najvišu istinu. Najviši cilj nije  u  tome  da  se  zadovolji  intelekt.  Onaj  ko  traži Boga, istinski voli samo nepromenljivu istinu (vidyu), sve ostalo je avidya, ili relativno znanje.

Thereza Nojman.  

 Dva  brata  Tereze  Nojman

Stojim sa njima u Konnersreuth-u, Bavarska

Čudesna katolička stigmatičarka koja me je nadahnula da pođem na hodočašće u Konersrojt u Bavarskoj 1935. godine.