TAKO MRTVI VOLE[12]
1.
Hotel je bio na brdu, nagnut tek toliko da se sjuriš do prodavnice i vratiš
se sa flašom, tek toliki uspon da učini taj napor vrednim. Hotel je nekada bio ofarban u paunovo zeleno, prilično raskošno, ali sada, posle kiša, losanđeleskih kiša koje sve speru i izblede, ta jarka zelena jedva da je postojala kao i ljudi koji su živeli unutra.
Slabo pamtim kako sam se doselio tu, ili zašto sam napustio prethodno
mesto. Verovatno zbog opijanja i što nisam mnogo radio, kao i zbog bučnih jutarnjih svađa sa uličnim damama. A pod jutarnjim svađama ne mislim na pola jedanaest ujutro, mislim na pola četiri. Ako nisu zvali policiju, obično se završavalo porukom ispod vrata, večito olovkom na otkinutom parčetu papira s linijama: „dragi Gospodine, moramo vas zamoliti da se smesta iselite.“
Jednom se to desilo popodne. Svađi je bio kraj. Počistili smo srču,
pokupili flaše i papirne kese, ispraznili pepeljare, spavali, probudili se, i ja sam uveliko karao kad sam začuo ključ u bravi. Bio sam toliko iznenađen da sam samo nastavio sa bambusanjem. I eto njega, malog nastojnika, oko 45 godina starog, bez kose, osim možda oko ušiju i jaja, pogledao je u nju ispod mene, prišao i uperio prst: „Vi vi ste izbačeni odavde! “ Prestao sam da tandaram i samo sam ležao potrbuške i gledao iskosa u njega. Onda je uperio prst u mene. „I vi ste izbačeni odavde!“ Okrenuo se, izašao, tiho zatvorio vrata za sobom i otišao niz hodnik. Ponovo sam stupio u akciju, pa smo se pošteno voleli za rastanak.
Sve u svemu, bio sam tu, zeleni hotel za bednike, isprano zeleni hotel, tu
sam bio s koferom punim prnja, sam u to vreme, ali imao sam za kiriju, bio sam trezan, i uzeo sam sobu s pogledom na ulicu, treći sprat, telefon u hodniku, rešo kraj prozora, široki lavabo, mali frižider, dve-tri stolice, sto, krevet i kupatilo sa klozetom na kraju hodnika. I pored toga što je zgrada bila veoma stara, postojao je čak i lift nekada je to bilo otmeno mesto. Sada sam ja bio tu. Prvo što sam učinio bilo je da uzmem flašu i, posle pića i ubijanja dve bubašvabe, osetio sam kao da pripadam hotelu. Onda sam otišao do telefona i okrenuo broj dame za koju sam mislio da može da mi pomogne, ali je očigledno bila negde napolju i pomagala nekom drugom.
2.
Oko tri noću, neko mi je zakucao na vrata. Navukao sam iscepani
bademantil i otvorio. Preda mnom je stajala žena u bademantilu. „Da?“ rekao sam. „Da?“
„Ja sam vaša susetka. Zovem se Mici. Stanujem na istom spratu. Videla
sam vas kod telefona danas.“
„Je l’?“ rekao sam.
Onda mi je pokazala šta drži iza leđa. Bila je to boca dobrog viskija.
„Uđite“, rekao sam.
Obrisao sam dve čaše, otvorio flašu. „Čist ili razblažen?“
„Dve trećine vode.“
Iznad lavaboa je bilo malo ogledalo, i ona je stala tamo, uvijajući kosu u
papilotne. Dao sam joj piće i seo na krevet.
„Videla sam te u hodniku. Odmah sam pogodila da si fin. Dovoljno je bilo da te pogledam. Vidim ja. Neki odavde nisu tako fini.“
„Kažu da sam bitanga.“
„Ne verujem u to.“
»Ni ja.“
Ispio sam piće. Ona je lagano pijuckala svoje, pa sam ponovo natočio sebi.
Vodili smo opušten razgovor. Uzeo sam treće piće. Onda sam ustao i stao iza nje.
„OOOOOO! Šašavi dečače!“
Uštinuo sam je.
„Joj! Stvarno si bitanga!“
Držala je papilotnu u ruci. Privukao sam je i poljubio tanka ustašca stare
damice. Bila su meka i rastvorena. Bila je spremna. Stavio sam joj piće u
ruku, poveo je do kreveta, smestio je na njega. „Popij.“
Popila je. Onda sam natočio još jedno. Nisam imao ništa ispod
bademantila.
Rastvorio se, i stvar je iskočila. Bogte, ala sam bestidan, pomislio sam.
Pravi sam jebač iz filmova. Iz porodičnih filmova budućnosti, 2490-e godine nove ere. Jedva sam se suzdržavao da se ne smejem sebi, šetajući po sobi s tim idiotskim klatnom. U stvari, želeo sam viski. Želeo sam zamak u brdima.
Saunu. Sve drugo osim ovog. Oboje smo sedeli s pićem. Ponovo sam je
poljubio, rinuvši joj svoj nikotinski jezik u grlo. Povukao sam ga da udahnem vazduh. Rastvorio sam joj taj bademantil i eto njenih grudi. Nije baš bila sisata, sirotica. Sagnuo sam se i ćapio jednu sisu ustima. Teglila se i deformisala kao balon polunaduvan bajatim vazduhom. Junački sam sisao bradavicu, a ona mi je dočepala klatno i povila leđa ka njemu. Pali smo na škripavi krevet, oboje u bademantilima, i tako sam je uzeo.
3.
Zvao se Lu, bivši robijaš, bivši rudar. Živeo je u prizemlju hotela.
Poslednje njegov posao bilo je struganje kotlova u firmi koja je pravila
bombone. I to je izgubio kao i svi ostali, zbog pića. Socijalna pomoć ističe i eto nas kao pacova pacova koji nemaju gde da se sakriju, pacova koji moraju da plate kiriju, s trbusima koji gladuju, kurčevima koji se krute, dušama koje su već odavno umorne, i bez vaspitanja, bez ikakvog zanata. Jebada, tako kažu, to je Amerika. Nismo mnogo želeli, a nismo ni to dobili. Jebada.
Upoznao sam Lua pijući, ljudi su samo ulazili i izlazili. Moja soba je bila
soba za pijanke. Svi su dolazili. Bio je tu jedan Indijanac, Dik, koji je krao
pljoske viskija i štekovao ih u plakar. Govorio je da mu to uliva osećaj
sigurnosti. Kad nigde nismo mogli da dođemo do pića, uvek smo koristili Indijanca kao poslednju utehu.
Nisam bio naročito talentovan za krađu, ali naučio sam jedan štos od
Alabame, lopova tankih brčića koji je nekad radio kao bolničar. U veliku
torbu ubaciš hranu i vredniju robu a onda sve to prekriješ krompirom.
Prodavac izmeri svu robu i naplati krompir. Ipak, najbolje sam izvlačio od Dika na veresiju. Bilo je mnogo Dikova[13] u tom kraju, pa se i čovek u
prodavnici pića zvao Dik.
Sedeli bismo tako u sobi i poslednje bi piće nestalo. Prvi moj potez bio je
da pošaljem nekog napolje. „Ja sam Henk“, rekao bih mu. „Idi kaži Diku da te Henk poslao po flašu na kredu, i ako bude nekih pitanja nek mi telefonira.“
„Važi, važi“, i tip bi otišao. Čekali bismo, već gustirajući piće, pušeći, hodajući gore-dole, izluđeni. Tip bi se konačno vratio. „Dik je odbio! Dik je rekao da ti ne da više na veresiju.“ „JEBEM TI!“ dreknuo bih.
I ustao bih, crvenih očiju, u punoj neobrijanoj ogorčenosti. „JEBEM TI
TU SISU U DUPE!“
Stvarno bih se razgnevio, bio je to pošten gnev, ne znam odakle je dolazio.
Tresnuo bih vratima, spuštao se liftom i nizbrdo. . . „Pizdurina, kakva
pizdurina!“ „Slušaj, Dik. . .“
„Zdravo, Henk.“
„Hoću DVE FLAŠE!“ viknuo bih neku dobru marku. „Dve pakle pljuga,
nekoliko tih tompusa i, da vidim, konzervu tog kikirikija, da.“
Dik bi poređao robu ispred mene i onda samo stajao. „Pa, hoćeš li da
platiš?“
„Dik, stavi to na kredu.“
„Dužan si mi već dvadeset tri i po dolara. Nekad si mi plaćao, plaćao si
svake nedelje pomalo, sećam se, svakog petka uveče. Već mi tri nedelje ništa nisi platio. Ti nisi kao oni drugi klošari. Imaš stila. Verujem ti. Zar ne možeš bar dolar da mi platiš s vremena na vreme?“ „Slušaj, Dik, nisam raspoložen da se ubeđujemo. Hoćeš da staviš ovu robu u kesu ili je hoćeš NATRAG?“
Onda bih gurnuo flašu i robu ka njemu i čekao, odbijajući dimove iz cigarete kao da je čitav svet moj. Imao sam stila koliko i skakavac. Nisam osećao ništa osim straha da će učiniti jedinu razumnu stvar da vrati flaše natrag na policu i kaže mi da se nosim u kurac. Ali njegovo lice bi se uvek opustilo i onda bi stavio robu u kesu, a ja bih čekao dok ne obračuna novi dug.
Dao bi mi račun; ja bih klimnuo glavom i izašao. Pića su uvek imala
mnogo bolji ukus pod takvim okolnostima. A kad bih ušao u sobu s robom za momke i devojke bio sam stvarno kralj.
Jedne noći sedeo sam sa Luom u njegovoj sobi. Dugovao je nedelju dana
kirije, a nisam ni ja platio svoju. Pili smo porto. Čak smo i motali cigarete. Lu je imao mašinicu i sasvim su dobro ispadale. Osnovno je bilo sačuvati četiri zida oko sebe. Ako si imao četiri zida, imao si šansu. Kad se jednom nađeš na ulici, nemaš šanse, njihov si, zaista si njihov. Zašto ukrasti nešto ako to ne možeš da skuvaš? Kako da jebeš nešto kad živiš na slepoj ulici? Kako da spavaš kad sva bratija u Vojsci Spasa hrče? I kradu ti cipele? I smrde? I poremećeni su? Ne možeš čak ni da drkaš. Potrebna su ti četiri zida. Dajte čoveku dovoljno dugo ta četiri zida i on može da osvoji svet. Zato smo bili pomalo zabrinuti. Svaki korak u hodniku zvučao je kao gazdaričin. A ona je bila vrlo tajanstvena gazdarica. Mlada plavuša koju još niko nije kresnuo.
Postavio sam se vrlo hladno prema njoj, mislio sam da je tako navučem.
Došla je i kucala na moja vrata, ali samo zbog kirije. Imala je negde muža koga nikad nismo videli. Ziveli su i nisu živeli tu. Bili smo u govnima. U početku smo mislili kako je dovoljno da karamo gazdaricu i našim je nevoljama kraj. U takvim hotelima se podrazumevalo da jebeš svaku ženu unutra, bila je to skoro dužnost. Ali ovu nisam mogao da smuvam, što me činilo nervoznim. I tako smo sedeli i pušili duvan, pili jeftino vino, a zidovi su se topili, gubili. Razgovor najbolje teče u takvim trenucima. Vatreno govoriš, piješ vino. Bili smo kukavice jer smo želeli da živimo. Nismo baš preterano žudeli za životom, ali smo još uvek želeli da živimo.
„Slušaj“, rekao je Lu, „mislim da znam šta ćemo.“ Je l’?“
„Aha.“
Natočio sam još vina.
„Radićemo zajedno.“
„Naravno.“
„Eto, ti dobro kenjaš, znaš dosta zanimljivih priča, nije bitno da li su
istinite ili nisu. . .“
„Istinite su.“
„Mislim, to nije bitno. Dobro kenjaš. Evo šta ćemo. Ima jedan lovatorski
bar dole, video si. Molinos. Uđeš tamo. Treba ti samo kinta za prvo piće. To ulažemo zajedno. Sedneš, ladiš piće i merkaš nekog sa dubokim džepom.
Takvi tamo dolaze. Provališ lika i pređeš do njega, za šank. Sedneš do njega i kreneš, kreneš da ga lažeš. Dopašće mu se. Imaš čak i rečnik. Taj će da ti plaća čitavo veče, ima da pije čitavo veče. Ti gledaš da ne prestane. Posle fajronta, usmeriš ga ka Alvoradu, usmeriš ga pored one slepe ulice. Kažeš mu da ćeš da mu nabaciš neku mladu pičetinu, kažeš mu bilo šta, ali usmeriš ga tamo. A ja ću da čekam iza ćoška s ovim.“
Lu je zavukao ruku iza vrata i izvadio palicu za bejzbol, veliku i debelu
palicu za bejzbol.
„Isusa ti, Lu, ubićeš ga!“
„Ne, ne, ne možeš da ubiješ pijanog čoveka, ti to odlično znaš. Da je
trezan možda bi ga i ubila, ali pijanog će samo da obali. Onda mu pokupimo novčanik, podelimo kintu.“
„Slušaj, Lu, ja sam dobar lik, nisam ja takav.“
„Nisi ti dobar lik, ti si najgori skot koga sam ikad sreo. Zato te volim.“
4.
Našao sam jednog. Velikog i debelog tipa. Čitavog života izbacivali su me s posla takvi debeli glupanderi. S besmislenih, očajno plaćenih, imbecilno teških poslova. Dopala mi se akcija. Počeo sam da meljem. Ne znam o čemu sam srao. Slušao je i smejao se, klimatao glavom i plaćao pića. Imao je skup ručni sat, pune šake prstenja, glupi debeli novčanik. Težak posao. Odvajao sam mu priče o zatvorima, bandama sa železničke pruge, kuplerajima.
Dopalo mu se to o kuplerajima.
Pričao sam mu o tipu koji je dolazio svake druge nedelje i dobro plaćao.
Hteo je samo kurvu u sobi. Oboje bi se svukli, igrali karte goli i razgovarali.
Samo bi sedeli. Posle dva sata tip bi ustao, oblačio se, pozdravljao i odlazio.
Nikada ne bi ni pipnuo kurvu.
„Kakav car“, rekao je.
„Aha.“
Na kraju krajeva, uopšte mi nije smetalo što će Luova batina zveknuti po
toj debeloj tintari. Kakav bilmez. Kakva besmislena vreća govana.
„Voliš li mladu pičetinu?“ upitao sam ga.
„O da, da, da.“
„Od četrnaest i po, recimo.“
„O Isuse, da.“
„Ima jedna što dolazi vozom iz Čikaga u pola dva. Biće kod mene oko dva i deset. Čista je, vatrena, inteligentna. Preuzimam veliki rizik, zato tražim deset dolara. Je I’ ti mnogo?“
„Ne, u redu je.“
„Dobro, kad se lokal zatvori, ideš sa mnom.“
Najzad je bilo dva sata, pa sam ga izveo odatle, prema slepoj ulici. Možda Lu nije tamo, mislio sam. Možda ga je vino oborilo ili je odustao. Takav udarac može da ubije čoveka. Ili ga obogalji za ceo život. Teturali smo se na mesečini. Nikoga nije bilo u blizini, ulice su bile prazne. Lak poslić.
Prošli smo pored slepe ulice. Lu je bio tamo. Ali Debeli ga je uočio.
Podigao je ruku i čučnuo kad je Lu zamahnuo. Palica me ošinula pravo iza uveta.
5.
Lu se vratio na stari posao, onaj koji je izgubio zbog opijanja, i zakleo se
da će piti samo vikendom.
„Dobro, druže“, rekao sam mu, „kloni me se, ja sam pijan i pijem bez
prestanka.“
„Znam, Henk, i ti znaš da te volim, volim te više nego ijednog čoveka u
životu, ali moram da ograničim piće samo na vikend, samo petak i subota i ništa nedeljom. Stalno sam gubio ponedeljak ujutro na poslu, tako su me i šutnuli. Kloniću se, ali da znaš da to nema nikakve veze s tobom.“
„Osim što sam alkos.“
„Aha, jeste, ima i toga.“
„Dobro, Lu, nemoj samo da mi kucaš na vrata do petka i subote. Možda
ćeš čuti pevanje i smeh prelepih sedamnaestogodišnjih curica, ali nemoj da mi kucaš na vrata.“
„Čoveče, pa ti jebeš samo babe.“
„One su curice u pijanom oku.“
Lu je počeo da objašnjava šta mu je posao, nešto u vezi sa čišćenjem
unutrašnjosti mašina za bombone. Lepljiv i gadan posao. Gazda je
zapošljavao samo bivše robijaše i terao ih da rade kao marva. Po čitav dan ih je psovao, a oni mu ništa nisu mogli. Zakidao im je na isplatama. Ko se pobuni, odmah je dobijao nogu. Mnogi od njih bili su na uslovnom otpustu.
Gazda ih je držao za jaja.
„Zvuči kao neko koga treba ubiti“, rekao sam. „Ma voli on mene, kaže da
sam najbolji radnik kojeg je ikad imao, ali moram da zaboravim na piće, treba mu neko na koga može da se osloni. Jednom me je čak odveo kod njega u kuću, da mu krečim, okrečio sam mu kupatilo, dobro sam to odradio. Ima vilu na Beverli Hilsu, a da mu samo vidiš ženu! Pojma nisam imao da postoje takve žene, tako lepe: njene oči, noge, telo, kako hoda, govori, Isuse.“
6.
Lu je održao reč. Nisam ga video neko vreme, čak ni preko vikenda, a u
međuvremenu sam prolazio kroz neku vrstu ličnog pakla. Bio sam veoma napet, živci su mi otišli malo buke i odmah sam iskakao iz kože. Plašio sam se da zaspim: košmar za košmarom, svaki užasniji od prethodnog. Dobro je bilo samo ako zaspiš mrtav pijan. Ali ako zaspiš polupijan ili, još gore, trezan, onda bi snovi krenuli, i nikad nisi znao da li spavaš ili se akcija odvija u sobi,
jer kad zaspiš, sanjaš čitavu sobu, prljave sudove, miševe, pocepane tapete na zidovima, usrane gaće koje je neka kurva ostavila na podu, slavinu koja curi, mesec kao đule napolju, kola puna treznih i uhranjenih gadova, blesak farova kroz prozor, sve, sve, u nekom si mračnom ćošku, mračnom mračnom, nema pomoći, bez razloga, bez ikakvog razloga, mračni znojavi ćošak, pomrčina i gadost, smrad stvarnosti, smrad svega: paukova, očiju, gazdarica, pločnika, barova, zgrada, trave, ne-trave, svetla, ne-svetla, ništa ti nije pripadalo. Ružičasti slonovi se nikada nisu pojavljivali, ali zato mnoštvo
malih ljudi s podmuklim trikovima, ili zlokobno veliki čovek da te zadavi ili ti zarije zube u potiljak, a ti ležiš tako na leđima i znojiš se, nesposoban da se pokreneš, ta crna smradna dlakava stvar leži na tebi na tebi na tebi.
Ako nije bilo to, onda samo sediš preko dana, sati neizrecivog straha,
straha koji se rastvara usred tebe kao džinovski cvet, ne možeš da ga
analiziraš, da dokučiš odakle on tu, i to je sve činilo još gorim. Sati sedenja na stolici usred sobe, proburažen i oduzet od straha. Sranje i pišanje jedini su napor, besmislica, a češljanje ili pranje zuba komični i suludi postupci.
Hodanje kroz more plamena. Ili, recimo, sipanje vode u čašu činilo se da
nemaš pravo da sipaš vodu u čašu. Zaključio sam da sam lud, nesposoban, i zato sam se osećao nečisto. Odlazio sam u biblioteku i pokušavao da pronađem knjige o tome šta tera ljude da se osećaju tako kako se ja osećam, ali takvih knjiga nije bilo, ili ako ih je i bilo, ja ih nisam razumeo.
Nije bilo lako otići u biblioteku: svako je delovao tako opušteno,
bibliotekari, čitaoci, svi osim mene. Imao sam čak i problem s upotrebom njihovog klozeta klošari unutra, pederi koji me posmatraju dok pišam, svi su delovali snažnije od mene bezbrižni i sigurni u sebe. Stalno sam izlazio i prelazio preko ulice, uz vetrovito stepenište betonske zgrade, skladišta na hiljade sanduka narandži. Na krovu susedne zgrade pisalo je ISUS SPASAVA, ali niti Isus niti narandže nikada me ne bi naterali da se penjem uz to vetrovito stepenište u betonsku zgradu. Stalno sam mislio: ovde je meni mesto, u ovom betonskom grobu.
Misao o samoubistvu bila je uvek prisutna, kao mravi što mile
unutrašnjom stranom zglavka na ruci. Samoubistvo je bilo jedina pozitivna stvar. Sve ostalo je bilo negativno. A tu je bio Lu, koji je bio zadovoljan što struže unutrašnjost mašina za bombone da bi preživeo. Bio je mudriji od mene.
7.
U to vreme sam upoznao damu u lokalnom baru, nešto stariju od mene,
veoma svesno biće. Noge su joj još uvek bile dobre, imala je otkačen smisao za humor i nosila vrlo skupu odeću, razišla se s nekim lovatorom. Otišli smo u moju sobu i živeli zajedno. Baš je bila zgodna, ali je neprestano morala da pije. Zvala se Viki. Jebali smo se i pili vino, pili vino i jebali se. Imao sam člansku kartu biblioteke i odlazio sam tamo svakog dana. Nisam joj govorio o samoubistvu. Moj povratak iz biblioteke uvek je bio šaljiv. Otvorio bih vrata i ona bi me pogledala.
„Šta je, nema knjiga?“
„Viki, u biblioteci uopšte ne drže knjige.“
Ulazio sam i vadio bocu (ili boce) vina iz kese i onda bismo počeli.
Jednom, posle nedelju dana pijančenja, rešio sam da se ubijem. Nisam joj rekao. Smislio sam da to uradim dok je ona u baru i traži mušteriju. Mrzeo sam te debele gadove koji su je karali, ali ona mi je donosila novac, viski i cigarete. Zaluđivala me pričom kako sam jedini koga ona voli. Zvala me je Mister Van Bilders, iz nekog, meni nepoznatog razloga. Napila bi se i ponavljala: „Misliš da si neki šmeker, misliš da si Van Bilders!“ Sve vreme sam razrađivao ideju kako da se ubijem. Jednog dana sam bio siguran da ću to učiniti. Bilo je to posle nedelju dana pijančenja, porto-vina, kupili smo čitave balone i poređali ih po podu, iza velikih balona poređali smo obične boce od litar, osam ili devet boca, a iza njih četiri-pet manjih boca. Noć i dan su se izgubili. Postojalo je samo jebanje, pričanje i pijančenje, pričanje, pijančenje i jebanje. Divlje svađe koje su se završavale vođenjem ljubavi. Ona je bila slatka mala prasica za ševu, tesna i praćakava. Jedna u dve stotine žena. Sa
većinom ostalih to je samo način ponašanja, šala. Sve u svemu, možda zbog svega toga, opijanja i činjenice da ti debeli tupi volovi karaju Viki, postao sam vrlo bolestan i potišten, ali jebeš ga, šta sam mogao da učinim? Da stanem za strug?
Kad je vina nestalo, očajanje, strah, besmislenost daljeg postojanja postali su nesnosni i znao sam da ću to učiniti. Čim ona izađe iz sobe, za mene je kraj. Kako, nisam bio sasvim siguran, ali postojalo je na stotine načina. Imali smo mali štednjak na plin. Plin je čaroban. Plin je neka vrsta poljupca.
Ostavlja telo čitavim. Vina je nestalo. Jedva sam hodao. Armije straha i znoja šarale su mojim telom. To postane vrlo jednostavno. Najveće je olakšanje što nikad više nećeš morati da prođeš pored drugih ljudskih bića na ulici, da ih gledaš kako hodaju noseći svoje salo, da vidiš njihove sitne pacovske oči, njihova okrutna mizerna lica, njihovu animalnu gizdavost. Kakav slatki san: da nikad više ne moraš da gledaš u drugo ljudsko lice.
„Idem napolje da pogledam novine, da vidim koji je dan, važi?“
„Naravno“, rekla je. „Naravno.“
Izašao sam. Nikoga u hodniku. Nigde ljudskih bića. Bilo je oko deset
uveče. Spustio sam se liftom koji je zaudarao na urin. Trebalo je sakupiti
dosta snage da bih ušao i bio progutan u tom liftu. Pošao sam nizbrdo. Kad se vratim, ona neće biti tu. Brzo je odlazila kad nestane pića. Onda ću moći da obavim stvar. Ali prvo sam hteo da saznam koji je dan. Sišao sam nizbrdo, tamo je pored dragstora bio kiosk sa novinama. Pogledao sam datum na novinama. Bio je petak. U redu, petak. Dobar dan kao i svaki drugi. To je značilo nešto. Onda sam pročitao naslov:

NEĆAK MILTONA BERLA POGOĐEN ODRONJEN0M STENOM U GLAVU
Nisam odmah shvatio. Nagnuo sam se bliže i ponovo pročitao. Sve isto:
NEĆAK MILTONA BERLA POGOĐEN ODRONJEN0M STENOM U GLAVU
To je bilo odštampano crnim slogom, krupnim slogom, udarni naslov. Od svih važnih stvari koje su se desile u svetu to je bio njihov naslov:
NEĆAK MILTONA BERLA POGOĐEN ODR0NJEN0M STENOM U GLAVU
Prešao sam ulicu osećajući se mnogo bolje i ušao u prodavnicu pića. Uzeo sam dve flaše porta i paklo cigareta na kredu. Kad sam se vratio u sobu, Viki
je još bila tu
„Koji je dan?“ upitala me.
„Petak.“
„Dobro“, rekla je.
Natočio sam dve čaše vina, do vrha. U malom frižideru ostalo je nešto
leda.
Kockice leda plutale su u vinu.
„Ne želim da ti kvarim raspoloženje“, rekla je Viki.
„Znam.“
„Popij to piće“, rekla je.
„Naravno.“
„Poruka se stvorila ispod vrata čim si otišao.“
„Aha.“
Otpio sam gutljaj, podrignuo, pripalio cigaretu, otpio novi gutljaj, onda mi je pružila poruku. Bila je topla losanđeleska noć. Petak. Čitao sam poruku.
Poštovani g. Kinaski: ostaje vam do srede da izmirite kiriju. Ako to ne
učinite, izbačeni ste. Znam za žene u vašoj sobi. I mnogo buke pravite. I prozor ste razbili. Vi plaćate svoje privilegije. Ili bi trebalo da ih plaćate. Bila sam zaista fina prema vama. Sada kažem do srede ili ste izbačeni. Stanarima je dosta sve te buke i siti su psovanja i pevanja noću i danju, danju i noću, a i ja sam. Ne možete da živite ovde bez plaćanja kirije. Nemojte reći da vas nisam upozorila.
Ispio sam ostatak vina iz čaše, gotovo ga nisam ni osetio. Bila je topla noć u Los Anđelesu.
„Sita sam karanja sa tim skotovima“, rekla je.
„Nabaviću pare“, rekoh.
„Kako?Ti ništa ne umeš da radiš.“
„Znam.“
„Kako ćeš onda?“
„Nekako.“
„Onaj poslednji me jebao tri puta. Svu mi picu izgulio.“
„Ne brini, mala, ja sam genije. Jedini je problem što to niko ne zna.“
„Genije u čemu?“
„Ne znam.“
„Mister Van Bilders!“
„Taj sam. Uzgred, znaš li da je nećaka Miltona Berla pogodila odronjena
stena u glavu?“
„Kad?“
„Danas ili juče.“
„Kakva to stena?“
„Otkud znam. Zamišljam neku kamenčinu boje putera.“
„Koga zabole za to?“
„Ne mene, svakako ne mene. Osim. . .“
„Osim čega?“
„Osim što mislim da mi je ta stena spasla život.“
„Govoriš kao kreten.“
„Ja jesam kreten.“
Iskezio sam se i natočio nam vino.