Takav je obično karakter propovedi novijeg vremena! Na ovaj način usmeren, čovek koji vatreno želi spasenje. sa radošću pristupa ostvarenju pouka i sprovođenju u delo svega što je čuo i pročitao. Ali, avaj! Već na prvom koraku on ne nalazi mogućnost da dostigne svoj cilj videći i osećajući da njegova povređena i raslabljena priroda pobeđuje nad stremljenjima uma, da je njegova volja vezana, da su mu sklonosti pokvarene, da mu je snaga duha zanemoćala. Prilikom takvog samosaznanja svoje nemoći, on, prirodno, dolazi na misao ima li nekih sredstava koja pomažu da se ispuni to što propisuje Božji zakon i što su ispunjavali svi oni koji su se udostojili spasenja i svetosti. Da bi izmirio u sebi potrebu razuma sa slabošću svojih sila, um se ponovo obraća propovednicima spasenja, sa istim pitanjem - kako se spasti? Kako objasniti potrebu tako teških i nedostižnih uslova spasenja? I može li sam propovednik da neprestano ispunjava sve ono u čemu druge poučava?... "Traži od Boga, moli Boga da ti pomogne!" Ne bi li onda plodotvornije bilo ako bi se pre svega i uvek učio molitvi kao jedinom izvoru svega što zahteva hrišćansko blagočešće i svega čime se stiče spasenje? - zaključuje čovek koji želi da se spase i pristupa izučavanju molitve: čita, razmišlja, upoređuje učenja onih koji su pisali o tom predmetu. Istina, nalazi kod njih mnogo svetlih misli, dubokih saznanja i jakih izraza. Jedan predivno rasuđuje o nužnosti molitve,- drugi o njenoj snazi, o blagotvornosti, o tome da je za molitvu neophodna usrdnost, pažnja, čistota misli, pomirenje s neprijateljima, smirenje, skrušenost, i ostalo što prati molitvu... No, šta je to molitva sama po sebi i kako se, na pravi način, treba moliti? Kako na ovo, iako prvo i najvažnije pitanje, veoma retko nailazimo na jasno i svima razumljivo objašnjenje, to revnosni tražitelj molitve ponovo ostaje pred velom tajne. Iz opšteg štiva u sećanju će

mu ostati, premda blagočestiva, ali ipak samo spoljašnja strana molitve, i on će doći do ovakvog zaključka: da bi se čovek molio treba ići u crkvu, osenjivati se krsnim znakom, metanisati, čitati Psaltir, kanone, akatiste... Takvo je opšte shvatanje onih koji ne znaju za spise o unutrašnjoj molitvi i za sazercateljna dela Svetih Otaca. Na kraju, tragalac dolazi i do knjige koja se zove "Dobrotoljublje" u kojoj su dvadeset pet Svetih Otaca razumljivo prikazali nauku istinite i suštastvene srdačne molitve. Tu tajna spasenja i molitve počinje da diže svoju zavesu i on vidi da - moliti se istinski znači upravljati razum i sećanje ka Bogu, biti stalno u Njegovom Božanskom prisustvu, pobuđivati sebe na ljubav prema Njemu posredstvom bogomislija, i sjedinjavati ime Božje sa disanjem i otkucajima srca, pri svemu tome rukovodeći se Prizivanjem svesvetog Imena Isusa Hrista, ili tvorenjem Isusove molitve u svako vreme, na svakom mestu i pri svakom poslu bez prestanka. Ako ga ove svetle istine, ozarivši njegovo saznanje i otkrivši mu put ka postignuću molitve, i ubede da odmah pristupi ispunjavanju ovih mudrih pouka, ipak će naš tražitelj, već pri prvim iskustvima, sresti teškoće sve dok mu iskusni nastavnik (po istoj toj knjizi "Dobrotoljublje") ne otkrije tajnu u njenoj punoći, naime, da jedino učestalost ili neprestanost molitve (bez obzira kako se ona odvija u početku) jeste najmoćnije i jedinstveno sredstvo; kako savršenstva unutrašnje molitve, tako i spasenja duše. Učestalost molitve je temelj koji na sebi nosi čitav krug spasonosnih dela, kako to potvrđuje sveti Simeon Novi Bogoslov: "Onaj", kaže on, "ko se neprestano moli, odjednom je sakupio svo dobro". I tako, da bi predstavio istinu ovog otkrića u svojoj punoći, nastavnik ga razvija na sledeći način: Za spasenje duše je, najpre, neophodna istinita vera. Sveto Pismo govori: bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev. 11, 6) - Ko ne veruje biće osuđen. Takođe je iz Svetog Pisma jasno da čovek ne može sam po sebi da porodi veru u sebi, čak ni koliko je gorušičino zrno; da vera nije od nas nego je dar Božji, to jest, da se kao duhovni dar daje Duhom Svetim. Šta onda u takvom slučaju da se radi? Kako da se pomiri potreba čoveka za verom sa nemogućnošću da je čovek sam u sebi rodi? U Svetom Pismu je otkriveno sredstvo i pokazani su primeri: "ištite i daće vam se". Apostoli nisu mogli sami u sebi da pobude savršenstvo vere nego su molili Isusa Hrista: "Gospode, daj nam vere". Eto najboljeg primera traženja vere. Iz ovog se vidi da se vera stiče molitvom. Za spasenje duše pri istinskoj veri, potrebna su i dobra dela vrline, jer "vera bez dela je mrtva", jer se delima opravdava čovek, a ne samom verom, i ako želiš ući u život, drži zapovesti: ne ubi, ne čini preljube, ne ukradi, ne svedoči lažno, poštuj oca i mater i ljubi bližnjega svojega kao samog sebe. I sve ove zapovesti je potrebno ispunjavati u celini. "Jer ko i sav zakon održi, a sagreši u jednome, kriv je za sve". Tako uči sveti Apostol Jakov.

A sveti Apostol Pavle, govoreći o slabosti ljudskoj, ističe "da se delima zakona neće opravdati ni jedno telo". Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ovo što hoću, nego šta mrzim to činim. Tako umom služim zakonu Božjem, a telom zakonu greha". Kako onda ispuniti i potrebna dela zakona Božjeg ako je čovek nemoćan, ako nema mogućnosti čak ni za to, da zapovest opravda u sebi? A nema tu mogućnost samo dotle dok je ne traži, dok se za nju ne moli. "Nemate jer ne ištete", objašnjava uzrok Sveti Apostol. Pa i sam Isus Hristos govori: "Bez mene ne možete činiti ništa". A kako s Njim delati, On nas ovako uči: "Ostanite u meni i ja ću u vama". "Ko ostaje u meni i ja u njemu taj donosi mnogi rod". A biti u Njemu znači neprestano osećati Njegovo prisustvo, neprestano tražiti u ime Njegovo: "i ako što zaištete u ime moje ja ću učiniti". Tako se i mogućnost dobrih dela stiče molitvom! Primer za to se može naći kod samog Apostola Pavla koji se tri puta molio za pobedu nad iskušenjima, koji je preklonio kolena pred Bogom Ocem da ga On utvrdi u unutrašnjem čoveku, i najzad, koji je zapovedao da se, pre svega, čine molitve i čak, da se treba neprestano moliti. Iz svega ovoga sledi da duševno spasenje čoveka zavisi od molitve, a da je ona zbog toga nužnija od svega jer se njome oživljuje vera i njome se ispunjavaju sve vrline. Jednom rečju, pri molitvi je sve praćeno uspehom, a bez nje nikakve hrišćanske pobožnosti ne može biti. Zbog toga se neprekidnost i svagdašnjost pripisuje samo i jedino molitvi. Od ostalih vrlina svaka ima svoje vreme, a o molitvi se zapoveda da se čini neprekidno: "Molite se neprestano". Treba se uvek moliti, u svako vreme, i na svakom mestu. Istinita molitva zahteva posebne uslove: ona se mora prinositi u čistoti misli i srca, sa plamenom usrdnošću, sa budnom pažnjom, sa trepetnom pobožnošću i sa najdubljim smirenjem. Ali, ko se neće složiti da je on sam daleko od ovih pomenutih uslova za istinsku molitvu, to jest da on vrši molitvu više po neophodnosti i prinuđivajući se, nego po želji ili zbog uslađivanja molitvom, zbog ljubavi prema molitvi! O tome svedoči i Sveto Pismo, koje govori da čovek nije u stanju da savršeno očisti um od nepotrebnih pomisli: "Zle pomisli nalaze se u čoveku od mladosti njegove". Ono govori da nam jedini Bog daje novo srce i nov duh,- "da je Bog Onaj Koji čini u vama i da hoćete i da tvorite". I sam Apostol Pavle je rekao: "Moj se duh (to jest glas moj) moli, a um je moj bez ploda". I "ne znamo kako ćemo se moliti kao što treba". - potvrđuje on. Iz svega ovoga sledi da mi u našoj molitvi ne možemo da ispoljimo njena suštinska svojstva! Ako je svaki čovek tako nemoćan, šta onda može on sam svojom voljom i snagom da učini za spas duše svoje? Da stekne veru on ne može bez molitve, dobra dela isto tako; pa ni istinski da se moli nije u stanju. U čemu je onda njegov udeo, šta je dato njegovoj slobodi i snazi da ne bi poginuo nego se spasao?

U svakom delu postoji osobina koju je Gospod zadržao u Svojoj volji i nameri, kome da je daruje. Da bi jasnije pokazao zavisnost čovekove volje od volje Božje i da bi čoveka dublje pronikao smirenoumljem, Bog je volji i snazi ljudskoj ostavio samo brojnost

(količinu) molitve, zapovedivši da se neprestano moli u svako vreme i na svakom mestu. Time se i otkriva tajanstveni način za dostizanje istinske molitve, a zajedno sa njom i vere i ispunjenja zapovesti i spasenja. Znači, čoveku je na volju data količina... O tome tačno tako uče i Oci Crkve. Sveti Makarije Veliki govori: "U našoj je volji da se molimo makar kako (ali često), ali moliti se istinski, - to je dar blagodati". Prepodobni Isihije govori da učestalost molitve postaje navika i da se pretvara u prirodu; da se bez čestog prizivanja imena Isusa Hrista ne može očistiti srce. Prepodobni Kalist i Ignjatije savetuju pre svih podviga i dobrih dela početi sa molitvom u ime Isusa Hrista, često je i neprekidno vršiti, jer učestalost i nečistu molitvu dovodi do čistote. Blaženi Dijadoh tvrdi da, ako bi čovek što je moguće češće prizivao Ime Božje, (to jest molio se), to on i ne bi padao u sagrešenja. Kako su iskusni, mudri i bliski srcu, ovi praktični saveti Otaca! Oni u praktično oprobanoj prostoti izlivaju svetlost na načine i sredstva usavršavanja duše. Kakva je u njima velika protivrečnost sa moralističkim poukama teorijskog uma! Razum nas uverava: čini dobro, naoružaj se hrabrošću, koristi snagu volje, uveri se u dobre posledice vrline. Na primer: - očisti um i srce od sujetnih maštanja, a ispuni ga poučnim razmišljanjima, čini dobro i bićeš uvažavan i miran, živi onako kako zahtevaju savest i um... Ali nažalost, sve to, iako uz velike napore, ne postiže svoj cilj bez česte molitve, bez pomoći Božje koju ona privlači. Posle ovoga pogledajmo još šta Oci Crkve govore o očišćenju duše. Sveti Lestvičnik piše: "Pri pomračenju duše nečistim pomislima neprijatelje pobeđuj Isusovim imenom, često ga ponavljajući. Bolje i uspešnije oružje nećeš naći ni na nebu ni na zemlji". Sveti Grigorije Sinait poučava: "Znaj da niko ne može da sam sačuva svoj um i zbog toga, kada se pojave nečiste misli, često i mnogostruko, prizivaj ime Isusa Hrista, i pomisli će same sobom nestati". Kako je to prost i lak, ali i oproban način i suprotan savetu teorijskog razuma, koji teži da postigne čistoću sopstvenim delima! Usvojivši ove svetootačke pouke iz iskustva, dolazimo do zaključka da je glavni, jedinstveni i najjednostavniji način da dođemo do ostvarenja spasenja i duhovnog savršenstva - neprestanost molitve ma kako slaba ona bila.

Dušo hrišćanska! Ako u sebi ne nalaziš sile da se Bogu poklanjaš duhom i istinom, ako tvoje srce još ne oseća toplotu i slatki ukus umne i unutrašnje molitve, to onda prinesi kao molitvenu žrtvu to što možeš, što stoji u tvojoj volji, što je srazmerno tvojim silama. Neka se organi tvojih usta srode sa čestim i neodstupnim molitvenim prizivanjem; neka često, neprekidno prizivaju moćno ime Isusa Hrista. To nije suviše teško i to svako može. Uz to, to od nas traži i zapovest Svetog Apostola: "da neprestano prinosimo uvek Bogu žrtvu hvale, to jest plod usana koje ispovedaju Ime Njegovo". Učestalost molitve će proizvesti naviku i preobratiti se u prirodu, pa će, sa vremenom, dovesti um i srce u potrebno raspoloženje. Zamisli, kad bi čovek ispunio zapovest Božju o neprestanoj molitvi, on bi samim tim ispunio i sve ostale zapovesti, jer ako bi se pri svakom svom delu molio i tajno prizivao Božansko ime Isusa Hrista, pa makar i bez duševne topline i usrdnosti, makar u početku i na silu, tada ne bi više imao vremena za grehovna zadovoljstva. Svaka njegova prestupna misao bi nailazila na prepreku, ni jedan njegov greh ne bi mogao tako plodno da se smišlja i sprovodi kao što je to slučaj u praznom umu. Umanjili bi se ili sasvim iščezli srdljivost, ili praznoslovlje, i svaki bi se postupak

istog trena pročišćavao blagodatnom snagom tako često prizivanog Imena Božjeg. Stalno bavljenje molitvom često bi odvlačilo dušu od grehovnih dela i privlačilo je suštinskom saznanju - sjedinjenju s Bogom! Vidiš li sada kako je važna i neophodna brojnost molitve? Učestalost molitve je jedini način da dobijemo čistu i istinitu molitvu. To je najbolji put ka postizanju molitvenog cilja i spasenja! Da bi se još više ubedio u neophodnost i plodotvornost česte molitve imaj na umu: 1) da svaka pobuda, svaka misao o molitvi jeste dejstvo Duha Svetoga i glas tvog Anđela čuvara; 2) da ime Isusa Hrista, prizivano u molitvi, sadrži u sebi samobitnu i samodejstvenu silu; i zato 3) nek te ne smućuje nečistota ili suvoća tvoje molitve, nego sa strpljenjem očekuj plod od čestog prizivanja Imena Božjeg. Ne slušaj neiskusna i besmislena nagovaranja sujetnog sveta - da je hladno prizivanje, makar bilo i neprestano, samo nekorisno brbljanje... Ne! Sila Imena Božjeg i učestalost prizivanja pokazaće svoj plod u svoje vreme!... Jedan od duhovnih pisaca prekrasno o tome rasuđuje: "Znam da za mnoge nazovi duhovne nadri filozofe, koji traže lažnu veličinu i navodna blagorodna zanimanja u očima razuma i gordosti, znam da za njih prosto, usno i jednolično, no često moljenje, predstavlja nešto beznačajno ili nisko, ili čak predstavlja besposlicu. No varaju se oni, nesrećnici, i zaboravljaju nauk Isusa Hrista - "Ako ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko". Oni sastavljaju za sebe nekakvu nauku o moljenju, na krhkim osnovama prirodnog razuma. Da li je potrebno mnogo učenosti, uma ili znanja da bi se reklo čistim srcem: Isuse, Sine Božji, pomiluj me! Nije li takve česte molitve hvalio i Sam naš Božanski Učitelj? Nisu li ovim kratkim ali čestim molitvama bila činjena čuda? O, dušo hrišćanska, bdi i ne prestaj sa govorenjem Gospodnjih molitvi! Neka bi ovaj tvoj vapaj izlazio iz još uvek slabog i još uvek svetom do pola ispunjenog srca - nije važno! Važno je samo da izdržiš, da ne zaćutiš i da se ne uznemiravaš: ovaj vapaj će se sam sobom očistiti. Nikada ne zaboravljaj da je "veći Onaj Koji je u vama, nego onaj koji je u svetu". "Bog je veći od srca našeg, zna sve" govori Apostol. Tako, posle svih ovih osvedočenja da je česta molitva, uz svu slabost, tako moćna, bezuslovno dostupna svakom čoveku i zavisi samo od njegove volje - pokušaj, makar za početak i samo za jedan dan, da na prizivanje imena Isusa Hrista upotrebiš mnogo više vremena nego li na sve druge poslove. Ova prevaga molitve nad životnim poslovima pokazaće ti da taj dan nije izgubljen nego je sačuvan za spasenje; pokazaće ti da na terazijama Božjeg pravosuđa česta molitva preteže tvoje slabosti i postupke i briše grehe u letopisu savesti učinjene toga dana, podiže te na viši stepen pravednosti, daje ti nadu na prosvetljenje i na život večni. (Iz rukopisa autora, dobijenih od oca Amvrosija iz Dobrog Manastira).

BOGOTRAŽITELj. - Od sveg srca vam zahvaljujem, sveti oče. Ovim čitanjem ste usladili moju grešnu dušu. Gospoda radi blagoslovite da za sebe prepišem ovaj spiščić. Biće mi potrebno samo nekoliko sati da ga prepišem. Sve što ste pročitali je tako lepo i radosno, i priglupom mom razumu lako shvatljivo, kao što i u "Dobrotoljublju" o tome razmišljaju Sveti Oci. Evo, na primer, Jovan Karpatijski u četvrtom delu "Dobrotoljublja" takođe govori, da ako i nemaš snage za uzdržanje i delatne podvige, to znaj, da

Gospod hoće molitvom da te spase. A u vašoj sveščici je tako prekrasno i razumljivo o svemu ovome još šire rečeno. Zahvaljujem, prvo Bogu, a zatim i vama, što ste me udostojili da to čujem. PROFESOR. - I ja sam sa velikom pažnjom i zadovoljstvom slušao vaše izlaganje, poštovani baćuška. Svi su zaključci prema najstrožoj logici tačni i za mene izuzetni; ali pri svemu tome čini mi se da mogućnost neprestane molitve zavisi od povoljnih okolnosti, od potpunog mira i usamljenosti. Slažem se da je česta i neprekidna molitva moćno i jedinstveno sredstvo da se dobije blagodatna pomoć u svim delima blagočešća i osvećenja duše, i da je to sredstvo dostupno ljudskim snagama, ali to sredstvo se može upotrebiti samo onda kada čovek ima mogućnosti da se usami i smiri. Kada ga ne more brige i svetska trka, on može često ili neprestano da se moli; njemu tada predstoji jedino borba sa lenjošću, teskobom i pomislima. Ali ako je vezan dužnostima, neprestanim poslovima, ili ako se nalazi u bučnom društvu ljudi, čovek i ako usrdno želi da se moli, ne može to da ispuni usled neizbežne rasejanosti pažnje. Znači da se čestom molitvom, uz potrebu ovako povoljnih uslova, ne mogu svi koristiti.

SHIMNIK. - Brzopleto vi to zaključujete! Ne govoreći čak o tome da srce koje je naučeno unutrašnjoj molitvi može uvek, uz sve poslove (i fizičke i umne), i uz svaku buku, da se neprestano moli i priziva Ime Božje, može se pouzdano reći da nikakva spoljašnja zauzetost ne može preseći molitvu u čoveku koji želi da se moli, jer tajna ljudska misao nije vezana ničim spoljašnjim i savršeno je slobodna u samoj sebi. Ona se u svako vreme može obratiti na molitvu, čak i sam jezik može tajno, bez spoljašnjeg zvuka, izgovarati molitvu i u prisustvu mnogih i pri spoljašnjim poslovima. Uz to, naši poslovi nisu tako važni, niti su naši razgovori toliko zanimljivi, da se uz njih ne bi moglo povremeno i često prizivati ime Isusa Hrista. Čak i ako um nije još naučen neprestanoj molitvi. Iako su, naravno, usamljenost i udaljenost od ljudi i od predmeta koji nam odvlače pažnju, važni uslovi za pažljivu i neprestanu molitvu, ipak zbog nemogućnosti da se njima koristimo, ne možemo pravdati retkost naše molitve jer je količina, učestalost dostupna svakome - i zdravome i bolesnome - i nalazi se u vlasti njegove volje. Primere za ovo predstavljaju svi oni koji su bili opterećeni obavezama, brigama i poslom, pa ne samo da su uvek prizivali Božansko ime Isusa Hrista, nego su i posredstvom toga dostigli neprestanu unutrašnju molitvu srca. Tako je patrijarh Fotije, koga su od senatora proizveli u čin patrijarha, upravljajući velikom carigradskom pastvom, neprestano prebivao u prizivanju Imena Božjeg i preko toga dostigao samodejstvenu molitvu srca. Tako je Kalist na Svetoj Gori Atonskoj, obavljajući tegobno poslušanje kuvara, usvojio neprestanu molitvu. Tako je prostosrdačni Lazar, opterećen stalnim poslovima za bratiju, bez prekida, uz sve bučne poslove, izgovarao Isusovu molitvu i smirivao se. I mnogi su drugi slično upražnjavali neprestano prizivanje Imena Božjeg. Kad bi nemoguće bilo moliti se pri poslovima koji odvlače pažnju, ili u ljudskom društvu, onda nam to, naravno, ne bi bilo ni propisano. Sveti Jovan Zlatoust, u svojoj pouci o molitvi, govori sledeće: "Niko ne bi smeo da odgovara da onaj ko je zauzet životnim brigama ne može uvek da se moli ili ne može da stigne u crkvu. Ma gde da se nalaziš uvek možeš postaviti žrtvenik Bogu, u sopstvenom umu, posredstvom molitve." Tako se može moliti i na pijaci i na putu i radeći svoj zanat. Uvek i na svakom mestu može se moliti. Kada bi čovek na sebe obratio pažnju uvek bi onda našao mogućnost

za molitvu, samo bi trebalo da se ubedi da molitva treba da bude i pre svih njegovih drugih obaveza. U takvom slučaju, naravno, u svojim poslovima, sa ljudima, on bi bio odlučniji, u neophodnom razgovoru sa ljudima kraći, negujući ćutljivost i kloneći se nepotrebnog mnogoslovlja. Ne bi se bavio suvišnim brigama već bi se starao da pronađe više vremena za tihu molitvu. Pri takvom ponašanju, sva njegova dela silom prizivanja Imena Božijeg, bila bi okrunjena uspehom, i na kraju bi se privikao na neprekidno molitveno prizivanje Isusa Hrista i iskusio bi da je česta molitva jedinstveno sredstvo spasenja koje je dato čoveku prema slobodnoj volji i mogućnosti njegovoj. Uverio bi se da je u svako vreme, svakoj situaciji, i na svakom mestu, molitva moguća, da se od česte usmene molitve može preći ka umnoj, a od ove ka molitvi srca, koja otvara Carstvo Božje u nama. PROFESOR. -Slažem se da se uz sve mehaničke poslove može, i da je čak lako, vršiti čestu ili čak neprestanu molitvu, jer rutinski ručni rad ne traži napregnuto udubljivanje niti mnogo razmišljanje, pa zato moj um i može da se pogruzi u neprestanu molitvu, a usta mogu da mu slede. Ali kada se treba pozabaviti nečim što je isključivo stvar uma, na primer pažljivom čitanju ili razmišljanju o nekom dubokom predmetu, ili pisanjem - kako mogu pri tome da se molim umom ili ustima? Pošto je molitva, pre svega, stvar uma, na koji način mogu svome umu da naložim istovremeno različite poslove? SHIMNIK. - Odgovor na ovo vaše pitanje nije težak ako uzmem u obzir da one koji se neprestano mole možemo podeliti na tri grupe: 1) na početnike; 2) napredne i 3) na one koji su se naučili molitvi. Početnici mogu, prilikom umnog posla, da povremeno uzdižu um i srce Bogu, a da ustima izgovaraju kratku molitvu. A oni koji su uznapredovali i stekli stalnu nastrojenost uma, mogu se baviti razmišljanjem ili pisanjem uz neprestano osećanje prisustva Božjeg kao osnovne molitve, Ovo može da pokaže sledeći primer. Zamisli da ti je strog i ozbiljan car naredio da sastaviš spis na zadanu tešku temu - i to u njegovom prisustvu - u podnožju njegovog prestola. Ma koliko da si zabavljen tim poslom, ipak će stalno prisustvo cara, u čijim je rukama tvoj život, ovladati tobom i neće ti dozvoliti da, makar i na kratko, zaboraviš kako razmišljaš i pišeš ne sam nego na mestu koje zahteva posebno strahopoštovanje i dostojno ponašanje. To živo osećanje prisustva cara jasno izražava i mogućnost da se bavimo neprestanom unutrašnjom molitvom i uz umne poslove. A što se tiče onih koji su dugom navikom ili milošću Božjom, od umne molitve stekli molitvu srca, oni ne samo da pri dubokoj zauzetosti uma, nego ni u samom snu ne prekidaju molitvu o čemu svedoči Premudri: "Ja spavam, a srce moje bdi"... Kod takvih srce stiče takvu sposobnost prizivanja Imena Božjeg da se samo sobom pobuđuje na molitvu, uvlačeći um i čitavu dušu u neprestano molitveno izlivanje ma u kakvom stanju da se nalazi molitvenik i ma kakvim umnim poslom da se bavi.

SVEŠTENIK. - Dozvolite prepodobni baćuška da i ja iskažem svoje misli. U spisu koji ste pročitali jako je istaknuto da je jedinstveni način spasenja i savršenstva učestalost molitve "ma kakva ona bila"... Ja to ne razumem najbolje, pa nešto mislim: kakva će korist biti od toga da se neprestano molim i samo jezikom prizivam Ime Božje, a nemam pažnju i ne razumem šta govorim? To će onda biti obično praznoslovlje! Njegova

posledica može biti samo da ti se umori jezik, a i um će pretrpeti štetu jer će mu ovo mrmljanje smetati da razmišlja. Bogu ne trebaju reči nego usredsređen um i čisto srce. Nije li bolje, makar i retko, ili samo u određeno vreme, pomoliti se makar i kratko, ali usrdno, s pažnjom, sa žarom u duši i sa dužnim razumevanjem? A inače možeš dan i noć izgovarati molitvu, ali nemajući čistote duševne i dobrih dela, time nećeš steći ništa spasonosno. Ostaćeš pri ovom spoljašnjem brbljanju, pa ćeš na kraju, zamorivši se, sasvim izgubiti veru u molitvu i napustiti ovo dosadno i besplodno zanimanje. Beskorisnost ovog pukog glasnog moljenja može se videti i u Svetom Pismu: "Narod ovaj usnama me poštuje, a srce mu je udaljeno od mene", "Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko". "Volim reći pet reči umom svojim nego li hiljade reči jezikom". itd. Sve ovo izražava besplodnost spoljašnje i nepažljive usne molitve.

SHIMNIK. - To što ste sad rekli moglo bi imati neko opravdanje kada sa glasnom molitvom ne bi bila sjedinjena i neprestanost i svakodnevnost, kada molitva u ime Isusa Hrista ne bi imala samodejstvenu snagu i kad se pažnja i usrdnost ne bi povećavala kao posledice samog upražnjavanja u molitvi. Ali, pošto se ovde upravo radi o učestalosti, dugovremenosti i neprestanosti molitve (makar se ona, u početku, i vršila nepažljivo ili suvo), to vaši nepravilni zaključci ne mogu da stoje. Pogledajmo to podrobnije. Jedan duhovni pisac, govoreći o izuzetnoj koristi i plodotvornosti učestale molitve, iskazane sa malo i uvek istih reči, na kraju kaže: "Mnogi lažno prosvećeni smatraju beskorisnim, pa čak i sitničavim ovo učestalo izgovaranje jedne te iste molitve, nazivajući ga mehaničkim i besmislenim trudom prostih ljudi. Na nesreću, oni ne znaju tajnu koja se otkriva kao posledica ovog mehaničkog truda, ne znaju kako ovaj glasni ali česti vapaj neosetno postaje istinskim vapajem srca; kako ulazi u unutrašnjost, postaje prijatniji, prirodan našoj duši, kako je prosvećuje, hrani i vodi ka sjedinjenju s Bogom. Meni se čini da su ti sporitelji slični maloj deci koji su naumili da nauče azbuci i čitanju. Kada im je učenje dosadilo deca su jednom povikala: - nije li sto puta bolje da idemo da lovimo ribu, kao što to čine naši očevi, nego da dane provodimo u neprestanom ponavljanju A, B, V i u grebanju hartije ptičijim perom? Korist i prosvećenje od čitanja, koje je tek trebalo da proistekne iz ovog dosadnog pamćenja slova, za njih je bila tajna. Na sličan način je tajna i ovo jednostavno, ali često prizivanje Imena Božjeg, za sve one koji o njegovoj velikoj koristi još nisu osvedočeni. Mereći stvar vere merilom svog neiskusnog i kratkovidog razuma, oni zaboravljaju da je čovek sastavljen iz tela i duše... Zašto, na primer, kad hoćeš da očistiš dušu, ti najpre čistiš telo, prihvataš se posta, lišavaš svoje telo jake hrane koja ga razdražuje? Svakako zato da ono ne bi smetalo, ili, bolje reći, da bi pomoglo čistoti duše i prosvećenju razuma, -da bi neprestano osećanje telesne gladi podsećalo na rešenost u traženju unutrašnjeg savršenstva i bogougodnih dela, na koje tako lako zaboravljaš ... I ti onda jasno osećaš, da kroz spoljašnji post tvoga tela, stičeš unutrašnju jasnoću razuma, spokojstvo srca, stičeš oruđe kojim se ukroćuju strasti. I tako posredstvom spoljašnje materijalnosti stičeš unutrašnju duhovnu korist i pomoć. Takođe shvati - neprestana glasna molitva ustima razvija unutrašnju molitvu srca, omogućava umno sjedinjenje s Bogom. Bez razloga se smatra da učestalošću zamaramo jezik i da ćemo usled suvoće i nerazumevanja, pre ili kasnije, ostaviti ovo spoljašnje beskorisno upražnjavanje molitve. Ne! Iskustvo pokazuje sasvim suprotno. Oni koji se neprestano mole uveravaju da stvari bivaju ovako: Onaj ko se rešio da

neprestano priziva ime Isusa Hrista, ili, što je isto, da neprestano izgovara Isusovu molitvu, u početku svakako oseća napor i bori se protiv lenjosti, ali što vreme dalje odmiče, to mu ovo zanimanje postaje neprimetno sve običnije, tako da, na kraju, usta i jezik stiču samopokretljivost, pa se bez pomoći čovekove volje sami neprekidno pokreću i bez glasa izriču molitvu. Zajedno sa tim sastav mišića u grlu tako se usklađuje, da onaj koji se moli počinje da oseća kao da je izgovaranje molitve njegovo prirodno svojstvo, tako da pri svakom njenom prekidanju oseća kao da mu nešto nedostaje. Na kraju, i um počinje da osluškuje ovu delatnost usta; pa pažnja uma, najzad, postaje izvor sladosti istinite molitve srca. Eto u čemu je istinito i blagotvorno dejstvo neprestane umne molitve, sasvim suprotno zaključku ljudi neiskusnih i koji ne razumeju ono o čemu se tu radi. A što se tiče mesta iz Svetog Pisma koje ste naveli kao potvrdu vašeg mišljenja, ona se mogu ovako objasniti. Licemerno poštovanje Boga usnama, neiskreno veličanje uzvicima "Gospode, Gospode" - Hristos je razobličavao zato, što su gordi fariseji imali veru u Boga samo na jeziku, ničim ne opravdavajući ovo svoje verovanje i ne priznavajući ga srcem. To je rečeno njima, a ne odnosi se na izgovaranje molitve o kojoj je Isus Hristos izričito zapovedio ovako: "Treba svagda da se mole i ne klonu" (to jest' da ne padaju u malodušnost). Slično tome i sveti Apostol Pavle daje prednost malom broju reči izgovorenim razumljivo nego mnoštvu reči izgovorenih bez smisla ili na nepoznatom jeziku u crkvi, imajući u vidu opštu propoved, a ne ličnu molitvu. A o molitvi on govori ovako: "Hoću, dakle, da se ljudi mole na svakom mestu", i uopšte savetuje: "Molite se bez prestanka". Vidite li sada da je učestala molitva, pri svoj svojoj jednostavnosti, plodotvorna? I kako veliko razmišljanje zahteva pravilno shvatanje Svetog Pisma? ... BOGOTRAŽITELj. - Baš je tako, časni oče! Video sam mnoge koji su prosto, bez ikakvog učenja, i ne znajući šta je to pažnja, samo neprestano izgovarajući Isusovu molitvu, došli dotle da njihova usta i jezik nisu mogli da se uzdrže od izgovaranja molitve. A ona ih je usled toga tako usladila i prosvetila, da je od slabih i nemarljivih stvorila podvižnike i pristalice vrline ... SHIMNIK. - Da, molitva je u stanju da preporodi čoveka. Njena snaga je tako velika da ništa, nikakva strast, protiv nje ne može da se održi. Ako vam bude ugodno, braćo, za oproštaj ću vam pročitati kratak, ali zanimljiv člančić koji sam poneo sa sobom. SVI. - Sa pobožnim zadovoljstvom ćemo slušati!...