Sveti Ilarion Veliki

22. 3. 1996 Man. Tvrdoš DOBROTOLjUBLjE PREDGOVOR[1]

Predlažući ljubiteljima duhovnog štiva svima poznato Dobrotoljublje, smatramo

potrebnim da kažemo nekoliko reči o čemu se radi.

Rečju "dobrotoljublje" prevodimo grčku imenicu "Filokalija", koja znači: ljubav prema prekrasnom, uzvišenom, dobrom. Najneposrednije, ono sadrži objašnjenje sakrivenog života u Gospodu Isusu Hristu. Tajni istinski hrišćanski život u Gospodu našem Isusu Hristu se začinje, razvija i usavršava po blagovoljenju Boga Oca, dejstvom blagodati Presvetog Duha koja je, po meri svakoga ponaosob, prisutna u Hrišćanima, pod vođstvom samog Hrista Gospoda, koji je obećao da će biti sa nama u sve dane, i to nerazdvojno.

Blagodat Božija sve priziva takvom životu. On ne samo da je svima dostupan, već je i obavezan, budući da se u njemu nalazi suština Hrišćanstva. U njemu ne učestvuju svi koji su pozvani, kao što ni svi koji u njemu učestvuju nisu njegovi pričasnici u istoj meri. Izabranici duboko ulaze u njega, visoko se penjući po njegovim stepenicama.

Njegovi oblici, kao i bogatstvo oblasti u kojima se on raskriva, nisu manje obilni i raznovrsni od projavljivanja običnog života. I kada bi bilo moguće jasno shvatiti i izraziti sve što se u njemu dešava i sve što je nerazdvojno od istine života po Bogu: neprijateljske napade i iskušenja, borbu i protivljenje, padove i ustajanje, nicanje i ukrepljenje raznih pojava duhovnog života, stepene opšteg napretka i stanje uma i srca koje odgovara svakom od njih, uzajamno dejstvo blagodati i slobode, osećanje blizine i udaljenosti Božije, osećanje svedržiteljskog promišljanja i potpunog i nepovratnog predavanja sebe desnici Gospodnjoj, uz odricanje od svih vlastitih načina delovanja i uz neprestano i napregnuto dejstvo - dobila bi se koliko privlačna toliko i poučna slika, slična predstavi svetskog putovanja.

Putnici obično pišu zabeleške prilikom putovanja o svemu što je vredno pažnje. Svoje zabeleške su ostavili i izabranici Božiji koji su u svom mnogotrudnom putovanju u raznim smerovima prohodili sve puteljke duhovnog života. Svakako, značaj obe vrste putopisa nije podjednak.

Oni koji nemaju mogućnosti da putuju mogu da steknu približno tačne predstave o dalekim zemljama i ne pokrećući se sa mesta, tj. posredstvom čitanja putnih zabeleški drugih putnika budući da su oblici života čitave tvorevine manje ili više slični među

sobom, ma u kojoj zemlji se projavljivali. Međutim, tako nešto ne važi za iskustvo duhovnog života. Njega mogu da shvate samo oni koji i sami putuju. Za one koji nisu stupili na njega, on ostaje potpuno nepoznata nauka. Pa čak ni oni koji su stupili na njegovo popriše, ne mogu ga odmah shvatiti. Njihovi pojmovi i predstave postaju jasniji saglasno sa napredovanjem u putovanju i udubljivanjem u oblasti duha. Saobrazno sa umnožavanjem ličnih opita duhovnog života, kod njih postaju jasnija i shvatljivija ukazanja svetih otaca.

Uostalom, prikazivanje raznih pojava duhovnog života, koje sadrže svetootački spisi, nije bez značaja i za sve Hrišćane uopšte. Iz njega svako može da shvati da postoje još viši oblici života od onog na kome se čovek može naći i sa kojim se njegova hrišćanska savest inače može miriti, naime da postoje još viši stupnjevi savršenstva kojima treba težiti i ka kojima se čovek može uspinjati. Pružajući takvo shvatanje, ono će svakako

pobuditi na revnost ka napredovanju, privlačeći ka boljem od onoga što čovek poseduje. Za one koji su stupili na put ka boljem i savršenijem, ono pruža neophodna ukazanja u sumnjivim i dvosmislenim slučajevima, kada nedostaje odgovarajuće duhovno rukovodstvo, ili kada i ono samo nailazi na neodlučnost koja ne omogućava da se da odlučno rešenje koje bi odstranilo svako kolebanje kod putnika. Kako se ne bi učinila pogreška vrlo je važno znati kako i gde stupiti nogom u određenom slučaju. I šta! Zasijavši slično svetlosti munje usred noći određena otačka izreka razgoni tamu. Uopšte, ono je duhovni rasadnik u koji verujući, čitajući pouke o pojavama duhovnog života, ulazi svešću i srcem. Osećajući primetne uticaje snažnih sagledavanja, on zapaža da se nalazi u jednoj posebnoj, svetloj i životvornoj atmosferi. To su utešni trenuci u kojima se obično začinju i sazrevaju razni izdanci na drvetu duhovnog života. Zbog toga nije čudno ako onaj koji je to osetio žuri da svaki slobodni trenutak posveti izučavanju iskusnih opisa duhovnog života, kao što onaj koji voli dobitak trči ka mestu gde ga može steći, i kao što onaj koji voli zadovoljstva ište mesto za uživanje. On često u njima hoće da udahne oživljavajući i obodravajući duhovni vazduh. Tu zaista nema prazne znatiželje. Ne, to je delo od suštinske potrebe za napredak i dobro stanje našeg duha.

Eto zbog čega je istinskim Hrišćanima uvek bilo neophodno da u rukama imaju svetootačke spise o duhovnom životu. Da bi se pohvalnom osećanju takve potrebe izašlo u susret, na onima koji su imali mogućnosti i sposobnosti za takav posao ležao je dug da pripreme svetootačke spise. Zbog toga su se i pojavljivala izdanja u poptunijem obimu, kao na primer, Svetog Makarija, Svetog Isaaka, Svetog Jefrema Sirina, Svetog Lestvičnika, i mnogih drugih, ili, pak, njihovi zbornici. U takve zbornike, i to najbolje, spada i svima poznato Dobrotoljublje.

Sada je jasno šta je to Dobrotoljublje. Ono nam pruža reči i poglavlja sveštenog trezvoumlja, tj. potpuno rasuđivanje i kratke izreke o unutrašnjem duhovnom životu, u svim njegovim pojavama i delima. Ta knjiga je sastavljena za duhovne potrebe revnitelja duhovnog razvijanja. Oni koji su je čitali, znaju kakva se riznica duhovne mudrosti u njoj nalazi: oni je čitaju i naslađuju se.

Priređivač sadašnjeg izdanja Dobrotoljublja je u početku imao u vidu jednostavno da proveri prethodne prevode i da prevede neprevedeno, kako bi čitaocima ponudio celokupan tekst grčkog originala. Međutim, tokom rada on se ubedio da je nama korisnije da uvećamo Dobrotoljublje. Iako je grčko Dobrotoljublje potpunije od slovenskog, ipak ni ono ne sadrži sve što su nam sveti oci pružili kao rukovodstvo za

duhovni život i što bismo hteli da pružimo na korist i utehu onima koji vole takvo štivo. Zbog toga je zbornik koji predlažemo znatno porastao po obimu.

Naš novi zbornik ide po tragu ranijeg Dobrotoljublja. Međutim, mi smo u njega uneli i tekstove koji se ne nalaze u prethodnom, ukoliko smo primetili da ih određeni sveti otac poseduje. Takođe, mi smo naš zbornik obogatili i spisima drugih otaca koji su pisali o duhovnom životu. Tako je, na primer, u prethodni zbornik Dobrotoljublja od Svetog Antonija uključeno jedino 170 poglavlja o dobroj naravstvenosti i svetom životu, dok novi zbornik sadrži i ostale njegove tekstove. Sveti Makarije je bio izostavljen (uključen je bio jedino kroz 150 poglavlja, u stvari Metafrastova prepričavanja), dok je kod nas zastupljen u izvesnom sistematskom poretku, i to njegovim vlastitim rečima. Od Svetog Isaije Otšelnika tamo se nalaze samo 27 poglavlja, njegovih kratkih izreka, dok se kod nas nalaze sva njegova poznata Slova, ukupno 27, u novom prevodu sa grčkog. Slično je učinjeno i u vezi sa Evagrijem i prepodobnim Markom. Sličan postupak će se primeniti i na ostale tomove Dobrotoljublja.

Takav je način sastavljanja novog Dobrotoljublja. Ono će ići po primeru prvobitnog, uz dopunu onih tekstova koji će ljubiteljima takvog štiva pružiti potrebno rukovodstvo u životu po Bogu.

Sve spise nećemo navoditi u celini, budući da je mnogo lakše misli iznositi kroz izreke. Ponegde ćemo ih navoditi u izvesnom sistematskom vidu, a ponegde bez njega. Međutim, same otačke pouke će se uvek predlagati rečima samih otaca.

Čitaocima predlažemo prvi tom Dobrotoljublja u novom obliku. U njega ulaze:

Spisi Svetog Antonija;

Izreke iz Beseda Svetog Makarija; Slova prepodobnog Isaije Otšelnika; Pouke prepodobnog Marka Podvižnika; Spisi Evagrija monaha.

Isti redosled postoji i u grčkom Dobrotoljublju. Kod nas će Sveti Kasijan, koji je smešten između Evagrija i prepodobnog Marka, svoje mesto naći u drugom tomu.