G

TEORIJE O SNU I FUNKCIJA SNA

Jedan iskaz o snu koji pokušava da sa jednog gledišta objasni što je mogućno veći broj njegovih osobenosti i u isto vreme odredi položaj sna prema jednoj opširnijoj oblasti fenomena, moći ćemo nazvati teorijom o snu. Pojedine teorije o snu razlikovaće se među sobom po tome što jednu ili drugu karakteri­ stiku sna određuju kao bitnu, što ga uzimaju za po­ laznu tačku za objašnjenja i  odnose.  Jedna funkcija, to jest korist ili neki drugi efekat sna neće morati neophodno da se izvode iz teorije, ali naše očekiva­ nje, koje je po navici upravljeno teleologiji, ipak će izići u susret onim teorijama koje stoje u vezi sa uvidom  u  jednu  funkciju  sna.

Već smo upoznali više shvatanja o  snu  koja  su više ili manje zaslužila naziv  teorije  sna  u  ovom smislu. Verovanje starih da san šalju bogovi da bi upravljali ljudskim radnjama  predstavljalo  je  pot­ punu teoriju  sna  koja  je  dala  objašnjenje  o  svemu što o snu vredi znati.  Otkako  je  san  postao  predme­ tom biološkog proučavanja poznat nam je veći broj teorija sna, ali među njima ima i ponekih veoma ne­ potpunih.

Ako odustanemo od potpunog nabrajanja, mogli bismo pokušati, možda, sa sledećom grupacijom teo­ rije o  snu,  uvek  prema  osnovnom  shvatanju  o  meri i vrsti psihičke aktivnosti u snu:

1)    Teorije koje dozvoljavaju da se potpuna psi­ hička aktivnost budnog stanja  nastavlja  u  snu,  kao što je teorija Delbefa. Ovde duša ne spava, njen apa­ rat ostaje intaktan, ali, preneta  u  stanje  spavanja koje se razlikuje od uslova budnoga stanja, ona mora pri normalnom funkcionisanju dati  druge  rezultate od onih u budnom  stanju.  Kod  ovih  teorija  postav­ lja se pitanje: da  li  su  one  u  stanju  da  razlike  sna od budnog stanja u potpunosti mogu izvesti iz uslova stanja spavanja? Osim toga im nedostaje jedan mo­ gući pristup ka jednoj funkciji sna; ne uviđa se  za­ što se sanja, zašto komplikovani mehanizam duševnog aparata i dalje  radi,  i  kad  bude  stavljen  u  odnose za koje nije  proračunat.  Spavati  bez  snova,  ili,  ako se pojave nadražaji koji smetaju, probuditi se, to bi bile jedine svrhovite reakcije koje bi preostale ume- sto treće,  snevanja.

2)   Teorije koje, naprotiv, za san pretpostavljaju smanjenje psihičke aktivnosti, labavljenje međusob­ nih veza, osiromašenje u pristupačnom materijalu. Prema tim teorijama morala bi se dati jedna sasvim drugačija karakteristika spavanja nego što ju je dao Delbef. Spavanje ima dalekosežni uticaj na dušu; ono se ne sastoji samo u tome da dušu isključi iz spolj- njeg sveta, ono štaviše prodire u njen  mehanizam  i čini ga privremeno neupotrebljivim. Ako smem da upotrebim jedno poređenje sa psihijatrijskim mate­ rijalom, rekao bih da prve teorije konstruišu san kao paranoju, a teorije pomenute na drugom mestu čine ga uzorom za maloumnost ili  amenciju.

Teorija po kojoj u snu dolazi do izražaja samo jedan deo duševne delatnosti paralizovane spavanjem jeste teorija koja uživa prednost kod pisaca-lekara i u naučnom svetu uopšte. Ukoliko se može pretposta­ viti neko opštije interesovanje za objašnjenje snova, možemo je  smatrati  svakako  dominantnom  teorijom o  snu.  Valja  istaći  sa  kakvom  lakoćom  upravo  ova  teorija izbegava svaku i najgoru prepreku pri  sva­ kom objašnjavanju sna, naime razbijanje o jednu od protivrečnosti sadržane u snu. San je za nju rezultat parcijalne budnosti („lagano, parcijalno i ujedno i veoma anomalično bdenje", kaže za san Herbartova psihologija); zato se ona može koristiti nizom stanja, od postepeno sve većeg i većeg buđenja, do potpune budnosti, i pokriva čitav niz nedovoljnog  rada  sna koji se odaje apsurdnošću, pa do potpuno koncentri- sanog misaonog rada.

Kome je fiziološki način opisivanja postao ne­ ophodan, ili koji naučnije misli, naći će ovu teoriju izraženu  u  opisu  Binca  (str.  43):

„Ovo stanje (ukočenosti), međutim, približava se postepeno kraju u ranim jutarnjim časovima. Sve ne­ znatni je postaju količine zamarajućih materija nago­ milanih u moždanoj belančevini, i sve više njih se rastavlja ili ih krvotok svojim neumornim tokom od­ nosi. Ovde-onde već se pojavljuju pojedine gomile ćelija koje su se probudile, dok sve naokolo još uvek ukočeno miruju. Sad pred našu zamagljenu svest na­ stupa izolovani rad pojedinih grupa, a nedostaje još kontrola drugih delova mozga koji upravljaju asoci­ jacijama. Stoga se stvorene slike, koje većinom odgo­ varaju materijalnim utiscima  bliske  prošlosti,  reda­ ju divlje i bez reda  jedna  za  drugom.  Broj  možda­ nih ćelija koje se oslobađaju postaje sve veći, i ne- razumnost sna sve neznatnija."

Shvatanje da je snevanje neko nepotpuno, parci­ jalno budno stanje ili da ono predstavlja tragove nje­ govih uticaja naći će  se sigurno  kod svih modernih filozofa i fiziologa. To shvatanje najopširnije je izneo Mori. Izgleda da taj autor stanje budnosti ili  spa­ vanje često smatra  da se mogu pomeriti sa jednog anatomskog regiona na drugi, pri čemu, svakako, auto­ ru jedna anatomska provincija i jedna određena psi­ hička funkcija izgledaju vezane jedna za drugu. Ovde bih želeo samo da nagovestim: kad bi se teorija o parcijalnoj budnoći potvrdila, trebalo bi još vrlo mnogo  raditi  na  njenom  finijem  razrađivanju.

Kod svakog shvatanja sna ne može se, naravno, pojaviti nijedna funkcija sna. Naprotiv, Bine svojom izjavom na odlučan način daje svoj sud o položaju i značenju sna (str. 357): „Kao što vidimo, sve činje­ nice upravljene su tome da san označe kao jedan te- lesni, u svima slučajevima beskoristan, u mnogim slučajevima  upravo  bolestan  proces ... "

Primenjivanje izraza „telesni" na san, što je au­ tor Bine sam istakao, ukazuje svakako na više od jed­ nog pravca. On se, pre svega,  odnosi  na  etiologiju sna, koja je Bincu bila naročito na srcu kada je eks­ perimentalno izazivanje snova studirao davanjem otrova. Sa teorijama o snu ove vrste u vezi je, naime, da se podsticanje na san, ako je ikako mogućno, izvodi isključivo sa somatske strane. Predstavljeno u naj­ ekstremnijem obliku, glasilo je ovako: Pošto smo se, isključivši sve nadražaje, predali spavanju, nema ni­ kakve potrebe za snevanjem  niti  povoda  sve  do ju­ tra kad bi se proces laganog buđenja preko novo- dolazećih nadražaja mogao ogledati u fenomenu sa- njanja. Ali održati  da  spavanje  bude  bez  nadražaja ne polazi za rukom; sa svih strana dolaze spavaču nadražaji, kao što se Mefisto žali  na  životne  klice, spol ja, iznutra, čak i od svih telesnih oblasti za koje se čovek kao budan nikada nije brinuo. I tako je spa­ vanje ometano; najpre se jedan deo duše probudi, posle toga drugi, zatim kratko vreme funkcioniše sa svojim probuđenim delom, radosna što ponovo može zaspati. San je  reakcija  na  smetanje  spavanja,  koje je nadražaj izazvao, sasvim izlišna reakcija, uostalom.

Obeležiti san, koji pored svega još ostaje funk­ cija jednog duševnog organa, kao somatski  proces, ima pored toga i drugi smisao. Time se snu želi poreći dostojanstvo jednog psihičkog procesa. Ono vrlo sta­ ro poređenje, poznato u primeni na san — o „deset prstiju jednog čoveka sasvim neveštog muzici, koji se brzo kreću preko dirki instrumenta" — možda naj­ bolje predočava mišljenje koje o snevanju imaju obič­ no zastupnici egzaktne nauke. San po ovom shvatanju postaje nešto što se nipošto i nikako ne može tumačiti;

s*

jer  kako  bi  ovih  deset  prstiju  jednog  nemuzikalnog svirača  mogli  proizvesti  jedan  muzički  komad?

Još u prošlosti nisu nedostajali prigovori protiv teorije parcijalnog bdenja. Burdah je godine 1830. mislio ovo: „Kad se kaže da je san parcijalno bdenje, time se, prvo, ne objašnjava ni bdenje ni spavanje, a drugo, time se ne kaže ništa drugo nego  da  u  snu neke duševne sile deluju, dok ostale miruju. Ali ta­ kva nejednakost dešava se u toku čitavog života ... "

Na vladajuću teoriju o snu, koja  u  snu  vidi  je­ dan „somatski" proces, oslanjala se jedno vreme za­ nimljiva hipoteza o snu koju je izneo  Robert  tek  go­ dine 1836. Ona je  naročito  privlačna  pošto  za  sneva- nje ume da navede jednu  funkciju,  jedan  koristan uspeh.  Kao  osnovu  za  svoju   teoriju,   Robert   uzima dve činjenice posmatranja, na kojima smo se već za­ držali kad smo govorili  o  ispitivanju  materijala  sno­ va, naime  da tako često sanjamo  o najtrivijalnijim utiscima dana  a da tako retko u san preuzimamo veli­ ka interesovanja preko  dana.  Robert  kao  isključivo tačno tvrdi sledeće: „Stvari koje smo u potpunosti za­ mislili nikada  ne  postaju  izazivači  sna,  već  to  posta­ ju uvek samo one stvari koje su  nedovršene  u  našem duhu ili kojih su se naše misli dodirnule samo u pro­ lazu." — „Zato  obično  ne  možemo  objasniti  san  jer su njegovi uzroci baš oni čulni  utisci  proteklog  dana koji nisu dospeli do dovoljnog saznanja  snevačevog." Uslov da  jedan  utisak  dospe  u  san  jeste  dakle  ili  što je proces obrade ovog utiska bio prekinut, ili što  je utisak bio suviše  beznačajan,  te  uopšte  nije  imao pra­ vo na  takvu  obradu.

Robertu se, dakle, san javlja kao „somatski" pro­ ces izlučivanja kojeg postajemo svesni u duhovnoj reakciji na njega. „Snovi su  izlučivanja  misli  koje  su u samoj klici ugušene." Čovek kome bismo oduzeli mogućnost da sanja, morao bi u datom roku postati poremećen umom, pošto bi se u njegovom mozgu skupila ogromna masa nedovršenih, do kraja nedomi- šljenih misli i plitkih utisaka, pod čijom bi težinom moralo da se uguši ono što bi se kao gotova celina moralo priasimilirati pamćenju. San za preopterećeni

mozak  vrši  posao  ventila  sigurnosti.  „Snovi  imaju snagu  koja  leci,  koja  rasterećuje"  (str.  32).

Bilo bi pogrešno, razumljivo, postaviti Robertu pitanje kako predstave u snu mogu dovesti do raste­ rećenja duše. Autor, očigledno, izvodi  zaključak  iz obe osobenosti materijala snova da se za vreme spa­ vanja takvo izbacivanje bezvrednih  utisaka  —  bilo na koji način — vrši kao somatski proces, i da sne- vanje nije nikakav naročiti psihički proces, nego samo vest koju mi  o  tom  izdvajanju  dobijamo.  Uostalom, to izdvajanje nije jedina stvar koja se noću u duši događa. Robert «am dodaje da se osim toga do kraja izrađuju i podstreci dana i „ono što se ne može iz­ dvojiti od misaonog materijala koji nesvaren  leži  u duši — to misaoni konci pozajmljeni od fantazije po­ vezuju u jednu  zaokrugljenu  celinu  i  tako  uvrštava­ ju u sećanje kao bezazlenu sliku mašte" (str. 23).

Ali, Robertova  teorija  dolazi  do  najoštrije  pro­ ti vrečnosti sa vladajućom teorijom u procenjivanju prirode izvora snova. Dok se tamo uopšte ne bi sanja­ lo da spoljni i unutrašnji senzacioni nadražaji  dušu uvek iznova ne bude, prema Robertovoj  teoriji  na­ lazi se podstrek za snevanje samo u duši, u njenoj pre- opterećenosti koja zahteva rasterećenja; Robert pot­ puno dosledno zaključuje da uzroci koji uslovljavaju san i koji se nalaze u telesnom osećanju  zauzimaju jedan podređen prostor i da oni nipošto ne bi mogli da izazovu  na  snevanje  jedan duh  u kome se  ne  bi nalazilo nikakvo gradivo za stvaranje sna, uzeto iz budne svesti. Treba priznati samo to da slike fanta­ zije koje se u snu  razvijaju  iz  dubine  duše  mogu biti pod uticajem nervnih nadražaja (str. 48). I tako san, prema Robertu, nije potpuno zavisan od somat- skog; on, doduše, nije nikakav psihički proces, nema mesta među psihičkim procesima bdenja, on je sva- konoćni somatski proces na aparatu duševne aktivno­ sti i ima da izvrši funkciju da ovaj aparat sačuva od prenapetosti, ili, ako nam je dozvoljeno upotrebiti upoređenje: da dušu očisti od đubreta. Na istim oso­ binama sna, kako se otkrivaju u  izboru  materijala sna, jedan drugi naučnik, Iv Delaž (Yves Delage) ba-

žira svoju sopstvenu teoriju i poučno je posmatrati kako  se  samo  neznatnom  varijacijom  u  shvatanju istih stvari dobija krajnji  rezultat  sasvim  drugog značaja.

Pošto je smrću izgubio jedno drago lice, Delaž je na samome sebi iskusio da čovek ne sanja ono što ga je preko dana obilno zanimalo, ili tek onda kad  je počeo da se kloni drugih interesovanja preko dana. Njegova ispitivanja kod drugih osoba potvrdila su mu da je ovakvo stanje stvari opšta stvar. Jednu lepu napomenu te vrste, ako se pokazala kao opšte pra­ vilna, Delaž je načinio o sanjanju mladog bračnog para: „S'il n'ont reve l'un de l'autre avant  le  ma- riage ou pendant la lune de miel; et s'ils ont reve d'amour c'est pour etre infideles avec  quelque per- sonne indifferente ou odieuse."1 A o čemu se  sanja? Delaž vidi da se materijal koji nam se javlja u snu sastoji od odlomaka i ostataka  utisaka  poslednjih dana i iz ranijih vremena. Sve što se u našim snovi­ ma javlja, i što bismo najpre mogli biti skloni da shvatimo kao tvorevinu snova, pokazuje se prilikom tačnijeg  ispitivanja  kao  nepoznata  reprodukcija  kao

„souvenir inconscient" (nesvesna uspomena).  Ali ovaj materijal predstava pokazuje jednu zajedničku ka­ rakteristiku: on dolazi od utisaka koji su našu dušu verovatno jače pogodili nego naš duh, ili sa kojih je pažnja vrlo brzo posle pojavljivanja ponovo skrenuta. Ukoliko je utisak bio manje svestan i pri tom  sna­ žniji, utoliko više ima izgleda da u sledećem snu odi­ gra  neku  ulogu.

U suštini, postoje dve iste kategorije utisaka, sporedni i neizvršeni, kako ih ističe Robert; ali Delaž ovu situaciju okreće drukčije time što misli da ovi utisci, pošto su ravnodušni, ne postaju sposobni da izazovu san, nego to zato čine što su nedovršeni. I trivijalni utisci  na neki način  nisu bili  u  potpunosti

1 Ako su bili  jako  zaljubljeni,  oni  pre  braka  ili  za  vre- me medenog  meseca gotovo nikad nisu  sanjali jedno o drugo­ me; a ako  su  imali  erotične  snove  o  ljubavi  bili  su  neverni sa  nekom  indiferentnom  ili  odvratnom  osobom.

 

dovršeni; po svojoj prirodi kao novi utisci, „autant de ressorts tendus"1, oni će se takođe za vreme spavanja opustiti. Još više prava nego što ga ima slabi i goto­ vo neprimećeni utisak imaće na neku ulogu u snu sna­ žan utisak koji je slučajno bio zadržan u svojoj obra­ di ili pak bio svesno potisnut. Fizička energija, nago­ milana preko dana kočenjem i potiskivanjem noću, postaje opruga-pokretač sna. U snu se pojavljuje psihički  potisnut materijal.2

Na žalost, Delažev tok misli na ovom mestu se prekida; on samostalnoj psihičkoj aktivnosti u snu može dopustiti samo najmanju ulogu, i tako se svo­ jom teorijom sna neposredno priključuje vladajućoj teoriji o parcijalnom spavanju mozga: ,,En somme, le reve est le produit de la pensee  errante,  sans  but  et sans direction, se fixant successivement sur les sou- venirs, qui ont garde assez, Vintensite pour se placer sur sa route et l'areter  sa  passage,  etablissant  entre eux un  lien  tantćt  jaible  et  indecis,  tantot  plus  fort et plus serre, selon que l'activite actuelle du cerveaux est plus ou moins abolie par le sommeil."3

U treću grupu možemo uvrstiti one teorije sna, koji snevajućoj duši pripisuju  sposobnost  i  sklonost ka naročitim psihičkim funkcijama koje u stanju budnosti uopšte ne može  izvoditi  ili  ih  izvodi  samo na nepotpun način. Iz delovanja ovih sposobnosti pro­ izlazi najčešće jedna korisna funkcija sna. Ocene koje

1    Tako  mnoge  zategnute  opruge.

2    Potpuno  slično  izražava  se  pisac  Anatol  Fran s  (France) u delu Le lys rouge (Crveni krin) : Ce que nous vovons la nuit, ce sont le restes malheureux de ce  que  nous  avons  negligć dans la veille. Le reve est souvent la revanche  des  choses qu'on meprise ou le reproche des etres abandonnes  (Ono  što noću vidimo, to su nesrećni ostaci onoga što smo prethodne večeri zanemarili. San je često osveta stvari koje  zanemaru­ jemo  ili  prebacivanje  napuštenih  bića).

3    Ukratko, san je proizvod lutajuće misli, bez cilja i bez pravca, pričvršćujući se sukcesivno na sećanja koja  su  saču­ vala dovoljno intenziteta da stanu na put i prekinu njegov prolaz, uspostavljajući između njih jednu vezu čas slabu i ne ­ određenu, čas opet jaču  i  tešnju,  prem a  tome  kako  je  aktiv­ nost  mozga  u  tom  momentu  više  ili  manje  poništena  od  sna.

su  formirali psihološki pisci većim  delom spadaju u

rasuda  da  san  predstavlja  jedan  od  puteva  na  koj

ovaj  red.  Ali  ja  ću  se  zadovoljiti  time  što  ću  umesto

njih   navesti   jednu   izjavu   Burdaha,   prema   kojoj   je

san  „prirodna  aktivnost  duše,  koja  nije  ograničena

ma spavanje deli svoja dobročinstva.

Najoriginalniji   i   najdalekosežniji   pokušaj    obj

šnjenja sna iz jedne naročite aktivnosti duše koja

snagom      individualnosti,  nije  ometana              samosvešću,

tek u stanju spavanja može slobodno razviti jeste on

nije upravljana  samoodređivanjem,  nego  je  to vital­

nost  senzibilnih  centralnih  tačaka  koja  uživa  u  slo­

bodnoj  igri"  (str.  486).

Ovo uživanje u slobodnom korišćenju sopstvenih snaga Burdah i ostali, očigledno, zamišljaju kao  sta­ nje u kome se duša osvežava i prikuplja nove snage

što   ga   je   godine   1861.  preduzeo  Šerner.  Sernero

knjiga, napisana teškim i suvoparnim stilom, noše

gotovo pijanim oduševljenjem za predmet, koje mo

delovati odbijajuće ako nije u stanju da čitaoca pov

če  za  sobom,  stavlja  pred  analizu  takve  teškoće

spremno uzimamo u ruke jedan jasniji i kraći opis

za svoj dnevni rad, nekako slično godišnjem odmoru

kome  nam  filozof  Folkelt  iznosi  Sernerova  učenj

i raspustu o ferijama. Burdah stoga navodi i prihvata

,,Iz mističkih konglomerata, iz sjajnog i bleštavog lj

ljubazne  reci  kojima  pesnik  Novalis  hvali  vladavinu

ljuškanja  ponekad  blesne  i  zasija  tajanstvena  svetlo

sna:  „San  je  zaštitno  oružje  protiv  ravnomernosti  i

smisla,   ali   putevi   filozofa   time   ne   postaju   jasni

sivila života; on oslobađa fantaziju okova tako da sve

Sernerov prikaz, čak i kod njegovog pristalice, naila

slike svakodnevnog života, jedne preko druge, može ispreturati, i neprestanu ozbiljnost odraslog čoveka on prekida radosnom detinjom igrom; bez snova, mi bi­

na  ovakvu  ocenu.

Serner  ne  spada  među  autore  koji  duši  dozv ljavaju da svoje sposobnosti, nesmanjene, odnese s

smo  sigurno  rano  ostareli.  I  tako  san možemo  sma­

bom u snevanje.  On sam izvodi kako u snu centra

trati,  iako ne  darom  datim neposredno odozgo,  ipak

jednim  dragocenim  zadatkom,  ljubaznim  pratiocem

nost,  spontana  energija  Ja  postaju  rastrojeni,  ka zbog  te  decentralizacije  saznanje,  osećanje,  htenje

na pokloničkom putovanju ka grobu."

predstavljanje postaju izmenjeni,  i kako preostacim

Osvežavajuću  i  lekovitu  delatnost  sna  još  uver-

ovih  duševnih  snaga  ne  pripada  više  nikakav  pra

ljivije   opisuje   Purkinje   (str.   456):   „Ove   bi   funkcije

naročito obavljali produktivni snovi.  To su lake igre

imaginacije koje sa svakodnevnim događajima nema­

ju nikakve veze. Duša ne želi da nastavlja zategnuto-

sti budnog  života,  nego  želi  da  ih  razreši,  da  se  od

njih  odmori.  Ona,  pre  svega,  stvara stanja  suprotna

stanjima budnosti.  Ona  tugu  leci  radošću,  brige na­

duhovni karakter, nego samo još priroda jednog m

hanizma. Ali zato se u snu aktivnost duše, koju tre

nazvati  fantazijom,  oslobođena  svake  vladavine  raz

ma,  pa prema  tome slobodna  od  strogih  mera,  vi

do neograničene vladavine.  Ona,  doduše,  uzima p

slednju  građu  iz  sećanja  budnog  stanja,  ali  ona

te građe izvodi građevine koje se od tvorevina bu

dama i vedrim razonođavajućim slikama, mržnju lju­

noga života razlikuju kao nebo i zemlja, ona se u sn

bavlju  i  ljubaznošću,  strah  hrabrošću  i  pouzdanjem;

sumnju  stišava  uveravanjem  i  čvrstom  verom,  uza­

ludno iščekivanje ispunjavanjem.  Mnoga ranjena me-

ne  pokazuje  samo  kao  reproduktivna,  nego  i  k

produktivna.  Njene  osobenosti  snovima  daju  njiho

posebne  karakterističnosti.   Ona  pokazuje  naroči

sta duše koja bi dan neprekidno držao otvorenim spa­

ljubav   prema   svemu   što         je     neumereno,       preteran

vanje leci tako što ih pokriva i štiti od novog uzbu­ đenja. Na tome se delimično zasniva dejstvo vremena

monstruozno.  Ali  ujedno,  budući  da  je oslobođena,  o

od  misaonih  kategorija  koje  joj  smetaju  dobij  a  ve

l            koje leci bol." Mi svi osećamo da je spavanje dobro­

savitijivost,  veću  okretnost i veću volju  za  način izr

činstvo za duševni život, i tamno naslućivan je narod­ ne svesti očigledno ne dopušta da mu se otme pred-

žavanja;   ona  je  u  najvećoj   meri  osetljiva  na  než

nadražaje  raspoloženja  srca,  na  buntovničke  afek

ona odmah ugrađuje unutrašnji život u spoljašnju plastičnu očiglednost. Fantaziji sna nedostaje jezik pojmova, ono što želi da kaže mora da kaže očigledno u slikama, i pošto pojam ovde ne deluje oslabljujuće, ona se snažno i puno koristi formom očiglednosti. Time njen jezik, ma kako bio razgovetan, postaje za­ metan, trom, nespretan. Razgovetnost  njenog jezika naročito je otežana time što ima odvratnost prema tome da jedan objekat predstavlja njegovom sopstve- nom slikom i što radije bira neku tuđu sliku, ukoliko je ova u stanju da kroz sebe izrazi onaj atribut obje­ kta do čijeg joj je prikazivanja stalo. To je simbolizi­ ra juća delatnost fantazije .. . Veoma važno je, dalje, to što fantazija sna nikad predmete ne slika iscrpno, nego samo nejasno, i ovako nejasne samo na najslo­ bodniji način. Njene slike zato izgledaju kao da su genijalno nabačene. Ali fantazija sna ne ostaje samo kod prostog predstavljanja predmeta, nego  je  iznu­ tra primorana  da  ono Ja-snova  s predmetom  više ili manje zamrsi i da tako stvori jednu radnju. San izazvan vizuelnim nadražajem, slika, na primer, zlat­ nike na ulici: snevač ih skuplja, raduje se i  odnosi kući.

Materijal, na kome fantazija sna obavlja svoju umetničku delatnost, jeste prema Serneru pretežno materijal organskih telesnih nadražaja koji su preko dana tako nejasni. Tako se ovde u potpunosti slažu i Sernerova preterano fantastična teorija o pretpostav­ kama izvora sna i izazivač sna, i možda suviše prete­ rano teorija Vunta i drugih fiziologa, koji su inače među sobom antipodi. Ali prema fiziološkoj teoriji, duševna reakcija na unutrašnje somatske nadražaje iscrpena je izazivanjem bilo kakvih predstava, koje odgovaraju nadražajima; te predstave  izazivaju  dru­ ge predstave putem asocijacije, i u ovom stadijumu izgleda da  je  tok  psihičkih  zbivanja  u  snu  iscrpen. S druge strane, somatski nadražaji prema Serneru pružaju duši samo materijal koji ona može iskoristiti za svoje fantastične ciljeve. Za Sernera formiranje snova tek počinje upravo na onom mestu koje ostali autori  smatraju završetkom.

Razume se da nećemo moći smatrati svrhovitim ono što fantazija sna preduzima sa somatskim nadra­ žajima. Ona se sa njima igra i zadeva, i organski izvor iz kojeg nadražaji vode poreklo u odgovarajućem snu predstavlja u nekakvoj plastičnoj simbolici.  Serner čak misli, — u tome se Folkelt i ostali s njim ne slažu,

—    da fantazija sna ima određeni omiljeni put da or­ ganizam predstavlja kao celinu, naime kao kuću. Ali izgleda da ona na sreću nije ograničena na  ovaj  je­ dini način predstavljanja; ona, naprotiv, može kori­ stiti i čitav niz kuća da bi obeležila samo jedan jedini organ; na primer veoma duge redove ulica sa kućama za predstavljanje nadražaja iz utrobe. Drugi put poje­ dini delovi kuće stvarno predstavljaju pojedine delo- ve tela, tako na primer u snu izazvanom glavoboljom tavanica sobe (koju snevač vidi pokrivenu odvratnim paucima nalik na krastače) predstavlja glavu.

Ne uzimajući uopšte u obzir simboliku kuće, upo­ trebljavaju se bilo koji drugi predmeti da bi predsta­ vili delove tela iz kojih je ponikao nadražaj za san. („Tako pluća koja dišu nalaze svoj simbol u usijanoj peći, sa plamenom koji bukti slično vazduhu, srce u šupljim sanducima i korpama, mokraćna bešika u okruglim predmetima sličnim kesama, ili uopšte samo izdubljenim predmetima. San  izazvan nadražajem iz muškog polnog organa ostavlja snevača da na ulici nalazi gornji deo klarineta, ili isti deo lule za puše­ nje, ili, opet, komad krzna. Klarinet i lula ovde pred­ stavljaju približni oblik muškoga organa, a krzno predstavlja dlake oko polnih organa. U slučaju sek­ sualnog sna kod žene može uzani prostor gde se bedra sastaju biti simbolizovan uzanim dvorištem okruže­ nim kućama, dok vagina može biti simbolizovana me­ kom, ljigavom i veoma tesnom stazom koja vodi pre­ ko dvorišta i kojom snevačica mora proći da bi ne­ kom gospodinu odriela pismo." — Folkelt, str. 39). Od osobite važnosti je  to  što  na  kraju  jednog  takvog sna, poteklog od somatskog nadražaja, fantazija sna tako reći skida  veo  tako što  sasvim  otvoreno  poka­ že izazivajući organ ili njegovu funkciju. Tako se „san

o  nadražaju  zuba"  obično  završava  time  što  snevač vadi  zub iz  usta.

Ali fantazija sna ne može da svoju pažnju skre­ će isključivo na oblik organa koji nadražuje, nego može isto tako za objekt simbolizovanja uzeti supstan­ ciju koja u njemu nastaje. Tako, na primer, san sa nadražajem iz utrobe vodi kroz blatnjave ulice, a san sa urinarnim nadražajem vodi ka penušavoj vodi. Ili nadražaj kao -takav, vrsta njegove nadraženosti, ob­ jekt koji  želi, predstavljeni su simbolički, ili Ja-sna stupa u konkretnu vezu sa simbolizacijama svog sop- stvenog stanja, kao kad se na primer kod bolnih na- dražaja očajno borimo sa besnim psima, ili divljim bikovima, ili kad snevačica u seksualnom snu vidi da je progoni nag čovek. Ostavljajući po strani sve bo­ gatstvo sredstava kojima se služi, simbolizujuća de- latnost fantazije ostaje kao centralna sila svakog sna. Da bi pokušao dublje da prodre u karakter ove fanta­ zije, i da bi psihičkoj delatnosti, upoznatoj na ovaj način, odredio njeno mesto u jednom sistemu filozof­ skih misli, Folkelt je to učinio u svojoj lepo i toplo napisanoj knjizi; ali ova knjiga je, na žalost, teško ra­ zumljiva za svakog čoveka koji prethodnim školova­ njem nije pripremljen za tajanstveno shvatanje filo­ zofskih pojmovnih shema.

Neka korisna funkcija  u  snovima  nije  povezana sa radom  Sernerove  simbolizujuće  fantazije.  Duša se u snu igra nadražajima koji na nju deluju. Čovek bi mogao doći do pretpostavke da se  ona  nepristojno igra s njim. Ali moglo bi se i nama postaviti pitanje da li nas naše detaljnije bavljenje Sernerovom teori­ jom o snu može odvesti bilo čemu korisnom, pošto njemu ipak suviše padaju u oči samovoljnost i nepo- koravanje pravilima svakog istraživanja. Ovde bi, svakako, bilo na mestu da se stavi veto na odbaciva­ nje Sernerovog učenja pre nego što se ono ispita. Nje­ gova teorija je sagrađena na utisku koji je neko ste­ kao o svojim snovima kojima je poklonio veliku pa-

^ žnju, i koji je lično izgledao  veoma  sklon  tome  da traga za tamnim duševnim stvarima. To učenje, dalje, raspravlja o predmetu  koji je ljudima hiljadama go-

Odnosi između sna i duševnih bolesti                  93

dina kroz milenije izgledao zagonetan, ali  ujedno  i pun sadržine i odnosa i za čije osvetljenje stroga na­ uka, kao što to i sama priznaje, nije doprinela nešto više osim što je u potpunoj suprotnosti sa popularnim osećanjem pokušala da objektu porekne i sadržinu i značenje. Najzad, priznaćemo pošteno sami sebi  da nam izgleda da prilikom pokušaja  objašnjenja  snova ne možemo lako pobeći od fantastike. Postoji i fanta­ stika ganglijskih ćelija; mesto koje je citirao jedan trezven i egzaktni naučnik kao što je Bine — koje opi­ suje kako aurora (zora) buđenja prelazi preko uspa­ vanih gomila ćelija  u  moždanoj  kori — ne  zaostaje po fantastici — i neverovatnoći iza Sernerovih poku­ šaja objašnjenja. Ja  se  nadam  da  mogu  pokazati  da se iza ovih pokušaja krije nešto realno, što se, razume se, pokazalo svakako samo kao nešto rasplinuto i što nema karakter univerzalnosti na koji  jedna  teorija sna može polagati pravo. Za sada nam Sernerova teo­ rija o snu u svojoj suprotnosti sa medicinskom teori­ jom možda može pokazati između kojih se krajnosti objašnjenje života sna još danas nesigurno koleba.