5.    IGRE

1.  DEFINICIJA

Igra predstavlja niz komplementarnih skrivenih transakcija koje se približavaju vrlo odreñenom, predvidljivom ishodu. Na površini je vidljivo da je u pitanju skup transakcija koje

se obnavljaju, često na identičan način, uz prividnu verodostojnost iza koje se krije prava motivacija. Jednostavnije rečeno, to je serija poteza koji kriju u sebi zamku ili ?štos".

Igre su jasno odeljene od veština, rituala i razonoda po dvema glavnim odlikama: 1) u njima  se folira, i 2) neko uvek ućari. Veštine mogu biti uspešne, rituali efektni, a razonode isplative, ali su to po definiciji sve poštene transakcije. One mogu da sadrže elemente nadmetanja, ali ne i sukoba; njihova završnica može biti senzacionalna, ali nikad nije dramatična. Nasuprot tome, svaka igra je u osnovi nepoštena, a njen ishod, ne samo uzbudljiv nego i dramatičan.

Ostaje da razgraničimo igre od jedine preostale vrste društvenog delanja koju još nismo razmotrili. Radnja je jednostavna transakcija, ili niz transakcija, preduzeta sa odreñenom, neskrivenom svrhom. Ako neko otvoreno traži podršku i dobije je, onda je to jednostavna radnja. Ako neko traži podršku i, kad je dobije, okrene je na štetu davaoca, onda je to igra. Na površini, dakle, igra liči na skup radnji, ali posle ?prebrojavanja karata" postaje jasno da su te radnje" bile, u stvari, manevri - ne iskrene molbe nego potezi u igri.

U ?igri osiguranja", na primer, inicijator uvek nezavisno od toga o čemu priča, ili traži ili obrañuje potenicijalnog kupca. Njemu je uvek, ako zna svoj zanat, stalo do toga da ?smaže žrtvu". To isto važi i za igru ?prodaje nekreknina", ?igru pidžama" i druga slična zanimanja. Prema tome, dok je akviziter zanet razonodama okupljenog društva - naročito kad je reč o varijantama razonode ?Sta si postigao u životu" - njegovo svojsko učešće u svim transakcijama može prikrivati seriju veštih manevara čija svrha je da iščačkaju od ljudi one podatke koji ga poslovno interesuju. Postoje desetine poslovnih glasila, posvećenih unapreñivanju komercijalnih manevara, koja detaljno opisuju iskustva istaknutih igrača i velikih igara (pri kojima se sklapaju neuobičajeno krupni poslovi). Transakciono gledano, takvi listovi spadaju   u sportsku štampu.

Kad je reč o ugaonim transakcijama - a to su igre koje su svesno planirane, sa visoko profesionalnom preciznošću pod kontrolom Odraslog, da bi bila ostvarena maksimalna dobit - teško da će biti prevaziñene igre ?Velikih afera" koje su cvetale početkom ovog veka i koje odlikuje detaljno praktično planiranje i psihološki rafinman.

Ovde nas, meñutim, interesuju nesvesne igre koje igraju nedužni ljudi uključeni u dvostruke transakcije. One čine glavni sastojak u tkivu društvenog života širom sveta. Po svojoj dinamičnosti, igre se jasno razlikuju od statičnih stavova koje ljudi zauzimaju na osnovu svojih polaznih stanovišta.

Upotreba reci ?igra" ne treba da nas zavede na pogrešan trag. Kao što je objašnjeno u

?Uvodu", ova reč ne podrazumeva nužno zabavnost, pa čak ni zadovoljstvo' (mnogi trgovački putnici ne vide ništa zabavno u svom poslu, kako je lepo pokazao Artur Miler u drami Smrt trgovačkog putnika), a ne mora uopšte oskudevati u ozbiljnosti. Utakmice u ragbiju shvatamo danas vrlo ozbiljno, ali ništa ozbiljnije od takvih transakcionih igara kao što su ?Alkoholičar" ili ?Femkanje" trećeg stepena.

To isto važi i za reč ?igranje", što može da posvedoči svako ko je malo duže ?igrao" pravi,

?teški" poker, ili ko je ?igrao" na berzi. Mogućna ozbiljnost igara i igranja, kao i mogućni

ozbiljni ishodi, vrlo dobro su poznati etnolozima. Najsloženija igra koja je ikada postojala, igra ?Ulizice", opisana u Stendalovom Parmskom kartezijanskom manastiru, bila je mrtvački ozbiljna. Najmrgodnija od svih je, naravno, igra ?Rata".

2.  TIPIČNA IGRA

Igra koju supružnici najčešće igraju ima kolokvijalan naziv ?Da nije bilo tebe", a mi ćemo je ovde koristiti da prikažemo osobenosti igara uopšte.

Gña Bela žalila se kako joj je suprug toliko ograničio društvene aktivnosti pa nije uspela da nauči da igra okretne igre. Zahvaljujući promenama u njenom stavu, do kojih je došlo tokom psihijatrijskog lečenja, njen suprug je postao manje samouveren i popustljiviji. Posle toga je gña Bela stekla slobodu da proširi krug svojih aktivnosti. Upisala se u školu igranja i onda, na svoje zaprepašćenje, otkrila da ima bolestan strah od platoa za igru, pa je morala da digne ruke od ove ideje.

Ova neprijatna epizoda, barabar sa još nekim sličnim, razotkrila joj je neke važne strane o grañi njenog braka. Izmeñu brojnih udvarača izabrala je jednog nametljivog za muža. Tako je sebe dovela u položaj da se žali kako bi mogla da uradi svašta samo ?da nije bilo tebe". Mnoge njene prijateljice imale su, takoñe, nametljive muževe, pa kad bi se našle uz jutarnju kaficu, provodile su dosta vremena igrajući ?Da nije bilo njega".

Kako se, meñutim, pokazalo, njen muž joj je, nasuprot njenim žalbama, učinio veliku uslugu time što joj je zabranjivao jednu aktivnost od koje ona strahuje u dubini duše, pa joj je tako omogućio da i ne postane svesna svojih strahova. To je svakako bio jedan od razloga zbog kojih je njeno Dete bez dvoumljenja izabralo takvog muža.

Ali ima i više od toga. Njegove zabrane i njene jadikovke često su dovodile do svaña, tako da je njihov polni život bio ozbiljno ugrožen. A zarad svog osećanja krivice, on joj je često donosio poklone i bez nekog naročitog povoda; naravno, čim joj je pružio više slobode, poklone je proredio i smanjio. Van brige za domaćinstvo i decu ona i muž imali su malo zajedničkog, pa su njihove svañe dobile karakter važnih dogañaja; to su bile retke prilike .u kojima njihovi razgovori nisu bili na nivou šupljih ćaskanja.

U svakom slučaju, bračni život joj je bio potvrda nečega što je oduvek zastupala: da su svi muškarci zli i siledžije. Ispostavilo se kasnije da je taj stav povezan sa njenim mladalačkim maštarijama o tome kako je neko zloupotrebljava na seksualnom planu.

O ovoj igri moguće je govoriti i mnogo apstraktnije, i to na razne načine. Očevidno je da ona pripada širem području društvene dinamike. Temeljna činjenica je da su venčanjem g. i gña Beli stekli mogućnost da saobraćaju jedno s drugim, a takvu mogućnost možemo nazvati društveni dodir. Pošto oni koriste tu mogućnost, njihovo domaćinstvo dobij a karakter društvene skupine, za razliku od nekog vagona njujorške podzemne željeznice, gde su ljudi, na primer, u bliskom prostornom dodiru, ali im retko pada na pamet da iskoriste postojeću mogućnost, te čine jednu skupinu koja je pre nedruštvena nego društvena. Uticaj koji Beli imaju na ponašanje i reakcije jedno drugog čini društvenu akciju. Različite naučne discipline istraživače ovu društvenu akciju iz raznih uglova. Pošto nas ovde interesuju lične istorije i psihodinamika jedinki koje su uključene, ovaj pristup predstavlja jednu stranu društvene psihijatrije; taj pristup podrazumeva i sud o ?zdravstvenom stanju" igara koje proučavamo.

To je donekle različito od neutralnog i manje opredeljenog polazišta sociologije ili socijalne psihologije. Psihijatrija zadržava pravo da kaže: ?samo trenutak", što druge nauke sebi ne dozvoljavaju. Transakciona analiza je ogranak socijalne psihijatrije, a analiza igara je posebna strana transakcione analize.

Praktičnu analizu igara zanimaju specijalni slučajevi koji se javljaju u naročitim situacijama. Teorijska analiza igara pokušava da apstrahuje i uopštava obeležja različitih igara, tako da je te igre moguće prepoznati bez obzira na njihov trenutni verbalni sadržaj i kulturni okvir.

Teorijska analiza igre

?Da nije bilo tebe" - bračna varijanta, na primer, trebalo bi da otkrije opšta svojstva ove igre na način koji bi omogućio da je sa istom lakoćom prepoznamo u nekom selu iz džungli Nove Gvineje i u luksuznom kvartu Njujorka, bilo da su predmet igre svadbena svetkovina ili finansijski problemi u vezi sa nabavkom štapa za pecanje unucima, i bez obzira na to koliko se grubo ili suptilno povlače poteze u skladu sa dozvoljenim stepenom otvorenosti u odnosima izmeñu supružnika. Učestanost igre u datom društvu može biti predmet interesovanja sociologije i antropologije. Analiza igara, kao deo društvene psihijatrije, zainteresovana je jedino za opisivanje neke igre koja se javi bez obzira koliko puta. To je kao razlika izmeñu epidemiologije i interne medicine: prvu zanima raširenost malarije, dok druga proučava pojedinačne slučajeve malarije kako se jave, bilo u džungli ili na asfaltu Njujorka.

Zasad je u teorijskoj analizi igara najkorisnija shema koju ćemo nešto kasnije opisati. Nema sumnje da će ona biti usavršavana i novim saznanjima.

Prvi korak je prepoznavanje niza manevara, koji zadovoljava zahteve igre. Zatim treba prikupljati što više uzoraka te igre. Izdvajati značajne odlike te zbirke. Neka svojstva već iskaču kao suštinska. Ta svojstva onda treba razvrstavati po oznakama čija namena je da ne budu besmislenije od onoga što je nužno na trenutnom stupnju našeg neznanja. Analizu moramo izvoditi sa stanovišta onoga ko ima prvi udarac - u ovom slučaju to je gña Bela.

Teza. Ovo je opšti prikaz igre, uključujući i neposredni redosled dogañaja (društveni nivo) i podatke o njihovoj  psihološkoj pozadini,  genezi i značenju (psihološki nivo). U slučaju ?Da nije bilo tebe" - bračna varijanta, može da posluži ono što je ranije rečeno. Zbog kratkoće ovu igru označavaćemo ubuduće sa DNBT.

Antiteza. Tvrñenje da neki niz čini igru je provizorno, sve dok ne bude egzistencijalno

potvrñeno.

Proveru obavljamo na taj način što se odbija igranje ili ukida nagrada. Inicijator igre učiniće onda još jače napore da nastavi igru. Suočen sa upornim odbijanjem ili uspešnim uskraćivanjem nagrade, pašće u stanje koje nazivamo ?lakim očajem" ? unekoliko slično depresiji, ali bitno različito od nje. Ovo stanje je akutnije i sadrži elemente nemoćnog besa i razgnevljenosti. Ono se može ispoljiti, na primer, provalom grčevitog plača. U situaciji uspešne psihoterapije uskoro bi posle plača nastupio period grohotnog smejanja, kao znak Odraslog uviñanja: ?Opet je sve u redu." Tako vidimo da je očaj u nadležnosti Odraslog, dok u depresiji (potištenosti) komanduje Dete.

Ispunjenost nadom, oduševljenjem ili živim zanimanjem za svoju okolinu predstavlja suprotnost potištenosti, a smeh je suprotnost očaju. Zato terapeutska analiza igara može biti vrlo zabavna. Protivotrov za igru DNBT je popustljivost. Dogod je muž strog, igra može biti nastavljena. Ako on, umesto ?Da se nisi usudila!", kaže: ?Samo izvoli!", fobije sakrivene u pozadinu izlaze na videlo i žena ne može više da se okomljuje na njega, kao što je lepo pokazao i slučaj gñe Bele.

Za jasno razumevanje jedne igre treba znati i njenu antitezu i uveriti se u njenu praktičnu efikasnost.

Cilj. Pod ovim jednostavno treba podrazumevati opštu svrhu igre. Ponekad ima više mogućnosti. Cilj DNBT moguće je formulisati ili kao ohrabrivanje (?Nije da se ja plašim, nego mi on ne da.") ili kao optuživanje (?Nije da ja ne pokušavam, nego mi on stalno kvari.").

Ohrabrujuću funkciju je lakše iščistiti i više je u skladu sa potrebama žene za sigurnošću. Zato je i najjednostavnije gledati na DNBT kao na igru čiji cilj je ohrabrivanje.

Uloge. Kao što je ranije primećeno, ego-stanja nisu uloge nego pojave. Zato ego-stanja i uloge treba razgraničiti u propisnom registrovanju neke igre.

Igre možemo označiti kao dvočlane, tročlane ili višečlane, zavisno od toga koliko uloga ima. Ponekad ego-stanje svakog igrača odgovara njegovoj ulozi, ali ponekad i ne.

DNBT je dvočlana igra i za nju su potrebni jedna sputana supruga i jedan nametljivi suprug. Žena može da igra svoju ulogu bilo kao promišljeni Odrasli (?Najbolje da radim po njegovom") ili kao razdražljivo Dete. Nametljivi muž može da zastane na nekom Odraslom ego-stanju (?Najbolje je da radiš po mome") ili da sklizne u neko od Roditeljskih (?Bolje bi ti bilo da  radiš po mome").

Dinamika. Ima više mogućnosti za definisanje psihodinamičkih pokretačkih snaga koje stoje u pozadini svakog konkretnog slučaja igre. Obično je, meñutim, mogućno naći jedan psihodinamički pojam koji praktično, jasno i smisleno sažima suštinu situacije. Tako za DNBT možemo slobodno reći da dolazi iz fobičnih izvora.

Primeri. Pošto je vrlo korisno proučavati poreklo neke igre u detinjstvu, ili njene dečje protivtipove, vredi potruditi se i oko traganja za takvim pandanima neke igre dok se ona registruje i opisuje. Slučajno je DNBT igra isto tako česta u detinjstvu kao i kasnije, te je dečja verzija ista kao i odrasla, s tim što je stvarni roditelj zamenjen suprugom koji sputava.

Transakcioni model. Ovde izlažemo transakcionu analizu tipične situacije u kojoj se igra neka igra, dajući i društveni i psihološki nivo na kojem se razotkriva prikrivena transakcija. U svom najdramatičnijem vidu, DNBT je na društvenom planu jedna igra Roditelj-Dete.

G. Beli: ?Ti ostani kod kuće i sredi stan."

Gña Bela:?Da nije bilo tebe, mogla sam da izañem malo da se provedem."

Na psihološkom planu (skriveni bračni ugovor) to je odnos Deteta sa Detetom, i sasvim druga priča.

G. Beli: ?Ti moraš uvek da budeš ovde kad se ja vraćam kući. Spopada me užas od toga da ćeš

me ostaviti."

Gña Bela: ?Hoću ako mi pomogneš da izbegnem neke fobične situacije."

Gospodin:                      Gospoña:

?Ti ostani kod kuće"         ?Da nije bilo tebe" (?Spopada me užas")            (?Zaštiti me")

Ova dva nivoa prikazana su na slici 7.

Potezi. Potezi u igri odgovaraju, grubo uzev, pokretima pri ritualu. Kao i u svakom drugom igranju, igrači postaju sve spretniji uvežbavanjem. Nepotrebne poteze čiste iz igre i sve više i više svrhu sabijaju u svaki potez koji preostaje u igri. ?Lepa prijateljstva" često počivaju na činjenici da igrači jedan drugog dopunjuju visokim stepenom ekonomičnosti i satisfakcije, tako da u igrama koje igraju dobijaju maksimalnu berbu uz minimalan napon. Neke posredne poteze, koji su izraz predostrožnosti ili potrebe za kompromisom, moguće je očistiti, što pruža odnosu visok stepen elegancije. Napor ušteñen od odbrambenih manevara moguće je uložiti u ukrasno razgranavanje, na zadovoljstvo učesnika, a ponekad i posmatrača.

Posmatrač zapaža da postoji minimalan broj poteza bitnih za odvijanje igre i unosi ih u zapisnik igre. Pojedini igrači će, prema svojim potrebama, darovitosti ili željama, nakititi ili umnožiti ove osnovne poteze. Kostur za igranje DNBT bio bi sledeći:

1)   Uputstvo-Pokoravanje (?Ti ostani kod kuće" - ?U redu").

2)   Uputstvo-Protest (?Ti opet ostani kod kuće" - Da nije bilo tebe").

Prednosti. Opšte prednosti neke igre odlikuju njene stabilizatorske (homeostatičke) funkcije. Biološka homeostaza se unapreñuje tapšanjem po ramenu, a psihološka stabilnost jača potvrñivanjem svog stanovišta. Kao što je već rečeno, tapšanje se ostvaruje u raznim vidovima, tako da biološku prednost neke igre možemo slobodno opisati uz pomoć čula dodira.

Uloga muža u DNBT podseća na šljagu nadlanicom (koja ima sasvim različit efekat od šamara punom šakom, koji predstavlja direktnu uvredu), a ženin odgovor liči na ritanje po cevanici u nastupu besa. Zato biološku dobit od DNBT izvlači baš iz ratoborno-razdražljivih razmena: neprijatan, ali prividno uspešan  način za  očuvaj ne zdravlja nervnih tkiva.

Potvrñivanje ženinog stanovišta - ?Svi su muškarci tirani'' -? predstavlja egzistencijalnu prednost. Ovo stanovište je reakcija na unutrašnju potrebu za predajom, koja je ugrañena u fobije - iz čega možemo videti da je u podlozi svake igre skladna konstrukcija. Sira formulacija ovog stanovišta izgledala bi ovako: ?Da sam izašla sama u gužvu, bila bih preplavljena iskušenjem da se predam; kod kuće se ne predajem sama - on me prisiljava na to, što dokazuje da su svi muškarci tirani." Zato ovu igru obično igraju žene koje pate od osećanja nestvarnosti, što pokazuje njihove teškoće da pod okolnostima jakih iskušenja održe Odraslog na vlasti. Detaljno rasvetljavanje ovih mehanizama pripada više psihoanalizi nego analizi igara. U analizi igara glavna naša briga je završni rezultat.

Unutrašnja psihološka prednost neke igre je neposredno dejstvo igre na psihičku ekonomiju (libido).

U DNBT žena uspeva da ne doživi neurotične strahove, jer se na društveno prihvatljiv način predala mužu. Istovremeno ova igra namiruje i mazohističke potrebe, ako postoje, ne u smislu samoodricanja nego u klasičnom smislu mazohizma kao seksualnog uzbuñivanja u okolnostima oskudice, ponižavanja i trpljenja bola. Sto će reći da nju uzbuñuje to što

je nešto uskraćeno i to što joj se neko nameće.

Unutrašnje društvena prednost označena je nazivom igre ako se igra u intimnom krugu jedinke. Svojim pokoravanjem žena stiče privilegiju da može da kaže ?Da nije bilo tebe". To joj pomaže da strukturira vreme koje provodi s mužem. U slučaju gñe Bele ova potreba za strukturom bila je posebno jaka zbog odsustva drugih zajedničkih interesovanja, naročito pre pojave potomstva i kada deca već odrastu.

U meñuvremenu igra se igra manje intenzivno i rede, jer deca obavljaju svoj uobičajeni posao strukturisanja vremena roditeljima, pružajući im istovremeno priliku da igraju jednu popularnu varijantu DNBT - za preopterećene domaćice. Činjenica što su mlade domaćice u Americi često stvarno preopterećene ne menja ništa u analizi ove verzije igre.

Analiza igara pokušava samo da bez predubeñenja odgovori na pitanje: Ako prihvatamo da je mlada žena opterećena poslom po kući, na koji način ona iskorišćava svoju opterećenost da bi došla do neke naknade za nju?

Spoljašnje društvena prednost označena je time kako situacija koristi spoljašnje društvene kontakte. U slučaju igre ,,Da nije bilo tebe", u varijanti obraćanja žene mužu, postoji i njeno

pretvaranje u razonodu ?Da nije bilo njega" kad žena s prijateljicama pije jutarnju kaficu. Još jedanput vidimo kako igre mogu da budu korisne pri izboru partnera za druženje. Nova  susetka koja je pozvana na kafu pozvana je i da igra ?Da nije bilo njega". Ako bude

igrala, i to kako treba, neće proći mnogo vremena i biće primljena meñu stare prijateljice  kao jedna od njih, sem u nekim specijalnim okolnostima. A ako odbije da igra i zauzme milosrdan stav prema svom suprugu, neće dugo opstati u tom društvu.Njena situacija biće ista kao i kad bi odbijala da pije na koktelima - u većini sredina postepeno bi bila brisana sa spiskova zvanica.

Ovim smo stigli do kraja analize formalnih svojstava DNBT-a. Da bismo dalje ušli u veštinu raščlanjavanja, trebalo bi da pogledamo analizu ?Što ti ne - Da, ali" koja se tako često igra na društvenim okupljanjima, sastancima odbora i komisija, pa i na seansama grupne terapije.

3.  NASTANAK IGARA

Sa tačke gledišta, koju zastupamo u ovoj knjizi, podizanje deteta treba smatrati vaspitnim procesom u kojem dete uči koje igre da igra i kako da ih izvodi. Dete, takoñe, prima veštine, rituale i razonode koje odgovaraju njegovom položaju u lokalnoj društvenoj zajednici, ali to je manje važno. Njegovo poznavanje i ovladavanje veštinama, ritualima i razonodama odreñuje kakve će mu mogućnosti biti dostupne pod normalnim okolnostima, a igre koje

igra odreñuju kako će iskoristiti te mogućnosti i šta će za njega proisteći iz onih situacija za koje se kvalifikovalo. Kao delovi njegovog scenarija, ili nesvesnog životnog plana, detetove omiljene igre odreñuju takoñe i njegovu konačnu sudbinu (opet pod normalnim uslovima): koliko će mu se isplatiti brak i karijera, pod kojim okolnostima će doživeti smrt.

Dok savesni roditelji posvećuju dužnu pažnju učenju deteta veštinama, ritualima i razonodama koje odgovaraju usputnim stanicama na njegovom životnom putu, i isto tako pažljivo mu biraju škole i fakultete na kojima će njihove poduke biti poduprte, istovremeno su skloni da zanemaruju pitanje igara koje čine noseću konstrukciju emotivne dinamike u svakoj porodici, i koje deca uče od prvih meseci svog života, kroz značajne doživljaje u svakodnevnom životu. Srodne teme su predmet rasprave već hiljadama godina, ali na prilično uopšten i nesistematski način. Prve metodičnije pokušaje prilaženja ovom području srećemo tek u modernoj ortopsihijatrijskoj literaturi, ali bez pojma igre nemani veće šanse na uspeh.

Teorije o unutrašnjoj psiho-dinamici jedinke nisu dosad uspele da izañu na kraj sa problemom ljudskih odnosa. To su transakcione situacije koje traže teoriju društvene dinamike koju nije moguće graditi samo na posmatranju individualne motivacije.

Pošto još nema mnogo znalaca dečje psihologije i dečje psihijatrije, koji su isto tako vični i analizi igara, sistemaska posmatranja nastanka igara još uvek su retkost. Sledeći dogañaj zbio se, na sreću, u prisustvu iskusnog  transakcionog analitičara.

Sedmogodišnjeg Tendžija zaboleo je stomak za ručkom, pa je zamolio roditelje da ga puste da ne jede. Roditelji su ga pitali hoće li malo da prilegne dok mu bol ne umine. Njegov mlañi brat, trogodišnji Majk, rekao je tada: .,1 mene boli pupa", očigledno s namerom da odvoji malo roditeljske pažnje i za sebe. Otac ga je prvo pogledao ispitivački, a zatim je rekao: ?Sta izvodiš kad ti nije ništa?" Posle toga je Majk prsnuo u smeh i rekao:

?Šalio sam se!"

Da se ovo odigralo u kući nekih pomodara, Majka bi brižni roditelji odmah, bez dvoumljenja, spakovali u krevet. I onda bi bilo dovoljno da Majk ovu igru sa roditeljima ponovi nekoliko puta pa da se ona ugradi u njegov karakter, kao što to često biva kad roditelji nasedaju igrama svog deteta. Kad god bi osetilo ljubomoru zbog privilegija nekog svog takmaca, ono bi proglasilo da ga nešto boli, kako bi i samo došlo do nekih privilegija za sebe.

Skrivenu transakciju sačinjavali bi: (društveni nivo) ?Ne osećam se dobro." + (psihološki nivo)

?Morate i meni nešto dati." Majku je, meñutim, uskraćena prilika da razvije takav hipohondričan karakter. Možda će se on izvrgnuti u nešto još gore, ali sada nije o tome reč.

Reč je o tome da je u ovom slučaju igra in statu nascendi bila prekinuta očevim pitanjem i dečakovim otvorenim priznanjem da se šalio.

Ovo jasno pokazuje da mala deca dosta svesno i od svoje volje zapodevaju igre. Kasnije, kad se igre pretvore u okamenjene kombinacije draži i odgovora, njihovo poreklo ostaje zagubljeno u daljinama vremena, a njihovu skrivenu suštinu zamagle društveni obziri. Da bismo postali svesni porekla i suštine igara, potrebne su specijalne veštine: za poreklo - jedan od vidova analitičke terapije, a za skrivenu suštinu igre - pravi kontrapotez. Nagomilano kliničko iskustvo ove vrste jasno pokazuje da igre počivaju na ugledanju i da ih u početku pokreće Odrasli (neopsihički) deo detinje ličnosti. Kad nam poñe za rukom da obnovimo ego- stanje Deteta kod odraslog igrača, onda se ispoljava njegova ogromna psihološka darovitost (tog Odraslog dela Dečjeg ego-stanja) i spretnost u baratnju ljudima, tako da smo to stanje u razgovoru nazvali ?Profesor" (psihijatrije). Zbog toga je u grupnoj psihoterapiji, koju koristimo za analizu igara, jedna od razvijenijih tehnika traganje za malim ?Profesorom" u svakom od pacijenata. Svi u grupi fascinirano slušaju o ranim avanturama ?Profesora" nekoga od njih, koji je pokretao nove igre na uzrastu od dve do osam godina, što grupu dovodi do veselosti, a ponekad, ako igre nisu tragične, i do prave razdraganosti u kojoj, uz opravdano samopoštovanje i samozadovoljstvo, učestvuje i sam pacijent o kome je reč.

A kad se jednom odvaži i na to, onda je već daleko odmakao putem oslobañanja od jednog nezgodnog oblika ponašanja bez kojeg mu je mnogo bolje.

To su razlozi zbog kojih prilikom zvaničnog registrovanja jedne igre treba tragati za njenim prototipom u detinjstvu ili čak bekstvu.

4. FUNKCIJA IGARA

Glavni deo vremena koji provodimo u ozbiljnom društvenom životu odlazi na igranje igara. Nešto zbog toga što ni nema mnogo prilika za bliskost meñu ljudima u svakodnevnom životu, a nešto i zbog toga što su neki vidovi bliskosti (naročito ako su intenzivni) psihološki nepodnošljivi za većinu ljudi. Zato su igre i neophodne i poželjne, a jedino pitanje koje treba postaviti u vezi sa njima ostaje da li baš one igre koje neko igra nude najbolja rešenja za njega. U ovom štivu treba podsetiti da suštinu igre čini njen vrhunac ili dobitak. Glavna namena početnih poteza je priprema situacije za dobitak, ali oni su uvek tako planirani da, kao uz put, pružaju najveće dozvoljeno zadovoljstvo u svakoj fazi igre. Tako je u ?Trapañozu" (pravljenje štete, a zatim izvinjavanje) dobitak, a samim tim i svrha igre, da pomoću izvinjenja bude iznuñeno praštanje. Prosipanje pića i progorevanje cigaretom samo su etape na putu ka tom cilju, ali nijednom od ovih ?zabrljavanja" ne možemo poreći da i samo po sebi pruža izvesno zadovoljstvo. Meñutim, uživanje pri prosipanju pića ne čini to prosipanje igrom po sebi. Izvinjenje je kritična draž koja vodi raspletu. Inače bi prolivanje pića spadalo prosto u destruktivne veštine, u neku vrstu ?slatkih" prekršaja.

Igra ?Alkoholičara" je slična tome: bilo kakva da je fiziološka osnova (ako uopšte i postoji) potrebe za pićem, sa stanovišta analize igara ?nasisavanje" je jednostavno potez u igri sa ljudima iz okoline. Piće kao takvo može da pruži izvesno zadovoljstvo, ali suština igre nije u tome. To najbolje pokazuje varijanta ?Suvog alkoholičara", koja sadrži iste poteze i vodi istom dobitku kao i matična igra ?Alkoholičara", iako flaša uopšte nije potrebna da bi ova varijanta bila igrana (vidi više o tome kasnije!).

Sem društvene uloge prilikom rasporeñivanja vremena na zadovoljavajući način, neke igre neophodne su i za očuvanje zdravlja odreñenih ljudi. To su one osobe čija psihička ravnoteža

je tako krhka, a stanovišta se jedva drže, da bi ih svako uskraćivanje mogućnosti da igraju svoje igre gurnulo možda u beznadežno očajanje ili čak i u stanje najteže psihičke poremećenosti. Zato će takvi ljudi vrlo oštro biti protiv svakog pravog kontra-poteza koji

?kvari" igru. To je često moguće primetiti u bračnim igrama kada, pod dejstvom psihoterapije, doñe do poboljšanja kod jednog od supružnika (npr. do napuštanja destruktivnih igara), pa to izazove povećane teškoće za onog drugog u bračnoj zajednici,

jer njemu su te igre bile vrlo važne za održanje ravnoteže. Zbog svega toga analiza igara traži priličnu dozu mudrosti.

Na sreću, dobici od bliskosti sa ljudima ? koja je (ili bi bar trebalo da bude) najsavršeniji oblik ljudskog življenja - toliko su veliki da čak i jedna uravnotežena osoba, ako naleti na odgovarajućeg partnera za bolji odnos, može bezbedno i radosno da digne ruke od svojih dotadašnjih igara.

Gledano šire, igre se uklapaju u nesvesni životni plan ili ?scenario" svakog čoveka i predstavljaju njegov pokretački deo. One služe da osoba ispuni vreme dok čeka na konačno životno ostvarenje, tj. dok ka njemu postepeno napreduje iz raznih pravaca istovremeno.

Pošto poslednji čin scenarija obično traži da se dogodi čudo ili katastrofa (zavisno od toga kakvom žanru scenario pripada - konstruktivnom ili destruktivnom), i igre koje se u

meñuvremenu igraju mogu biti konstruktivne ili destruktivne. Svakodnevnim jezikom rečeno, sa čovekom koji je sklon čekanju ?da mu nešto padne s neba" moguće je lepo igrati igru kakva

je ?Ufff, baš ste Vi divan čovek", dok će neko sa tragičnim scenarijom - u kojem treba samo

?čekati da se leš ohladi" - biti bolji u neprijatnim igrama kao što je ?Doš?o si mi na zicer, ñubre".

Treba primetiti da izrazi iz svakodnevnog govora, kao što su neki u prethodnoj rečenici, predstavljaju sastavni deo analize igara i slobodno ih koriste sve transakcionalno orijentisane terapijske grupe i seminari. Izraz ?čekati da se leš ohladi" potekao je iz sna jedne pacijentkinje, u kojem je ona bila donela odluku da posvršava neke stvari pre nego što se njen ?leš ohladi". Drugi pacijent, iz grupe koja je odlično radila, ukazao je na nešto što je terapeutu promaklo: da u praksi isto značenje imaju čekanje da nešto padne s neba i čekanje na smrt.

Zbog značaja koji, u tumačenju igara, ima upotreba svakodnevnog govora, o njoj će kasnije biti još reci.

5.  PODELA IGARA

Većinu kriterijuma koje koristimo u analizi igara i razonoda već smo pomenuli, a svaki od njih moguće je koristiti za sistematsko razvrstavanje transakcija. Evo nekih podela prema kriterijumima koji najpre padaju u oči:

1.    Broj igrača: dvočlane (Frigidna žena),tročlane (Što se vas dvojica ne pobijete), petočlane (Alkoholičar) ili višečlane igre (Sto ti ne - Da, ali).

2.     Moneta: reci (Psihijatrija), novac (Dužnik), delovi tela (Opšta hirurgija).

3.   Klinički tipovi: histerične (Femkanje), opsesivno-kompulzivne (Trapañoz), paranoidn (Zašto uvek mora baš meni da se desi), depresivne (Opet ista priča).

4.   Zone: oralne (Alkoholičar), analne (Trapañoz), faličke (Što  se vas dvojica  ne pobijete).

5.    Psihodinamićki tipovi:  kontrafobične (Da  nije bilo tebe), projektivne (Roditeljski sastanak), introjektivne (Psihijatrija).

6.    ?Uvrnutosti": mazohističke (Da nije bilo tebe), sadističke (Trapañoz), fetišističke (Frigidni muškarac).

Sem broja igrača, korisno je imati u vidu bar još tri merljiva kriterijuma:

1.    Elastičnost: Neke igre, kao što su ?Dužnik" ili ?Opšta  hirurgija",  moguće je  pravilno igrati samo uz upotrebu  odreñene monete,  dok su druge elastičnije u tom pogledu, kao na primer egzibicionističke igre.

2.   Upornost: Neki ljudi lako napuštaju igru, dok: drugi umeju da budu uporni.

3. Intenzitet:   Neki ljudi opušteno igraju svoje igre, dok su drugi ?mrtvi ozbiljni" - napeti i agresivni. U prvom slučaju igra je ?neobavezna", a u drugom ?ozbiljna".

Ova tri kriterijuma zajednički čine igru ?mirnom" ili ?grubom". Kod duševno poremećenih ljudi postoji često zakonito ?napredovanje" u pravcu veće grubosti, tako da možemo govoriti o etapama.

Paranoidni šizofreničar može u početku da igra elastičnu, nezainteresovanu, mirnu varijantu

?Strašno, strašno" (prvi stepen), da bi kasnije uznapredovao do jedne nesavitljive, uporne i grube varijante iste igre (treći stepen). Stepene razvijenosti jedne igre odreñujemo na sledeći način:

a)    Igra prvog stepena je ona koja je društveno prihvatljiva u neposrednoj  okolini inicijatora.

b)   Igra drugog stepena je takva iz koje ne nastaju trajne i nepopravljive štete, ali igrači ipak više vole da se njoj ne priča mnogo.

c)   Igra trećeg stepena igra se ?na život ili smrt", a završava se u bolnici, na sudu ili u

mrtvačnici.

Igre je moguće, takoñe, deliti i prema bilo kom od posebnih obeležja o kojima je bilo reci kada smo analizirali DNBT: ciljevi, uloge, najočiglednije prednosti. Najbliža pravoj naučnoj sistematičnosti bila bi, verovatno, podela zasnovana na egzistencijalnom stanovištu, ali naše znanje o ovim stvarima nije još dovoljno razvijeno, te ovakva podela mora malo da pričeka. A dotle nam, kao najpraktičnija, ostaje sociološka podela igara koju ćemo i koristiti

u sledećem poglavlju.

Beleška

Treba odati zasluženo priznanje Stefenu Poteru (Potter) za njegova produbljena i duhovita razmatranja manevara ili ?kombinacija" u svakodnevnom društvenim situacijama, a G. H.

Midu (Mead) za njegovu pionirsku studiju uloge igara u društvenom životu. One igre koje vode

u psihijatrijska oboljenja bile su sistematski proučavane na redovnim seminarima socijalne psihijatrije u San Francisku još od 1958. godine, a ovim sektorom analize igara počeo je

odskora da se bavi i T. Sas (Szasz).

Za više detalja o ulozi igara u životu grupe treba pogledati i već pomenuto delo, autora ove knjige, o grupnoj dinamici.

BIBLIOGRAFIJA

1. Maurer, D. W.The Big Con, The Bobbs-Merrill Co. New York, 1940.

2.  Potter S. Theory and Practice of Gamesmanship, Rupert Hart-Davis, 1947.

3.   Mead, G. H. Mind, Self and Society, Cambridge University Press, 1935. 4. Szasz, T. The Mith of Mental lllness, Secker&Warburg, 1961.

5. Berne, E. The Structure and Dynamics of Organizations and Groups, Pitman Medical,  1963.