Telo, suština i ličnost

Kad se čovek rodi, 3 odvojene mašine se rode sa njim, koje nastavljaju da se oblikuju do njegove smrti. Ove mašine nemaju ništa zajedničko jedna sa drugom: one su naše telo, naša suština i naša ličnost. Njihovo oblikovanje ni na koji način ne zavisi od nas. Njihov budući razvoj, razvoj svake od njih posebno, zavisi od datosti koje čovek poseduje i datosti koje ga okružuju, kao što su sredina, okolnosti, geografski uslovi itd.

Za telo ove datosti su nasleđe, geografski uslovi, hrana i kreta­ nje. Oni ne pogađaju ličnost.

Tokom čovekovog života, ličnost se formira isključivo od onog šta čovek čuje i kroz čitanje.

Suština je čisto emocionalna. Sastoji se od primljenog, od na- sleđa pre oblikovanja ličnosti, a kasnije, samo od onih osećaja i osećanja među kojima čovek živi. On o što dolazi posle  zavisi samo od prelaza.

Tako telo započinje razvoj u svakom čoveku subjektivno. Razvoj sve 3 započinje od prvog dana čovekovog života. Sve 3 se razvijaju nezavisno jedna od druge. Tako se može dogoditi, na primer, da telo započinje svoj razvoj u blagonaklonim uslovima, na zdravom tlu, i kao rezultat, hrabro je; ali to ne znači nužno da je i čovekova suština sličnog karaktera. U istim uslovima, suština može biti slaba i plašljiva. Čovek može imati snažno telo u kontrastu sa plašljivom suštinom. Nije nužno da se suština razvija paralelno sa ravojem tela. Čovek može biti veoma snažan i zdrav, mada plašljiv kao zec.

Centar gravitacije tela, njegova duša, pokretni je centar. Centar gravitacije suštine je emocionalni centar, a centar gravitacije ličnosti je misaoni centar. Duša suštine je emocionalni centar. Isto kao što čovek može imati zdravo telo i plašljivu suštinu, isto tako ličnost može biti samopouzdana a suština bojažljiva. Uzmimo na primer čoveka u opštem smislu; učio je i zna  da  halucinacije mogu da se dogode, zna da ne mogu biti realne. Tako, u svojoj ličnosti on ih se ne boji, ali njegova suština je uplašena. Ako njegova suština vidi pojavu ove vrste nema načina da ne bude uplašena. Razvoj jednog centra ne zavisi od razvoja  drugog,  i jedan centar ne može preneti svoje rezultate drugom.

Nemoguće je pouzdano reći da je čovek takav ili takav. Jedan od njegovih centara može biti hrabar, drugi plašljiv; jedan dobar, drugi zao; jedan može bio osetljiv, drugi veoma grub; jedan spremno daje drugi je spor na davanju ili potpuno nesposoban da daje. Tako da je nemoguće reći: dobar, hrabar, snažan ili zao.

Kao što smo  već  rekli,  svaka  od  3  mašine  je  potpun  lanac, ceo sistem u odnosu prema jednoj, drugoj, trećoj.  U  samoj  sebi svaka je mašina veoma složena ali se pokreće veoma jednostavno. Što komplikovaniji delovi mašine manje je poluga. Svaka ljudska mašina je veoma kompleksna, ali broj poluga u svakoj  posebno može biti različit - u jednoj više poluga, u drugoj, manje.

Tokom života  se  u  jednoj  mašim  može  formirati  mnogo poluga za  pokretanje,  dok  druga  može  biti  pokrenuta  malim brojem poluga. Vreme za formiranje poluga je  ograničeno.  Sa svoje strane ovo vreme takode zavisi od nasleđa i geografskih uslova.  U  proseku,  nove  poluge  se  formiraju  do  uzrasta  od  7 ili 8 godina; potom, do uzrasta od 14 ili 15 sposobne su za preinačenja; ali posle 16. ili 17. godine poluge se niti formiraju niti preinačuju. Tako stoje stvari u običnom normalnom životu, bez obzira koliko se čovek razmeće i hvali. Ovo je istina čak i što se tiče čovekovog kapaciteta za  učenje.  Nove  stvari  mogu  biti naučene do uzrasta od 17 godina; ono šta može biti  naučeno potom je samo učenje pod znacima navoda, prosta rekonstrukcija starog. U početku ovo može izgledati teško da se razume.

Svaki pojedinačan čovek sa svojim polugama zavisi od nasleđa i mesta, socijalnog kruga i okolnosti u kojima se rodio i odrastao. Rad svih naših centara, ili duša, je sličan. Njihova konstrukcija je različita, ali je ispoljavanje isto.

Prvi pokreti su zapisani. Zapisi telesnih pokreta su čisto subjektivni. Ovo zapisivanje je kao na fonografskom disku - na početku, do trećeg meseca, veoma  su  osetljivi;  posle  četvrtog meseca postaju manje osetljivi; posle jedne godine još slabiji. Na početku čak i zvuk disanja može da se čuje, nedelju dana kasnije pojedinac ne može čuti ništa tiše od šaputanja. Isto je sa ljudskim mozgom: na početku je veoma receptivan i svaki novi pokret je zabeležen. Kao konačan rezultat jedan čovek može imati mnogo položaja, drugi samo nekoliko. Na primer,  jedan  čovek  može postići 55 položaja dok traje mogućnost njihovog zapisivanja, dok drugi čovek, koji živi u istim uslovima, može postići 250. Ove poluge, ovi položaji, u svakom su  centru  formirani  u  skladu  sa istim zakonima, i ostaju u njima za ostatak čovekovog života. Razlika u ovim položajima je samo u načinu na koji su zapisani. Uzmimo, na primer, položaje pokretnog centra. Do određenog vremena položaji bivaju  formirani  u  svakom  čoveku.  Zatim prestaje njihovo formiranje, ali oni koji su formirani ostaju isti sve do smrti. Njihov broj je ograničen, tako da šta god čovek da radi koristiće ove iste položaje. Ako želi da igra ovu ili onu ulogu, koristiće kombinaciju položaja koje već ima, pošto neće imati nikakve druge.  U običnom živom nemogući su novi položaji.

Razlika između sna i budnosti tela sastoji se u tome da kad u snu spolja dođe šok, ne pobuđuje, ne proizvodi asocijacije u odgovarajućem mozgu.

Recimo da se dogodi da je čovek umoran. Prvi šok je dat. Neke poluge počnu mehanički da se kreću. Podjednako mehani­ čki dodiruju druge poluge i pokreću ih; ta poluga dodiruje treću, treća četvrtu itd. Ovo nazivamo asocijacijama tela. Ostale mašine takođe imaju položaje i pokreću se na isti način.

Pored glavnih mašina, koje nezavisno rade - telo, ličnost, i suština - takođe imamo bezdušna ispoljavanja koja se odigravaju

izvan centara. Da bismo razumeli ovo važno je istaći da položaje tela i osećanja delimo na dve vrste: 1) direktna ispoljavanja nekog centra, i 2) potpuno mehanička ispoljavanja koja se  pojavljuju izvan centara. Na primer, pokret podizanja moje ruke je iniciran centrom. Ali kod drugog čoveka može biti iniciran izvan centra. Pretpostavimo da se sličan proces događa u emocionalnom centru, kao što su radost, žalost, razdraženost, ljubomora. U jednom trenutku čvrsto držanje može da se podudari sa jednim od ovih emocionalnih položaja i tako dva položaja daju novi mehanički položaj. To se događa nezavisno od centara, mehanički.

Kad sam govorio o mašinama normalnim radom sam nazivao ispoljavanje čveka - koji podrazumeva sva tri centra uzeta zaje­ dno. To je njegova manifestacija. Ali zahvaljujući nenor-malnom životu neki ljudi imaju druge poluge, formirane izvan centara i koje izazivaju pokret nezavisno od duše. To može biti u mesu, mišićima, bilo gde.

Pokreti, ispoljavanja, percepcije  odvojenih  centara  su ispoljavanja centara a ne čoveka, ako imamo na umu da se čovek sastoji od tri centra. Sposobnost da oseti radost, žalost, hladnoću, vrelinu, glad, umor ima svaki centar.  Ovi  položaji  postoje  u svakom centru i mogu bio mali ili veliki i različiti po  kvalitetu. Kasnije ćemo govoriti kako se to događa u svakom centru poseb­ no i kako da znamo kom centru  pripadaju.  Za  trenutak  morate imati na umu i shvatiti  jednu stvar: morate naučiti da  razlikujete ispoljavanja čoveka od ispoljavanja centara. Kad ljudi govore o čoveku, kažu da je obestan, pametan, budala - sve to je on. Ali ne mogu  reći  da  je  to  Džon  ili  Sajmon.  Navikli  smo  da  govorimo

„on". Ali moramo početi da koristimo da izgovaramo „on" u smislu on kao telo, on kao suština, on kao ličnost.

Pretpostavimo da u datom slučaju suštinu predstavljamo kao 3 jedinice: '3' predstavlja broj položaja.  U  slučaju  tela  tog  čoveka broj je 4.  Glava je predstavljena sa 6. Tako, kad govorimo o 6 mi to ne primenjujemo na  celog  čoveka.  Moramo  ga  vrednovati  sa 13,  jer  je   13  njegovo  ispoljavanje,  njegov  pojam.   Da  je  samo

glava, bilo bi 6. Važna je stvar ne vrednovati ga samo sa 6 nego sa

13. Ukupnost je ono što ga definiše. Čovek treba da bude sposoban da da zbir 30 za sve kad se uzme zajedno. Ova brojka može biti dostignuta samo ako svaki centar da određeni odgovarajući broj - na primer, 12+10+8. Pretpostavimo da ova brojka 30 predstavlja ispoljavanje čoveka, domaćina. Ako prona­ đemo da jedan centar mora nužno dati 12, on mora sadržavati određene odgovarajuće položaje koji mogu da proizvedu 12. Ako jedna jedinica nedostaje i daje samo 11, 30 ne može biti dosti­ gnuto. Ako postoji zbir od samo 29 to nije čovek, ako čovekom zovemo onoga čiji je ukupan zbir 30.

Kada smo govorili o centrima i njihovom harmoničnom razvoju, mislili smo da je neophodno sledeće da bi postao čovek, sposoban da proizvede ono o čemu smo govorili. Na samom početku rekli smo da su naši centri formirani nezavisno jedan od drugog i nemaju ništa zajedničko jedan s drugim. Ali je potrebno da postoji korelacija među njima, jer ukupan zbir  ispoljavanja može biti postignut samo uz sva 3 zajedno, a  ne  samo  od jednog. Ako je tačno da je 30 pravo ispoljavanje čoveka, a tih 30 je proizvedeno od strane 3  centra  u  odgovarajućem  odnosu, onda bi obavezno trebalo da centri budu u tom odnosu. Tako bi trebalo, ali u stvarnosti nije. Svaki centar je odvojen (govorim o onom šta je sada), nemaju pravilne međusobne odnose pa su na taj način disharmonični.

Na primer, jedan ima mnogo položaja u jednom centru, drugi u drugom. Ako uzmemo svaki tip zasebno ukupan zbir bio bi različit. Ako, u skladu sa principom, treba da bude 12,10 i 8 ali su prisutni samo 10 i 8, a umesto 12 je 0, rezultat je 18 a ne 30.

Uzmimo jednu supstancu - recimo, hleb. On zahteva određe­ nu proporciju brašna, vode i vatre. To je hleb samo kada  su sastojci u pravoj proporciji, a slično je i sa čovekom, da dostigne brojku 30, svaki izvor mora priložiti odgovarajući kvalitet i kvan- titet. Ako J. ima previše brašna, to jest, fizičkih položaja, ali ne i vode i vatre, to  je jednostavno  brašno a  ne individualnost,  ne hleb. Ona  (O.) proizvodi vodu (osećanja), ima mnogo položaja.

Ali nikakav hleb se ne može dobiti od vode - ponovo je to bezvredno; more je puno vode. L. ima mnogo vatre, ali ni brašna ni vode - opet je to bezvredno. Kad bi bili sastavljeni rezultat bi bio 30 - jedna individualnost. Takvi kakvi su oni su samo deo hrane; ali 3 zajedno bi dali 30 kao manifestaciju. Da li ona može reći  „Ja"?  „Mi",  ne  ,Ja".  Ona proizvodi vodu,  pa ipak govori

„Ja". Svaka od te 3 mašine je kao čovek. I sve 3 prodiru jedna u drugu. Čovek se sastoji od 3 čoveka; svaki ima drugačiji karakter, drugačiju prirodu i pati od neusaglašenosti sa ostalima. Naš je cilj da ih organizujemo tako da ih načinimo usaglašenim. Ali pre započinjanja toga organizovanja i pre razmišljanja o vrednosti od 30, zastanimo da svesno vidimo da su ove 3 mašine zaista u neskladu jedna sa drugom. One nisu upoznate jedna sa drugom. Ne samo da ne slušaju jedna drugu, već i kad jedna od njih preklinje drugu da uradi nešto, i kad zna kako to treba da se uradi, druga to ili neće moći ih neće hteti.

Pošto je kasno, ostalo moramo ostaviti za neko drugo vreme. Do tada možda i naučite da činite!

Amerika, 29. mart 1924.