Prosto k'o pasulj al' trajeee...

- Dobro jutro.
- Dobro jutro. 
- Stiglo ti nekih 3.250 dinara iz... iz Rijeke. Neki Bukva.
- A, da. sačekajte... to treba da budu evri.
- Pa, jeste. Pedeset četiri evra, ali, slušaj, bolje ti uzmi dinare.
- što?!
- Dobro, kako hoćeš. Ima da čekaš.
Vrati- ću ovo njima, oni će da pošalju Nacional- noj štedionici, pa će oni da te zovu za jedno deset dana.
- Pa, dobro, nije to mnogo. U redu. Dovi- đenja.

This is a book. No, that is book. No, look, look here. I have a book. You have a book. He has a book. This is the book. Understand?

U, majku mu, kako mi to bog uvek namesti da se mučim kâo Đavo. Nema, nema, pa kad dođ‘e, e, onda mi se javi tamo neko Žarkovo, Obrenovac, Bele vode, OvÄŤa, BorÄŤa. I šta ja sad tu da radim? A, gle, sreće, danas mi se javi Ĺľena iz mesta. "Da li imam termin? Ne, nemam, čekajte malo da se zamislim". 
- Pa može u... 
Pa, to i nije tako loše. Mogu i biciklom.
Evo, vozim, vozim, vozim ja, vozim... Vozim, ali onda mora obavezno da mi duva vetar u lice, da me vitla tamo-amo, zanosi, a još će i kiš. I taman kad joj nekako zbrišem i pomislim: "Tu sam, iza ugla, tu, tu", ma, nema šansi, prvo kaldrma, pa traktori, besni vozači, pa nigde staze ni za pešake, pa giljaj, giljaj, pa nikad kraja, pa stanem, pa pitam, pa mi ženski glas iza rešetaka kaže: "Eno, tu je, iza onog ugla tamo, pa desno". Pa, idem dalje i dalje, i iza ugla, pa vidim u daljini stvarno plavi kamion, samo se udaljioooo... u p.m. Samo što se ne sruši, mislim kiša. Požuri, motaj, motaj bre! Motaj, motaj, motaj i     domotaj! Aha, tu smo. Broj 18. 

Čekaj prvo da vidim da li sam živa. Jesam, nešto malo. I znojava, razbarušena, srce mi u petama. Kako da ostavim utisak? Pomisliće gospođ‘a da nisam ozbiljan kandidat za njenu devojčicu koja nikako ne može da dobije makar trojku jer je nastavnica takva da, saćuvaj bože, nit' zna da predaje, nit' je iko išta čuje, a kako daje ocene, to samo ona zna...

- Hoću samo 45 minuta, mama.
- Dobro, ne mora uopšte. Sad ću ja da krenem nazad, samo malo da dahnem. Izvinite, što se mene tiče može i pet minuta, ali to sam onda mogla i telefonom.

Ćute. U stvari, ne sasvim. Pita mama hoću li kafu.

- Nego šta ću? Bez šećera, s mlekom, ako ima i izvinite što izvoljevam.
- Izujte se, pa pođite gore.

- Čekaj, kako ne razumeš? Imaš li ti dečka. Nemaš? He, he, šta je smešno? Ne zanima te ili ga ti ne zanimaš?
- Ne zanima me.
- Dobro onda, â€ajmo. Znači ne razumeš? Evo ovako: Simple ti je kao kad je neko glup, prost k'o pasulj, a Continuous kada nešto traje, pa traje, traje li traje... 

Umalo ne zaspah. 

- I meni se spava.
- How many hours do you sleep a day?
- Molim?! 
- Pa kol'ko spavaš na dan?
- Ja spavam od 10 do 10 i opet mi je malo
- Malo?! Ma, reci to na engleskom.
- I... go... ten.
- Nemaš pojma. Piši....
- E, kako to, nastavnice? Kad je bila učiteljica Mara, meni nikad da prođe 45 minuta, a sada – kad pre prođe... vidite, već skoro dva sata.
- E...
- Jao, kad ćete opet da dođete?
- Pa ti reče da ne voliš engleski.
- Jedva čekam.
- Biće.

Toplo mi oko srca, smejem se, nema veze što će kiša, ali opet gledam u nebo. 

Stignem nekako brže nego što sam došla. Kiša me malo dokači na cilju. Uleteh u kuću, izdrah se na dete koje se nije maklo od igrica na kompjuteru, uleteh u kadu, izleteh iz kade, poluĹľmureći se doteturah do kreveta... "I go to school every day. Every day I go to, go to, go, go... to....

- Halo! Ovde pošta Batajnica.
- Da. Ja sam.
- Imate ovde neki nalog na 45 evra. Vratilo nam se iz Nacionalne štedionice. Međunarodna.
- Znam. Pa, čekajte, to je trebalo da dobijem još pre, valjda, mesec dana?!
- Nalog je od 4. jula, a ja znate... sada baš imamo neki obračun, gužva, pa je malo čekalo, malo sam držala u stolu... Morate da dođ‘ete da popunite obrazac, pa ćemo mi da ga pošaljemo nazad. I ponesite devizni račun.
- Ali, ja sam bolesna....
- Što pre dođete, pre ćete dobiti. Tražite blagajnicu.

- Dobar dan. Molim vas, trebalo bi da odem do blagajnice. 
- Ne možete Vi kod blagajnice.
- Meni je sve jedno. Ona kod mene ili ja kod nje. Rekla mi je da dođem oko nekog naloga za...
- Sačekajte!!!

Čekam, baš i treba da čekam na šalteru broj dva da uplatim račun za struju i internet sate. Radnica PTT-a gleda u ekran kao u neko čudo, u belo, u crno, u sivo, u prazno, valjda nije... Gleda, i gleda, i gleda... Ja se premeštam sa noge na nogu. Gledam i ja u nju, gedam i gledam i gledam...

Vratim se na šalter broj 1 posle jedno pola sata. 

- Pretpostavljam da ste pozvali blagajnicu. 

Tišina.

Stanem malo postrance da pojavom opominjem na svoje postojanje. Gledam, i gledam, i gledam i gledam da me ne primeti da je gledam...

- Miro! Pozovi, molim te, Ljilju blagajnicu.

Ništa.

PTT radnica broj 1 nervozno i važno ustaje, upućuje se ka olinjaloj školskoj stolici u uglu prostorije, uzima slušalicu sa aparata koji stoji na toj stolici. Pratim joj pogledom pokrete usana. Spušta slušlicu. Isto onako nervozno i važno pravi jedan, dva, tri.... šest koraka do vrata koja vode u hodnik i nešto mi se toplo pope iz stomaka do grla. Valjda adrenalin. 

Ona se pojavljuje na vratima, ona pravi jedan, dva, tri... šest koraka ukupno... prilazi šalteru broj dva, protura mi nalog, ja pritrčavam.

- Sačekajte na srednjem šalteru.
- Kako srednjem kad ih ima četiri?

Ljutita tišina

Biram onaj isti, tj. broj 2.

- Evo mene opet kod Vas.
- Sačekajte!!!

"E, pa, imam ja sreće. Malo sam se nervirala, to je uobičajeno, proć ć, ali ću bar sada da dobijem tih 45 eura, i to ovde na licu mesta i idem kući. Da rešmo taj problem".

- Imate li deviznu knjižicu?
- Imam. Izvolite.

PTT radnice sa šaltera broj 2 i 3 gledaju u knjižicu, većaju, gledaju se, gledaju oko sebe, prevrću knjižicu. PTT radnica broj 3 odlazi s knjižcom. Pratim je pogledom. S nadom. Skoro sigurna. Vraća se sa trećom radnicom bez broja. 

- Ne može devizni račun Komercijalne banke nego naš.
- Kako ja to mogu da znam?
- Gospođ‘o, što niste pitali?
- Koga da pitam? Uopšte ne znam da PTT ima deviznu službu, niko mi....
- Ne znam ja ništa. Dalje...
- Sad treba da otvaram račun kad god dobijem novac kod druge banke?!
- Ma, ne možemo mi da šaljem devize tamo nekoj banci. Dalje!
- Ali, gospođo, molim Vas, pogledajte datum. Tri meseca čekam na taj novac.
- šta ste do sada čekali? 
- Nisam ja... Slušajte, ne mogu da rešim slučaj... 
- Ma, ne znam ja ništa. Dalje!
- Dobro, dajte mi te dinare.
- Sačekajte!!!
- Dajte liÄŤnu kartu. Kako se Vi zovete?
- Saša, to jest...
- Ovde piše Slobodanka?!
- Saša mi je nadimak.
- E, pa, sad ne može!
- Čekajte, tako me svi zovu. Čovek me ne zna pod drugim imenom, poslao mi novac, nije prvi put. Treba li sada i ime da menjam?!
- Dođite sutra da Vas poštar identifikuje.
- Neće mene niko da identifikuje, nego će meni sutra poštar Nikola da donese pare na kuću a vi ćete da dobijete pismo da vidim šta čekam tri meseca i gde me sve vrtite....

Izletim, sednem na bicikl, stavim brzo nogu na pedalu da što pre... kad: "Koja mi je šifra?"

- Dobro jutro.
- Dobro jutro.
- Evo, stigli neki dinari iz.... iz Rijeke. Neki Bukva. 3250.

This is this money. 
No, this is that money.
No, the money is there. 

No, no Simple! Continuous, bre! Kao nešto što traje, i traje, i traje, i nikad ne znaš, ali znaš da traje NOW u p.m. traje.