Poglavlje   3.

Svetac  sa  dva  tela

”Oče, ako obećam da ću se svojevoljno vratiti  kući,  mogu  li  otići  da vidim Benares?“

Retko me je otac sprečavao da putujem, jer sam za  to  gajio  veliku ljubav. Čak i kao malom dečaku, dozvoljavao mi je da  idem  na  hodočašće  u mnoga mesta.  Obično  bi  me  pratio  jedan  ili  nekoliko  njegovih  prijatelja. Putovali bismo udobnom prvom klasom, za koju bi nam otac nabavljao karte. Njegovo zaposlenje na železnici zadovoljavalo je sve potrebe nomada u porodici.

Otac mi je obećao da će razmisliti o mojoj molbi. Sledećeg  dana  me  je pozvao i pružio povratnu kartu  od  Barilija  do  Benaresa,  nekoliko  novčanica  i dva pisma.

Rekao je: “Želim da ponudim jedan posao svom prijatelju iz Benaresa, Kedaru Nathu Babi. Na  žalost,  izgubio  sam  njegovu  adresu,  ali  verujem  da  ćeš mu dostaviti pismo  posredstvom  našeg  zajedničkog  prijatelja  svamija Pranabanande. Svami je postigao uzvišeno duhovno stanje, pa verujem da će ti njegovo  društvo  biti  od  koristi.  Ovim  drugim  pismom  želim  da  te  predstavim.“

Namignuo  je  dobacivši mi:  “Pazi,  više nema  bežanja  od kuće!”

Sa svim žarom  dvadesetogodišnjaka krenuo  sam  (mada  vreme  nije  uspelo da    umanji    uživanje    u   novim   pejzažima   i    nepoznatim    ulicama).   Stigavši    u Benares, uputio sam se odmah svamiju. Ulazna vrata njegovog boravišta su bila otvorena. Našao sam put do njegove sobe smeštene na  drugom spratu, koja je bila dugačka  poput  hodnika.  Na  malo  uzdignutom  podijumu  ugledao  sam prilično krupnog čoveka odevenog samo tkaninom oko bedara. Sedeo je u položaju lotosa. Glava i lice, bez ikakvih bora,  bili  su  mu  glatko  izbrijani.  Oko ustiju poigravao mu je blaženi smešak. Kako bi odagnao moju sumnju da mu smetam, pozdravio me je poput starog prijatelja.

“Blagosloven da si, dragi moj!” Na detinjim glasom srdačno izrečenu obrodošlicu, kleknuo sam i dodirnuo mu stopala.

Pitao sam: “Jeste li vi svami Pranabananda?”

Klimnuo mi  je  glavom  i  pitao:  “Jesi  li  ti  Bhagabatijev  sin?”  To  je izgovorio pre nego što sam stigao  da  izvadim  očevo  pismo.  Zapanjen,  pružio sam mu poruku koja je trebalo ba me predstavi, a sada je izgledala suvišna.

Iznenadio me opet svojim vidovitim rečima: “Naravno da ću ti pomoći da nađeš Kedara Natha Babu.“ Bacio je kratak pogled na pismo i srdačno izrekao nekoliko primedbi na račun mog oca.

“Znaš, ja ti uživam u dve  penzije.  Jednu  sam  dobio  po  preporuci  tvog oca, kod koga sam nekada radio na  železnici;  a  drugu  od  mog  nebeskog  oca  za koga  sam  savesno  obavljao svoje  zemaljske  dužnosti.”

Ta  primedba  mi  je  izgledala  vrlo  nejasna,  pa  sam  pitao:  “Gospodine,

kakvu to penziju primate od oca nebeskog? Da li vam spušta novac u krilo?”

Svetac se nasmejao: “Mislim na penziju neizmernog mira, na nagradu za tolike godine duboke  meditacije.  Više  ne žudim za  novcem.  Imam više  nego  što mi treba  za  svojih  nekoliko  materijalnih  potreba.  Kasnije  ćeš  razumeti  značenje te druge penzije.“

Završivši naglo razgovor, svetac se iznenada ukočio poput dostojanstvene sfinge. Prvo su mu svetlucale oči, kao da posmatra nešto zanimljivo,  a  zatim  su izgubile sjaj.  Našao  sam  se  u  neprilici  zbog  njegovih  škrtih  reči,  jer  mi  još  nije ni  saopštio  kako  ću  naći  očevog  prijatelja.  Malo  uznemireno,  osvrnuh  se   po praznoj prostoriji, u  kojoj  smo  bili  samo  nas  dvojica.  Lutajući  pogled  zaustavio mi  se  na  njegovim  sandalama  koje  su  ležale  ispred  podijuma.

Izustio  je:  “Ne  brini  se,  mali  gospodine17,  čovek  koga  želiš  da  vidiš  biće ovde za pola sata.”  Jogi  je  pročitao  moje  misli,  što  u  takvom  trenutku  i  nije bio neki naročiti  podvig.  Onda  je  opet  zapao  u  neizmernu  tišinu.  Zapazio  sam na  časovniku  da  je  prošlo  čitavih  30  minuta.

Tada se on uspravio i rekao: “Mislim da se Kedar Nath Babu približava vratima.” Tada sam zaprepašćen, ne razumevši ništa, čuo da se neko penje uz stepenice, dok su mi se u glavi rojile zbrkane misli. Pitao sam  se:  “Kako  je moguće da je ovamo pozvan očev prijatelj bez  posredstva  glasnika?  Otkako  sam došao  svami  nije  razgovarao  ni  sa  kim  drugim  osim  sa  mnom.”

Nepristojno sam napustio sobu i krenuo  stepenicama.  Na  pola  puta,  sreo sam  mršavog  čoveka  svetle  kože,  srednje  visine.  Izgledalo  mi  je  kao  da  je  u žurbi.

S  primetnim  uzbuđenjem  u  svom  glasu,  obratio  sam  mu  se:  “Jeste  li  vi Kadar   Nath  Babu?”

Odgovorio mi je uz ljubazan osmeh: “Jesam, a jesi li ti Bhagabatijev sin, koji me ovde čeka?”

Zbunjen  i  neraspoložen  zbog  njegovog  neobjašnjivog  prisustva,  pitao  sam: “Gospodine,  kako  ste  došli  ovamo?”

1       ]oto mahasaja,  izraz  je  kojim su  mi se  obraćali  neki  indijski  sveci,  što  u  prevodu  znači  “mali gospodine”.

“Danas  se  sve  događalo  nekako  tajanstveno!  Pre  nepunih  pola  sata, upravo  posle  kupanja  u  Gangu,  pristupio  mi  je  Pranabananda.  Nemam  pojma kako  je  znao  da  sam  u  to  vreme  bio  tamo?  Rekao  mi  je:  “Bhagabatijev  sin  te čeka, hoćeš li sa mnom tamo?” Pristao sam radosno. Dok smo hodali ruku podruku, svami je bio  brži od mene u svojim drvenim sandalama, premda  sam ja imao ove čvrste cipele. Iznenada je zastao i upitao me: “Koliko će ti  trebati vremena da stigneš do mog stana?” Rekao sam mu, oko pola sata. Zagonetno me pogledao i reako: ”Ja moram još nešto da obavim, stoga  te  ostavljam. Pridruži nam se u mojoj kući, gde  ćemo  te  Bhagabatijev  sin  i  ja  čekati.”  Pre nego što sam stigao da protestujem, okrenuo se i nestao u gomili, a ja sam se uputio ovamo što sam brže mogao.”

Ovo  objašnjenje  samo  je  povećalo  moju  zgranutost,  pa   sam   ga   pitao koliko  dugo  poznaje  svamija?

“Prošle godine smo se sreli nekoliko puta, međutim, u  zadnje  vreme  se nismo viđali. Veoma sam  se  obradovao  kad  sam  ga  danas  ugledao  na kupalištu.”

“Jeste li  ga  sreli  u  vidu  vizije,  ili  ste  ga  zbilja  videli,  dodirivali  mu  ruku ili ste čuli zvuk  njegovih  koraka?  Ne  mogu  da  verujem  svojim  ušima,  silazim  li to ja s uma?”

On  se  na to  naljutio  i  prasnuo:  “Ne  znam na  šta  ciljaš,  ja  ne  lažem,  zar

ne razumeš da je samo svami mogao da me obavesti da me ti ovde čekaš?” “Znaš li da tog čoveka, svamija Pranabanandu, nisam ispuštao iz vida od

kad sam došao ovde pre sat  vremena?”  Ponovio  sam  mu  čitav  razgovor,  koji sam vodio sa svamijem.

On je na to razrogačio oči. “Živimo li mi  zbilja  ovde  u  materijalnom svetu,  ili  sanjamo?  Nisam  očekivao  da  ću  u  ovom  životu  biti  svedok  takog

čuda! Mislio sam da  je  svami  običan čovek,  a  sada  vidim  da se  on može materijalizovati  još  u  jednom  telu  i  delovati  kroz  njega!“

Ušli smo zajedno u svečevu sobu. Kedar Nath Babu mi je pokazao  na sandale ispred podijuma.

Prošaptao je:  “Pogledaj,  baš  ove  sandale  je  nosio  na  kupalištu,  a  na  sebi je  imao  samo  platno  oko  bedara,  upravo  kao  sada.”  Dok  mu   se   posetilac klanjao,  svetac  mi  se  obratio  smešeći  se.

“Zašto se svemu ovome toliko čudiš? Suptilno jedinstvo pojavnog sveta, pravom jogiju nije skriveno. U svakom trenutku mogu da vidim  svoje  učenike  u Kalkuti i da razgovaram s njima. Tako mogu po volji da se transcendiraju  sve prepreke   grube   materije.”

Da bi podstakao duhovni zanos u mom mladom srcu, svami je verovatno ljubazno  nastojao  da  mi  otkrije  nešto  o  moćima   svog   astralnog   radija   i televizije.18 Međutim, umesto oduševljenja, bio  sam  ispunjen  osećanjem strahopoštovanja. S obzirom da mi  je  bilo  suđeno  da  traganje  za  Bogom započnem uz  pomoć  vođstva  jednog  drugog  gurua,  Šri  Juktešvara,  koga  sam kasnije  sreo,  nisam  imao  nimalo  sklonosti  da  prihvatim  Pranabanandu  za  svog

2        Fizika je, na svoj način, potvrdila istinitost zakona koje su otkrili jogiji. Na primer, 26. novembra 1934. demonistrirano je na Rimskom Kraljevskom univerzitetu da ljudi poseduju moć televizije. Profesor neurofiziologije, Dr. uzepe Kaligaris, pritiskao je određene tačke na telu ispitivane osobe, a ona je u svom odgovoru na to detaljno opisivala osobe i predmete iza zida. Dr. Kaligaris je dokazao da se podsticanjem određenih područja na  koži  doživljavaju supersenzorni utisci. Da bi ispitivanoj osobi omogućio da vidi  iza  zida,  pritiskao  je  petnaestak minuta tačku koja se nalazi desno od toraksa. Dr.  Kaligaris  je  izjavio  da  stimulacijom  nekih drugih tačaka na telu mogu  da se vide  ljudi i predmeti na bilo  kojoj udaljenosti, bez  obzira da su  ranije  viđeni  ili  nisu.

učitelja. Sumnjičavo sam na njega bacao pogled, pitajući se  da  li  je  preda mnom on sam, ili njegov dvojnik.

Nadahnutim rečima o svom guruu i pogledom koji budi dušu, nastojao je da rasprši moj nemir.

“Lahiri Mahasaja, kao samo božanstvo  u  ljudskom  obliku,  bio  je  najveći jogi koga sam ikada sreo.” Pomislio sam, ako učenik može svojom voljom da materijalizuje još jedno telo, kakva su tek čuda mogla da se očekuju od njegovog učitelja.

“Reći  ću ti  koliko  je  neprocenjiva  vrednost  pomoći  koju  guru  može  da  pruži. Obično sam sa jednim svojim drugom meditirao po osam sati svake noći. Tokom  dana  morali  smo  da  radimo  na  železnici.  Bilo  mi  je  teško  da  obavljam činovničke dužnosti, jer sam želeo sve  svoje  vreme  da  posvetim  Bogu.  Istrajao sam da  tako  meditiram  osam  godina.  Postigao  sam  čudesne  rezultate.  Duh  mi je bio prosvetljen izvanrednim duhovnim opažanjima, međutim između mene i beskonačnog uvek  se  nalazio  tanak  veo.  Uvideo  sam  da  ne  mogu  ostvariti konačno i neopozivo sjedinjenje uprkos svoje  nadljudske  upornosti.  Jedne  večeri sam otišao kod Lahirija Mahasaje i  zamolio  ga  za  božanski  razgovor.  Cele  noći sam  mu  dosađivao.  Rekao  sam  mu:  “Moj  anđeoski  guru,  tako  je  velika  moja duševna patnja da ne mogu  više  da  podnesem  život  ako  se  ne  sretnem  licem  u lice  sa  uzvišenim  ljubljenim?”

Odgovorio mi je: “Šta ja tu mogu? Moraš da meditiraš dublje.”

Nastavio sam: “Tebi se obraćam, Bože moj i  učitelju!  Pred  sobom  te vidim u fizičkom telu. Blagoslovi me19 da te vidim i  u  tvom  beskonačnom obliku.”

Lahiri Mahasaja je blago ispružio ruku  i  izustio:  “Idi  sada  i  meditiraj.  Za tebe sam se založio kod Brahme.”20

Vratio sam se kući duhovno sasvim okrepljen. Te noći sam u meditaciji postigao krajnji cilj svog života. Sada bez prestanka uživam u duhovnoj  penziji. Blaženi stvoritelj od tog dana više nikada nije bio sakriven od mojih očiju zavesom privida.”

Pranabanandino lice se kupalo u  božanskom  svetlu.  Srce  mi  je   obuzeo mir iz jednog drugog sveta, iščezao je svaki  strah.  Svetac  mi  je  poverio  još nešto:

“Posle nekoliko meseci vratio  sam  se  Lahiriju  Mahasaji,  s  namerom  da mu se zahvalim za njegov beskonačno veliki dar, ali sam mu izložio jedan  drugi problem:

“Božanski guru, više ne mogu  da  radim  svoj  posao  u  kancelariji.  Molim vas da me oslobodite toga, jer me Brahma stalno drži u stanju božanske opijenosti.”

Rekao  mi  je: “Podnesi  komisiji  molbu  za penziju.”

3        Duhovna borba kroz koju je prošao Pranabananda sa Lahirijem Mahasajom podseća na Jakovljevo rvanje s anđelom: “Ali on odgovori: Neću te  pustiti  dok  me  ne  blagosloviš…  Ovom mestu Jakov nadenu ime Panuel, jer reče - videh boga licem u lice, i u životu ostah”.

4        Bog u  svom  aspektu  stvoritelja;  primarni  uzrok  svemira.  Kada  je  1857.  u  časopisu  Atlantic Monthly objavljena  Emersonova  pesma  Brahma,  zaprepastila  je  većinu  čitalaca.  Emerson  se  na to smejao. Rekao je: “Recite im neka umesto “Brahma” stave “Jahve”, pa neće više biti u nedoumici. Koren reči Brahma je glagol brh, što znači “širiti se”. On prenosi vedski  pojam božanske moći da raste spontano ili se naglo rasprsne u stvaralačko delovanje. Svemir se poput paukove mreže razvija (vikurute) iz njegovog bića. Kao imanentni i transcendentalni princip, Brahman  se  u  upanišadama  naziva  “niti”  (sutra);  sjedinjujućom  suštinom  koja  se  provlači  kroz čitav  život  i  “unutrašnjim  besmrtnim  vladarem”  (anaryamy  amrta).  U  pojedincu  se  izraz  Brahme ili duha naziva atman, duša. Smisao  veda  je  da  ostvare  svesno  sjedinjavanje  atmana  s Brahmanom.

“Kakav razlog da navedem za tako ranu penziju?”

Sledećeg dana podneo sam zahtev. Lekar me  je  pitao  koji  su razlozi  za moj  preuranjeni  zahtev:  “Kaži  šta  osećaš?”

“Tokom  posla,  u  kičmi21   me  hvata  neki  nepodnošljivi  osećaj.  Prožme  mičitavo  telo,  pa  sam  potpuno  nesposoban  za  izvršavanje  svojih  dužnosti.”22

Bez ikakvog daljeg ispitivanja lekar me  je  preporučio  za  penziju,  koju sam ubrzo i dobio. Znam da je božanska volja  Lahirija  Mahasaje  delovala  na lekara i službenike železnice, uključujući i tvog oca. Automatski su poslušali duhovni nalog velikog  gurua  i  pružili  mi  slobodu  za  neprekidni  zajednički  život sa  ljubljenim.”

Nakon tog neobičnog otkrića, svami Pranabananda se povukao  u  jedno  od svojih dugih ćutanja. Na  polasku,  dodirnuo  sam  mu  s  poštovanjem  stopala,  a  on me  blagoslovio  rečima:

“Tvoj život će ići putem odricanja i joge. Videću  te  kasnije,  zajedno  s tvojim ocem.” Oba proročanstva su se obistinila.

Kedar Nath Baba je pošao sa  mnom,  dok  sam  izlazio  u  mrak.  Na  ulici sam mu dao pismo, a on ga  je  pročitao  pri  svetlu  ulične  svetiljke.  Kazao  je: “Tvoj otac mi predlaže da pređem u kancelariju njegove železničke ispostave  u Kalkuti. Prijatno je očekivati  makar  jednu  od  penzija  u  kojima  uživa Pranabananda. Ali to nije moguće! Ne mogu da napustim Benares. Za mene, nažalost,  još  nisu  dva  tela23.

5       Prvi doživljaj duha u dubokoj meditaciji je na oltaru kičme, a potom u mozgu. Meditant je preplavljen  bujicom  blaženstva,  ali  nauči  brzo  kako  da  upravlja  njenim  spoljnim  manifestacijama.

6        U vreme  kada  smo  se  sreli,  Pranabananda  je  zaista  bio  prosvetljen  učitelj.  To  što  mi   je ispričao o svojim poslednjim radnim danima, dogodilo se pre mnogo godina. Tada  još  nije  bio učvršćen  u  nirvikalpa  samadhiju.  U  tom  postojanom  savršenom  stanju  svesti,   jogi   bez   ikakvih teškoća  obavlja  svoje  svetovne  dužnosti.

7       Sposobnost  pojavljivanja  u  više  od  jednog  tela  naziva  se  sidhi  (jogijska  izuzetna  moć,  koja  se spominje u Patanđalijevim Joga sutrama. Kod velikog broja svetaca zapažena je pojava dva boravišta. U  savremenom  svetu,  primer  toga  je  slučaj  hrišćanke  Tereze  Neuman  iz  Konereutha. U priči o Terezi Neuman, A.P. Šimberg opisuje kako se  ona  nekoliko  puta  pojavila  pred ljudima   kojima je  bila potrebna njenja pomoć i razgovarala sa njima.

Opisujući  događaje  iz  života  Pranabanande  i  drugih  velikih  majstora  koje  sam  poznavao, nadam se da ću kod čitaoca pobuditi istovetno divljenje kakvo sam  ja  osećao  prema  tim ljudima.  Duboke  i  tajanstvene  stvari  nije  lako  objasniti  rečima,  ali  nije  lako  ni  zbuniti  onoga ko traži istinu. Grčki filozof Heraklit je rekao: “Ko mari za zlatom, mora ga i  iskopati.  U protivnom mora da se zadovolji slamom.”

Swami Pranabananda "Svetac sa dva tela" U;enk   Lahiri   Mahasaje