IX

TERAPIJSKA  VREDNOST  ABREAGOVANJA

U svojoj raspravi o radu Vilijama Brauna (Wil- liam Brown) The Revival of Emotional Memories and Its Therapeutic Value, Vilijem Mek Dugal (William McDougall) izneo je nekoliko važnih mišljenja, na koja bih ovde hteo da ukazem. Zbog neuroza,  koje su se javile posle prvog svetskog rata sa svojom bitno traumatskom genezom, ponovo je postalo aktuelno pitanje traumatske teorije neuroza, koje je, razum­ ljivo u godinama pre prvog svetskog rata bilo u po­ zadini naučnih diskusija.

Tvorci ove teorije bili su Brojer i Frojd. Frojd je preduzeo temeljno ispitivanje neuroza i ubrzo je do­ šao do shvatanja koja su bolje odgovarala njihovom stvarnom poreklu, jer kod  većine  običnih  neuroza ne može se utvrditi nikakav traumatski uzrok.

Kako bi se održala teza da je neuroza uzrokovana nekom traumom, ističu se nevažna, sekundarna zbi­ vanja. Ukoliko ovi traumatski sadržaji ne počivaju samo na lekarevoj fantaziji ili predusretljivosti pa­ cijenta, oni predstavljaju sekundarne pojave,  koje proističu iz stava koji se već sam može označiti kao neurotski. Po pravilu neuroza je patološki jednostra­

ni   Prevod  predavanja  »The  Therapeutic  Value  of  Abre-

actions«,  koje  je  izašlo  u  British  Journal  of  Psychology,  (Lon­

don,  1921, I, S.  13—22). Kasnije je revidirano i publikovano u   Contributions   to   Analytical   Psychology   (London   and   New

York, 1928).

ni razvitak ličnosti, čiji se jedva primetni počeci mogu pratiti do u najranije detinjstvo. Ako bi se htelo sa izvesnošću govoriti o stvarnom početku neuroze, onda bi to predstavljalo vrlo proizvoljnu procenu.

Bilo bi skoro opravdanije tražiti determinirajuće uzroke u prenatalnom stadijumu pacijenta a time razmotriti psihičku i fizičku dispoziciju roditelja u vreme začeća i trudnoće, nego neki trenutak u paci­ jentovom životu proizvoljno okrivljavati za nastaja­ nje neuroze.

Jasno je da kod ovog pitanja čoveka ne srne isuviše impresionirati javljanje simptoma, čak i kada pacijent i njegova porodica izbijanje neuroze izjed­ načavaju sa pojavom simptoma. Temeljnije istraži­ vanje sa velikom verovatnoćom će pokazati da je već dugo pre pojave kliničkih simptoma postojala bolesna tendencija.

Ova specijalistima već dugo poznata činjenica dovela je dotle da je traumatska teorija dospela nešto u pozadinu, sve do trenutka kada je, kao posledica rata, naišla prava poplava traumatski uslovljenih ne­ uroza.

Ako izdvojimo mnogobrojne ratne neuroze, kod kojih je trauma — žestoki šok — pogodila neurotski predistorijat, onda ostaje ne mali broj slučajeva kod kojih nije mogla biti utvrđena neurotska dispozicija ili je ova bila beznačajna, tako da bi neuroza jedva izbila bez traume. Ovde je trauma više nego samo po­ kretački momenat; ona je uzrok u smislu causa effi- ciens, pre svega ako se kao bitan faktor uzme u obzir posebna psihička atmosfera bojnog polja.

Ovi slučajevi stavljaju nas pred nov terapijski problem, koji izgleda da opravdava obnavljanje pr­ vobitne Brojerove i Frojdove metode i njihove osnov­ ne teorije; jer trauma je u ovom slučaju ili jedini određeni snažan potres ili kompleks ideja i emocija, koji se može uporediti sa psihičkom ozledom. Sve što počiva na kompleksu, pa ma kako neznatno, razbuk­ tava izvanredno žestoku reakciju, pravu pravcatu provalu osećanja. Stoga bi se trauma mogla pred­ staviti  kao  kompleks  od  intenzivnog  emocionalnog

376

naboja; a kako pri površnom posmatranju ovaj kraj­ nje dejstveni naboj izgleda kao patološki uzrok po­ remećaja, razumljivo je  da se čovek zalaže za tera­ piju koja omogućuje potpuno pražnjenje. Ovakvo shvatanje je jednostavno i logično i na izgled se slaže sa činjenicom da abreagovanje — tj. dramatično po­ navljanje traumatskog momenta, afektivna rekapitu­ lacija u budnom stanju, ili hipnozi — često ima leko­ vito dejstvo. Kao što je poznato čovek ima potrebu da jake doživljaje stalno iznova i iznova prepričava, sve dok ne izgube svoju afektivnu vrednost. »Ono čega je srce puno, to prelazi u reč« kaže poslovica. Kroz pričanje postepeno slabi afektivnost traumat­ skog doživljaja i time gubi i ometajući uticaj.

Ali, na žalost, ovo na izgled tako jasno i jedno­ stavno shvatanje odgovara stvarnosti isto onako malo kao i druga, isto tako jednostavna ali pogrešna obja­ šnjenja — kao što s pravom naglašava Mek Dugal. Shvatanja ove vrste često se žestoko, čak fanatično zastupaju, kao, da se radi o dogmi, pošto se ne mogu potvrditi iskustvenim činjenicama. Dakle Mek Dugal s pravom ukazuje da je abreagovanje u velikom bro­ ju  slučajeva  ne  samo  uzaludno,  nego  čak  i  štetno.

Nasuprot ovome može se izneti da metoda abre- agovanja nikada nije polagala pravo da je univer­ zalno sredstvo, i da kod svake metode ima slučajeva koji joj  ne odgovaraju.

Uz ovo želeo bih da dodam da brižljivo ispiti­ vanje upravo refraktornih slučajeva daje najbolje objašnjenje neke metode ili teorije; jer u neuspesima se najbolje pokazuju slabosti neke teorije. Time se, naravno, ne dovodi u pitanje niti vrednost niti oprav­ danost metode, a ipak takva ispitivanja mogu dovesti do korekture teorije a time — posredno — i do ko­ rekture metode.

Kada Mek Dugal naglašava da glavni faktor ne­ uroze nije napetost prouzrokovana afektima, već di- socijacija psihe i da se, shodno tome, terapijski pro­ blem ne sastoji u prvoj liniji od abreagovanja već od uklanjanja disocijacija, onda je tom tvrdnjom pogo­ dio suštinu.  Ovaj  argument  dovodi  našu  diskusiju

dalje utoliko što se slaže sa iskustvom da traumatski kompleks dovodi do disocijacije psihe. Kompleks ne podleže kontroli volje, već poseduje psihičku auto­ nomiju.

-— - Autonomija se sastoji u tome što se kompleks manifestuje nezavisno od volje i čak se može pojaviti u direktnoj suprotnosti prema svesnim tendencijama. Kompleks se tiranski nameće svesti. Izbijanje afekta je istovetno totalnom napadu na ličnost, individuu kao da je napala neka divlja životinja ili neprijatelj. Primetio sam da se tipični, traumatski afekat u snu često predstavlja kao divlja i opasna životinja — iz­ vrsna ilustracija njegove autonomne prirode, kada je afekat otcepljen od svesti.

P ^S a  ovog  stanovišta  abreagovanje  se  pojavljuje  u

/sasvim drugačijem svetlu,  naime, kao pokušaj  da se ponovo integriše autonomni kompleks,  tj. da se po­ stepeno kao sastavni deo pridoda i inkorporira u svest, budući da se traumatska situacija ponovno doživljava jednom ili više puta.

Ali sumnjam da je stvar stvarno tako jednostavna kao što izgleda, tako da se postavlja pitanje da li ovaj proces ne prate još neki drugi bitni i značajni faktori. Naime, mora se naglasiti da samo čisto ponavljanje iskustva nema terapijskog dejstva, ono se mora po­ navljati u prisustvu lekara.

Da je terapijsko dejstvo zavisno jedino od ponav­ ljanja doživljaja, onda bi pacijent mogao sasvim sam da sprovede abreagovanje, tako reći kao neku vrstu vežbe. Njemu ne bi bila potrebna nikakva ljudska prisutnost da prima njegov afekat. Ali zahvat lekara je apsolutno neophodan, i jasno je bez daljnjega šta znači pacijentu kada može da svoj doživljaj poveri saosećanju i punom razumevanju ovoga. Njegova svest nalazi u lekaru moralni oslonac protiv afekta traumatskog kompleksa, koga inače nije kadar da savlada. On više nije sam u borbi protiv ovih elemen­ tarnih sila, već čovek kome on poklanja  poverenje stoji uz njega i tako  mu  daje  moralnu snagu,  koja mu je potrebna da savlada tiraniju nekontrolisanih emocija.  Na ovaj  način jača  njegova svest,  sve  dok

378

ne uspe da integriše kompleks i konačno ovlada afek­ tom. Ovaj apsolutno neophodan uticaj od strane le­ kara  možda  se  može  nazvati  sugestijom.

Meni, međutim, izgleda da je to pre ljudsko in- teresovanje i lična spremnost za zalaganjem. Pri tom se ne radi o određenoj metodi; to su moralni kvaliteti koji su od najvećeg značaja ne samo u slučaju abre- agovanja, već i u svim psihoterapijskim metodama. Neurotska disocijacija može pri ponavljanju traumat­ skog momenta da se otkloni tek onda, kada je svesna ličnost pacijenta kroz vezu sa lekarem ojačala toliko da pacijent može da autonomni kompleks svesno pot- čini kontroli svoje volje.

Samo pod ovim uslovima abreagovanje ima te­ rapijsko dejstvo; ipak ovo dejstvo ne zavisi samo od pražnjenja afektivnog napona, već, kako je pokazao Mek Dugal, znatno više od toga da li je efikasno tre­ tiran rascep svesti. Tako se slučajevi, kod kojih abre­ agovanje dovodi do negativnog rezultata, pojavljuju u sasvim drugačijem svetlu.

Samo abreagovanje, naime, nije dovoljno da bi se ponovo objedinila disocirana psiha, pa čak i kada su ispunjeni gore pomenuti uslovi. Ako se uprkos po­ navljanju traume ne uspe da se reintegriše autonom­ ni kompleks, onda odnos prema lekaru može nivo sve­ sti pacijenta podići toliko da pacijent bude kadar da savlada i asimiluje kompleks. Međutim, ako pacijent gaji posebno tvrdokoran otpor prema lekaru ili ako lekar ne nalazi pravi stav prema pacijentu, onda će metoda abreagovanja promašiti.

Samo po sebi je razumljivo da će katartička me­ toda abreagovanja kod neuroza, koje su samo deli- mično uslovljene traumatski, imati malo uspeha; jer sa tim se zapravo ne uzima u obzir suština neuroza i zato u ovim slučajevima kruta primena katartičke metode nije na mestu. Ako i ima delimičnog uspeha, onda se ovome ne srne pridati više značaja nego us- pehu bilo koje druge metode, koja se isto tako malo brine o stvarnom ustrojstvu neuroze.

Ovakav uspeh treba pripisati sugestiji; po pravilu ovaj je od vrlo ograničenog trajanja i ništa drugo do

379-

srećan slučaj. Glavni uzrok ovakvih uspeha je uvek prenos na lekara a ovaj se formira bez velikih teš­ koća pod pretpostavkom da je lekar iskreno ubeđen u svoju metodu. Već se odavno sa katartičke metode prešlo na analizu,  i to zapravo zato što ona zahvata isto toliko malo ili isto toliko mnogo suštinu neuroze, kao npr. hipnoza i slični terapijski postupci.

Nije slučajno da jačina analitičke metode leži upravo tamo, gde je katartička najslabija, naime u odnosu između lekara i pacijenta. Ništa ne menja na stvari što još uvek vlada mišljenje da se analiza sa­ stoji uglavnom u tome da se »iskopaju« najraniji deč- ji kompleksi, da bi se zlo istrglo iz korena. Tu se radi samo o poznom dejstvu stare traumatske teorije. Bio­ grafske činjenice su od značaja samo ukoliko oteža­ vaju pacijentovo prilagođavanje na stvarnost. Briž­ ljivo istraživanje sveg grananja detinjastih fantazija po sebi je relativno nevažno, pošto terapijsko dejstvo proističe iz nastojanja lekara da prodre u dušu paci­ jenta i da na taj način uspostavi psihološki ispravan odnos. Upravo je nedostatak jednog takvog  odnosa ono zbog čega pati pacijent. Već odavno je i Frojd spoznao da je prenos alfa i omega psihoanalize. Pre­ nos predstavlja pacijentov pokušaj da uspostavi psi­ hološki raport sa lekarem. Njemu je potrebna ova veza, ako želi da prevaziđe disocijaciju. Ali što je slabiji raport, tj. što se lekar i pacijent, manje razu­ me ju, tim se intenzivnije forsira prenos, i to uglav­ nom u svom seksualnom obliku.

Za pacijenta je od toliko vitalnog značaja osva­ janje cilja prilagođavanja, da seksualnost sauČestvuje samo kao kompenzatorna funkcija. Uz njenu pomoć treba da se uspostavi ona veza, koja se ne može uspo­ staviti običnim putem i pomoću međusobnog razu- mevanja. Pod ovakvim uslovima prenos može postati najveća prepreka uspešnoj terapiji. Nije onda čudno što se seksualno jako obojen prenos posebno često javlja tamo gde se analitičar isuviše često koncentri- še na seksualni aspekt, pošto su zatvoreni svi ostali putevi sporazumevanja. Jednostrano seksualno tuma­ čenje snova i fantazija je nasilje nad psihičkim mate-

rijalom pacijenta, pošto se u ovom materijalu uopšte ne radi samo o infantilnim seksualnim fantazijama. Tu se uvek nalaze i stvaralački elementi, sa čijom pomoći se može uobličiti izlaz iz neuroze. U neurozi je blokiran ovaj prirodni izlaz. Tako je lekar jedino si­ gurno pribežište u tom darmaru seksualnih fantazija i pacijentu ne preostaje ništa drugo do da se pomoću grčevitog erotskog prenosa uhvati za  lekara;  osim ako ovaj sa puno mržnje ne prekida ovakvu vezu.

U   oba slučaja rezultat je duhovno opustošenje. Ovo je utoliko žalosnije što psihoanalitičar očigledno nikako ne stremi ovako beznadežnom rezultatu ali, na žalost, to je često posledica njegove slepe odanosti dogmi seksualnosti.

Sa intelektualnog stanovišta prirodno da je iz­ vanredno jednostavna interpretacija koja uzima u obzir samo seksualnost; nje se tiče samo mali broj elementarnih činjenica, koje se sreću u bezbroj va­ rijacija. Već se unapred zna na šta će da se svede čitava stvar. »Inter faeces et urinam nascimur« osta­ je večna istina, ali je besplodna, jednolična i pre sve­ ga neukusna istina. Ne vodi ničemu najviša stremlje­ nja duše stalno i iznova objašnjavati iz majčinog krila i time je obezvređivati. Osim toga to bi bila gruba tehnička greška, koja bi razarala psihološko shvata­ nje umesto da ga unapređuje. Neurotskim pacijenti­ ma je pre svega drugog potreban psihološki raport, sa čijom pomoći se u svom disociranom stanju mogu prilagoditi na psihu lekara. Ipak nije tako jednostav­ no uspostaviti takav ljudski odnos; ovo uspeva samo uz ogromne napore i pažnju. Neprestana redukcija svih projekcija na njihovo poreklo — i prenos je sa­ stavljen od projekcija — može biti od znatnog isto- rijskog i naučnog interesa, ali ova nikada ne stvara pogodan stav prema životu, pošto osujećava sve po­ kušaje pacijenta da formira normalne ljudske odnose, jer svaki odnos uvek i iznova razlaže na njene prvo­ bitne komponente.

Ako pacijent uprkos tome uspe da se prilagodi životu, onda to ide na račun mnogih moralnih, inte­ lektualnih  i  estetskih  vrednosti,  čiji  gubitak  je  za

žaljenje, jer je na taj način bitno oštećen razvitak celokupne ličnosti. Sasvim nezavisno od toga postoji opasnost da se pacijent izgubi u istraživanju prošlo­ sti, setno žaleći za stvarima koje se više ne mogu iz- meniti, pošto je među neurotičarima vrlo raširena tendencija da uzrok svoje manje vrednosti traže u po­ lutami prošlosti, na primer u pogrešnom vaspitanju, u stavu roditelja itd.

Nijedno, pa ma kako tačno obrazloženje ovih sporednih uzroka, neće moći da upliviše na sadašnju manju vrednost pacijenta; isto kao što se postojeći socijalni odnosi neće poboljšati temeljnim istraživa­ njem uzroka svetskog rata. Ono što je u osnovi važno jeste moralna snaga celokupne ličnosti.

Svakako bi bilo kratkovido principijelno reduk- tivnu analizu smatrati nepotrebnom; isto tako bi bilo neinteligentno osporavati vrednost istraživanja uzro­ ka rata. Lekar mora da koliko je moguće prodre do početaka neuroze da bi stvorio osnovu za sledeću sin­ tezu. Tokom reduktivne analize, koja pacijenta od­ vodi natrag njegovom poreklu, lomi se i njegova, do­ duše nedovoljna prilagođenost; razumljivo da ovaj gubitak njegova psiha želi da ponovo nadoknadi  i zbog toga se tim grčevitije hvata za ljudski objekat. Po pravilu taj objekat je lekar, ali ponekad to može biti i neki drugi čovek, npr. bračni drug ili prijatelj, koji onda deluje kao suprotni  pol  lekaru.  Ponekad ova situacija može uravnotežiti isuviše jednostrani prenos, ali ipak često se pokazuje kao smetnja na­ predovanju rada.

Intenzivno vezivanje za lekara — prenos — je kompenzacija za nedovoljni stav pacijenta prema stvarnosti. Fenomen prenosa je neizbežno obeležje svake dublje analize, pošto  je  apsolutno  neophodno da lekar ostvari što je moguće bližu vezu sa psiho­ loškim razvojem pacijenta. Može se reči da se lekar u istoj meri, u kojoj »razume« tj. asimiluje, najintim­ nije psihičke sadržaje pacijenta, sa svoje strane biva kao figura pripajan pacijentovoj  psihi.  Kada kažem

»kao figura«, onda bih hteo da naglasim da pacijent ne  opaža  lekara  onako  kakav  je  on  u  stvari,  već

u njemu vidi ona tipična obličja koja su bila od zna­ čaja u njegovoj predistoriji. Lekar se kontaminira sa ovim slikama sećanja, jer on daje pacijentu povoda da poveri svoje najintimnije tajne. Izgleda kao da snaga tih slika sećanja prelazi na njega.

Prenos se, dakle, sastoji od različitih projekcija koje služe kao zamena za stvarni psihološki odnos. Ove stvaraju prividni odnos; ipak ovaj je u izvesnom periodu od velikog značaja za pacijenta, naime, onda kada se povećanim bavljenjem prošlošću još pojačava njegova habitualna slabost prilagođavanja. Zbog toga je iznenadno prekidanje prenosa često skopčano čak sa opasnim posledicama; pacijent na taj način dospe- va u stanje usamljenosti, lišeno odnosa sa drugima.

V  kada se  projekcije  analiziraju  unazad  do  nji­ hovog porekla — a  sve projekcije se  mogu razrešiti na ovaj  način — ipak preostaje pacijentova potreba za ljudskim kontaktom i ovoj  treba udovoljiti, pošto bez odnosa bilo koje vrste čovek propada u prazninu.

Njemu se mora omogućiti da se nekako veže za neposredno  prisutni  objekt,  ako  se  želi  da  donekle udovolji zahtevu koji je  u pacijentu  izrastao  iz na­ stojanja  da  se  i  prilagodi.  Nezavisno  od  reduktivne analize on se lekaru neće obraćati samo kao seksual­ nom objektu, već će ga posmatrati kao partnera u či­ sto ljudskom odnosu, pri čemu je svakome osigurano njegovo individualno mesto. Ovo, prirodno, nije mo­ guće sve dok se projekcije svesno ne spoznaju; shod­ no tome ove se najpre moraju podvrgnuti reduktivnoj analizi, pod pretpostavkom da se ima na umu oprav­ danost i važnost zahteva koji podležu ličnom odnosu.

Kada su projekcije kao takve upoznate, završava se ova posebna vrsta raporta, naime prenosa,  i pre­ lazi se na problem individualnog odnosaj Ko donekle poznaje literaturu u vezi sa oVim problemom i ko se bavio interpretacijom snova i istraživao komplekse kod sebe i drugih, bez većih teškoća će doći do ove odlučne tačke. Ali pravo da ide dalje ima samo onaj lekar koji je i sam prošao kroz analizu ili u svoj rad imosi istinoljubivosti u tolikoj  meri  da  mu  uspeva da kroz pacijente analizira i samog sebe. Lekar koji

za prvo nema želje a drugo ne može dostići nikada, ne bi trebalo da se usuđuje na analizu; nešto će mu uvek nedostajati, pa ma kako se pozivao na svoj auto­ ritet.

Na kraju krajeva njegov rad se ispostavlja kao intelektualni blef, jer kako bi mogao da pomogne pa­ cijentu da savlada bolesnu nižu vrednost, kada je njegova inferiornost tako očigledna? Kako može pa­ cijent da žrtvuje svoja neurotska pribežišta, kada uvi­ đa kako lekar igra skrivalice sa samim sobom, kao da se plaši da će ga smatrati manje vrednim ako dopusti da spadne profesionalna maska autoriteta, kompeten­ cije,  superiornog  znanja,  itd.?

Probni kamen svake analize, koja se ne zadovo­ ljava delimičnim uspehom ili bezuspešno dolazi do zastoja, je uvek ovaj odnos čoveka prema čoveku. U ovoj psihološkoj situaciji pacijent je prema lekaru ravnopravan i sa onom istom nemilosrdnom kritikom koju je on sam tokom tretmana morao da doživi od strane lekara.

Ovaj oblik ličnog odnosa odgovara slobodno pri­ hvaćenoj obavezi ili vezi, koja je suprotna okovima prenosa. Za pacijenta ovaj odnos istovremeno pred­ stavlja most, preko koga će moći da se usudi na prve korake ka smisaonoj egzistenciji. On otkriva vrednost svoje sopstvene, jedinstvene ličnosti; on uviđa da će biti prihvaćen onakav kakav jeste i da je kadar da se prilagodi zahtevima života. Ali ovo otkriće se ne može postići sve dok je lekar ušančen iza neke me­ tode i sebi dozvoljava da neograničeno gunđa i kri- tikuje. Ma koju metodu on tada upotrebio, ona će se malo razlikovati od sugestije i doneće odgovarajuće rezultate. Umesto ovog lekar bi trebalo da pacijentu osigura pravo na apsolutno slobodnu kritiku, pošto se pacijent po svaku cenu mora osećati ljudski ravno­ pravan.

Verujem da iz iznetog jasno proizilazi da analiza, po mome mišljenju, postavlja duhovnom i moralnom kvalitetu lekara daleko veće zahteve nego primena rutinske tehnike i da terapijski uticaj lekara pre sve­ ga leži u ovom, više ličnom pravcu.

Ak o bi čitalac ipak došao do zaključka da od me ­ tode zavisi tek mal o ili ništa,  onda  bi  to  bio  znak da je moj e tumačenje shvaćeno potpuno pogrešno. Samo lično saučešće i saosećanje nikada ne može da paci­ jentu posreduje ono objektivno razumevanje neuroze, koje ga oslobađa zavisnosti od lekara i predstavlja protivtežu  prenosu.

Za objektivno razumevanje njegove bolesti i za stvaranje ljudskog  odnosa  neophodno  je  znanje  —1  i to ne samo čisto medicinsko znanje, koje pogađa ogra­ ničeno područje, već obuhvatno poznavanje svih as - pekata ljudske duše. Terapijom  se  mora  postići  više od razrešenja starog, bolesnog stava; ono mora da dovede do novog stava, koji je zdrav i životvoran. Za to je često neophodna fundamentalna promena život­ nog shvatanja. Pacijent ne  treba  samo  da  je  kadar da spozna poreklo svoje neuroze,  on  mora  i  da  vidi cilj kom e stremi. Bolesno se ne može jednostavno od ­ straniti kao strano telo, a da se ne izloži opasnosti da se istovremeno razori nešto bitno, nešto što je trebalo da živi. Na š  zadatak se ne sastoji u uništavanju, već naprotiv mi treba da čuvamo kao malo vode na dlanu ono  što  želi  da raste,  dok  ne  bude kadro  da  konačno

preuzme  svoj u  ulogu  u  celovitosti  duše.