Tajna poslušanja

1
 

I u materijalnom i u duhovnom svetu postoji izvestan nepromenjivi princip koji se naziva strukturom. Bez strukture nije moguće postojanje: od atoma do galaksije. Rušenje strukture je eksplozija koja povlači za sobom uništenje, a zatim, kao posledicu toga, degradaciju u sledećim, obnovljenim strukturama. (Očigledan primer rušenja strukture je autonomna eksplozija, koja slikovito govoreći izbacuje lošu energiju koja se naziva radijacija.) Struktura nije moguća bez poštovanja zakona međusobnog potčinjavanja. Tako se uređuje određena hijerarhija, koja čuva ne samo postojanje kao organizaciju, već takođe ostvaruje svrsishodno uređenje bitija.
Još više nego u materijalnom svetu princip strukture je očigledan u životu duhovnog sveta. Ovde od struktura koje su nam poznate, postoje strukture anđeoska i crkvena, koje sjedinjuju tvorevinu s njenim Tvorcem i ove strukture predstavljaju provodnike blagodati. Narušavanje anđeoske strukture, prva katastrofa  i slična eksplozija koja je potresla vaseljenu bio je bunt Lucifera protiv Boga. "Radijacija" ove
 
katastrofe u vidu greha, truležnosti i smrti i dalje deluje u svetu, sve više rastući za račun volje ljudi, koji su potčinili sebe volji satane.
Gospod je stvorio Crkvu - starozavetnu i novozavetnu, poput anđeoske Crkve: s jasnom strukturom u kojoj hijerarhija služi kao karike koje sjedinjuju čoveka s Bogom, svojevrstan "kanal", posredstvom kojeg se blagodat izliva na zemlju. Zemaljska Crkva bez hijerhijske strukture nije moguća. Ispadanje iz Crkve, faktički kao njeno ignorisanjeili deklarativno u vidu raskola, dovodi čoveka do gubitka blagodati, dakle, sredstava za spasenje. Van Crkve je istinski blagodatno bogoopštenje potpuno nemoguće. Van Crkve mogu postojati samo intelektualna i emocionalna nadahnuća, subjektivni religiozni doživljaji, ali ne i realno prisustvo Boga.
U još većem stepenu princip strukture i potčinjenosti nižeg višem potreban je u monaštvu. Poslušanje za monaha postaje kao "drugi dah". Ako je ono narušeno, odmah nastupa agonija. Neposlušanje je za monaha nešto poput male revolucije, monah- neposlušnik uključuje se u metafizičku stihiju revolucije - u lomljenje hijerarhije. Treba imati na umu da se zlo retko ispoljava u svom demonskom obličju. Najčešće satana prima obličje svetlog Anđela, i tek kasnije se čovek doseća da je s njim razgovarala ona zmija koja je upropastila praroditelje. Međutim ni takvo prozrenje ne nastupa uvek.
Početak revolucije i raskola je najčešće zavist, koja se krije pod osudom. Revolucionari su podvrgavali kritici postojeće uređenje poredeći ga s nekim umišljenim idealnim uređenjem. Oni su ukazivali na greške, grehove i poroke, koji bi po njihovom mišljenju mogli da budu uništeni samo s rušenjem strukture. Ova razobličavanja formalno bi mogla da izgledaju tačna, ali nepravda revolucije se sadržala u tome što su se u novim strukturama zlo i greh pojavljivali s mnogo većom silom i revolucije obično nisu uništavale najgore, već najbolje.
U savremenom monaštvu rašireno je mišljenje da ako nema duhonosnog nastavnika čovek nema koga da sluša i zato su zavet poslušanja koji se daje na monaškom postrigu mnogi skloni da smatraju za arhaizam. Međutim, oni koji se pridržavaju ovakve tačke gledišta ne mogu da ponude u zamenu ništa osim čitanja svetootačkih dela, i po mogućnosti to da se čovek njima rukovodi u svom životu. Ali, knjige svetih otaca su bile napisane upravo u tradiciji naslednosti i poslušanja i mogu da ih shvate samo oni koji i sami žive u struji ove tradicije. Shvatiti asketska dela samo na nivou intelekta, "apstraktno", nije moguće. Čak ako se pretpostavi da je čoveku nekako pošlo za rukom da shvati misao svetih otaca (što u stvari smatramo nemogućim) svejedno bez pomoći blagodati ona ne bi mogla da bude ovaploćena u život: jedno je znati, a imati snagu da čovek to ispuni je nešto sasvim drugo. Zbog toga nismo videli nijednog monaha koji živi po svojoj volji i pritom napreduje u duhovnom smislu.
Može se pravično ukazivati i na nedostatke manastirskog života, na slabosti igumana, na greške nastavnika, ali biće najveća zabluda ako budemo smatrali da će ovi
 
nedostaci ometati naš duhovni život ili  nas lišiti spasenja. Poslušanje  nepravičnom igumanu je slično poslušanju roba-hrišćanina zlom gospodaru koje odobrava apostol Pavle,[1] dok kao uzroci neposlušanja monaha služe njegova umišljenost i gordost; pritom neposlušanje prati  eksplozija strasti, sa svim posledicama koje mogu da se pojave, možda ne odmah, ali će se otkriti sigurno. Sveti oci su izražavali smelu misao da u načelniku među potčinjenima prisustvuje Hristos (razume se, ne u grehovnim delima ovog načelnika, koja mogu da postoje, već u samom principu strukture). Izlazeći iz poslušanja monah samim tim ponavlja greh satane.
Danas mnogi misle da se više ne može živeti u manastirima, treba sedeti u svojoj sobi i moliti se Bogu. Međutim, može li čovek samo svojom molitvom da pobedi strasti? Neki kažu da ostajući u svetu čovek može da izabere sebi nastavnika i da ga sluša. Međutim, nastavnik ne može da zameni manastir. Spasenje i zajedničarenje u blagodati
- jeste samo bitije, i čak je i loš manastir u ovom smislu mnogo bolji od sveta. Opet nastaje protivrečnost: ljudi ne idu u manastir ili odlaze iz njega zato što više nema nastavnika i istovremeno smatraju da se nastavnici mogu naći u svetu... Međutim, pre svega treba tražiti blagodat Božiju, koja jedina može da pobedi greh. Čovek koji je prepušten sopstvenim snagama ne može da pobedi greh. Istinski duhovni život može biti sagrađen samo na temelju smirenja. I ovaj temelj sve vreme treba da se produbljuje i učvršćuje: samo u smirenom srcu deluje Bog, samo smirenom On pokazuje Svoju silu. Kod otaca postoji sentenca: "Bog sluša poslušnog."
Kritika manastirskog života, čak i ako je formalno ispravna, zasniva se na umišljenosti čoveka koji smatra da duhovni život razume bolje od igumana, episkopa, patrijarha. Pritom se ono glavno što čoveku manastir daje na izestan način ignoriše i zaboravlja. Često monah koji živi u svetu postepeno postaje duhovno divalj, ostavlja svoje molitveno pravilo, a zatim zaboravlja i na Isusovu molitvu. Neki od otaca su takođe izražavali misao da više nema duhonosnih nastavnika, ali niko od njih nije govorio da zbog toga treba potpuno ukinuti manastire - baciti se iz oštećenog broda u otvoreno more. Iznad manastirskog života može biti samo otšelnički život, ali je i za njega potrebna priprema u manastiru.
Neki ropću zato što ih igumeni teraju da mnogo rade fizički i što im zbog toga malo vremena ostaje za molitvu. Međutim, onaj ko hoće da se moli naći će način da sjedini molitvu s radom. U krajnjoj liniji, za vreme praktično bilo kog posla može se čitati Isusova molitva ili se mogu izgovarati makar dve reči: "Gospodi, pomiluj." Iskrenom poslušniku daje se na dar srdačna molitva, a neposlušni "asket" je nikada neće steći. Ne slušajući igumana on ne sluša Hrista, zato reči molitve ostaju bez odgovora.
A kako često neposlušanje potiče od povređenog samoljublja! Kad bi raskolnik dobio u Crkvi visok čin, on bi pogledao na nju drugim očima. Možda se ovo ne odnosi na sve raskolnike, ali na njihov znatan deo. Znamo ljude koji su otišli u raskol zbog toga što nisu dobili obećanu parohiju, što su ostali u teškom materijalnom položaju i nisu
 
podneli ovo iskušenje; drugi su bezuspešno hteli da se domognu episkopskog čina, a zatim su rešili da se "osvete" napravivši raskol. Videli smo kako su neki ostavljali obitelj kako bi se nastanili u blizini svojih duhovnih otaca: žene pored muških manastira. Međutim, ništa dobro iz toga nije izlazilo. Samo čovek koji je zaražen duhovnom gordošću može da misli da će njegovo prisustvo i razgovor zameniti monahinji manastir. Ovakve samovoljne "zajednice" se obično odlikuju duhovnim neredom, atmosferom nervne egzaltacije koja u njima vlada i često - histeričnošću. Duhovni otac u tom slučaju za članove zajednice postaje u doslovnom smislu te reči centar njihovog života i često samo poslušanje sličnim nastavnicima postepeno nestaje smenjujući se ljubomorom i suparništvom.
Da, zaista je za vreme revolucije i kasnije ateističke diktature, kad su manastiri bili zatvoreni i opljačkani nastala potreba za postojanjem svojevrsnih skrivenih manastira u svetu, upravo u vidu zajednica. Međutim, monasi su se u njima osećali kao da su odvedeni u vavilonsko ropstvo: psalam Na rjekah Vavilonskih, tamo sjedohom i plakahom...[2]odražavao je njihovo stanje. A odlazak iz manastira u naše vreme nipošto nije opravdan.
Prepodobni Simeon Novi Bogoslov piše o blagočestivom mladiću koji je u svetu, opterećen mnogim i složenim poslovima upravnika imanja dostigao blagodatnu molitvu; međutim, prošlo je neko vreme i ovaj čovek koji je izazivao divljenje u prepodobnom Simeonu svojim skrivenim podvižništvom i noćnim molitvama postepeno se ohladio, zaboravio je svoju nekadašnju ljubav i bio je sličan bezumniku. Prepodobni Simeon objašnjava ovo time što ga je blagodat zvala u manastir, ali je on zakasnio ne poslušavši je. Zanimljivo je da je ovaj čovek imao starca kojem se obraćao, ali ni to mu nije pomoglo. Svet je postepeno osvajao njegovu dušu kao što usled dugotrajne opsade na kraju krajeva pada tvrđava opkoljena sa svih strana.
Zbog čega savremeni monasi kažu da nema duhonosnih staraca? A zar se s današnjim starcima ne može spasiti, iako ih ljudi snishodljivo ne nazivaju starcima već "starijim ljudima"? Takvi monasi smatraju da bi ih duhonosni starci uzeli na svoje ruke i poneli u Nebesko Carstvo, odnosno da bi im olakšali put. Međutim, to nije tačno. Nekadašnji starci bi im dali takva pravila da je veoma teško da bi oni mogli da ih izdrže, a drevnim asketima bi takva pravila, naprotiv, izledala kao neobično snishođenje. Savremeni starci upravo odgovaraju nivou savremenih monaha, a mašta o povratku onoga što je otišlo u prošlost je romantika, i kao svako maštanje uopšte - od đavola.
Gospod nagrađuje poslušne monahe duhovnim darovima radi njihovog poslušanja, uključujući neprestanu molitvu - ovu monašku radost. Poslušan u mnogobrojnim poslovima može imati unutrašnje tihovanje, a neposlušnog će čak i u usamljenosti neprekidno kolebati bura pomisli. Zato, neka ne zaborave monasi da je poslušanje bilo i ostaje podražavanje Hristu, a neposlušanje je podražavanje našem
 
drevnom neprijatelju. Prepodobni Jovan Lestvičnik zapoveda igumanima da trpe svaku nemoć bratije osim naposlušanja, koje je pogibeljno, kako za samog čoveka, tako i za one koji su pored njega. Za neposlušnog je zapovedio da se istera iz manastira, kao što su bili isterani iz raja naši praroditelji, kako bi mu se omogućilo da kroz nevolje postane svestan svog greha i pokaje se.

2

Zapamtio sam sledeću sliku: kontejneru prilazi starac i pretura po njemu štapom. On nalazi komade hleba, ostatke hrane i pažljivo ih stavlja u torbu, a zatim ih odnosi. Sudeći po crtama njegovog lica, po tužnom izrazu njegovih očiju, po njegovim pokretima, po celom izgledu u kojem su još uvek primetni tragovi nekadašnje blagorodnosti, on pripada onim unesrećenim ljudima koji su postali nepotrebni u naše surovo i merkantilno vreme. Znam da ovo nipošto nije nekakav izuzetno redak slučaj, da mnogi predstavnici inteligencije, čak i naučnici, ostavši bez sredstava traže kako da se prehrane na deponijama, a neki umiru od gladi.
...Mi živimo u vreme duhovne gladi; naročito oštro ovo osećaju monasi. Razrušene su tradicije ranijeg monaštva, često manastirima upravljaju neiskusni ljudi, često "starcima" smatraju one koji sami još nisu prošli u potpunosti monaškim putem, nisu savladali svoju gordost. U manastirima se čuje nemušti krik: "Gladujemo!" Mnogi misle da je jedini put čitati svetootačke knjige i po mogućnosti se rukovoditi njima. Međutim, ovaj put je opasan.
Osnova monaštva je smirenje, ono što gleda i na šta može da se smiluje Bog. Knjige ne daju smirenje. One obogaćuju razum, one mogu da nadahnjuju dušu, ali su poput turističke karte. Čovek može da prouči ovu kartu, ali da ne krene putem, da ne kroči ni koraka. Svi smo mi duboko pali grešnici, ali gordost i lukavstvo čine za nas nevidljivim sav bezdan našeg pada. Samo svetlost smirenja obasjava njene dubine, samo istinski podvižnici vide da dno njihove duše liči na pakleno dno.
Mi živimo u stanju neznanja. Još su drevni mudraci rekli: "Spoznaj samog sebe", međutim, bez blagodati ovo nisu mogli da učine. Slikovito govoreći, naša duša, jedinstvena i prosta, je za naš razum nešto poput kule podeljene pregradama. Razum obično vidi samo gornju prostoriju i ne zna šta se dešava na donjima. Neprijatelji, demoni, su možda već davno napravili lagum, prodrli u ovu kulu, zauzeli njene unutrašnje prostorije, a razum to čak ni ne podozreva. On je stražar koji vidi samo spoljašnje; on misli da je sve mirno i dobro, sve dok se neprijatelj ne pojavi u gornjoj prostoriji, međutim, tada po pravilu biva već kasno i razum postaje bespomoćni zarobljenik strasti koje su se pobunile, kao car kojeg su bundžije iznenada uhvatile i okovale.
 
Monaštvo je predanje, poput liturgijskog predanja, koje sam čovek samo na osnovu knjiga ne može da doživi. Razum se ne smirava od znanja, čak ni duhovnih. Naprotiv, nemajući osnovu u vidu poslušanja on je sklon da se gordi i ponosi ovim znanjima i često počinje da liči na zmiju koja i nektar cveća pretvara u pakao.
Sveti oci su učili: "Blagodat se vraća onim putem kojim je napustila čoveka." Svi smo mi pali u Adamu kroz njegovo neposlušanje Bogu, zato je osnova naših grehova - naša razvraćena, neposlušna volja. Ona može biti isceljena samo  poslušanjem: poslušanjem Crkvi, poslušanjem hijerarhiji, poslušanjem duhovnim rukovodiocima; u njima mi pokazujemo poslušanje Hristu. Poslušanje rađa smirenje. Smirenje daje blagodati mogućnost da deluje u čovekovoj duši i tada čovek vidi u kakvoj strašnoj opasnosti se nalazi, kakve se otrovne zmije gnezde u njegovom srcu, kakve strasti, nalik na čudovišta se tamo kriju: jedan pustinjak je govorio da vidi satanu koji sedi u njegovom srcu kao na tronu. Međutim, blagodat ne samo da nam pokazuje naš greh, ona ga takođe vezuje. Podvižnici su bezuslovno tvrdili da čovek nije u stanju da pobedi greh svojim silama, kao što dete nije u stanju da savlada džina, da greh može biti pobeđen samo blagodaću Božijom. Silnog (palog prvoanđela) može da pobedi i veže samo Onaj Ko je jači od njega.[3] Zato monasi našeg doba imaju samo dva puta: ili da "umru od gladi", odnosno da budu pobeđeni svojim strastima i da ih demon prevari ili da se zadovolje onim oskudnim "ostacima" s "pira" svetih otaca koji su se sačuvali za nas, i onim "ostacima" monaškog predanja koje još uvek postoji.
Čak će i zbog poslušanja rukovodiocima koji ne poseduju u potpunoj meri neophodno iskustvo Gospod dati smirenje - ovo carsko bogatstvo monaha. Znači, čovek neće izgubiti svoju nagradu. Naši rukovodioci nisu sišli s neba, nisu došli kod nas sa stranica paterika, oni su iz ovog otrovanog sveta, zato treba da im budemo zahvalni zbog toga što su onakvi kakvi jesu.
Sećali smo se onih ljudi koji su se iznenada pretvorili u prosjake: oni koji nisu umeli da savladaju svoju gordost i stid umrli su od gladi, a oni koji su se smirili našli su sebi hranu u kontejnerima i ostali živi. Promisao Božji je blag i pravičan. To znači da smo nedostojni boljeg, a moguće je da ga prosto ne bismo poneli.
Neka naše poređenje nikome ne izgleda uvredljivo. Ne govorimo bukvalno o ljudima, već o vremenu, o ovom svetu, koji je u potpunosti natopljen "radijacijom" greha, o zemlji koja se iz duhovnog Edema pretvorila u pustinju, spaljenu ognjem ljudskih strasti. Oni koji u naše vreme idu ka Bogu prolaze kroz ovaj oganj, plivaju kroz more otrova. Oni se ne porede s ranijim ocima, kroz njih više ne teče, već kao da kaplje blagodat, međutim i ova blagodat je dovoljna za spasenje čoveka, samo ako marljivo bude skupljao svaku kapljicu, kao što čovek iznemogao u pustinji skuplja rosu s kamenja.
U Crkvi postoji sedam Tajni. Međutim, za monahe postoji osma Tajna - poslušanje. Možda naše vreme čoveku daje mogućnost da se još dublje smiri: slušati
 
duhonosne oce je lakše nego ljude s očiglednim nemoćima, ali onaj ko ih sluša radi Gospoda, ko vidi u njima "karike" Crkve Hristove dobiće nagradu zato što se nije gadio čaše života s napitkom besmrtnosti koja nije napravljena od srebra, već od olova. Sveti oci su učili: "Poslušanje je iznad posta i  molitve." Usudićemo  se da kažemo da je poslušanje iznad same ljubavi, jer je ljubav bez poslušanja samo duševno osećanje, ljubav bez smirenja je glas skrivenih strasti. Poslušanje rađa smirenje, smirenje - pokajanje, a pokajanje - ljubav, ali ne onu ljubav, koja se može emocionalno doživeti ili predstaviti u uobrazilji, već prozrenje duha, koji sozercava lepotu obraza Božijeg u svakom čoveku.
Početak poslušanja je neosuđivanje i povinovanje. NJegova sredina je neverovanje sebi, stremljenje ka odsecanju svoje volje kako u velikom tako i u malom. A beskonačni kraj je osećanje radosti i spokoja, osećanje istinske slobode i istovremeno strah: da se u bilo čemu neprimetno ne bi ispoljila naša pala volja sa svojim skrivenim strastima. Tada je čovek spreman da se povinuje čak i malom detetu, samo da se ne povinuje sebi.
Oni koji kažu da se današnji neiskusni nastavnici, da se danas igumani manastira više bave spoljašnjim nego unutrašnjim životom, da nemaju koga da upitaju za savet, biraju za svoje nastavnike sebe same, odnosno svoj gordi um i raspaljene strasti. A ovim "nastavnicima" upravlja sa svoje strane nevidljivi "starac" koji se zove đavo.
Monaški život je u toku čitave hrišćanske istorije išao u talasima, doživljavajući plimu i oseku. Ako se monah bude nalazio u poslušanju, čak i kod nastavnika koji nije veoma iskusan, ali je pravoslavan, može se naučiti (čak i na njegovim greškama) duhovnom razlikovanju dobra i zla i čovek može sam da postane iskusan starac. Zato oni koji tuguju i žale se na unutrašnji pad monaštva neka ne traže prozorljive starce, već neka postanu iskreni poslušnici i možda će upravo to i biti početak duhovnog preporoda. Više od toga, za iskreno poslušanje monaha, za njihovu krotost sličnu žrtvi Gospod će dati mudrost njihovim nastavnicima.
U svakom neposlušanju sadrži se ponavljanje Adamovog greha, a u poslušanju - obraz Hrista Koji se za nas razapeo.

3

Čin monaškog postriga u mnogome podseća na pogreb. Monah umire za svet. On kao da unapred objavljujući sveopšte vaskrsenje treba sad da živi životom duha, onim životom u kojem se odražava tajna budućeg veka. Ako je monah mrtav za svet živ je za Boga; ako je živ za svet, mrtav je za Boga. Ka smrti sveta postoje dva puta. Prvi je - tihovanje u pustinji, koje je za nas gotovo nemoguće. Drugi je poslušanje u kojem umire pokvarena volja monaha, ovaj izvor greha. Ako monah nije celog sebe predao  na svecelo poslušanje znači da nije umro za svet i da je u suštini samo neki "monaholiki" mirjanin, koji kao i ranije živi u smradu svojih strasti i gordosti. Bez poslušanja čak se i
 
spoljašnji podvizi pretvaraju u hranu sujete i gordosti i on ih čini smatrajući raspaljenu umišljenost revnošću po Bogu. Ovakva revnost se obično završava padovima, koji bacaju gordog u uninije i očajanje, ali ga retko urazumljuju. On kao Sizif iz mita podiže kamen na vrh planine, a ovaj pada i kotrlja se naniže.
Druga posledica neposlušanja je nemarnost. Čovek se postepeno hladi ostavljajući monaške obaveze, živi u lenjosti i strastima, gleda na monaštvo kao na "profesiju" koja mu daje sredstva za život, i navikava se na misao da se u današnje vreme drugačije ne može živeti. Monaštvo zahteva obuzdavanje želja duše i tela, uspostavljanje kontrole duha nad njima. Duša poseduje sposobnost mišljenja (ali na nižem nivou), mogućnost rasuđivanja i suđenja, koja uopšte nije duhovno znanje, već naprotiv često stupa u protivrečnost s njim). Zato monah kroz poslušanje treba da odbaci ovaj duševno-plotski razum. Ako monah sam donosi odluke uprkos savetima i blagoslovima svog nastavnika on pripada svetu. Uzdanje u svoj duševni razum već predstavlja pad. Ovde se lažno znanje suprotstavlja veri - podvigu duše. Zbog toga monah ne treba da traži zemaljsku mudrost, već da ograniči mirska znanja nužnim i čak i u čitanju duhovnih knjiga treba da se rukovodi blagoslovom nastavnika.
Druga strana duševno-plotskog razuma je uobrazilja. Ona se naročito ispoljava u umetnosti. Zato monah svetovnu umetnost treba kategorički da odbaci, tim pre što je obrazno mišljenje još više nego logičko povezano s našim strastima. Monah, koji se žudno divi zemaljskoj lepoti ne vidi duhovnu lepotu. Gledati na lepotu prirode dozvoljeno je samo radi odmora, u vidu pauze između molitve i rada, kao snishođenje čovekovoj nemoći. Kod svetih otaca nema onog ushićenja prirodom vidljivog sveta koje nazivamo estetizmom. Ponekad kod njih možemo da nađemo reči o tome, da ako na zemlji pogođenoj grehom postoje samo odbljesci istinske lepote, kako onda predivan mora biti Tvorac. Međutim, ovde treba podizati um od nižeg ka višem. Monah koji se divi izlasku i zalasku sunca, cveću i prozračnim strujama reke ili osluškuje pojanje ptica koje obuzima njegovo srce do zaboravljanja molitve izgubio je osećaj nebeske lepote, on je živ za svet kojeg se odrekao u monaškom postrigu.
Onaj ko živi u poslušanju jedva-jedvice se dotiče zemlje, poslušanje kao ognjena strela stoji između ovog sveta i njegove duše. Samo kroz poslušanje čovek može da uđe u svoje srce, inače će strasti kao crna teška zavesa učiniti srce neprobojnim za um, a um, opterećen težinom sopstvenih pomisli i svetovnih znanja, sa svoje strane, neće moći da uđe u srce kao  što  debela polutka ne  mođe  da prođe kroz uska vrata. Poslušanje oslobađa um od zemaljskog tereta, čini ga oštrim kao nož. Poslušanje kao voda gasi vatru strasti u ljudskom srcu, zato se kod poslušnika um i  srce brzo sjedinjuju u Isusovoj molitvi.
Ime Isusa Hrista je LJubav. Međutim, On ima još jedno skriveno ime - to je Smirenje. Zato smireno srce nemo zove Hrista i Hristos ulazi u to srce kao u Svoju obitelj. Prepodobni ava Isaija je na pouku monasima pisao: "Ja sam poput ptice koju je
 
uhvatio dečak i kojoj je nitima vezao noge. Kad dečak popusti niti ptičica prhne misleći da se oslobodila. Međutim, dečak zateže niti i ponovo baca ptičicu na zemlju." Ovo treba da imamo na umu svi mi kad nam se čini da smo "slobodni od strasti". Samo poslušanje - iskreno, stalno i svecelo može da raskine vrpcu posredstvom koje nas demon drži vezanima. Svetitelj Jovan Zlatoust tvrdi, naizgled čudnu stvar: da je onaj ko daje milostinju prosjacima radi Hrista iznad onih koji su činili dobra dela Hristu za vreme NJegovog zemaljskog života. Reči Hrista su bile slatke, NJegov lik predivan, On je činio čuda, a ovde čovek vidi prosjake - prljave, smrdljive i ružne, ali im čini dobro radi Hrista i njegovu milostinju u ovim prosjacima prima Sam Hristos. Zato, slušajmo naše nastavnike - takođe radi Hrista - ne obraćajući pažnju na njihove nemoći i nedostatke i možda će ovakvo poslušanje imati veću vrednost nego poslušanje angelopodobnim starcima koji su imali dar čudotvorstva.
Monah koji nije u poslušanju već je lažljivac protiv svojih monaških zaveta. NJegova duša ne može da vaskrsne sa Hristom, on udiše vazduh sveta ovog i zato mu monaški život ne daje radost i opitno osećanje blagodati. A on, ne shvatajući to, grdi svoje nastavnike i tuguje što se nije rodio pre hiljadu godina.

4

Prepodobni Jefrem Sirin piše da je najjače oružje u borbi s demonom smirenje, ali se ono kuje na nakovnju poslušanja. Često ljudi koji ne shvataju tajnu poslušanja pročitavši u knjigama o tome kako su se reči staraca ispunjavale, kako su saveti dati učenicima mnoge spasavali od nesreća idu kod nekog poznatog monaha s  jednim ciljem: da se uspešno ostvare njihovi svakodnenvi poslovi i ono što preduzimaju. Uzimaju blagoslov - nešto kao osiguranje - i pitaju ga za budućnost, kao gataru ili astrologa. Ovo se čini bez pokajanja i želje da čovek ispravi svoj život, bez odlučnosti da odseče svoju volju, koja kao pregrada stoji između Boga i čoveka, to čini u suštini samo zato da njegovo domaćinstvo bude jače. Ovde nije prisutno poslušanje, već iskušenje: od nastavnika se zahteva garancija da stvar neće propasti i bukvalno s nekim nasiljem se od njega otkida blagoslov.
Međutim, starac nije prorok i nije gatara, onaj ko dolazi kod njega dobija odgovor po svom sopstvenom srcu i "nepravilan" odgovor mu služi kao kazna. Prvi uslov za blagoslov u duhovnim i svakodnevnim stvarima je poverenje u nastavnika (pre svega duhovno poverenje koje treba da se ispoljava u celom životu), unutrašnja veza koja postoji između duhovnog oca i čada i spremnost da čovek ne posluša radi svetske koristi, već radi Gospoda. Od strane nastavnika uslov za ovakvu vezu je čisto pravoslavlje, želja svog spasenja i spasenja svojih čada, nemanje lične koristi vezane za odgovor i molitveno stanje. Onaj ko je došao kod starca pita ga, starac pita Boga, a Bog daje odgovor po srcu duhovnog čada ili posetioca. Ako nastavnik čuje u svojoj duši taj
 
odgovor, on govori, šta treba činiti. Često odgovor ne odgovara onome ko je postavio pitanje, njemu se čini da ga je nastavnik nepravilno shvatio da je nedovoljno detaljno objasnio stanje stvari i umesto da primi prve reči kao one koje su mu rečene  od Gospoda on počinje unutrašnje da se protivi - da objašnjava, dopunjuje, prepričava ponovo, kao da navodi starca na željeni odgovor.
A starac je kao i svi ljudi čovek grešan, samo što je on, slikovito govoreći više od drugih svestan svoje grehovnosti i nedostojnosti pred Bogom. Duh govori tihim glasom i starac mora da čuje ovaj šapat u svom srcu; od najmanjeg protivljenja glas Duha ponekad odmah umukne: starac gleda u svoje srce, a tamo više ničeg nema. Ovo protivljenje onoga ko je postavio pitanje već je raskinulo vezu između njega, starca i Boga. Kad ispadne jedna karika raspada se ceo lanac. Najbolji i najtačniji odgovor u tom slučaju je: "Ne znam." Starac zaista više ne zna. Čak i na samom početku nastavniku koji vidi svoje sopstvene nemoći teško je da kaže: "Kroz mene ti govori Bog", on odgovara sa strahom i oprezom, premda oseća u sebi izvesnu sigurnost. Jedan od uslova dejstva blagodati jeste spremnost od strane onoga ko postavlja pitanje da prihvati sve što bude čuo, a pokazana sumnja ili tajno nepoverenje lišavaju nastavnika takvog oslonca.
Međutim, često posetilac ne shvatajući sve to nastavlja da postavlja pitanja i ako starac odlučno ne odbije da nastavi sličan razgovor, sam će sigurno od blagodatnog prosvećenje preći na ljudska rasuđivanja, od unutrašnjeg - na spoljašnje, i ovde kao čovek ni na koji način nije osiguran od grešaka pošto su njegova znanja ograničena. Međutim, ponekad čak i uz dejstvo blagodati stvar koju je čovek zamislio nema uspeha upravo zbog toga što bi ona za njega bila nekorisna ili prevremena ili bi povukla za sobom duhovne gubitke. Međutim, ako postoji poslušanje čovek ne biva ostavljen, samo, reći ćemo ovako, Gospod otvara pred njim druga vrata.
Sad razmotrimo ovo pitanje na višem nivou. Šta daje monahu manastirsko poslušanje? Prvo: odsecajući svoju volju pred starcem on se uči da odseca strasti i ispunjava volju Božiju, koja se sadrži u zapovestima i monaškim zavetima. Drugo: ostavljajući starcu pravo da donosi odluku umesto njega monah ne može da se gordi uspesima u svom duhovnom životu, jer ih pripisuje starcu, na taj način se oslobađa dva duhovna lopova - gordosti i taštine. Treće: dajući pravo odluke starcu on se izbavlja od mnogih sumnji, nedoumica, briga, od pomisli koje se međusobno bore, koje iscrpljuju čovekov um i prljaju njegovu molitvu. Četvrto: prebivajući pod rukovodstvom poslušnik ne može da padne u očajanje ili tugu, koji predstavljaju obratnu stranu gordosti znajući da se za njega pred Bogom zastupa starac. Peto: monah oseća radost, jer blagodat čuva njegovo srce, a ako u nečemu i zgreši rane koje zadobije brzo se zaceljuju. Šesto: učenik koji se nalazi u posušanju jeste naslednik darova starca. Sedmo: iskreno poslušanje sveti oci porede s razapinjanjem. Osmo - ono od čega smo počeli: poslušanje dovodi do smirenja, a smirenje je osnova svih hrišćanskih vrlina, uključujući i najvišu od njih - ljubav.
 
Đavo ustaje protiv poslušanja sa svom svojom silom i lukavstvom. On pokazuje učeniku nepostojeće ili postojeće grehove starca, samo u poslednjem slučaju, uvek u izopačenom vidu kao kroz uveličavajuće staklo. Ako je učenik stekao blagodat reći će: "Više verujem starcu nego svojim ušima i očima, jer se one često varaju." U drugom slučaju mora da kaže: "Moj nastavnik je grešan, kao i svi ljudi, ali sila Božija v nemošči soveršajetsja[4]. Grehovi su njegova stvar, on odgovara za mene, a ne ja za njega; on mi je poslan radi mog spasenja, odnosno vrši u odnosu na mene službu Anđela-čuvara; samo je ovaj bestelesan i bezgrešan, a nastavnik je čovek u telu, začet kao  i svi ljudi, u grehovima rođen, kao i svi ljudi, u bezakonju, pod jarmom prvorodnog greha."
Đavo počinje da govori da nastavnik nepravilno rukovodi. Na to treba odgovoriti: "Slušam čoveka radi Boga." Đavo sugeriše učeniku: "Starac te ne voli, on te prezire, on se uopšte ne brine za tvoju dušu, on te prosto trpi." Na ovo treba odgovoriti: "Istinska ljubav nije maženje, ona je skrivena kao i sve hrišćanske vrline. Najveće ispoljavanje starčeve ljubavi je molitva za mene."
Đavo podseća poslušnika na surove reči koje je nastavnik rekao i sugeriše da su one nepravične. Na to treba reći: "Znači, nastavnik mi videći moju bolest daje gorke lekove." Ako nastavnik čak i istuče poslušnika, ovaj treba da se drži misli da nastavnik nije tukao njega, već je rukom ili štapom terao demona.
Đavo kaže: "Sam tvoj starac je nemaran i tebi ne daje blagoslov na podvige i na taj način ometa tvoje spasenje. Sam ne podražava svetim ocima i tebi ne dozvoljava." Na ovo treba odgovoriti: "Visoka kuća bez čvrstog temelja se brzo ruši."
Đavo  kaže:  "Bolje  je  čitati  knjige  nego  slušati  grešnog  čoveka."  Na  ovo treba odgovoriti: "A zašto se ti, đavole, ne baviš knjigama nego trčiš po celom svetu i sad iskušavajući me, hoćeš da me odvojiš od mog nastavnika i sam da postaneš moj starac?"
Đavo kaže: "Koliko je unaokolo mnogo duhovnijih monaha i sveštenika koji su više napredovali! Zašto si izabrao jednog od najnekorisnijih? Promeni ga za boljeg!" Ne treba se povlačiti: "Promeniću starca ako on izda Pravoslavlje ili mi naredi da učinim blud. Neka su drugi bolji od njega pred Bogom, ja nisam sudija, ali verujem da će za poslušanje blagodat nadomestiti ono što nedostaje, a ti satano, idi od mene: tebe je Gospod nazvao lažljivcam i čovekoubicom."[5]
Međutim, dešava se da đavo i bez bilo kakvih reči ubacuje u srce poslušnika neshvatljivu zlobu i odvratnost prema starcu. Tada to treba ispovediti svom nastavniku, moliti ga za molitve i znati da je to ognjeno iskušenje koje treba preživeti. Treba reći: "Da poslušanje nije tako spasonosno, ti, satano, ne bi ulagao toliko napora i truda da me odvojiš od starca. Tvoja iskušenja su me samo ubedila koliko je tebi, mom neprijatelju mrsko moje malo poslušanje."
Bez poslušanja monaštvo nije moguće, kao život bez disanja; poslušanje je dah monaha. Bez poslušanja monah se po malo čemu razlikuje od mirskog čoveka. Jednog prepodobnog  starca  filosofi  u  pitali:  "Vi  propovedate  siromaštvo  i  mi  preziremo
 
bogatstvo, vi učite o čistoti i mi se klonimo razvrata. Koja je razlika između nas?" Prepodobni je odgovorio: "Vi verujete u sebe, a mi nemamo poverenja u svoje pomisli, već se uzdamo u Boga."
Ono o čemu ovde govori prepodobni stiče se samo poslušanjem. Zato monah koji nije odbacio svoju volju može da dostigne stepen filosofa, ali ne spoznavši tajnu i silu poslušanja nikada neće postati istinski monah.

5

Kako steći blagodat? Ovde nećemo govoriti o blagodati kao o prisustvu Božanske sile u crkvenim Tajnama, već o tome kako da čovek stekne blagodat u svom svakodnevnom životu. Gospod je udahnuo u lice Adama dah života, od samog trenutka kad je stvoren Adam je već bio pričesnik Božanske blagodati - ovog daha Božanstva.[6] Blagodat je ona Božanska sila koja se od večnosti izliva iz bića Boga i čini čoveka pričesnikom Božanske svetlosti i novom tvarju. Kao što je već bilo reči, blagodat se vraća čoveku onim putem kojim je otišla. Drugim rečima, čovek mora da se bori s onim grehom zbog kojeg je izgubio blagodat.
Prvi greh koji je pogodio našeg praoca i koji prelazi iz generacije u generaciju sa sve većom silom jeste greh gordosti. Ovo je ona nepromenjivo visoka ocena koju čovek daje sebi, makar u dubini svoje duše. On može da glumi smirenje. Može da govori smireno, ali ako se ne smiri zaista, u osećanje srca, on će i ostati gordeljivac, premda navlači masku smirenja.
Drugi greh Adama bilo je neposlušanje Bogu, želja da sam postane "kao Bog",[7] želja ne slobode u Bogu, već slobode od Boga. Zato, da bi stekao blagodat čovek treba da se nauči poslušanju. Ovo je poslušanje pre svega Crkvi (a kroz Crkvu - jevanđeljskim zapovestima), a zatim poslušanje u svetu: poslušanje kod kuće, na poslu, jednom rečju, poslušanje svima. To je svest o svom mestu u Crkvi, u društvu, u porodici. Gospod je stvorio svet kao hijararhijski, niži se u njemu potčinjavaju višem. Lažna sloboda je robovanje satani. Izvor  zla, demona, Jevanđelje naziva lažljivcem i  ocem laži. Savremeno čovečanstvo je napojeno lažju, kao sunđer vodom. Svuda vidimo igru i prevaru koji su postali tako uobičajeni da se prihvataju kao prirodna norma života. Čovek iza lažljivih reči krije svoje istinske misli i uopšte ne usklađuje dela s rečenim, bez obzira da li je to prijateljsko obećanje ili zakletva. Reči su za savremenog čoveka postale đubre, lukovina. Laž ometa molitvu. Lažljivac ne može da sjedini um sa srcem. Jedan od drevnih mislilaca je rekao: "Da bi zmija ušla u svoj brlog mora da se ispravi." Lažljivi um stalno pravi neke vrludave pokrete. Srce za njega ostaje zatvoreno, a srce je ono mesto gde se čovek sreće s Bogom, stupa u opštenje s NJim. Već smo govorili o tome da je đavo nazvan i čovekoubicom. Kad čovek gubi Boga on gubi ljubav. Ispostavlja se da se nalazi u vlasti strasti, u drugom čoveku vidi svog suparnika i
 
neprijatelja. Zato je on sam čovekoubica u svojim pomislima i rečima, koje izbijaju iz njega na površinu kao bujice lave iz vulkana.
Čoveku je bio dat izbor: da čuva devstvenost ili  stupa u brak kako bi imao potomstvo, a on je izmislio i izabrao nešto treće: blud umesto braka i brak bez potomstva. Zato su glavni putevi kojima nam se vraća blagodat, svojevrsne "dveri" duše: smirenje, poslušanje, istina, milosrđe i celomudrenost: smirenje pred Bogom, poslušanje Crkvi, istina kao jedinstvo reči, misli i dela, milosrđe u odnosu na ljude, celomudresnost u odnosu na svoju sopstvenu dušu.
Međutim, kako steći ove dobrodetelji, kako isterati strasti iz svog srca? Odgovor je jedan: vratiti se samom sebi, povratiti se od ovog sveta, a zatim ići od sebe ka Bogu. Na ovom putu um treba da izabere kratku molitvu i kao da zaključa sebe u malo reči. Molitva ima dva dejstva: ona pregrađuje put bujici utisaka spoljašnjeg sveta i okreće dušu ka Bogu.
Naš praotac je trebalo da čuva Edem kao brižni baštovan svoj cvećnjak, ali je zgrešio, bio je isteran, poput lukavog, odnosno nevernog sluge. Mi treba da ispunimo istu ovu zapovest: čuvaj i obrađuj[8] u odnosu na tajanstvenu baštu naše duše. Ova bašta je zarasla u čičak i korov. Um, vraćajući se srcu molitvom postepeno čisti srce. To je glavno duhovno delanje čoveka.
Duhovna znanja se čoveku otkrivaju onoliko koliko je on pokorio sebe volji Božijoj. Još je car Solomon pisao da premudrost može da obitava samo u celomudrenom srcu.[9] Svetska znanja sama po sebi  ne čine čoveka mudrim. Ona mu samo daju spoljašnju obrazovanost, ispunjavaju njegovo sećanje informacijama, a zajedno s tim ostavljaju da u njegovoj duši mirno žive grehovi i strasti. Svet je izgubio sećanje na duhovnu mudrost. On traži mudrost zemaljsku, ljudsku, koja je svega falsifikat, surogat.

6

Šta znači blagoslov? U bukvalnom prevodu to je blaga (dobra) reč koja nosi u sebi onu Božansku silu koja se naziva blagodaću. Odbačen blagoslov je odbačena blagodat, to je unutrašnje protivljenje Bogu, to je tajna borba ljudske volje s voljom Božanskom i zato blagoslov odbačen ili neispunjen zbog zaborava postaje prepreka, kao kamen spoticanja na čovekovom putu. Za neispunjenim blagoslovom sledi kazna; ona može nastupiti odmah ili nakon mnogo godina. Međutim, pre ili kasnije sigurno će zadesiti čoveka. Ona može da se ispoljava u različitim oblicima: u nesrećama, bolestima, neočekivanim moralnim padovima, nesrećama koje ga prate. Međutim, najstrašnija kazna je - hlađenje prema duhovnom životu i stanje unutrašnjeg mrtvila.
 
Ako se poslušanjem odseca glava zmije - gordosti, koja leži u dubini ljudskog srca, onda je neposlušanje hrana kojom se hrani ova mrska gadost, okupatorka ljudske duše. Neposlušanje je polje na kojem rastu otrovne trave: umišljenost, taština, nadmenost i vlastoljublje; one guše i ubijaju cvetove pokajanja i molitve. Govoreći savremenim jezikom čovek kroz neposlušanje "programira" svoj sopstveni pad. Zato su starci poslednjih vremena veoma oprezno davali blagoslov plašeći se da će ostati neispunjen, i biti poput talasa koji se skotrljao nazad od obale, da će odbaciti čoveka nazad - od Hrista ka demonu. Starci često govore izokola dajući čoveku mogućnost izbora, ali istovremeno dovoljno jasno kako bi čovek koji to želi mogao da shvati kako da postupi. Neki odgovaraju primerima, kao pričama, drugi oblače blagoslov u formu saveta. Često starci osećajući da njihov blagoslov neće biti ispunjen odgovaraju: "Ne znam." Bilo je staraca koji su smelo govorili: "Ja ću se pomoliti, a ti ćeš dobiti odgovor u okolnostima svog života."
Podsetiću da starac nije astrolog, koji pogađa budućnost po zvezdama. On oseća šta je potrebno za čovekovo spasenje i u nekim slučajevima - za njegovu zemaljsku sreću, ali on uopšte nije dužan da rešava sva svakodnevna pitanja i probleme, naročito u naše vreme kad su laž i licemerje postali praktično životna norma u odnosima između ljudi. Za njega je nemoguće da blagoslovi čoveka da bude licemeran, da govori neistinu i tome slično, a zahtevati istinu u određenim situacijama znači blagosloviti na mučenički podvig, za koji ni iz daleka nisu svi sposobni.
Ovde je prisutno iskušenje za samog starca. On ne može da blagoslovi nečista sredstava: to će biti uvreda samog blagoslova. Blagosloviti da se ne odstupa od istine bez obzira na sve spoljašnje posledice, naročito ako čovek ima porodicu, znači reći neiskusnom plivaču da pliva uzvodno uz reku. Postoji samo jedan izlaz: sam čovek treba da se izmeni. Međutim, izmene se retko dešavaju brzo, potrebni su dugotrajni trud i molitva. Zato se starac trudi da postepeno dovede čoveka do ispravnog rešenja i ne žuri s blagoslovom. Malo je dobiti odgovor od starca. Na ovome se blagoslov ne završava. Između starca i čoveka koji mu se obratio nastaje nevidljiva duhovna veza. Ova veza ne sme da se prekine sa završetkom bilo kog posla za koji je nastavnik upitan, već treba da ostane za čitav život. Ako je čovek poslušao nastavnika on ga neće zaboraviti, već će početi da se moli kao za rođenog. Ako pak, upitavši nije poslušao, njegovo ime kao da se briše iz starčevog sećanja i ispada iz molitve.
Neposlušnik je za učitelja "strano telo" koje duša odbacuje. Zato  nastavnika i učenika u duhovnom životu ne deli rastojanje, već neposlušanje. Mnogi se nalaze pored starca, sreću se s njim svakodnevno i ne postaju bolji, već gori. Oni ne shvataju da je blagodat duhovni oganj i da se prema njoj treba ophoditi oprezno; ova vatra ih ne zagreva, već pali. Kod njih se rađa suparništvo, ljubomora, ne duhovna, već telesna vezanost, oni uznemiravaju nastavnika svakodnevnim  poslovima  misleći da će  mu ugoditi.  Ovde  na  snagu  stupaju  ljudske  emocije,  zaoštrava  se  osećanje  gordosti
 
(hvalisanje: "kakvog duhovnog oca imam" i t.sl.). Na kraju ovi ljudi ne samo da ne stiču nikakvu korist, već gube čak i ono što su imali.
Gospod je rekao da se sav zakon i proroci nalaze u dve zapovesti - o ljubavi prema Bogu i o ljubavi prema ljudima.[10] A ovde sećanje na Boga postepeno slabi, čovek postaje nekakav kumir, i ljubav se takođe hladi, pojavljuje se zavist, nedobronamernost, tanana kleveta upućena od jednog čoveka prema drugom i tome slično. Zaboravlja se glavno: da je nastavnik - putovođa ka Bogu, on treba da odredi kakve pregrade stoje između ljudske duše i Boga i da mu pomogne da ih savlada. Zato nastavnik nije dat za razonodu, radi "komfora", nije dat za mnogoslovne besede, radi tajnog suparništva, već radi spasenja.
Iskreni poslušnik je uvek sa starcem, čak i ako ih deli na hiljade vrsta. Već smo rekli da molitva nastavnika ima posebnu silu u odnosu na onoga ko čuva poslušanje. Međutim, postoji još i neki najviši stepen ispoljavanja ovog zakona duhovnog života: kad poslušnik čuje u svojoj duši odgovor starca na rastojanju. Međutim, to ni iz daleka nije naša mera.
Postoji još jedna karakteristična crta: pravi poslušnik je uvek nezadovoljan sobom, u smislu da uvek smatra svoje poslušanje nedovoljnim. On vidi u njemu mnogo grešaka i mana, koje treba ispravljati, on vidi kako se u čisti potok poslušanja meša mulj njegove samovolje i grehova. Samo poslušanje, kao i sve dobrodetelji, nema kraja i konca, ono otkriva čoveku put ka stalnom usavršavanju. Međutim, ljudi koji govore o svom bespogovornom poslušanju kao da se hvaleći pred sobom i drugima delanjem kojem su tek pristupili - kao da su navodno ovladali ovom vrlinom u potpunosti i ispunili podvig samoodricanja, ovi ljudi,  ne videći svoje grehove i nesavršenstva iznenada padaju, odbacujući svako poslušanje i napuštaju svog duhovnog oca, kojem su se vatreno kleli da će biti odani. Ili pak postepeno počinju da kriju od njega svoje grehove i prelaze na nekakvo mlako licemerje. Istinski poslušnik oseća radost zbog odsecanja svoje volje, ali istovremeno vidi da je još uvek nije odsekao do kraja, da tako mnogo rada predstoji. Istinski poslušnik doživljava kao gubitak, ako čak i malo, ako i za dlaku, odstupi od volje starca i kaje sa za to kao za svoj pad.