C

CEPELIN

CEPELIN snabdeven odgovarajućim instrumentima može potpuno sigurno ploviti na velikim visinama, u potpunoj tami pronaći tačnu lokaciju pomoću dve bežične stanice i ispustiti mnogo tona eksplozivne smeše i to ponavljati potreban broj puta. (1914)

CIVILIZACIJA

CIVILIZACIJA se najbolje unapređuje rušenjem svih barijera koje razdvajaju nacije i zemlje. (1900)

ŠIRENJE civilizacije je nalik vatri: najpre nastaje slaba varnica, zatim svetlucavi plamičak i na kraju moćni plamen, koji se stalno uvećava u svojoj brzini i snazi.

PORICATI da sa civilizacijom, usavršavanjem i porastom znanja mi postajemo čistiji i plemenitiji u svojim željama i ambicijama, značilo bi poricati istinu koja je jasna kao Sunce. Ako su reči pesimista tačne, ako je svet zaista toliko loš koliko oni veruju da jeste, ja prvi, u takvom svetu ne bih želeo da živim.

CRKVA

MENE su još od samog rođenja odredili za sveštenički poziv i ta misao me je neprestano tištila. Čeznuo sam da postanem inženjer, ali moj otac je bio neumoljiv.

... MOJI roditelji su ostali nepokolebljivi u svojoj odluci da me nateraju da se prihvatim svešteničkog poziva, a sama me je pomisao na to užasavala.

NAJTEŽE mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu.

CRTANJE

MRZEO sam crtanje: za mene je to bila najgora od svih dosadnih stvari.

Č

ČOVEK

KAD pogledamo svet oko nas, prirodu čiji smo i mi deo, iznenađeni smo njenom lepotom i veličinom. Svaka stvar, i najmanja, jeste celina za sebe; ali, među svim raznovrsnim i mnogobrojnim stvarima koje doznajemo našim čulima, najčudniji je i najjače utiče na našu uobrazilju visoko razvijeni organizam, jedno svesno biće, biće koje misli – čovek. Taj nepojmljivi sklop, to remek delo prirode koje je od vajkada bilo najzanimljiviji predmet za mislioce, posle neumornog ispitivanja i proučavanja taman je toliko proučeno da se unekoliko mogu shvatiti funkcije njegovih organa i čula.

ČOVEK NIJE obična masa koja se sastoji od pokretljivih atoma i molekula, koji sadrže samo toplotnu energiju. On je masa koja poseduje neke više kvalitete zbog kreativnog principa života kojim je obdaren.

NE ČINI čoveka samo duh, niti samo telo; već duh i telo. Naše vrline i mane su neodvojive kao sila i materija. Kada se one razdvoje, čovek više ne postoji.

ALI MI jesmo svi mašine od mesa, i ja sam slučajno mnogo osetljivija mašina nego drugi i primam utiske za koje su oni neosetljivi, i mogu da razumem i da protumačim te utiske. Ja sam prosto finiji automat nego što su oni.

NJEGOVA SNAGA I MOĆ su takvi da nebesa odjekuju i cela Zemlja se trese od snage njegovog glasa. Niko ne može proreći šta sve budućnost skriva za čudno ljudsko biće, dahom rođeno, sagrađeno od propadljivog tkiva, ali ipak besmrtnog, s njegovim strahovitim božanskim moćima. Niko ne može proreći kakve će čovek madijske stvari na kraju učiniti, i niko ne zna šta će biti njegovo najveće delo, šta će biti završna kruna njegovog rada.

Može li on da pokrene neiscrpne energije prirode tako da one sve svoje funkcije vrše pod njegovim zapovestima, i još više od toga – može li on da toliko usavrši svoj način upravljanja da one stupaju dejstvo jednostavno snagom njegove volje? Ako bi on to mogao, imao bi gotovo neograničenu i natprirodnu moć. Na njegovu zapovest, sa samo neznatnim naporom sa njegove strane, stari svetovi bi nestajali a novi bi, po njegovoj zamisli stupali u postojanje.

ČOVEČANSTVO

IAKO smo slobodni da mislimo i delamo, mi se držimo zajedno neodvojivim vezama kao zvezde na nebu. Mi ne vidimo te veze ali ih osećamo. Posečem se po prstu i to me zaboli: taj prst je deo mene. Vidim povređenog prijatelja, a to i mene zaboli: moj prijatelj i ja smo jedno. A sada vidim pobeđenog neprijatelja, hrpu materije, za koju me je najmanje briga od svega na svetu, ali to me ipak rastužuje. Zar to ne pokazuje da je svaki od nas samo jedan deo celine?

Vekovima se ova ideja proklamovala u savršenom mudrom učenju religije, možda ne samo kao sredstvo za obezbeđivanje mira i harmonije među ljudima, već i kao duboko ukorenjena istina. Budisti to izražavaju na jedan način, Hrišćani na drugi, ali i jedni i drugi kažu isto: mi smo jedno.

NESTRPLJIVI reformatori morali bi takođe da budu obazrivi prema večitoj izopačenosti čovečanstva kome je mnogo draže indiferentno „laisses-faire” od prisilnog sputavanja. Istina je da su nam potrebni stimulusi da bi smo najbolje radili pod sadašnjim životnim uslovima, kao i to da moramo da budemo umereni i kontrolišemo svoje apetite i sklonosti u svakom pogledu.

ČOVEČANSTVO još uvek nije dovoljno uznapredovalo da bi se dobrovoljno prepustilo vođstvu naučnika i istraživačkog duha. Ali, ko zna? Možda je i bolje da u ovom sadašnjem svetu revolucionarna ideja ili pronalazak budu sprečavani ili loše tretirani u svojoj nezreloj fazi nedostatkom sredstava, sebičnim interesima, formalnostima, glupošću i neznanjem; da budu napadani i gušeni; da prolaze kroz teška iskušenja i nevolje, kroz bezdušnu borbu za komercijalnu egzistenciju – sve to umesto da budu potpomognuti i podržavani. Ali, tako ćemo ugledati svetlo. Jer sve što je u prošlosti bilo veliko, bilo je ismejavano, sputavano i potiskivano da bi se iz te borbe pojavilo još moćnije i trijumfalnije.

GLEDAJUĆI u daleku budućnost, ja vidim društvo vrlo slično pčelinjem, sa ukinutim svim rasnim i nacionalnim razlikama, s jednim jezikom, jednim polom, muškim, veštački eliminisanim, u kome svaka jedinka besomučno radi do krajnjih granica svojih moći... Strašno je makar i razmišljati o takvom svetu, bezosećajnom i hladnom, bez ideala, takvom da bi se pred njim sledio i najbezdušniji čovek današnjice.