Svetlost koja struji iz daleka

Jednu od najvećih opasnosti u molitvi predstavlja zamena duhovnih osećanja duševnima. Duševna osećanja su živopisna i jarka. Ona su poput bučnih talasa koji se podižu i koji su viši tamo gde je bliže dno. Oni rastu kao brda kad je oseka, dok je bezdan okeana obično miran; njegova površina liči na ogromno polje koje jedva koleba mreškanje talasa. Nije čudo što se najveći okean naziva Tihim. Često svetski ljudi entuzijazam, oduševljenost, stanje nervnog uzbuđenja, ekscentričnost, poetsko nadahnuće ili istančani intelektualizam doživljavaju kao probuđenost duha u molitvi, ali je to u stvari samo surogat molitve.

Tri duševne sile porobljuju čovekov duh: prva je njegov prizemljeni razum, koji neprekidno, kao pauk, plete iz samog sebe niti suđenja, predstava, domišljanja,  planova, sećanja, pretpostavki, evrističkih dosetki i apstrakcija i trči po ovoj paučini pokušavajući da u nju uhvati svetlost istine. Druga sila koja guši duh je reaktivna zaštitna sila duše koja se u našem stanju ne ispoljava u borbi s grehom, već u suparništvu, gnevu, jarosti i nepomirljivosti. Ova pogrešno usmerena energija ljudske duše postala je sama strast i obično se ustremljuje protiv onoga ko smeta čoveku da ostvari svoju želju. Treća sila je težnja ka nasladi, stalna žudnja za zadovoljstvima. Naslada je poput morske vode, ona posle sebe ostavlja osećaj gorčine, ne gasi žeđ, već je nasuprot tome, raspaljuje. (Ko pije gorko-slanu morsku vodu još više želi da pije i u moru vode umire od žeđi.) Čovek često meša suprotne stvari - duševnu nasladu i duhovnu radost: naslada izigrava duhovnu utehu, imitira je. Naslada ima širok spektar dejstava. To nisu samo gruba čulna zadovoljstva, već i naslada drugog poretka, tanana, na primer: estetska i stvaralačka, koju ljudi često mešaju s duhovnim stanjima. Međutim, sve duševne naslade pripadaju vremenu i zemlji. Sve su one prolazne. One stvaraju raspoloženje, a ne stanje. Naslade mogu biti kako očigledno poročne, tako i podnošljive. Neke od njih izgledaju kao odmor i nagrada za čoveka, na primer:

naslađivanje prijateljstvom, porodičnim radostima, opštenje s prirodom... Međutim, sve su one - zemaljske i ako postaju životni cilj uspavljuju duh.

Molitva uvek treba da pripada duhovnoj ravni, zato što je molitva otkidanje uma i srca od zemlje i usmerenost na večnost. Ovo je često praćeno trudom i bolom, kao kad bi čovek otkidao zalepljeni flaster od rane koja krvari. Zato je pažljiva molitva najteži podvig. U molitvi nije zabranjeno moliti Boga za zemaljska dobra, samo u njima ne  treba videti cilj po sebi, već samo sredstvo za održavanje snage na zemaljskom putu. Duševna molitva, u ma kako rasplamsalo stanje da dovodi, ma kako nadahnuta da izgleda, predstavlja izopačenje same suštine molitve. Duh se budi samo kroz pokajanje i borbu sa strastima. Rečima pokajte se[1] započeli su svoju propoved Hristos i NJegov Preteča. Jedini put u Carstvo Božije vodi kroz pokajanje. Van njega deluju duševne, strasne sile.

Šta predstavlja pravoslavna ikona? Ikona je ispoljavanje blagodati Božije na zemlji. Mi ne možemo da unesemo u ovu oblast bilo kakav krut sistem. Duh diše gde hoće,[2] rekao je Gospod. Mi ćemo samo ukazati na neka svojstva pravoslavne ikone, teško shvatljiva za većinu naših savremenika. Lik na drevnim ikonama je veličanstven i strog. Ovde nema mesta sentimentalnosti i laskavosti - ovim ispoljavanjima duševnosti, surogata ljubavi. Duhovna ljubav, koja se odražava u likovima drevnih ikona je stroga i  zahtevna. Pogled svetaca na njima gleda nas iz večnosti. On kao da obuhvata celu vaseljenu. Večnost i beskonačnost se odražavaju u njemu. Ovde nema ni traga pomirenosti s grehom ili snishodljivosti prema njemu. Zato su likovi drevnih ikona neshvatljivi, tuđi, a ponekad i zaista strašni za plotskog čoveka vezanog za strasti. Međutim, u ovoj mržnji prema grehu, u ovoj surovoj istini prisutna je jedna želja, svecela želja - spasenje čoveka. Istinska ljubav, koju su odrazili drevni ikonopisci, ne ide na kompromise. Ovo mnogim savremenim ljudima izgleda kao surovost. "Surovi, strašni likovi," kažu oni. Oni žele da ih ikona mazi, oni žele da "koketiraju" s ikonom. Duhovna ljubav je neizmerno dublja od duševne. Ona više saoseća s nama, više pati zbog nas. Ona kao da nemo viče od boli, ali ne zbog naših prolaznih nezgoda, već zbog naše otkinutosti od Boga, izvora života. Ona se plaši naše večne pogibelji. Likovi drevnih čudotvornih ikona su strogi zato što su prozorljivi. Oni vide demonski svet, to je svet strašnih neprijatelja koji okružuju čoveka, svet nevidljivih ubica, oni vide gnezdo greha, stanište satane u ljudskom srcu. Predanje kaže da se Gospod i Majka Božija nikada nisu osmehivali: kako može da se osmehuje majka videći da je telo njenog deteta obavila zmija ili da ono bunca u teškoj, mučnoj bolesti?

U katoličkim ikonama nema metafizičkog tragizma. Tamo je tragizam zemaljskih, duševnih, ljudskih osećanja. A najčešće je prisutno drugo - ljudska čulnost, ono što je usmereno ka zemlji. Raj i pakao su ili zaboravljeni ili prizemljeni, preneti na zemlju.

Tamo ikona gleda na zemaljski način, možda i dobrim pogledom, ali vidi samo zemaljski svet. Pred takvom ikonom grešnik ne prošavši kroz vatru pokajanja može u potpunosti da se preda duševnim doživljajima. Zato su tako često na Zapadu pesnici opevali Djevu Mariju kao predivnu damu, a vitezovi su Je nazivali kraljicom svog srca, što za pravoslavca zvuči kao strašno svetogrđe i izrugivanje svetinje. Ovu duševnu čulnost i sentimentalnost katoličkih ikona ljudska podsvest doživljava kao mogućnost pomirenja s Bogom bez pokajanja, bez promene. Zato se u katoličkoj mistici tako mnogo govori o uzbuđenoj ljubavi i tako malo o pokajanju, očišćenju srca i svakodnevnoj surovoj borbi sa strastima. Pravoslavna svest oseća u ovim u ljudskom smislu lepim, ali u duhovnom smislu nepreporođenim, već samo nežno-sladunjavim likovima, nešto potpuno tuđe. Ova lica na ikonama, koja samo što se ne osmehuju, a ponekad se zaista i osmehuju, deluju na grešnika uspavljujuće, u njima je prisutna kapitulacija pred grehom, pomirenje s njim: grešnik voli kad se na njegovu rugobu gleda kroz prste.

U neke katoličke ikone ljudi su se zaljubljivali. Međutim, nije moguće zaljubiti se u pravoslavnu ikonu: ovde gasnu strasti, ovde se budi duh. Zbog toga strasni i slastoljubivi čovek žuri da ode od ovakve ikone. Na drevnim ikonama nema čežnjivosti, žalostivosti i onoga što bi se moglo nazvati pevanjem uspavanke grešniku. Onaj kome je poznat užas transcendentnog, demonskog zla, neće umirivati grešnika. On će drugačije gledati na zemaljska stradanja koja tako malo znače u poređenju s večnošću. Opštenje s Bogom bez srdačne čistote nije moguće. A srdačna čistota nije moguća bez pokajanja i borbe s grehom. Zato nije moguć ni oproštaj grešniku bez njegove odlučnosti da se bori sa sobom, bez toga da on, slikovito govoreći, prolije krv.

Drevna čudotvorna ikona je istovremeno bliska grešniku i daleka od njega. Ovde je prisutna blizina duhovne ljubavi, ljubavi prema čoveku kao obrazu Božijem i istovremeno je prisutna ogromna razdaljina, razdljina koja odvaja grešnika od svetosti. Čovek oseća kako mu je Bog blizak i kako je on sam dalek od Boga. Jedno od svojstava svetosti jeste mržnja prema grehu. Svetinja ne može da se spoji s prljavim i nečistim. Sunčevi zraci padaju na površinu močvare, ali se blato od toga ne pretvara u svetlost. Ikona je svetlost koja struji iz daleka. Odsustvo distance između svetosti i greha u ikoni spušta je u sferu duševnih ljudskih osećanja i može u izopačenoj svesti grešnika da dovede do lažnog umirenja i čak da postane "garancija" nekažnjenosti njegovog greha ("greši koliko hoćeš, Gospod će te svejedno po milosti Svojoj primiti").

Čini nam se da je pogled likova na drevnim ikonama odrešen od sveta. On nije ustremljen na onoga ko se moli, već kao iznad njega ili, tačnije, kroz njega (tako se zrak, prolazeći kroz staklo ustremljuje u daljinu), on vidi čoveka na pozadini večnosti, u sferama zemaljskog i duhovnog sveta koji se presecaju; on vidi u čovekovom srcu ono što sam čovek ne vidi, a često se plaši da vidi. Likova s drevnih ikona plaše se demoni,

pred njima se uznemiravaju i viču đavoimani, oni koje smo navikli da nazivamo zajedničkim imenom duševnih bolesnika. Drevna ikona izgleda obuzeta nevidljivim plamenom, plamenom Božanske blagodati.