TAKOZVANO BEKSTVO U UMETNOST

Čuje se sledeće: trebalo bi da umetnici uzmiču pred životom i beže u
umetnost. Šta to znači? Zašto umeltnik ipak ne bi smeo to da čini?
Da li je, gledana okom umetnika, umetnost nešto različito od pokušaja da se zamenjuje praznina života i prividno ispune neispunjene želje, kao i neispunjeni zahtevi pesništva - ukratko, nešto različito od pokušaja da se neprihvatljiva stvarnost sublimira u duh?

I zašto se priglupi gornji zahtev postavlja samo umetnicima? Zašto se od
državnika, lekara, boksera ili šampiona u plivanju ne zahteva da najpre na zadovoljavajući način reše teškoće u svom privatnom životu i tek tada pobegnu u zadatke izvršavanja svoje službe ili sporta?

Izgleda da je zahtev da »život« obavezno bude teži od umetnosti postao
aksiom među malim kritičarima.

Sada se uviđa da mnogo umetnici koji bez prestanka uspešno beže iz
umetnosti u život stvaraju bedne slike i knjige, ali su očaravajući ljudi, tako dragi domaćini, tako dobre glave porodica i plemenite patriote!
Ne, ipak mi je draže kad čovek želi da bude umetnik, pošto svoju borbu
vodi i svog čoveka postavlja na mesto gde leže zadaci njegove profesije.

Ima dosta istine (čak poluistine) u pretpostavci da će svako usavršavanje u pesničkom delu biti plaćeno žrtvama u njegovom privatnom životu. Dela i ne nastaju drugačije. Luda je i neosnovana pretpostavka da se umetnost raña iz obilja, sreće, zadovoljstva i harmonije. Kad već svaki drugi čovekov posao nastaje iz nužde i pod snažnim pritiskom, zašto bi baš umetnost morala da predstavlja izuzetak?
(1930)