4

Četvrtog septembra 1968. otišao sam u  Sonoru da pose- tim don Huana. Kad sam prošli put bio kod njega,  za­ molio me je da  mu  kupim  neku  tekilu  koja  se  inače ne prodaje u  trgovini,  i  zato  sam  zastao  u  Hermosilu da nađem tu tekilu zvanu  bakanora.  Taj  njegov  zahtev me začudio, pošto znam da ne  voli  da  pije,  ali  kupio sam mu 4  boce  i  stavio  ih  u  jednu  kutiju  pored drugih  stvari  koje  sam  mu  nosio.

»Gle, doneo si 4 boce!« reče smejući  se  dok je otvarao kutiju. »Molio sam te da mi kupiš jednu. Ve­ rovatno si pomislio da je bakanora za mene,  ali  nije, nego je za mog unuka Lusija,  i  moraš  mu  je  predati kao  da je to  poklon  koji  mu  ti  lično  daješ.«

Upoznao sam se s don Huanovim unukom pre dve godine;  tada je      imao      28      godina.      Bio je veo­ ma  visok,  preko  6  stopa,  i  uvek  je  bio  neobično  do­ bro i ekstravagantno odeven u poređenju sa  sebi  ravni­ ma. Dok većina Indijanaca nosi košulje kaki boje i farmerke, slamne šešire i, na nogama, sandale domaće izrade, zvane gvaraće (guaraches), Lusio je nosio skupu jaknu od crne kože s ukrasima od tirkiznih bobaka, kaubojski šešir iz Teksasa, i čizme s monogramom i ru­ kom  izrađenim  ukrasima.

Lusio se obradovao piću i odmah  je  dve  boce  od- neo u kuću, verovatno da ih skloni. Don Huan uzgred napomenu  da  čovek  nikad  ne  treba  da  skriva  piće  i

sam da ga pije. Lusio odgovori da ga  on  u  stvari  ne skriva, nego ga sklanja do večeri kada će pozvati svoje prijatelje   da   ga   zajedno   popiju.

Vratio  sam   se  Lusijevoj  kući   iste   večeri   oko  7 sati.  Bilo  je  mračno.  Nazreo  sam  konture  nekih  ljudi koji su stajali pod jednim omanjim drvetom; to  je  bio Lusio s jednim prijateljem. Čekali su me i sad  me  za­ jedno povedoše u kuću osvetljavajući put baterijskom lampom.

Lusijeva kuća bila je  straćara od čatme,  sa  dve sobe i zemljanim podom. Bila  je  duga  dvadesetak  sto­ pa, a stajala je na dosta tankim stubovima od drveta meskita. Imala je neku vrstu nadstrešnice koju zovu ratnada,  široku  9  stopa  iznad  celog  prednjeg  dela kuće. Ramada krov nikad nije gusto prekriven;  načinjen je od grana koje nisu tesno priljubljene tako da  daju dosta hlada, a ipak dopuštaju da sveži povetarac slo­ bodno  struji.

Kad sam ušao u kuću, uključio  sam  magnetofon koji sam doneo u ručnoj torbi. Lusio me upoznao sa svojim prijateljima. U kući je zajedno  sa  don  Huanom bilo   8    ljudi.  Sedeli  su  nemarno  oko  sredine  sobe pod jakom svetlošću petrolejke okačene o gredu. Don Huan je sedeo na jednom sanduku. Ja  sam  seo  nasu­ prot njemu na dugu klupu načinjenu od  debele  grede koja je bila prikovana za dve  raklje  pobodene u zemlju.

Don Huan je šešir ostavio  na  zemlji  pored  sebe. Pri svetlosti petrolejke njegova kratka seda kosa  izgle­ dala je još belja i  sjajnija.  Pogledah  u  njegovo  lice;  na toj svetlosti su se i bore na njegovom vratu i čelu činile dublje  tako  da  je  izgledao  tamniji  i  stariji  nego  što je  bio.

Pogledah u ostale; pod zelenkastobelom svetlošću petrolejke svi  su izgledali umorn i i stari.

Lusio se svima obrati  na  španskom  i  glasno  reče da ćemo popiti bocu bakanore koju sam mu ja doneo iz Hermosila. Otišao je potom u drugu sobu, doneo bocu, otvorio je pa mi je dao zajedno sa metalnom  čašicom. Nalih samo malo rakije  u  čašu  i  popih  je.  Učini  mi  se da je bakanoraaromatičnija, gušća i jača  od  obične  te- kile.  Zakašljao  sam  od nje.  Dodao  sam  bocu  čoveku do

sebe i sad su pomalo otpili svi osim  don Huana;  on  sa­ mo uze bocu i stavi je pred Lusija koji je bio  na  kraj u reda.

Svi su živo komentarisali piće iz te boce  govoreći kako je aromatično i složili su se da sigurno potiče iz visokih  planina  Čiuaua.

Obredasmo se bocom još jedanput. Ljudi su  cok- tali, opet je hvalili pa su potom živahno  razgovarali  o tome koliko se tekila iz kraja oko  Gvadalahare  razli­ kuje  od one  načinjene  na velikim visinama  Čiuaue.

Don Huan nije pio ni drugi put, a ja  sam  popio samo kap-dve, dok su  ostali  nalivali  vrškom  pun u  ča­ šu. Boca je opet išla od ruke do ruke i na kraju se ispraznila.

»Daj  i  ostale boce,  Lusio«,  reče  don  Huan.

Činilo  se  da  Lusio  okleva,  ali  i  don  Huan  kao  uz­

gred  reče  ostalima  da  sam  Lusiju  doneo  četiri  boce.

Beninjo, mladić Lusijevih godina pogleda u tašnu koju sam diskretno stavio pored sebe i upita da li trgu­ jem tekilom. Don Huan mu odgovori da nisam trgovac, nego  da  sam  došao  u  Sonoru  da  njega  posetim.

»Karlos uči o Meskalitu, a ja ga  podučavam«,  reče don  Huan.

Svi pogledaše u mene i učtivo se  nasmešiše.  Drvo- seča Bahea, omalen, mršuljav čovek oštrih crta lica, gle­ dao me netremice jedan trenutak  a  onda  je  rekao  da me trgovac iz tog mesta optužio da sam špijun jedne američke kompanije koja namerava da otvori neke  rud­ nike u zemlji Indijanaca Jaki. Na  to  su  svi  reagovali kao da su  ogorčeni  zbog  takve  optužbe.  Osim  toga,  svi su bili kivni na tog trgovca koji  je  bio  Meksikanac, Jori,  kako  ih  Jaki  zovu.

Lusio ode u drugu sobu pa se  vrati  s  drugom  bo­ com bakanore. Otvori je, nali sebi dobro u čašu  pa  je pruži onome do sebe  i  boca  pođe  dalje.  Razgovor  kre­ nu o tome da li će ta američka kompanija  doći  u  So­ noru, i kako bi to moglo da utiče  na  Indijance  Jaki. Boca se vrati Lusiju. On je podiže  i  pogleda  koliko  je pića  još  ostalo.

»Kaži mu da  ne  brine«,  šapnu  mi  don  Huan.  »Re­ ci  da  ćeš  mu još  doneti  kad  sledeći  put  dođeš.«

Nagnuh se prema Lusiju i rekoh mu da  ću  mu  sle- deći put  doneti bar    6    boca.

U  jednom  trenutku  razgovor  kao  da  je  zamro. Don  Huan  se  okrenu  prem a  meni  i  reče  glasno:

»Zašto ne pričaš ovim ljudima o svojim susretima s Me- skalitom? Mislim da bi to bilo mnogo zanimljivije  od ovog dokonog preklapanja o tome šta će se desiti ako američka  kompanija  dođe u  Sonoru.«

»Je li Meskalito pejotl,  deda?«  radoznalo  upita Lusio.

»Neki ga tako zovu«, suvo odvrati don  Huan.  »Ja više  volim  da  ga  zovem  Meskalito.«

»Ta prokleta biljka tera ljude u ludilo«, reče He- naro,  visok,  koštunjav,  sredovečan  čovek.

»Mislim da je glupo reći da Meskalito tera ljude u ludilo«, tiho reče don Huan. »Jer kad bi to bila  istina, Karlos bi sad bio u luđačkoj košulji a ne ovde  u  raz­ govoru s vama.  On  ga  je  uzimao  —  pogledajte  ga.  Do­ br o  mu  je.«

Bahea se osmehnu pa bojažljivo  odgovori:  »Ko  to zna?«   Svi  se  nasmejaše.

»Onda pogledajte mene«, reče don  Huan.  »Pozna­ jem Meskalita gotovo otkad znam za  sebe,  i  nikad  mi nije  naudio.«

Ljudi se ne nasmejaše, ali bilo je očigledno da ne shvataju  ozbiljno  njegove  reči.

»S druge  strane,  istina  je  da  Meskalito  ter a  ljude u ludilo, kao što kažete«, produži  don  Huan,  »ali  to biva  samo  onda  kad  mu   čovek   pristupi   ne   znajući šta  čini.«

Eskere, starac don Huanovih godina, tiho se na- smeja odmahujući  glavom  čas  desno  čas  levo.

»Šta hoćeš da kažeš tim ,ne znajući', don Huane?« upita.  »Kad  sam  te  prošli  put  video,  rekao  si  to  isto.«

»Ljudi zaista polude kad uzmu pejotl«, produži He- naro. »Video  sam  Indijance  iz  plemena  Uićol  kad  su ga jeli. Ponašali su se kao  da  su  pobesneli.  Pena  im je išla na  usta,  bljuvali  su  i  pišali  gde  god  su  stigli.  Od te proklete biljke možeš dobiti i epilepsiju. To mi je jednom prilikomrekao gospodin Salas, državni  inže­ njer.  A  epilepsija  je  neizlečiva,  znate.«

»To je gore nego  što  se  životinje  ponašaju«,  doda- de  Bahea  ozbiljno.

»Video si kod  Indijanaca Uićol samo ono  što  si  že- leo da vidiš,  Henaro«,  reče  don  Huan.  »Pre  svega,  nisi se sam nikad potrudio da  od  njih  čuješ  kako  im  je kad se  upoznaju s  Meskalitom.  Koliko  znam,  Meskalito ni  kod  koga  nije   izazvao  padavicu.   Državni   inženjer je Jor i i ja  sumnjam  da  bilo  koji  Jori  išta  zna  o  tome. Ne misliš valjda ozbiljno da su  hiljade  i  hiljade  ljudi koji  poznaju  Meskalita  ludi,  je  li?«

»Mora da su ludi, ili bar ćaknuti, kad tako nešto rade«, odgovori Henaro.

»Ali kad bi te hiljade bile lude u isto vreme, ko bi obavljao njihove poslove: Kako bi se održali  u  životu?« upita   don   Huan.

»Makario,  koji  dolazi  s  ,druge  strane'«  —  iz  SAD

—      »rekao  mi  je  da  je  svaki  onaj   koji  uzme  pejotl   do­

životno obeležen«, reče Eskere.

»Makario  laže  ako  tako  govori«,  reče  don  Huan.

»Siguran  sam  da  on  nema  pojma  o  čemu  govori.«

»On zaista mnogo laže«, reče Beninjo.

»Ko je  Makario?«  upitah.

»Jedan  Indijanac  Jaki  koji  ovde  živi«,  reče  Lusio.

»Kaže da je iz Arizone i da je za vreme rata bio u  Evro­

pi.  Svašta  taj  priča.«

»Kaže  da  je  bio   pukovnik!«   reče   Beninjo.

Svi se nasmejaše i sad se neko vreme govorilo o njegovim  neverovatnim  pričama,  ali  don  Huan  vrati opet  razgovor  na  Meskalita.

»Kad svi znate da Makario laže, kako mu možete verovati  kad  govori  o  Meskalitu?«

»Misliš li na pejotl, deda?« upita Lusio kao da se doista trudi da razume  taj  izraz.

»Da,  do  đavola!«

Don  Huan  to  izgovori  naglo  i  oštro.  Lusio  nesve-

sno  ustuknu,  i  ja  za  trenutak  osetih  da  su  se  svi  upla­

šili.  Onda  se  don  Hua n  široko  osmehnu  i  produži  bla­

gim   glasom.

»Zar vi ne vidite da Makario nema pojma o čemu govori? Zar ne shvatate  da  čovek  mora  da  zna  nešto da bi mogao da govori o Meskalitu?«

»Opet ti«, reče Eskere. »Pa šta je, kog đavola, to znanje? Gori si od Makarija. On ba r kaže ono što misli, bez obzira da li to zna ili ne zna. A tebe već godinama slušam kako na m  govoriš  da  treba  znati.  Šta  to  treba da  znamo?«

»Don Huan kaže da se u pejotlu nalazi jedan duh«, reče  Beninjo.

»Video sam pejotl  u polju, ali nikada  još  nisam vi­ deo  ni duha niti  bilo  šta  slično«,  dodade Bahea.

»Meskalito možda liči na duha«, objašnjavao je don Huan. »Ali ma šta on bio, čoveku to nije jasno  dok  ne sazna štošta o njemu. Eskere  se  žali  da  to  ponavljam već godinama. Dobro, i ponavljam.  Ali  nisam  ja  kriv što vi ne razumete. Bahea kaže da svako ko ga uzme postaje sličan životinji. Dobro, ali ja na to  tako  ne  gle­ dam. Za mene su oni  koji  misle  da  su  bolji  od  životi­ nja gori od njih. Evo, pogledajte mog unuka. Radi bez odmora. Rekao bih čak da živi zato da bi radio, kao mazga. A jedino  što  čini,  što  ne  rade  i  životinje,  to  je da  se  napije.«

Svi  se  nasmejaše.  Viktor,   veoma   mlad   čovek   koji je, reklo bi se, još bio u pubertetu,  smejao  se  glasom višim  od   ostalih.

Mladi farmer Elihio nije do sada izustio ni reči. Sedeo je na podu desno od mene, naslonjen na  neke vreće hemijskog đubriva  koje  su  bile  nagomilane  u  ku­ ći da ne bi kisnule napolju. On je  bio  jedan  od  Lusi- jevih prijatelja iz detinjstva, snažno razvijen, iako ra­ stom niži od Lusija; bio je zdepastiji od njega ali bolje građen. Elihija je, izgleda, zanimalo to što don Huan govori. Bahea je hteo nešto da uzvrati, ali ga Elihio prekide.

»Na  koji  način  pejotl  to  sve  menja?«  upita.   »Meni se  čini  da  se  čovek  rodio  zato  da  celog  svog  života  radi

—      kao   mazga.«

»Meskalito sve menja«, reče don Huan,  »ali mi ipak

moramo  da  radimo  kao  i  svi  ostali,  kao  mazge.  Rekao

sam da se u Meskalitu nalazi  duh zato  što je  to  što lju­

de  menja  nešto  poput  duha.  To  je  duh  koji  možemo

da  vidimo  i  dodirnemo,  duh  koji  nas  menja,  ponekad

čak  i  protiv  naše  volje.«

»Pejotl ti pomuti mozak«, reče Henaro, »pa onda, naravno,  veruješ  da  si  se  promenio.  Je  li  to  tačno?«

»Kako on može da nas izmeni?« Elihio nije  popu­ štao.

»Uči nas kako valja živeti«, reče don Huan. »Po­ maže i štiti one  koji  ga  poznaju.  Život  kojim  vi,  mom­ ci, živite nije nikakav život. Ne znate koliko  se  čovek oseti srećnim kad svesno nešto čini. Vi nemate zaštit­ nika!«

»Kako to misliš?« ogorčeno upita Henaro. »Imamo ga, nego šta! Imamo našeg gospoda Isusa Hrista, i našu prečistu Bogorodicu, pa našu malu Devicu iz Gvada- lupe.  Zar  to  nisu  naši  zaštitnici?«

»Krasnih  li  zaštitnika!«   reče  don  Huan  podrugljivo.

»Jesu  li  vas  oni  naučili  da  bolje  živite?«

»Ako  nisu,  to  je  zato  što  ih  ljudi  ne  slušaju«,  bu­

nio   se  Henaro,   »njih  neće,  ali   slušaju  samo   đavola.«

»Da su to pravi zaštitnici, oni bi vas prisilili da ih slušate«, reče don Huan. »Ako Meskalito postane vaš zaštitnik, moraćete ga slušati  hteli  vi  to  ili  ne,  zato  što ga možete videti i morate voditi računa o tome što on govori. On će vas nagnati da mu pristupite s poštova­ njem, a ne onako kako ste navikli  da  prilazite  tim  svo­ jim  zaštitnicima.«

»Šta  hoćeš  time  da  kažeš?«  upita  Eskere.

»Hoću  da  kažem  to  da  vi  kad  hoćete  da  idete  svo­

jim  zaštitnicima,  jedan  od  vas  mora  da  svira  violinu,

onaj  koji  igra  mora  da  stavi  masku  i  kožne  dokolenice

sa  zvečkama  i  mora  da  igra,  dok  vi  ostali  pijete.  Ti  si,

Beninjo,  nekada  bio  igrač,  pričaj  nam  o  tome.«

»Prestao sam da igram  pre  3  godine«,  reče  Beni­ njo.  »Težak je  to  posao.«

»Pitaj Lusija«, reče Eskere  ironično.  »On  je  od  to­ ga  digao  ruke  posle  nedelju  dana.«

Na to se nasmejaše svi osim don Huana. Lusio se smešio, reklo bi se zbunjeno, i  progutao  dva  dobra  gut­ ljaja     bakanore.

»Nije to teško, nego je glupo«, reče don Huan. »Pi­ tajte igrača Valensija da li voli da igra. Ne voli! Ali navikao se na to, i to je sve. Gledao sam  ga  godinama kako  igra,  i  kad  god  sam  gledao,  video  sam  kako  loše

izvodi iste pokrete. Ne ponosi se svojom umetnošću osim kad  govori  o  njoj.  Ne  voli  je,  i  zato  iz  godine u godinu ponavlja iste pokrete. Ono  što  je  u  početku bilo loše u njegovoj igri vremenom se  učvrstilo.  On  to više  i ne  može  da  vidi.«

»Naučili su ga da tako igra«, reče Elihio. »I ja sam bio igrač u gradu Torimu. Znam da igrač mor a da igra onako  kako  ga  nauče.«

»Valensio   i   tako   nije   najbolji   igrač«,   reče   Eskere.

»Ima  i  drugih.  Šta  kažeš  za  Sakateku?«

»Sakateka  je  čovek  od  znanja  i   on   ne   spada   tu gde  ste  vi«,  strogo  reče  don  Huan.  »On  igra   zato   što to  njegova  priroda  zahteva.  Hteo  sam  da  vam  kažem samo  to  da  vi,  koji  niste  igrači,   ne   uživate   u   tome. Ako neko dobro odigra neke igre, možda će  neki  među vama u tome i uživati. U stvari, niko od vas i  ne  zna bogzna šta o  igranju, pa zato vam je  i  zadovoljstvo  u tome nekako jadno. I zato ste  svi  vi  pijandure.  Pogle­ dajte   samo   mog   unuka!«

»Dosta,   deda!«   negodovao   je   Lusio.

»On  nije  ni  lenj  ni  glup«,  produži  don  Huan,  »ali šta  taj  radi  osim  što  pije?«

»Kupuje  kožne  jakne!«  primeti  Henaro,  na  što  svi prasnuše  u  smeh.

Lusio   proguta   još   malo   bakanore.

»A  kako  će  pejotl  to  da  promeni?«  upita  Elihio.

»Kad bi  Lusio  potražio  zaštitnika«,  reče  don  Huan,

»njegov  život  bi  se  promenio.  Ne  znam  tačno  na  koji

način,  ali  siguran  sam  da  bi  bio  drukčiji.«

»Prestao  bi  da  pije,  to  misliš?«  insistirao  je  Elihio.

»Možda  bi  prestao.  Potrebno  mu je  još  nešto  osim

tekile  da bi bio  zadovoljan  u  životu.  A  to  nešto,  pa ma

šta  to  bilo,  pružio  bi  mu  zaštitnik.«

»Onda   pejotl   mora   da        je   veoma   ukusan«,   reče Elihio.

»To  sam  rekao«,  reče  don  Huan.

»Pa  kako  ćeš,  do  đavola,  uživati  u  njemu  ako  nije ukusan?«  reče  Elihio.

»Pomaže ti da više uživaš u životu«, reče don Huan.

»Ali   kako   ti   pomaže   da   više   uživaš   u   životu   ako

nije  ukusan?«  bio  je  uporan  Elihio.  »To  ne  razumem.«

»Naravno   da   ne   razumeš«,   ubedljivo   će   Henaro.

»Poludiš   od  pejotla   i   onda   prirodno   misliš   da   živiš

divno,  bez  obzira  na  to  kako  u  stvari  živiš.«

Svi   se   opet   nasmejaše.

»To se može razumeti«, produži don Huan kao  da ništa  nije  bilo,  »ako  pomisliš  na  to  koliko  malo  znamo i koliko još ima toga što bi se  moglo  videti.  Od  pića ljudi polude. Od njega ti se vid zamuti. Meskalito, na­ protiv,  sve  izoštrava.  S  njim  sve  vidiš  tako  dobro. Tako  dobro!«

Lusio i Beninjo  se  zagledaše  i  nasmejaše  kao  da su to već ranije čuli. Henaro i Eskere postadoše ne- strpljiviji i počeše uglas da govore. Viktor  se  smejao tako bučno  da  je  njegov  glas  sve  nadjačao.  Čini  se  da je  samo  Elihija  to  zanimalo.

»Kako  pejotl  može  sve  to  da  čini?«  upita  on.

»Pre   svega«,  objašnjavao   je   don   Huan,   »moraš   že-

leti  da  se  s  njim  upoznaš,  i  moraš   se  s  njim  sastajati

mnogo  puta pre no  što  budeš  mogao  da  kažeš  kako  ga

poznaješ.«

»I  šta  onda  biva?«  upita  Elihio.

Henaro  ga  prekide.   »Sereš  na  krov  a  dupe  ti  je

na zemlji.«

Prisutni  zaurlaše  od  smeha.

»Šta  zatim  biva  zavisi  samo  od  tebe«,  produži  don

Huan, ne uzbuđujući  se.  »Moraš  mu  pristupiti bez  stra­

ha,  i  on  će  te,  malo-pomalo,  naučiti  da bolje  živiš.«

Nastade  duga  pauza.   Izgledalo  je   da  su  se   svi  za­

morili.   Boca  je  bila  prazna.   Lusio  otvori   još   jednu,

očigledno   preko   volje.

»Je   li   pejotl   i   Karlosov   zaštitnik?«    upita    Elihio kao  u  šali.

»Ja to ne znam«, reče don Huan.  »Karlos  ga  je uzeo 3 puta,  zato  pitajte  njega  neka  vam  priča  o tome.«

Svi  se  radoznalo   okrenuše   prema  meni   i   Elihio upita:  »Jesi  li  ga  zaista  uzimao?«

»Jesam.  Uzimao  sam  ga.«

Izgleda  da  je   sad  don  Huan   pobedio   u   duelu   s

njima.  Bili  su  ili  radoznali  da  od  mene  čuju  šta  sam

doživeo,  ili  suviše  učtivi  da  bi  mi  se  smejali  u  lice.

»Zar  ti  nije  ozledio  usta?«  upita  Lusio.

»Bolela  su  me  usta.  I  ukus  mu  je  užasan.«

»Zašto  si  ga  onda  uzimao?«   upita  Beninjo.

Počeh potanko da objašnjavam da je don Huanovo poznavanje  pejotla  za  zapadnjaka  nešto  najfantastič- nije na šta je mogao naići.  Kazao  sam  im  da  je  istina sve što je o pejotlu rekao i da svaki  pojedini  od  nas može  i  sam  u  to  da  se  uveri.