Rudolf Štajner

Svetkovine i njihovo značenje I:
Božić 

Sarajevo, 2010, Novi Sad 2011.

SADRŽAJ

BOŽIĆNA MEDITACIJA

I

Svetkovina Božića: Znak pobede Sunca

Berlin, 24. decembar 1905.

Koliko danas ima ljudi koji, dok u ovo doba godine šetaju ulicama i vide svu tu pripemu za svetkovinu[2] Božića, imaju jasnu, dubokoumnu ideju o tome šta ona znači? Koliko retko nailazimo na jasne ideje o ovoj svetkovini, a i kada postoje, koliko su one udaljene od namera onih koji su jednom davno uveli velike svetkovine kao oznake onoga što je večno i neuništivo u svetu! Letimičan pogled na ‘refleksije o Božiću’ kako su nazvane u novinama, sasvim je dovoljan dokaz za to. Naravno, nema ničeg žalosnijeg i istovremeno otuđenijeg od suštine od misli upućenih u svet na odštampanim stranicama na ovakav način.

Danas ćemo pokušati da sebi predočimo neku vrstu sukusa znanja koje nam otkriva duhovna nauka. Naravno, ne mislim na neki detaljni rezime; mislim na objedinjavanje svega što svetkovina Božića može vratiti u naša srca ukoliko duhovnu nauku ne shvatamo kao dosadnu, drevnu nauku, kao spoljašnju konfesiju, kao filozofiju, nego kao stvarnu i vitalnu struju života koja pulsira kroz nas.

Čovek današnjice se suprotstavlja prirodi oko sebe kao stranac. On je u prirodi mnogo više tuđinac nego što misli, mnogo više nego što je bio u Geteovo vreme. Postoji li još neko ko oseća dubinu reči koje je Gete izgovorio na početku vajmarskog perioda svog života? Posvetio je himnu, neku vrstu molitve Prirodi sa svim njenim tajanstvenim silama:

“Priroda! — okružuje nas i grli; ne možemo se izvući iz nje niti dublje prodreti u njeno biće. Podiže nas bez pitanja i bez upozorenja u kovitlace svog plesa i vrti nas dok iscrpljeni ne padnemo iz njenih ruku ... Svi ljudi su u njoj i ona je u svim ljudima ... Pokoravamo se njenim zakonima čak i kad bi im se rado odupreli ... Ona (Priroda) je sve u svemu. Ona nagrađuje i ona kažnjava — ona sama. Neka radi sa mnom šta joj je volja; ona neće gajiti mržnju prema svome stvorenju. Nisam to ja govorio o njoj, eh, ona je govorila sve to, pravo i krivo. Ona je kriva za sve, za sve zaslužna ...”

Doista, svi smo mi deca Prirode. A, kada mislimo da smo joj najmanje pokorni, može biti da baš tada delujemo najviše u skladu sa velikim zakonima koji prožimaju kraljevstvo Prirode i struje u naše vlastito biće. Ponavljam, malo je onih koji stvarno osećaju dubinu drugih bremenitih Geteovih reči kojima nastoji da izrazi osećanje zajedništva sa skrivenim silama koje su zajedničke i Prirodi i ljudskom biću. Mislim na odlomak u Faustu gde se Gete obraća Prirodi, ne kao mrtvom, beživotnom biću kakvom je smatraju mislioci današnjice, nego kao živom Duhu:

“Uzvišeni Duše, dao si mi, dao
sve za šta moljah. Nisi mi uzalud
obratio iz kamena svoj lik.
Za kraljevstvo si meni predivnu
prirodu dao, a s njom i snagu da je
osećam i da u njoj uživam.
Dozvoljavaš mi ne samo da nju
posetim prepun hladnog divljenja
nego i da u ambis njenih grudi
zagledam kô u dušu prijatelja.
Niz živih bića provodiš kraj mene
i učiš me da braću svoju poznam
u tihom žbunu, u vazduhu i u vodi.
I kada cela šuma od oluje
hučne zaškripi, kad džinovska smrča
rušeć se sobom povlači i mrvi
okolno granje, debla susedna,

te sav breg muklom jekne grmljavinom

od njenog pada, — ti me bezbednoj

pećini vodiš tad, pokazuješ

mom oku mene samog, pa se mojih

sopstvenih grudi tajna i duboka
čudesa širom razotkrivaju.” [3]

To je bilo raspoloženje duše koje je Geteovo znanje i osećanje Prirode pobudilo u njemu i ove reči su bile pokušaj da se ponovo oživi raspoloženje koje je ispunjavalo srca ljudi u doba kada je sama mudrost još bila organski sjedinjena živim vezama sa Prirodom. Uspostavljanje velikih svetkovina je dokaz tog ‘osećanja sklada’ sa Prirodom i univerzumom.

Svetkovine su postale apstrakcije, savremeni ljudi su ravnodušni prema njima. Reč kao sredstvo razdora i blasfemije često znači više od Reči koja je shvaćena kao snaga kojom je stvoren svet. Ipak, alfabetska reč treba da bude predstavnik, simbol Reči stvaranja u Prirodi oko nas, u velikom univerzumu i unutar nas, takođe, kad se probudi samospoznaja, kojom bi oni koji uistinu razumeju tok Prirode omogućili da celo čovečanstvo bude toga svesno. Zbog toga su uspostavljene svetkovine a znanjem, koje smo stekli iz duhovne nauke, pokušaćemo da razumemo šta su mudri ljudi starine nameravali da izraze svetkovinom Božića.

Božić nije svetkovina koja se vezuje samo za hrišćanstvo. Hiljadama i hiljadama godina pre hrišćanske ere u drevnom Egiptu, u područjima koja i mi nastanujemo a i u Aziji, nalazimo da je na dan, koji je određen kao slavljene Hristovog rođenja, već postojala svetkovina.

Kakav je bio karakter ove svetkovine koja je od pamtiveka proslavljana širom sveta istog dana u godini? Predivne svetkovine vatre u severnim i centralnim područjima Evrope u drevno doba su slavili Kelti u Skandinaviji, Škotskoj i Engleskoj, predvođeni svojim sveštenicima, druidima. Šta su oni proslavljali? Proslavljali su vreme kada se zima bliži svom kraju i počinje proleće. Istina je da Božić pada u zimsko doba, ali priroda već najavljuje pobedu koja je znak nade u predviđanju pobede koja sledi u proleće — znak pouzdanja, nade i vere — da se poslužim rečima koje se u gotovo svim jezicima povezuju sa svetkovinom Božića. Pouzdanja da će Sunce u usponu pobediti suprotne sile Prirode. Dani postaju sve kraći i kraći i ovo skraćivanje dana nam izgleda kao izraz umiranja ili bolje reći zapadanja u san sila Prirode. Dani se skraćuju i skraćuju sve do dana kada proslavljamo Božić, kada su i naši preci to proslavljali u drugačijoj formi. Onda dani počinju da se produžavaju i svetlost Sunca slavi svoju pobedu nad tamom. U našem dobu materijalističkog mišljenja to je događaj na koji se više ne obaziremo mnogo.

U starim vremenima, ljudima u kojima je živo osećanje bilo ujedinjeno sa mudrošću, činilo se da je to izraz doživljavanja samog Boga, Boga koji je upravljao njihovim životima. Ravnodnevnica je bila lični izraz višeg bića — toliko lični doživljaj koliko i kada neki važan događaj primorava čoveka da donosi životnu odluku. A ovo je bilo čak i više od toga. Produžavanje i skraćivanje dana nije bilo samo izraz nekog događaja u životu višeg bića, nego znak nečeg još većeg, nečeg važnog i jedinstvenog.

Ovo nas dovodi do pravog značenja Božića kao svetkovine vrlo visokog reda u kosmičkom i ljudskom životu. U danima kada izvorno okultno učenje nije bilo poricano kao danas materijalističkom mišlju nego je bilo pravo vrelo života ljudi/naroda[4], svetkovina Božića bila je neka vrsta memorijala, znak sećanja na veliki događaj na Zemlji. U ponoćni čas sveštenici bi okupili oko sebe svoje najbolje učenike, one koji su bili učitelji naroda i govorili im o velikoj misteriji. (Ne govorim vam o nečemu što je domišljato izmišljeno ili otkriveno postupkom apstraktnog zaključivanja nego o onom što je stvarno doživljavano u misterijama u tajnim svetištima tih dalekih vremena.) Ova misterija bila je povezana sa pobedom Sunca nad tamom. Bilo je doba na Zemlji kada je Sunce trijumfovalo nad tamom. A to se desilo ovako: u toj epohi, sav fizički, sav telesni život na Zemlji tek je dosegao stanje animalnosti. Najviše kraljevstvo na zemlji tek je doseglo stanje na kojem je bilo pripremljeno da primi nešto više. A onda se dogodio veliki trenutak u evoluciji kada se besmrtna, neuništiva duša čoveka spustila (na Zemlju). Život se toliko razvio da je ljudsko telo moglo da primi u sebe neuništivu dušu. Ovi preci ljudske rase bili su na mnogo višem stepenu na skali evolucije nego što to savremeni naučnici misle ali viši deo njihovog bića, božanska ‘iskra’ još nije bila u njima. Božanska iskra spustila se iz više planetarne sfere na našu Zemlju koja je trebalo da postane pozornica njenog delovanja, mesto boravka duše koje ubuduće više nikada ne može biti izgubljeno za nas.

Ove daleke pretke čovečanstva nazivamo lemurskom rasom. Zatim je došla atlantska rasa i posle atlantske rase usledila je naša — arijanska rasa. Ljudska duša se spustila u tela lemurske rase. Ovaj silazak božanskih ‘Sinova Duha,’ ovaj veliki trenutak u evoluciji čovečanstva slavljen je u sagama svih vremena kao pobeda svetla nad tamom. Odonda ljudska duša deluje u telu i dovodi ga do viših faza razvoja ali nikako ne na način na koji to zamišlja materijalistička nauka. U vreme kada je ljudska duša potaknuta Duhom, nešto se dogodilo u univerzumu, nešto što je jedan od najpresudnijih događaja u evoluciji čovečanstva.

U tim dalekim vremenima — a ovo je suprotno onome čemu uči savremena nauka — postojala je određena konstelacija Zemlje, Meseca i Sunca. To se nije desilo sve dok Sunce nije preuzelo značaj koji danas ima u procesu razvoja čoveka i života na Zemlji i drugih stvorenja koja pripadaju Zemlji — biljaka i životinja. Pre toga, bića na Zemlji su bila prilagođena uslovima koji su tada vladali na planetarnom telu. Samo oni koji su u stanju da stvore jasnu ideju o procesu razvoja Zemlje i čovečanstva razumeće povezanost Sunca, Meseca i Zemlje sa ljudskim bićem otkako živi na Zemlji. Postojalo je vreme kada je Zemlja još bila spojena sa Suncem i Mesecom, kada su Sunce, Mesec i Zemlja još bili jedno telo. Bića koja su boravila na ovoj planeti izgledala su drugačije od ovih koja danas nastanjuju zemlju; ona su živela u formi koja je odgovarala uslovima postojanja kakvi su vladali na planetarnom telu sačinjenom od Sunca, Meseca i Zemlje.

Oblik i suštinsko biće svega što živi na našoj Zemlji određeno je činjenicom da su se prvo Sunce a zatim Mesec odvojili od Zemlje. Od tada su sile i uticaji ova dva nebeska tela delovali na Zemlju spolja. Ovo je osnova tajanstvene povezanosti Duha čoveka i Duha univerzuma, sa Logosom u kojem su sadržani Sunce, Mesec i Zemlja. U ovom Logosu mi živimo, krećemo se i postojimo. Kao što je Zemlja rođena iz planetarnog tela u kojem su bili sadržani i Sunce i Mesec, tako je i čovek rođen iz Duha, Duše, koja podjednako pripada i Suncu, Mesecu i Zemlji. I zato, kad čovek gleda ka Suncu ili ka Mesecu, ne bi trebalo da vidi samo spoljašnja tela u nebesima, nego treba da u Suncu, Mesecu i Zemlji vidi duhovna bića.

Ova istina je potpuno izgubljena u eri materijalizma. Oni koji u Suncu i Mesecu ne vide tela duhovnih bića ne mogu prepoznati ljudsko telo kao telo Duha. Upravo koliko su prirodno nebeska tela, tela duhovnih bića, tako je i ljudsko telo nosilac Duha. I čovek je povezan sa ovim duhovnim bićima. Kao što se njegovo telo odvojilo od sila Sunca i Meseca a ipak sadrži sile koje su delatne na Suncu i Mesecu, tako je, ista duhovnost koja vlada u Suncu i Mesecu, sadržana i u njegovoj duši. Čovek se razvio na Zemlji u biće kakvo jeste i on zavisi od Sunca kao nebeskog tela od kojeg Zemlja prima svoju svetlost.

I tako su u danima davnine, naši preci osećali sebe kao duhovnu decu velikog univerzuma i govorili su: “Mi smo postali ljudi kroz Sunčev Duh, kroz Sunčev Duh od kojeg potiče Duh u nama. Pobeda Sunca nad tamom spomen je na pobedu Sunca kada je po prvi put obasjalo Zemlju. Besmrtna duša pobedila je sile animalne prirode.” Bila je to prava pobeda Sunca kada je, davno, davno, besmrtna duša ušla u fizičko telo i prodrla u mračni svet želja, impulsa i strasti. Tama je prethodila pobedi Sunca i ova tama je sledila prethodnu Sunčevu eru. Tako je to sa ljudskom dušom. Duša potiče od Boga ali mora na neko vreme utonuti u tamu, da bi, izvan ove tame, pomogla razvoj nosioca za ljudsku dušu. Ljudska duša je polagano sama pomagala razvoj niže prirode čoveka da bi onda preuzela njegovu telesnost za izgradnju svog boravišta. Ulazak ljudske besmrtne duše čoveka u ljudsko telo može se uporediti sa arhitektom koji je sve svoje snage posvetio izgradnji kuće u kojoj će on živeti. Ali u tim davnim vremenima, duša je mogla samo nesvesno raditi na razvoju mesta svog boravka. Silazak je izražen tamom; buđenje svesti, oživljavanje svesti ljudske duše izraženo je u ovom poređenju kao pobeda Sunca. I zato, za one koji su još svesni čovekove žive veze sa univerzumom, pobeda Sunca označava veliki trenutak kada su primili impuls koji je bio od posvemašnje važnosti za njihovo zemaljsko postojanje. I ovaj veliki trenutak je ovekovečen u svetkovini Božića.

A sada pokušajte da zamislite tok ljudskog života koji je povezan sa harmonijom univerzuma. Čini se da čovek postaje sve bliskiji i bliskiji ritmovima Prirode. Ako razmislimo o svemu što obuhvata život duše, naravno Sunca i svega što je povezano sa njim, iznenađeni smo nečim što se tako usko tiče nas, naime, ritmom i čudesnom harmonijom nasuprot haosu i nedostatku sklada u ljudskoj duši. Svi mi znamo da se Sunce pojavljuje i nestaje ritmički i određenim redom. I možemo sebi predočiti sliku zapanjujućih preokreta koji bi se dogodili u univerzumu ako bi samo u deliću sekunde Sunce skrenulo sa svog kursa. Samo zbog ove nenarušive harmonije u kretanju Sunca, univerzum i može da postoji, i od ovog sklada zavisi ritmički životni proces svih bića. Zamislite godišnje kretanje Sunca. — Predočite sebi sliku Sunca koje budi biljke u proleće a onda pomislite koliko je teško ljubičicu ili neki drugu biljku „naterati“ da procveta mimo odgovarajućeg doba u godini. Vreme setve i žetve, sve, čak i sam život životinja zavisi od ritmičkog kretanja Sunca. A u biću samog čoveka sve ono što nije povezano sa njegovim osećanjima, njegovim željama i njegovim strastima ili njegovim uobičajenim razmišljanjem, odvija se nekim ritmom i harmonično. Pomislite na puls, na proces varenja i osetićete moćni ritam i čudesnu mudrost koja je bezuslovna u celoj Prirodi. Uporedite sa ovim nepravilnost, haos čovekovih strasti i želja, naročito njegovih ideja i misli. Razmislite o pravilnosti svog pulsa, svog disanja a onda o nepravilnosti hirovite prirode svog mišljenja, osećanja i volje. Kojom mudrošću su snage života vođene tamo gde se preovlađujuće ritmične snage sreću sa izazovom haotičnog! I koliko se mnogo ritmovi ljudskog tela oskrvnjuju strastima i žudnjama čoveka! Oni koji su izučavali anatomiju znaju koliko je čudesan način na koji je srce izgrađeno i regulisano i kako je čudesno u stanju da podnese napor kojem je izloženo zbog ispijanja čaja, kafe i alkohola.

Mudrost postoji u svakom delu božanskog, ritmičkoj Prirodi u koju su naši preci gledali sa poštovanjem a čija je duša sâmo Sunce sa svojim pravilnim, ritmičkim kretanjem. Kada su mudri ljudi davnine gledali gore u Sunce, govorili su svojim učenicima: ‘Vi ste slika onoga što duša rođena u vama tek treba da postane i što će postati.’ Božanski kosmički Red je bio otkriven u svoj svojoj slavi[5] u sagama davnine. I, ponovo, u hrišćanskoj religiji imamo ‘Gloria in excelsis.’ Značenje ‘gloria’ je otkrivenje, ne ‘slava’ u smislu ‘čast.’ Zbog toga ne treba da kažemo: ‘Slava (čast) Bogu na visini,’ nego radije: ‘Danas je otkrivenje Boga na nebesima!’ Rođenje Spasitelja čini nas svesnim ‘Slave’ koja struji kroz svemirski prostor.

U ranijim vremenima ova kosmička harmonija je bila postavljena kao veliki ideal pred one koji su trebali da budu vođe svojim sunarodnicima. Zbog toga su, u svim dobima i kadgod je postojala svest o ovim stvarima, ljudi govorili o Sunčevim junacima. U hramovima i svetilištima misterijskih škola postojalo je sedam stepeni inicijacije. Govoriću o njima onako kako su ih znali u drevnoj Persiji.

Prvi stepen je postignut kada se uobičajeno osećanje i mišljenje čoveka podigne na viši nivo, gde se stiče znanje o Duhu. Takav čovek dobija ime ‘Gavran’. ‘Gavrani’ su oni koji obaveštavaju posvećne u hramu šta se dešava u spoljašnjem svetu. Kada je srednjevekovna pesnička mudrost želela da opiše ličnost velikog Vladara, Posvećenog, koji usred blaga mudrosti sadržanog u Zemlji, mora da sačeka veliki trenutak kada novootkrivene dubine hrišćanstva podmlade čovečanstvo — kada ova poetska mudrost srednjeg veka stvori lik Barbarose[6], gavrani su bili njegovi glasnici/preteče. U Starom zavetu se, takođe govori o gavranima u priči o Iliji.

Oni koji postignu drugi stepen inicijacije poznati su kao ‘Okultisti’; na trećem stepenu oni su bili ‘Ratnici’, na četvrtom, ‘Lavovi’. Na petom stepenu inicijacije čovek je nazvan imenom svog naroda: bio je ‘Persijanac’, ‘Indijac’ ili štogod je to moglo biti. Jer, prema čoveku, koji je postigao peti stepen inicijacije, odnosili su se kao prema istinskom predstavniku (svog) naroda. Na šestom stepenu čovek je bio ‘Sunčev junak’ ili onaj koji ‘trči stazama Sunca.’ A na sedmom stepenu bio je ‘Otac’.

Zbog čega je posvećeni šestog stepena poznat kao Sunčev junak? Da bi dostigao ovaj nivo na lestvici duhovnog znanja, čovek mora imati razvijen unutrašnji život u skladu sa božanskim ritmovima koji pulsiraju kroz kosmos. Njegov život osećanja i mišljenja mora se osloboditi haosa, svakog nesklada i njegov unutarnji život duše mora pulsirati u savršenom skladu sa ritmom Sunca na nebesima. Takav je zahtev postavljan pred ljude na šestom stepenu inicijacije. Smatrani su svetim ljudima, idealima i rečeno je, ako bi Sunčev junak skrenuo sa božanske staze ove duhovne harmonije, bila bi to velika nesreća, kao da je Sunce skrenulo sa svog puta. Čovek, čiji duhovni život je pronašao stazu koja je nepogrešiva koliko i staza Sunca na nebesima, nazvan je ‘Sunčevim junakom,’ a u svim narodima su postojali sunčevi junaci.

Naši naučnici jako malo znaju o ovim stvarima. Oni su svesni toga da su mitovi o Suncu povezani sa životima svih velikih osnivača religija, ali ono što ne znaju je to da je u ceremoniji inicijacije bio običaj da se vodeće figure/likovi pretvore u sunčeve junake. Zapravo ne iznenađuje činjenica da je potrebno da materijalističko istraživanje ponovo otkrije te stvari. U mitovima o Suncu je tražena i pronađena povezanost sa Budom i sa Hristom.

Sunčeva-Duša je važan primer načina na koji mora biti uređen život čoveka. Kako su drevni zamišljali dušu Sunčevog junaka koji je postigao taj unutarnji sklad? Zamišljali su da u njemu više ne živi pojedinačna ljudska duša nego da sile Kosmičke Duše struje u njega. Kosmička Duša je u Grčkoj bila poznata kao Chrestos, u uzvišenoj mudrosti Istoka kao Budhi. Kada čovek više ne oseća sebe kao jedno biće, kao nosioca pojedinačne duše, nego proživljava nešto od univerzalne Duše, on unutar sebe stvara sliku ujedinjenosti Sunčeve-Duše sa ljudskim telom i on je postigao nešto od velikog značaja za evoluciju čovečanstva.

Ako zamišljamo ove ljude sa svom oplemenjenošću njihove duše, donekle ćemo biti u stanju da vizualizujemo budućnost ljudske rase i odnos budućnosti prema idealu čovečanstva. Kakvo je čovečanstvo danas, odluke donose pojedinci koji usred svađe i sukoba na kraju postižu određeno jedinstvo u odlukama/rešenjima većine. Kada se ova rešenja još smatraju idealom, to je dokaz da ljudi nisu shvatili šta je zapravo istina. Gde u nama doista postoji istina? Istina živi u onom delu našeg bića gde logički mislimo. Bilo bi besmisleno odlučivati većinom glasova da je 2x2=4, ili da je 3x4=12. Kada čovek jednom shvati šta je istina, milioni mogu doći i reći mu da to nije tako, da je ona ovo ili je ono, on će još imati svoju unutrašnju sigurnost.

Došli smo do tačke u oblasti naučnog mišljenja, mišljenja zbog kojeg se ljudske strasti, impulsi i instinkti više ne sukobljavaju. Gdegod se strasti i instinkti mešaju sa mišljenjem, ljudi se još nalaze u svađi i raspravama, u nesmotrenoj zbunjenosti jer život instinkata i impulsa je po sebi uzavreli haos. Kada su, međutim, impulsi, instinkti i strasti pročišćene i preobraćene u ono što je poznato kao Budhi ili Chrestos, kada su se razvile do nivoa na kojem se logično, nepristrasno mišljenje danas nalazi, onda će ideal drevne mudrosti, ideal hrišćanstva, ideal antropozofije biti ostvaren. Tada neće biti potrebno glasati o tome šta se smatra dobrim, idealnim i ispravnim, kao što je nepotrebno glasati o onom što je prepoznato kao logički ispravno ili logički pogrešno.

Ovaj ideal može stajati pred dušom svakog ljudskog bića i onda ono pred sobom ima ideal Sunčevog junaka, ideal koji je postigao svaki aspirant na šestom stepenu inicijacije. Nemački mistici srednjeg veka osećali su ovo i to izrazili rečju ‘Vergöttung’ — oboženje. Ova reč je postojala u svim mudrim religijama. Šta ona označava? Dopustite da to pokušam objasniti na sledeći način. — Postojalo je vreme kada su oni koje danas smatramo vodećim duhovima univerzuma, takođe prošli kroz stanje u kojem se čovečanstvo kao celina danas nalazi — stanje haosa. Ovi vladajući duhovi su se izravno hrvali do božanskih visina sa kojih njihove sile struje kroz usklađenosti svemira. Pravilnost kretanja Sunca kroz godišnja doba, pravilnost ispoljena rastom biljaka i životom životinja — ova pravilnost je nekada bila haos. Harmonija je postignuta s puno truda. Čovečanstvo danas stoji u istoj vrsti haosa ali izvan haosa nastaće sklad oblikovan po ugledu na sklad u univerzumu.

Kada se ova misao ukoreni u našim dušama, ne kao teorija, ne kao doktrina, onda ćemo razumeti šta Božić označava u svetlu antroposofskog učenja. Ako je slava, otkrivenje božanske harmonije u nebeskim visinama, pravi doživljaj unutar nas, i ako znamo da će ovaj sklad jednog dana odjekivati u našim vlastitim dušama, onda takođe možemo osetiti šta će ova harmonija doneti samom čovečanstvu: mir među ljudima dobre volje. Postoje dve misli, ili, bolje dva osećanja koja nastaju u praznovanju Božića. Kada sa tim širim uvidom u božanski poredak sveta, otkrivenje, slavu nebesa, mislimo na budućnost koja je pred čovečanstvom, čak i sad naslućujemo tu harmoniju koja će u budućnosti vladati u onima koji znaju da će, što više harmonija kosmosa ispuni dušu, na Zemlji biti više mira i sloge. Veliki ideal mira stoji pred nama kada na Božić razmišljamo o putanji Sunca. A kada mislimo o pobedi Sunca nad tamom tokom ovih blagdanskih dana, u nama se rađa nepokolebljivo uverenje koje našu dušu u razvoju čini srodnijom harmoniji kosmosa — uvek postoji spomen na pobedu svetla nad tamom.[7] I tako je hrišćanstvo usklađeno sa svim velikim svetskim religijama. Kada zazvone Božićna zvona ona nas podsećaju na to da se ova svetkovina proslavlja širom sveta, gdegod su ljudska bića znala šta ona označava, gdegod su razumela veliku istinu da je duša čoveka uključena u proces razvoja i napretka na ovoj Zemlji, gdegod je u najispravnijem smislu čovek težio da upozna sebe.

Danas ne govorimo o neordeđenom, apstraktnom osećanju Prirode nego o osećanju koje je puno života i duhovnosti. I kada pomislimo na ono što je rečeno u vezi sa Geteovim rečima: “Prirodo! Ti nas okružuješ i grliš ...” sasvim je očito da ovde ne govorimo u materijalističkom smislu, nego da u Prirodi vidimo spoljašnji izraz izgleda Božanskog Duha Kosmosa. Kao što je telesno rođeno van telesnog, tako su duša i duh rođeni izvan Božanske Duše i Božanskog Duha. Telo je povezano sa čistim materijalnim silama a duša i duh sa silama srodnim njihovoj prirodi. Velike svetkovine postoje kao znaci da se ove stvari moraju razumeti u njihovoj povezanosti sa čitavim univerzumom; naše snage mišljenja moraju biti upotrebljene na takav način da shvatimo svoju ujedinjenost sa čitavim univerzumom. Kada taj uvid zaživi unutar nas, svetkovine će promeniti svoj sadašnji karakter i postati živi realiteti u našim srcima i dušama. Oni će biti središnje tačke u godinama našeg ujedinjavanja sa sveprožimajućim Duhom univerzuma.

Tokom godine ispunjavamo svoje uobičajene zadatke i dužnosti svakodnevnog života, a u vreme svetkovine pažnju usmeravamo na ono što nas povezuje s večnošću. I mada je naš svakodnevni život ispunjen mnogim borbama, u vreme praznika u nama se budi osećanje da iznad svakog ovog sukoba i meteža postoji mir i harmonija.

Svetkovine su spomeni na velike ideale, a Božić je svetkovina rođenja stvarno najvećeg ideala čovečanstva, ideala kojem čovek mora težiti svakim svojim nervom da bi ispunio svoju misiju. Svetkovina rođenja svega što čovek može osetiti, opažati i hteti — takav je Božić kada se ispravno razume.

Cilj duhovne nauke je podsticati istinsko i duboko razumevanje svetkovine Božića. Ne želimo širiti dogmu ili doktrinu ili filozofiju. Naš cilj je da sve što kažemo i učimo, sve što je sadržano u našim spisima, u našoj nauci, pređe u sâm život.

Kada u svemu što pripada njegovom svakodnevnom životu čovek primeni duhovnu mudrost, život će biti njome ispunjen i sa svih propovedaonica, nadaleko i naširoko, bogolika mudrost, živa mudrost Duha će odzvanjati u rečima upućenim ‘vernicima.’ Onda uopšte neće biti potrebno obelodanjivati stvarne reči ‘duhovne nauke’. Kada u sudnici budu sagledana dela ljudskih bića očima duhovnog opažanja, kada uz bolesničku postelju lekar duhovno opaža i duhovno leči, kada u školama nastavnik donosi duhovno znanje detetu koje raste, kada i na ulicama ljudi misle i osećaju i deluju duhovno, onda ćemo dostići svoj ideal jer će duhovna nauka postati opšte znanje. Onda će postojati i duhovo razumevanje velikih prekretnica godine i svakodnevni doživljaji čoveka će biti uistinu povezani sa duhovnim svetom. Besmrtno i večno, duhovno Sunce će preplaviti dušu svetlom na velikim svetkovinama koje će podsećati čoveka na božansko Ja unutar njega. Božansko Ja, u biću poput Sunca, i obasjano svetlošću, nadvladaće tamu i haos i dati svojoj duši mir kojim će, svaki sukob, svaki rat i sva nesloga biti obuzdani.

[1] Osam predavanja održanih u različitim gradovima u vremenu od 1904 to 1922. Ovaj svezak je od izuzetne pomoći za razumevanje dubokog duhovnog značenja svetkovine Božića. Tokom svog života, Štajner je govorio o savremenom duhovno svesnom pristupu godišnjim svetkovinama. Ovde je predočena kompilacija onoga što je u različitim prilikama rekao o Božiću. Osim ovoga, u ciklusu predavanja o godišnjim svetkovinama su obuhvaćene i svetkovine Uskrsa, Duhova i Miholjdana.

[2] Danas se često koriste izrazi praznici, blagdani, blagovanje i praznovanje, slavlja, međutim čini mi se da reči svetkovanje/svetkovina najviše odgovaraju osećanju svetog u toku onih dana u godini kojima su drevni narodi označavali sećanje na svoju povezanost sa duhovnim svetovima. (n.p.)

[3] Iz sabranih dela Johana Volfganga Getea, Faust, I deo, IRO „Rad“, Beograd, 1982. str. 300-301.

[4] Ovde upotrebljena reč engleskog jezika people(s) ima značenje narod, ljudi, svet. (n.p.)

[5] Slava Jahvina ima više slojeva značenja – označava Boga samoga, velika Božja dela i njegova ukazanja u svetlosti, gorućem grmu, moći, nebeskom prestolju ... ali i kao spas (Bog saveza spašava svoj narod) (n.p.)

[6] Frederik I Barbarosa (Crvenobradi), nemački kralj kojeg je papa, Adrian IV, 1155., krunisao za sv. rimskog cara u ceremoniji kojom je naglašena Frederikova podređena pozicija. (n.p.)

[7] Ovde ne možemo ući u detalje podučavanja mudrosti samog hrišćanstva što će biti predmet kasnijeg predavanja. Ali, danas će ovoliko biti rečeno: ništa nije moglo biti ispravnije nego u ovo vreme postaviti svetkovinu Rođenja ovog božanskog Individualiteta koji je za hrišćanina garancija i osiguranje da će njegova božanska duša na kraju nadvladati tamu u spoljašnjem svetu. (nap. R.Š.)