Svirep si ispod svoje maske humanosti i ljubaznosti, Mali čoveče.

Ne možeš biti ni pola dana sam sa sobom a da se ne odaš.

Ne veruješ? Osvežiću ti sećanje!

Pamtiš li ono lepo sunčano popodne kad si, ovoga puta kao šumar, došao kod mene kući da tražiš posao? Video si mog mladog psa koji te je umiljato njuškao i skakutao radosno oko tebe. Prepoznao si , u njemu mladunče divnog lovačkog psa. Rekao si:

„Stavi mu lanac, da postane ljući! Ovaj pas je suviše pitom.“ Odgovorio sam ti: „Ne želim da postane pas na lancu koji ujeda. Ne volim pse koji & ujedaju"... Ja imam mnogo više neprijatelja nego ti,

Mali ljubazni šumaru, pa ipak držim dobroćudnog psa koji svakog umiljato njuška.

Sećaš li se sumorne, kišne nedelje, kad me je nemir zbog tvoje biološke okamenjenosti oterao iz kuće u bar? Sedeo sam za stolom i pio viski {Ne, Ne! Nisam pijanica, Mali čoveče, iako rado ponekad

gucnem viski!...); dakle, popio sam koktel s viskijem, ti si bio malo pripit, upravo si se vratio s puta preko okeana, iz rata, i čuo sam kako opisuješ Japance kao „ružne majmune". A onda si rekao, sa onim poznatim izrazom na licu koji sam, lečeći tvoju duševnu bolest, otkrio kod tebe: „Znate li šta bi tim Japancima sa Zapadne obale trebalo činiti?

Trebalo bi svakog pojedinačno vešati, ali ne brzo, nego sasvim polako i pri tom omču oko vrata sve više stezati ... polako ... ovakooooo..." propraćajući svoje reči odgovarajućim pokretima ruku, Mali čoveče. Konobar ti je s odobravanjem klimao glavom i divio se tvome herojstvu... Da li si ikada na rukama držao japansko novorođenče, Mali patrioto? Nisi? Stolećima ćeš vešati japanske špijune, i američke pilote, i ruske babuške, i nemačke oficire, i engleske anarhiste, i grčke

komuniste, streljaćeš ih, stavljati na električne stolice, gušiti u gasnim komorama, ali se u tvom zatvoru creva i razuma, tvojoj nesposobnosti za ljubav, tvom reumatizmu i tvojoj duševnoj bolesti neće ama baš ništa promeniti. Nikakvo streljanje i nikakvo vešanje neće te izvući iz gliba u koji si ogrezao. Pogledaj se samo, Mali čoveče, to ti je jedina nada!

Sećaš li se, Mala ženo, dana kad si sedela u mojoj ordinaciji i s mržnjom govorila o svom mužu koji je hteo da se rastane od tebe? Držala si ga u šaci dugi niz godina, sa svojom majkom, tetkama, nećacima i sestrama od tetaka, ujaka, stričeva, dok nije počeo

da se suši, jer je morao da se brine o tebi i svim tvojim rođacima. Onda se prenuo i, s ono malo preostale životne energije, došao kod mene, jer nije imao dovoljno snage da te se u sebi oslobodi. Bio

je spreman da ti plaća izdržavanje, tri četvrtine svog dohotka prema zakonu, kao kaznu zbog svoje želje da se oslobodi ugnjetavanja. Jer, bio je veliki umetnik, a umetnost i prava nauka ne podnose okove. No ti si htela da te izdržava čovek kojega si žestoko mrzela, iako si imala svoje zanimanje. Znala si da ću mu pomoći da se oslobodi neopravdanih obaveza i to te je razbesnelo. Pretila si mi policijom, govoreći da JA hoću da mu oduzmem sav novac, pomažući mu u teškoj, duševnoj nevolji, Dakle, meni si htela da pripišeš svoje zle namere, Mala sirota ženo. Na to da razvijaš svoje profesionalne sposobnosti nisi ni mislila, jer bi te to učinilo samostalnom, slobodnom od muškarca koga si godinama samo mrzela. Misliš li da na takav način možeš da gradiš novi svet? Čuo sam, imala si prijatelje među socijalistima, koji su „znali sve” o meni. Zar ne vidiš da si ti onaj tip fima ih na milione) koji razara ovaj svet? Znam, znam, ti si „slaba”, „usamljena”, „vezana” za svoju majku i „bespomoćna”; sama mrziš svoju mržnju i ne podnosiš samu sebe i očajavaš zbog toga! I onda

razaraš život svoga muža, Mala ženo. I nosi te današnja opšta matica života. Znam i to da je poneki sudija i tužilac na tvojoj strani, jer nemaju odgovora na tvoju bedu.

Vidim te i slušam, Mala službenice državne ustanove, kako pišeš zapisnik o mojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, opredeljenju i mišljenju, o svojini, Rusiji i demokratiji. Pitaju me kakav mi je društveni položaj. Kažem da sam počasni član tri naučna i literarna društva, izmedu ostalog počasni član Međunarodnog društva za plazmogeniju.

Izgleda da je to impresioniralo tvog šefa. Pri sledećem susretu on mi reče: „Ima tu nešto čudno.

U zapisniku stoji da ste počasni član Međunarodnog društva za POLIGAMIJU, je li to tačno?“ Obojica se smejemo tvojoj maloj grešci,

Mala ženo, puna mašte! Znaš li sada kako sam došao do svojih počasti i kako sam ih bio lišavan?

Tvojom maštom, a ne svojim načinom života. Nije li ti od Rusoa ostalo samo jedno u sećanju: da je hteo „nazad u prirodu", da je zapostavio svoju decu i da ih je dao u dom za siročad? Zla si iz dna duše, jer uvek prečuješ lepo a osluškuješ samo ružno!

„Slušajte, slušajte! Gledao sam ga kako noću u jedan sat navlači zavese na svojim prozorima! Šta li samo radi? A preko dana su mu zavese potpuno razmaknute. Tu mora da se nešto krije!“

Neće ti više koristiti ovakva metoda u borbi protiv istine, već smo je prozreli. Ne interesuju tebe moje zavese na prozorima, nego onemogućavanje moje istine. Ti i dalje hoćeš da budeš potkazivač i  

klevetnik, i dalje hoćeš da nedužnog suseda oteraš u zatvor ako ti ne odgovara njegov način života, a i zato što je on dobar ili slobodan, i zato što radi i nije ga briga za tebe. Vrlo si radoznao, Mali čoveče,  

ti njuškaš i huškaš. Zar te ne štite pravila policije, koja nikada nije spremna da navede ime potkazivača?

„Slušajte, poreski obveznici! On je profesor filozofije. Jedan veliki univerzitet hoće da ga zaposli da uči omladinu. Sramota! Dole s njim! Živeli poreski obveznici! Sprečite slobodan.izbor nastavnika!"

I tvoja čestita domaćica, poreska obveznica, ulaže protest protiv učitelja istine i taj učitelj ne dobija posao. Ti, poreska obveznice, bila si moćnija od 4000 godina filozofije prirode, Mala čestita roditeljko patriota. Ali, počeli su da te shvataju; tvoje pravljenje profita od čestitosti prestaće pre ili kasnije.

„Slušajte, slušajte, vi, verni čuvari javnog morala!

Tamo iza ugla stanuje majka sa kćerkom. Kćerka ima momka koji joj dolazi u kuću kasno uveče.

Optužite majku da drži kupleraj! Policija! Policija!

Štitite moral, mir i red!“

I onda tu majku kažnjavaju, Mali čoveče, jer ti požudno njuškaš po tuđim krevetima. Suviše si se razotkrio. Poznat nam je već tvoj motiv „mir, moral i red“. Zar ne zavlačiš ruku ispod suknje svakoj konobarici u pivnici, Mali čuvaru morala?

DA, MI HOĆEMO DA NAŠE KĆERI I SINOVI OTVORENO UŽIVAJU U -LJUBAVI, A NE ONAKO KAKO TI TO ŽELIŠ: IZA STEPENIŠTA I OGRADA.

Hoćemo da poštujemo hrabre majke i očeve koji shvataju i štite ljubav svojih mladih sinova i kćeri. Ti očevi i majke predstavljaju klicu iz koje će izrasti generacije budućnosti, generacije zdravih tela i duša, bez traga tvoje fantazije nerasta, Mali impotentni čoveče dvadesetog stoleća!

„Slušajte, slušajte, čestiti ljudi! Jeste li čuli šta ima novo? Znam čoveka koji je otišao kod njega da potraži savet; (homo)seksualno je napadnut i pobegao je spuštenih pantalona..."

Ne curi li ti, od požude, voda na usta, Mali čoveče, dok pričaš ovu „istinitu priču“? Znaš li da je ona izrasla na tvom bunjištu? Iz tvoje prljave, bolesne mašte, iz opstipacije tvojih creva od koje patiš, iz  

tvoje odvratne lascivnosti! Nikada nisam imao homoseksualne želje kao ti, Mali čoveče; nikada nisam zavodio devojčice, kao ti, Mali čoveče; i nikada nisam silovao ženu, kao ti, Mali čoveče; nikada nisam patio od zatvora creva, kao ti, Mali čoveče; grlio sam žene samo kada su one mene želele i ja njih, Mali čoveče; nikada nisam krao ljubav, kao ti, Mali čoveče; nikada nisam pokazivao svoju golotinju, kao što ti činiš u javnosti, Mali čoveče i nemam prljavu maštu, kao ti, Mali čoveče!

„Slušajte, slušajte, vi, pravedni ljudi! Imao je sekretaricu koju je tako napastvovao da je morala pobeći. Stanovao je sam sa njom u istoj

kući, njegove zavese su bile navučene, a u njenoj sobi u tri ujutro  

gorelo je svetlo!“

“...a on je sladostrasnik koji se udavio jedući paštetu”, pričaš tako o

De la Metrijeu;

„...a prestolonaslednik

Rudolf živi u morganatskom braku”, izgovaraju tvoja otromboljena usta, Mali čoveče; i gospođa Eleonora Ruzvelt nije baš sasvim kako treba - pričao si, Mali čoveče; rektor X univerziteta zatekao je svoju

suprugu sa drugim čovekom, pričao si, Mali čoveče; i učiteljica male seoske škole ima Levi moralista kontroliše orgonsku energiju ljubavnika, zar nisi to pričao, Mali čoveče? O, ti si jadni, bedni stanovnik zemljine kugle koji svoj život već hiljadama godina proigrava i stalno ponovo pada u glib!

„Drž'te ga, on je nemački špijun, a možda čak i ruski i islandski! Video sam ga u tri sata posle podne u 86. ulici u Njujorku, i to sa nekom ženom!“

Da li ti je poznato, Mali čoveče, kako stenica izgleda na svetlu? Nije? Ne znaš? I mislio sam!

Postojali su nekada zakoni protiv tvoje stenlčje prirode, Mali čoveče, strogi zakoni o zaštiti istine i Ijubavil Kao što ti danas trpaš nedoraslu mladež koja se voli u zatvore i popravne domove, tako će tebe jednom odvesti u treznilište, pošto svoju prljavštinu drugim poštenim ljudima bacaš u lice.

Doći će sudije i branioci istine drugačije vrste od današnjih, vrste koja neće sprovoditi formalističku prevarantsku pravdu, nego će suditi po pravu i dobroti. Biće doneseni zakoni, strogi i svima jasni, zakoni o zaštiti života, koje ćeš morati da poštuješ, Mali čoveče, iako ih mrziš. Znam da ćeš za tri, ili pet, ili deset stoleća i dalje kužiti i klevetati i baviti se diplomatijom i primenjivati inkvizitorske metode..., ali ćeš, na kraju, ipak podleći, Mali čoveče, podleći ćeš svom vlastitom osećanju  

čistunstva koje si sad toliko nedostižno duboko usadio u sebe.

Kažem ti: nijedan car, nijedan kralj, nijedan otac svih proletera svih zemalja nije te mogao obuzdati!

Mogli su da od tebe naprave roba, ali niko nije uspeo da ti oduzme sićušnost. Tvoje čistunstvo i tvoja žudnja za životom će te, ipak, pobediti, Mali čoveče, u to nema nikakve sumnje. Oslobođen svoje  

sićušnosti, počećeš da misliš; u početku će to biti jadno, pravićeš greške, promašivati cilj, ali ćeš ipak početi da misliš. Saznaćeš za bol koji ti pričinjava razmišljanje i naučiti da ga podnosiš, isto kao što smo ja i mnogi drugi doživljavali bol koji donosi razmišljanje o tebi i morali da ga trpimo, i to godinama, nemo i stisnutih.zuba. Naš bol nad tobom dovešće te do razmišljanja. A kad jednom budeš počeo da razmišljaš, nećeš moći da dođeš k sebi od čuđenja, od čuđenja nad poslednjih 4000 godina tvoje „civilizacije". Nećeš shvatiti, a da pri

tom ne pocrveniš, kako je bilo moguće da tvoje novine nisu piskarale ni o čemu drugom do o ordenju, paradama i medaljama, saslušanjima, mučenjima, giljotinama, diplomatskim spletkama i šikaniranju, o državničkom mudrovanju i kamufliranju, o mobilizacijama, demobilizacijama i ponovnim mobilizacijama, o paktovima i vojnim manevrima, i o bombardovanjima. To što si ropskim strpljenjem ovce gutao sav taj naštampani papir još bi i mogao da shvatiš. Ali to što si stolećima, kao majmun, imitirao i kao papagaj ponavljao sve to, što si i svoje ispravne misli smatrao pogrešnim, a pogrešne smatrao patriotskim..., to, Mali čoveče,

dugo nećeš moći da progutaš. Stidećeš se svoje istorije, Mali čoveče, a jedina nada biće ti to, što tvoji praunuci više neće biti primoravani da uče istoriju. Neće ti više biti omogućeno da vodiš veliku revoluciju samo da bi se vratio nekakvom Petru ,,velikom“ ili ,,silnom“.

POGLED U BUDUĆNOST

Ne mogu ti reći kako će izgledati tvoja budućnost.

Ne mogu znati da li ćeš sa kosmičkim orgonom, koji sam otkrio, stići na Mesec ili na Mars. Ne mogu znati ni na koji će način tvoji vasionski

brodovi leteti ni kako će se spuštati; da li će tvoje kuće sunčevo svetlo osvetljavati i noću ili hoćeš li kroz otvor na zidu svoje sobe u Australiji moći da razgovaraš sa Bagdadom. Ali mogu ti reći da za 500, ili 1000, ili 5000 godina tebe sigurno više NEĆE biti.

„Slušajte, slušajte! On fantazira! On da određuje šta ću ili šta neću raditi! Je li on kakav diktator?"

Nisam nikakav diktator, Mali čoveče, iako bih to sa tvojom majušnošću lako mogao da postanem.

A tvoji diktatori mogu ti reći šta ti u sadašnjosti ne MOŽEŠ da radiš a da ne završiš u gasnoj komori.

Ali, oni ti toliko malo mogu reći šta u svojoj dalekoj budućnosti nećeš raditi koliko mogu da učine da neko drvo raste brže.

„A odakle ti crpeš svoju mudrost, intelektualni slugo revolucionarnog proletarijata?"

Iz tvoje dubine, ti večni proleteru ljudskog razuma!

„Slušajte, slušajte! On crpe svoju mudrost iz moje vlastite dubine...! Pa ja uopše nemam dubinu! A i kakva mi je pa to individualistička reč ,,dubina“...!“

Da, da, Mali čoveče, ti imaš dubinu u sebi, a ne znaš to. Plašiš se, smrtno se plašiš svoje dubine, zbog toga je ne osećaš i ne vidiš. Zbog toga ti se vrti u glavi kad gledaš u dubinu, i zanosiš se pri tom kao na ivici ponora. Kad treba da se opustiš i dopustiš pad, plašiš se da ne padneš i ne izgubiš svoju „sopstvenost". Jer, i pored najbolje želje da nađeš put do samog sebe, ti stižeš opet samo do Malog, surovog, zavidnog, pohlepnog i kradljivog čoveka. Ne bih pisao za tebe ovaj dugački govor kad ne bi bio duboko u svojoj dubini, Mali čoveče.

Poznajem tu dubinu u tebi, jer sam je ja kao lekar otkrio kad si sa svojim jadom došao kod mene. A upravo je ta dubina tvoja velika budućnost! Zato mogu da kažem šta u budućnosti više nećeš raditi,

šta sigurno nećeš raditi, jer nećeš shvatiti kako je bilo moguće da si u tom dugom periodu od 4000 godina nekulture mogao da činiš sve stvari koje si činio. Hoćeš li sad da me saslušaš?

„Zašto da ne saslušam još neku dopadljivu utopiju?

Tu se ne može ništa učiniti, dobri moj doktore!

Orgastička potencija? Verovatno

Ja jesam i ostajem bedni Mali čovek iz naroda koji nema vlastito mišljenje... A ko sam ja uopšte da bih...“

Pst! Ti se kriješ iza legende o Malom čoveku, jer se plašiš da ćeš se naći u matici života i da ćeš onda morati da plivaš, već zbog same svoje dece i njihove dece!

Dakle, prva od svih tih mnogobrojnih stvari koje ćeš u budućnosti raditi ili prestati da radiš biće da se više nećeš osećati kao Mali čovek koji uopšte nema svoje sopstveno mišljenje, pa govori ,,a ko sam ja  

uopšte...“. Ti imaš svoje sopstveno mišljenje i u budućnosti ćeš smatrati životnom sramotom ako ga rie budeš znao, ako ne budeš stajao iza njega i ako ga ne budeš izražavao.

,,A šta će javno mnjenje reći o mom mišljenju? Biću zgnječen kao crv ako iznesem sopstveno mišljenje."

Ono što ti nazivaš „javnim mnjenjem", Mali čoveče, rezultat je svih mišljenja svih majušnih muškaraca i žena. Svaki Mali muškarac i svaka Mala žena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogrešno mišljenje. Pogrešna mišljenja imaju iz straha od pogrešnih mišljenja svih drugih Malih ljudi. Zbog toga se i ne obelodanjuju prava mišljenja. Ti, na primer, više nećeš verovati da više „nisi važan". Ti

ćeš znati i zastupati mišljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog društva...