TEORIJA  EROSA

Sa shvatanjem, opisanim u prethodnom poglav­ lju, na neočekivan način odgovoreno je na pitanje traume, međutim, odmah se stalo pred problemom erotskog konflikta koji, kao što je pokazao naš pri- mer, sadrži mnoštvo nenormalnih elemenata, koji se na prvi pogled ne mogu uporediti sa običnim erot­ skim konfliktom.  Pre svega je upadljivo i skoro ne- verovatno, da je samo prividnost svesna, dok stvarna strast pacijentkinje ostaje skrivena. U ovom slučaju se ne može osporiti da je stvarna veza ostala u tami, dok je samo privid dominirao u vidnom polju svesti. Ako evu činjenicu formulišemo teorijski,  onda bi to neuroze postoje dve tendencije, koje su međusobno u striktnoj suprotnosti i od kojih je jedna nesvesna. }Ova rečenica je namerno formuli- sana vrlo uopšteno; pošto time želim da istaknem da je morbidni konflikt doduše lični momenat, ali isto­ vremeno u individui očigledno postojeći konflikt ljud­ ske prirode, pošto je neslaganje sa samim sobom uop- šte znak kulturnog čoveka. Neurotičar je samo pose­ ban slučaj čoveka nesaglasnog sa samim sobom, koji treba da u sebi sjedini prirodu i kulturu.

Kao što je poznato kulturni proces se sastoji od progresivnog sputavanja animalnog  u čoveka;  to  je proces domestifikacije koji se ne sprovodi bez pobune od strane slobodoljubive životinjske prirode. S vremena na vreme to se kao zanos širi kroz čovečan- stvo sputano kulturnom prisilom: stari vek je doživeo talas dionizijskih orgija prenetih sa Istoka, koje su po­ stale bitni i karakteristični sastojak antičke kulture, a čiji duh nije malo doprineo tome što se u brojnim sektama i filozofskim školama poslednjeg predhriš- ćanskog veka isposništvo razvilo u stoički ideal i da iz politeističkog haosa onog doba proisteknu asketske religije Mitre i Hrista. Drugi talas dionizijskog slo­ bodoljubivog zanosa naišao je u renesansi preko Za­ pada. Teško je procenjivati  sopstveno doba. U nizu revolucionarnih pitanja koja su se postavila tokom poslednjih pedeset godina, iskrslo je i »seksualno pi­ tanje« koje je prouzrokovalo čitav rod nove literatu­ re. U ovom »pokretu« bili su početni koreni psiho­ analize, čije je teorijsko formiranje na ovaj način pre- trpelo bitni jednostrani upliv. Niko nije sasvim ne- zavistan od savremenih strujanja. Od tada su »sek­ sualno pitanje« gurnuli u pozadinu politički i drugi svetski problemi. Ali to ništa ne menja osnovnu či­ njenicu da se čovekova nagonska priroda stalno su­ dara sa kulturnim ograničenjima. Ova doduše menja- ju imena, ali suština ostaje ista. Danas znamo  još i to da nije  uvek  samo životinjska  nagonska  priroda ta koja je nesaglasna sa kulturnom prisilom, već su to često i nove ideje koje iz nesvesnog  prodiru na svetio dana i isto tako kao i nagoni dolaze u sukob sa vladajućom kulturom. Danas bi se, na primer, lako mogla postaviti politička teorija neuroza ukoliko je čovek danas uglavnom uznemiren političkim strasti­ ma, čemu je »seksualno pitanje« bilo samo beznačaj­ na predigra. Možda će se još ispostaviti da je i poli­ tičko samo prethodnica još dubljeg religijskog potre­ sa. Neurotičar uzima učešća u aktuelnim strujanjima a da toga nije svestan, i ove odražava u sopstvenim konfliktima.

Neuroza je tesno povezana sa problemom vre­ mena i zapravo predstavlja neuspeli pokušaj indivi­ due da u samoj sebi reši opšti problem. Neuroza je podvojenost sa samim sobom. Razlog raspolutanosti je kod većine ljudi to što bi svest želela da se drži

svog moralnog ideala, dok nesvesno stremi svom ne ­ moralnom (u sadašnjem smislu) idealu, koga bi svest želela da se odrekne. Ova vrsta ljudi su oni koji bi hteli da budu pristojniji nego što u osnovi uzev jesu. Ali konflikt može biti i obrnut: ima ljudi koji su na izgled vrlo nepristojni i sebe ni u čemu ne sputavaju. U osnovi uzev ovo je, međutim, samo grešna poza; pošto se kod njih u pozadini nalazi moralna strana, koja je dospela u nesvesno isto kao kod moralnog čo­ veka nemoralna priroda. (Stoga treba po mogućstvu izbegavati ekstreme, jer oni  uvek pobuđuju  sumnju na suprotnost).

Ovo opšte razlaganje potrebno nam je da bismo bolje razumeli pojam »erotskog konflikta«. Odavde ćemo razmatrati s jedne strane psihoanalitičku tehni­ ku a s druge pitanje terapije.

Kod ove tehnike očigledno se radi o pitanju: kako najkraćim a ipak najboljim putem upoznati pacijen­ tova nesvesna zbivanja? Prvobitna metoda bila je hi- pnotična: ili ispitivanje u stanju hipnotičke koncen­ tracije ili spontana produkcija fantazije od strane pa^ cijenta (u ovakvom stanju). Ova metoda se povreme­ no još primenjuje ali je u poređenju sa sadašnjom tehnikom primitivna i često nedovoljna. Druga me­ toda potekla je sa Ciriške psihijatrijske klinike: tako­ zvana asocijativna metoda.' Ova metoda na egzaktan način pokazuje postojanje konflikta u obliku tako­ zvanog kompleksa osećajno naglašenih predstava koje se otkrivaju preko tipičnih smetnji u eksperimentu.1 lXH-najvažnija metoda kojom se mogu upoznati pato­ geni konflikti je, kao što je prvi pokazao Frojd, ana­ liza snova.J

O snovima se može reći da je  od kamena koga su odbacivali graditelji postao kamen temeljac. Sart, taj  nestalni i  neugledni  produkt naše duše tek je u

1 Up. Jung, Diagnostische Assoziationsstudien, 1906. i 1910. Ges. Werke, Bd. 2.

8 Jung, Allgemeines zur Komplektheorie u: Vber psy- chische Energetik und das Wesen der Traume, 1948. Ges. Werke. Bd. 2.

moderno vreme  doživeo  tako  temeljno  nipodaštava- nje. Nekada je cenjen kao najavljivač sudbine, opo- minjač i tešitelj, kao glasnik bogova.  Sada ga kori­ stimo kao izveštača nesvesnog, on mora da nam oda tajne koje su skrivane od svesti, a to san i čini sa za­ čuđujućom potpunošću. »Manifestni san«, tj. san ona­ kvog kakvog se mi sećamo, prema Frojdovom shva- tanju je fasada na osnovu koje se ne može ništa za­ ključiti o unutrašnjosti kuće, već je ova brižljivo skri­ vena pomoću takozvane cenzure sna. Ako nam sne- vač,  pridržavajući se  izvesnih  tehničkih  pravila,  is­ priča pojedinosti svoga sna,  ubrzo se  ispostavlja da njegova  prisećanja  idu  određenim  smerom  i  da  se centriraju oko izvesnog  materijala  koji je  od ličnog značaja i odaje takav smisao koji se na prvi pogled ne bi naslutio iza sna, koji je, međutim, kako se može dokazati  pomoću brižljivog  upoređivanja,  u  najfini­ joj i najdetaljnijoj vezi sa fasadom sna. Ovaj posebni smisaoni  kompleks  u  kome  se  spajaju  sve  niti  sna predstavlja traženi konflikt u izvesnoj, prilikama u- slovljenoj varijaciji. Neprijatno i inkompatibilno kon­ flikta je, prema Frojdovom shvatanju, pri tom tako prekriveno ili rasplinuto, da se može govoriti o ispu­ njenju želje.  Svakako da je samo u retkim slučaje­ vima posredTispunjenje očiglednih želja, kao kod ta­ kozvanih snova usled somatskih draži, na primer kod u snu doživljenog osećaja gladi, gde se želja za jelom ispunjava  snevanjem  obilnog  obroka.  Isto  tako  ne- odložna misao da se sada mora ustati, koja je u su­ protnosti sa željom za daljim spavanjem,  dovodi do željene smene predstave da se već ustalo itd. Ali ni izdaleka nisu svi snovi tako jednostavne prirode. Ima neprijatnih želja koje čovek radije sebi ne bi priznao, a upravo takve Frojd smatra pravim tvorcima snova. Tako,  na primer,  ćerka nežno voli majku;  međutim ona sanja da je majka,  na  ćerkinu  ogromnu  žalost, umrla.  Prema  Frojdovom  shvatanju  kod  ove  ćerke postoji njoj samoj nesvesna, krajnje neprijatna želja da njena majka, prema kojoj gaji potajno otpore, što pre napusti ovaj  svet.  I kod najbesprekornije ćerke mogu naići ovakvi prohtevi, protiv kojih se onda ona

žestoko bori, ukoliko prete da se suviše često i upor­ no održavaju. Na izgled manifestni san ne sadrži ispu­ njenje želje, već pre strahovanje ili brigu,  dakle u- pravo suprotno  od pretpostavljenog nesvesnog pod- sticaja.  Ali  poznato  je  da  je  preterana  zabrinutost vrlo često i s pravom sumnjiva na svoju suprotnost (svakako da će se kritički čitalac zapitati: da li je za­ brinutost, izložena u snu, preterana?) Ovakvih snova, gde ispunjenje želje na izgled nije pravi trag, postoji bezbroj, {ji-snu obrađivani konflikt je nesvestan, isto tako i pokušaj rešenja koji proističe iz snajKod naše snevačice stvarno je postojala tendencija da odstrani majku, izražena jezikom nesvesnog to se kaže: da um­ re. Svakako da snevačicu ne možemo učiniti odgovor­ nom za ovu tendenciju, pošto, tačno uzev, nije ona is- f abrikovala san već nesvesno. Ono sadrži u sebi za sne­ vačicu neočekivanu tendenciju da odstrani majku. U- pravo činjenica da sneva jednu ovakvu tendenciju po­ tvrđuje da o njoj svesno ne razmišlja. Ona uopšte ne razume zašto bi majku trebalo odstraniti. No, poznato nam je da izvestan sloj nesvesnog«sadrži sve ono što je izgubljeno u reminiscencama sećanja, i dalje sve ono od infantilnih nagonskih podsticaja što nije moglo da se upotrebi u kasnijem zrelom životnom dobu. Može se reći  da većina  onog  što  dolazi  iz nesvesnog,  pre svega  nosi  karakter  infantilnog — tako  i  ova  želja, koja,  naime,  glasi  vrlo  jednostavno:  »Tata,  zar  ne, kada mama umre, ti ćeš se oženiti sa mnom?« Ovaj infantilni izraz želje je zamena za prisutnu postoje­ ću, ali u ovom slučaju snevačici iz još nepoznatih raz­ loga neprijatnu želju da se uda. Ova-pomisao ili pre ozbiljnost odgovarajuće namere  je,  kako  se  to kaže

»potisnuta u nesvesno« i tu se nužnim načinom izra­ zila infantilno, pošto se materijal koji stoji na raspo­ laganju nesvesnom, najvećim delom sastoji od infan­ tilnih reminiscencija.

U našem snu na izgled se radi o infantilnom podsticaju ljubomore. Snevačica je u neku ruku za­ ljubljena u oca i zbog toga bi želela da odstrani maj ­ ku. Ali njen stvarni konflikt se sastoji u tome što bi, s jedne strane, rado želela da  se uda a, s druge, ne

može da se odluči za to: nikad se tačno ne zna da li će joj taj čovek sasvim odgovarati itd. S druge strane kod kuće je isto tako lepo, a kada bi čovek morao da se rastane od drage mamice, i da bude odrastao i sa­ mostalan ... ? Ali ona ne primećuje da se ozbiljno suočila sa pitanjem udaje, tako da više ne može da se vrati ocu i majci bez ovog od sudbine postavljenog pitanja. Ona više nije dete od negda, već je sada ona ta lcoja želi da se uda. Kao takva ona se vraća, naime sa željom za muškarcem. U porodici je,  međutim, otac muškarac i na njega se, bez ćerkinog znanja, ve ­ zuje želja za muškarcem. Ali to je incest. Na ovaj na­ čin nastaje sekundarna incestna spletka. Frojd pretpo­ stavlja da je incestna tendencija primarna i da zapra­ vo predstavlja osnovu zbog koje snevačica ne može da se odluči za udaju. Ostali navedeni razlozi malo mu znače. U pogledu ovog shvatanja već dugo sam zastupao stanovište da povremena pojava incesta ne dokazuje opšte postojanje incestne sklonosti, isto kao što činjenica da se vrše ubistva ne ukazuje na opšte rasprostranjenu strast za ubijanjem. Ja neću ići to­ liko daleko da tvrdim da u svakoj osobi ne postoje začeci bilo kog prestupa. Međutim, ipak je ogromna razlika između postojanja jedne ovakve klice i aktuel- nog konflikta i na ovome zasnovanom cepanju lično­ sti, kao što je to slučaj kod neuroza.

Ako se pažljivo prati istorijat neke neuroze, onda se redovno nalazi kritički momenat u kome se poja­ vio'problem koji je sklonjen u stranu. Ovo izbegava- nje je tako prirodna i svuda prisutna reakcija kao i lenost, komotnost, kukavičluk, strašljivost, neznanje i nesvesnost koji se i nalaze u osnovi problema. Tamo gde postaje neprijatno, teško i opasno,  čovek najče­ šće okleva i po mogućstvu se ne suočava sa svim tim ) Ove razloge smatram sasvim dovoljnim.!Nesumnjivo postojeća incestna simptomatologija,  koju  je  Frojd sasvim ispravno sagledao,  izgleda mi da nije sekun­ darni, već patološki fenomen.

San se često bavi na izgled budalastim detaljima, zbog čega ostavlja smešan utisak, ili je izvanjski u tolikoj  meri  nerazumljiv,  da  mu se  jedino  možemo

čuditi, zbog čega uvek moramo da savladamo izvestan otpor pre nego što pomoću strpljivog rada razmrsimo zapletene spojeve. Kada najzad stupimo u stvarni smi­ sao sna, onda se već nalazimo usred tajni snevača i sa čuđenjem zaključujemo da je i na izgled besmisleni san krajnje smisaon i da zapravo govori samo o važ­ nim i ozbiljnim stvarima. Ovo saznanje nas primora­ va na nešto više poštovanja u odnosu na takozvano sujeverno značenje snova, koje naše racionalističko doba sasvim nipodaštava.

Kako Frojd kaže analiza snova je »via regia« ka nesvesnom;5ahaliza snova vodi u najdublje lične taj­ ne, zbog čega je u ruci lekara i odgajivača psihe ne- procenjiv instrumenat;

Analitička metoda, ne samo specijalna Frojdova psihoanaliza, sastoji se uglavnom od brojnih analiza snova, pošto snovi tokom terapijskog postupka pri­ nose sadržaj nesvesnog, da bi ih izložili dezinfekcio- nom uticaju dnevnog svetla, pri čemu se ponovo nađe neki vredan komad za koji se smatralo da je izgub­ ljen. Pri ovakvom stanju stvari ne može se očekivati ništa drugo do da je za mnoge ljude koji imaju po­ grešnu predstavu o sebi terapijski postupak pre svega ispovest, pošto oni, prema antičkoj  mističnoj  izreci:

»Daj od sebe ono što imaš i bićeš primljen«, pokreću sve najintimnije voljene iluzije da bi u sebi pronašli nešto dublje, lepše, obuhvatnije. To su stare mudro­ sti koje prilikom terapijskog postupka ponovo izlaze na svetio dana i poseban je kuriozum da se na vr­ huncu naše današnje kulture ispostavlja da je neop­ hodna ova vrsta psihičkog vaspitanja — vaspitanja koje se ne samo u jednom pogledu može uporediti sa Sokratovom tehnikom, iako analiza prodire u mnogo veće dubine.

Frojdov istraživački smer pokušao je da dokaže da erotskom odnosno seksualnom momentu pripada pretežan značaj pri nastanku patogenog konflikta. Prema ovoj teoriji nastaje kolizija između tendencije svesti i nemoralne, inkompaiibilne, nesvesne želje. Nesvesna želja je infantilna, to jest to je želja iz deč-

jeg doba koja više ne odgovara sadašnjosti zbog čega se potiskuje, i to iz moralnih razloga. Neurotičar ima u sebi dušu deteta, koje loše podnosi hotimična ogra­ ničenja čiji smisao ne uviđa; ona doduše pokušava da usvoji moralne norme, ali tim putem dospeva do ne- saglasnosti sa samim sobom; s jedne strane hoće sebe da sputa, s druge da se oslobodi — i ova borba se naziva neuroza. Da je ovaj konflikt jasno sVestan u svim svojim detaljima  verovatno  iz  toga  nikada  ne bi hastali neurotski simptomi; ovi nastaju samo onda kada čovek nije u stanju da sagleda drugu stranu svo­ ga bića i hitnost njenih problema. Samo pod ovim u- slovom izgleda da mogu nastati simptomi, koji poma­ žu da dođe do izraza nepriznata strana duše. Stoga je simptom, po Frojdu, ispunjenje nepriznatih  želja, koje bi, da su svesne, došle u žestok sukob sa moral­ nim ubeđenjimaA Kao što je već rečeno, ova strana duše koja se'nalazi u večitoj senci uzmiče svesnom uvidu; bolesnik stoga ne može s njom da raspravlja, da je popravi, da se s njom nagodi ili da je se odrek­ ne, pošto on u stvarnosti uopšte ne poseduje nesvesne nagonske podsticaje; oni su potisnuti iz hijerarhije svesne psihe tako da su postali samostalni kompleksi kojima treba pomoću analize ponovo ovladati savla­ đujući velike otpore. Ima pacijenata koji se hvale ti­ me što za njih ne"poštoji tamna strana duše; oni tvrde da nemaju konflikata, ali ne uviđaju da im stoga na putu stoje druge stvari nepoznatog porekla, kao hi­ sterična ćudljivost, šikaniranja sebe i bližnjih, nervo­ zni katar želuca, različiti bolovi, razdražljivost bez po­ voda i čitava armija neurotskih simptoma.

Frojdovoj psihoanalizi je prebacivano da osloba­ đa (na sreću) potisnute animalne nagonske podsticaje čoveka i da time može pričiniti nesagledivu nesreću. Iz ovog strahovanja očigledno proističe koliko se ma­ lo poverenja ima u dejstvo današnjih moralnih prin­ cipa. Ljudima izgleda kao da samo pripovedani moral zadržava  čoveka  od  razuzdanosti;  međutim,  mnogo efikasniji regulativ je nevolja koju postavljaju grani­ ce stvarnosti, koje su mnogo ubedljivije od svih mo­ ralnih  principa.  Tačno  je  da  psihoanaliza  privodi  u

svest animalne nagone, ali ne, kako to interpretiraju pojedinci, da bi ih neposredno prepustila razuzdanoj slobodi, već da bi ih uvrstila u smisaonu celinu. Na­ ime, na svaki način je prednost u potpunosti posedo- vati svoju ličnost; jer inače potisnuti sadržaji mogu se na nekom drugom mestu isprečiti na putu i to ne na nevažnim, već upravo na najosetljivijim mestimai Ako se ljudi vaspitavaju da jasno sagledaju tamnu stranu svoje prirode, možemo se nadati da će ovim putem naučiti da bolje razumeju i vole svoje bližnje. Smanjenje dvoličnosti i povećanje samospoznaje mo ­ gu samo koristiti u obzirima prema bližnjim, pošto je čovek isuviše sklon da nepravdu i nasilje, koje priči- njava sopstvenoj prirodi, prenese i na bližnje.

Prema Frojdovoj teoriji potiskivanja izgleda kao da su samo isuviše moralni ljudi oni koji potiskuju svoju nagonsku prirodu. Nemoralan čovek, koji ne ­ sputano iživljava svoju nagonsku prirodu, morao bi prema ovome da bude potpuno imun na neurozu. Ka ­ ko iskustvo uči, to naravno nije slučaj. On može biti isto tako neurotičan kao svako drugi. Ako ga analizi­ ramo, onda otkrivamo da je kod njega jednostavno potisnut moral. Ako je nemoralan čovek zbog toga neurotičan, onda on pruža, kako je to spretno for- mulisao Niče, sliku »bledog prestupnika« koji ne stoji na visini svog dela.

Covek može smatrati da su u jednom ovakvom slučaju potisnuti ostaci pristojnosti samo infantilno-

-tradicionalne konvencije, koje nagonskoj prirodi po­ stavljaju nepotrebne uzde, zbog čega su uništene. Sa principom »Ecraser l'infame!« čovek dospeva do teo­ rije  apsolutnog  iživljavanja.  To  bi  naravno  bilo sa­ svim fantastično  i  besmisleno.  Naime,  nikada  se  ne sme zaboraviti — a to se mora doviknuti i Frojdovoj školi — da moral nije donesen sa Sinaja u obliku tab­ lica i nametnut narodu, već da je moral funkcija čo- vekove duše, koja je stara koliko i čovečanstvo. Moral se ne nameće od spol ja — čovek ga konačno ima a priori u sebi samom; ne zakon, već moralno biće bez koga bi bio nemoguć zajednički život ljudskog druš-

'26

tva. On je instinktivni regulativ postupaka, koji sre­ đuje i zajednički život životinjskog čopora. Moralni zakoni važe, međutim, samo unutar jedne ljudske grupe koja živi zajedno. Izvan ove ti zakoni prestaju. Tamo umesto ovih važi stara istina: »Homo homini lupu« (Covek je čoveku vuk). Sa napredovanjem kul­ ture sve veće ljudske mase se potčinjavaju stegama istog morala a da se do danas nije uspelo da se mo­ ralnim zakonima obezbedi prevlast i izvan granica društva, to jest u slobodnom prostoru između dve me­ đusobno nezavisne zajednice. Tamo vladaju, kao  od starina, bespravlje i bezakonje i najcrnji nemoral, što, međutim, glasno kaže samo neprijatelj.

Frojdovi propisi su toliko ubeđeni u osnovnu, is­ ključivu važnost seksualnosti u nastanku neuroza, da su iz toga izvučene konsekvence i hrabro napadnut savremeni seksualni moral. To je nesumnjivo bilo ko­ risno i neophodno, pošto su na ovom području vlada­ la i još vladaju shvatanja koja su, s obzirom na kraj­ nje komplikovano stanje stvari, isuviše neizdiferen- cirana. Kao što su u srednjem veku bili prezreni nov­ čani poslovi pošto još nije postojao kazuistički dife­ renciran moral novčanog poslovanja, već samo pau­ šalni moral, tako i danas postojf samo paušalni sek­ sualni moral. Devojka koja ima vanbračno dete je osuđena a da niko ne pita da li je ona pristojan čo­ vek ili ne. Pravno nepovlašćen oblik ljubavi je ne ­ moralan, sasvim svejedno da li se ona upražnjava iz ­ među pristojnih ljudi ili propalica. Hipnotizirani smo onim šta a pri tom zaboravljamo ono kako, čoveka koji radi, isto kao što za srednji vek novčano po­ slovanje nije bilo ništa drugo do bleštavo, pohlepno traženo zlato i upravo stoga i đavolski posao.

Ipak, stvar nije baš tako jednostavna. Erotika je podozriva i biće u vek to, bez obzira šta za nju bude rekao bilo koji budući zakonodavac. Ona s jedne stra­ ne pripada prvobitnoj životinjskoj prirodi čoveka, koja će postojati sve dotle dok čovek ima animalno telo. S druge strane, međutim, ona je srodna najvišim oblicima duha) Ali ona cveta samo kada se duh i na-

2 ?

gon nalaze u pravom skladu. Ako erotici nedostaje jedan ili drugi aspekt, onda dolazi do poremećaja ili bar do neuravnotežene jednostranosti, koja može la­ ko skliznuti u patološko. Isuviše mnogo životinjskog izopačuje kulturnog čoveka; isuviše mnogo kulture stvara bolesne životinje.^ Ova dilema pokazuje svu nesigurnost koju za čoveka predstavlja erotika. Ero­ tika je u osnovi uzev nešto nadmoćno, koje se, kao i priroda, može savladati i iskoristiti kao da je nemoć­ no. Ali skupo se plaća trijumf nad prirodom. TPrirodi nisu potrebna principijelna objašnjenja, već se zado­ voljava trpljenjem i mudrom umerenošću.

»Eros  je  veliki  demon«  rekao  je  mudri  Diotim Sokratu.  Čovek  s  njim  nikada  sasvim  ne  izlazi  na kraj, ili izlazi na kraj s njim na sopstvenu štetu. On nije sva priroda u nama, ali bar jedan od njenih glav­ nih aspekata. Tako se Frojdova seksualna teorija ne­ uroza  zasniva  na  pravom  i  stvarnom  principu.  Me ­ đutim,  ona pravi grešku jednostranosti i isključivo­ sti, a osim toga neoprezno hoće da neshvatljivi eros odredi grubom seksualnom terminologijom.  U ovom pogledu Frojd je tipični predstavnik materijalističke epohe,3      čija nada je bila  da  zagonetku sveta  odjed­ nom reši u epruveti. Sam Frojd je u poodmakloj sta­ rosti  uvideo  ovaj  nedostatak  ravnoteže  u  njegovoj teoriji pa je erosu, koga on označava kao libido, su­ protstavio nagon za destrukcijom, odnosno nagon za smrću.4      U  njegovim  zaostalim  spisima  o  ovom  pro­ blemu kaže sledeće:  »Posle dugog oklevanja i kole­ banja odlučili smo da pretpostavimo samo dva osnov­ na nagona: eros i nagon za destrukcijom. Cilj prvog je da stvara sve veće i veće jedinice i da se tako odr­ žava,  dakle  vezivanje,  cilj  drugog  je  u  suprotnosti,

s Jung, Sigmund Freud als kulturhistorische Erschei- nung. Ges. vVerke, Bd. 15.

4   Ova ideja prvobitno potiče od moje učenice S. Spiel- rein. Up. Die Destruktion als Ursache des Werdens in Jahr- buch fiir psychoanalytische und psychopathologische For- schungen, 1912. Ovaj rad pominje i Frojd. Nagon za destruk­ cijom, odnosno smrću Frojd navodi u  svom spisu: Jenseits des Lustprinzips, Kap. 5.

da rastavlja veze i da tako uništava stvari.. . Stoga ga nazivamo i nagon za smrću.«5

Zadovoljiću se ovom napomenom bez bližeg ula­ ženja u problematičnost koncepcije. Dovoljno je jas­ no da život, kao i svaki tok, ima početak i kraj i da je svaki početak i početak kraja. Ono što Frojd misli je, u osnovi uzev činjenica, da je svaki tok energetski fenomen i da energija uopšte može proisteći samo iz napona suprotnosti.

5  S. Freud, Abriss der Psychoanalyse, Kap. 2, S. 70. Schriften aus dem Nachlass. London,  1941.