Poglavlje   5.

Svetac  koji  miriše

“Sve  ima  svoje  doba,  i  svaki  posao  pod  nebom  svoje  vreme.”

Tada nisam znao tu mudrost, koja bi me utešila. Kad god bih odlazio od kuće, svuda bih tražio lice svog gurua koga mi  je  namenila  sudbina.  Međutim, putevi nam se nisu ukrstili sve dok nisam završio srednju  školu.  Prošle  su  dve godine od mog bekstva na Himalaje sa Amarom, i velikog dana kada je u moj život ušao Juktešvar. U međuvremenu, sreo sam veliki broj svetaca: “Sveca koji miriše”, Tigar-svamija, Nagendru Natha Bhadurija, Majstora Mahasaju i čuvenog Bengalskog naučnika agadisa Čandru Bozea.

Moj susret sa “mirisavim svecem”, bio je propraćen sa dva  događaja, jednim skladnim i jednim smešnim.

“Bog  je  jednostavan,  sve  ostalo  je  složeno.  Ne  tražite  apsolutne  vrednosti u   svetu   relativne   prirode.”   Nežno   sam   primao   te   filozofske   istine   dok   sam ćuteći  stajao  u  hramu  pred  slikom  boginje  Kali. Okrenuvši  se,  suočio  sam  se sa  visokim  čovekom,  čija  je  odeća  ukazivala  na  putujućeg  sadhua.

Nasmešio sam mu se zahvalno: “Vi ste zaista  prodrli  u  moje  zbunjene misli. Zbrka dobrih i zlih aspekata prirode zbunjivala je  i  mudrije  glave  od moje!”

“Malo ih je koji su rešili tu tajnu! Dobro i zlo predstavljaju izazovnu zagonetku koju život postavlja svakoj generaciji, kao sfinga35. Danas, kao nekada u  doba  Tebe,  većina  ljudi  ne  pokušava  da  je  reši,  pa  stoga  plaćaju  svojim životom.  Tu  i  tamo  uzdiže  se  poneka  usamljena  figura  koja  sve  nadvisuje  i  ne priznaje  poraz,  a  iza  dualnosti  maje36    prepoznaje  jedinstvenu  nedeljivu  istinu.”

“Gospodine,  govorite  vrlo  ubedljivo!”

“Dugo sam iskreno vežbao samoposmatranje, izrazito bolan  pristup mudrosti.  Bespoštedno  samoispitivanje  i  neumorno posmatranje  sopstvenih  misli, čoveku  može  da  uzdrma  i  same temelje. To  je  ono  što  pretvara  u  prah  i najsnažniji ego. Takva  samoanaliza   matematičkom nepogrešivošću stvara

1       Propovednik  3,1

2        Kali, večni princip u prirodi. Tradicionalno se predstavlja  ženom  sa  četiri  ruke,  koja  stoji iznad pogrbljenog lika boga Šive ili beskonačnosti - zato što delovanje prirode ili pojavnog sveta izvire iz duha. Četiri ruke predstavljaju simbole četiri glavna svojstva; dva stvaralačka i dva rušilačka, suštinsku dualnost materije i kreacije.

3        Fantastično  biće  iz  grčke  mitologije.  Obično  ga  predstavljaju  s  glavom  žene,  telom  lava   ili psa, i sa krilima. To stvorenje je svim prolaznicima u drevnom grčkom gradu Tebi postavljalo zagonetku. One  koji  nisu znali  da  je reše,  proždiralo  ih je.

4         Kosmička   iluzija,   doslovno   se   prevodi   kao   “mera”.   Maya   je   čarobna   moć   kreacije,   koja omogućuje  prividna  ograničenja  i  podele  u  nemerljivom  i  nedeljivom.  “Čarolija”  nestvarnosti prožima i atomsku “materiju”, što je otkrila i moderna  nauka.  Smrtnim  čovekom  vlada  maya, princip relativnosti, inverzije, suprotnosti. Kada su govorili o  Sotoni  (na  hebrejskom  doslovno znači “protivnik”), biblijski proroci  su  mislili  na  mayu.  Sotona  ili  maya  jeste  kosmički  čarobnjak, koji stvara mnogostruke oblike,  da  bi  sakrio  jednu  jedinu  bezobličnu  Istinu.  U  božjem  planu,  ili igri (lila), jedina  funkcija  Sotone,  ili  maye,  je  da  nastoji  da  skrene  ljude  od  duha  ka  materiji, od stvarnog ka nestvarnom.

Ovako Hrist opisuje opsenarsku silu, ili  veo  koji  sakriva  večnu  istinu:  “On  bejaše  ubica ljudi od  početka  i,  nije  čvrsto  stajao  u  istini,  jer  je  lažov  i  otac  laži”  (Jovan  8,  44).  Budući  da je ugrađena u pojavne svetove,  maya  je  u  tom  smislu  bez  početka,  već  je  večni,  prolazni  tok, kao antiteza božanskoj nepromenljivosti. “…jer je đavo grešnik od početka.  Zato  se  sin  božji pojavio da uništi đavolska dela” (Jovanova posl. I, 3, 8), tj. jedini put za izlazak iz maye jeste manifestacija Hristove svesti u čovekovom sopstvenom biću.

vidovnjake. Staza samo-isticanja i težnja za priznanjima rađaju samoljublje i uverenje da se ima pravo na sopstveni način tumačenja Boga i svemira.”

“Pred takvom arogantnom originalnošču istina se, bez sumnje, ponizno povlači.” Uživao sam u razgovoru.

Sadhu je nastavio: “Nije moguće  nikome  da  shvati  nijednu  večnu  istinu, dok se ne oslobodi sopstvenih želja i zahteva. Zatrpavan  “šljakom”  vekovima, ljudski duh je prepun bezbrojnih odvratnih varki iz ovog sveta. U trenutku kada se po prvi put čovek suoči sa svojim unutrašnjim neprijateljima,  sve  bitke  na bojnim poljima sveta postaju blede i beznačajne. Nema smrtnih  neprijatelja  koji mogu da se savladaju jakom vojskom. Ti svudaprisutni vojnici primitivne požude, naoružani  suptilnim  otrovnim  oružjem,  ne  mirujući  nikada,  napadaju  čak  i  u  snu i žele sve da nas pobiju. Lakouman je onaj ko sahrani svoje ideale i preda se opštoj sudbini. Ne možemo  smatrati  da  je  drugačiji  od  nemoćnih,  glupih  i vrednih  prezira.”

“Poštovani gospodine, zar nemate samilosti prema zabludelim masama?”

Mudrac je ćutao neko vreme, zatim  je  indirektno  odgovorio:  “Nije  uvek lako voleti nevidljivog Boga, koji je izvor svih vrlina, i vidljivog čoveka koji je očigledno bez i jedne vrline! Međutim promišljenost odgovara lavirintu. Ubrzo unutrašnje istraživanje pokazuje jedinstvo svih ljudskih umova, naime, duboku srodnost sebičnih motiva. Barem u jednom smislu otkriva se pobratimstvo  ljudi. Nakon tog poražavajućeg otkrića, sledi užasavajuća poniznost, koja sazreva u samilost prema onima koji su još slepi za isceljujuće duševne moći koje očekuju da budu istražene.”

“Gospodine, jesu li sveci iz svih vremena to osećali prema jadima  ovog sveta?”

“Samo  površni  ljudi,   ophrvani   uskogrudom   sopstvenom   patnjom,   prestaju da saosećaju s patnjama drugih.” Strogo sadhuovo lice  se  nasmešilo.  “Ko  vežba poput oštrog skalpela  samokritiku,  svoje  saosećanje  će  produbiti  prema  svima, samilost  će  mu  postati  univerzalna  i  oslobodiće  se   zaglušujućih   zahteva sopstvenog  ega.  Na  takvom  tlu  cveta  ljubav  prema  Bogu.  Čovek   se   konačno obraća Tvorcu, ako ne iz drugog razloga, onda da bi  se  sa  zebnjom  upitao: “Zašto,  gospode,  zašto?”  Posramljujući   udarci   bola,   dovešće   na   kraju   do prisustva  beskonačnog,  koje  bi  trebalo  privlačiti  i  samom  svojom  lepotom.”

U   hramu boginje Kali  u  Kalkuti, gde sam došao      da      vidim njegovu čudesnu veličanstvenost, razgovarao sam sa  mudracem.  Odmahnuvši  rukom, odbacio  je  nakićeno  hramsko  dostojanstvo.

“Cigle i malter ne pevaju glasom koji može da se čuje, samo se ljudskoj pesmi postojanja otvara naše srce.” Otišli smo do prijatnog sunca na  ulazu hrama. Gomile hodočasnika neprekidno su ulazile i izlazile.

Mudrac me  pogledao zamišljeno.  “Mlad si. I Indija je mlada zemlja.

Drevni ršiji su  položili  neuništive  temelje  duhovnog  života.  Ovoj  zemlji  i  danas su njihove izreke dovoljne, jer su još uvek moderne i dorasle  izazovima materijalizma. Njihove preporuke o  disciplini  i  danas  oblikuju  Indiju. Milenijumima - više nego što zbunjeni  naučnici  mogu  i  da  izračunaju  - sumnjičavo vreme potvrđuje vrednost Veda. Neka one budu tvoje nasledstvo.”

Pri opraštanju od govorljivog sadhua,  vidovito  mi  je  predskazao:  “Danas, kad odeš odavde, doživećeš nešto neobično.”

Napustivši hram, lutao sam okolo bez cilja. Skrenuvši iza ugla,  sreo  sam starog  poznanika,  jednog  od  onih  koji  tokom  svojih  razgovora   ne   mare   za vreme  i  obuhvataju  večnost.

5       Ršiji,  doslovno  “vidovnjaci”,  koji  su  u drevnim  vremenima  napisali  Vede.

Obećao je da će me odmah pustiti ako mu  ispričam  šta  se  dogodilo tokom proteklih godina otkako se nismo videli.

Rekoh mu da  moram  odmah  da  pođem  dalje,  ali  me  on uhvatio za  ruku i silom mi izvukao nekoliko informacija. U mašti sam ga upoređivao  s  gladnim vukom, jer što sam mu više govorio, sve gladnije je gutao novosti. Molio sam u sebi boginju Kali da nešto smisli ne bih li se elegantno izvukao, i on  me  je iznenada ostavio. Odahnuo sam i požurio dvostruko  brže,  da  ne  bih  ponovo upao u grozničavo brbljanje. Kada sam za sobom čuo korake, požurio sam još brže, ne usuđujući se da se okrenem. Međutim, mladić me sustigao jednim skokom i potapšao me zadovoljno po ramenu.

“Zaboravio sam da ti kažem za Gahdha  Babu,  koji  svojim  prisustvom krasi onu kuću.” Pokazao mi kuću udaljenu nekoliko jardi. “Idi  svakako  do njega. Zanimljivo je, možda ćeš doživeti nešto neobično?  Zbogom!”  Tada  me zaista ostavio.

U  duhu  mi  se  javilo  slično,  rečima  izrečeno  proročanstvo  sadhua.   S velikm interesovanjem uđoh u kuću, u kojoj me uvedoše u prostrani salon. Po orijentalnom običaju, mnoštvo  ljudi  je  sedelo  na  debelom  narandžastom  tepihu. Do  ušiju  mi  je  dopro  šapat  ispunjen  strahopoštovanjem.

“Vidiš li tamo, na leopardovoj koži, Gandhu Babu? Svakom  cvetu koji  ne miriše  on  može  da  podari  prirodni  miris.  Može  da  oživi  uveli  cvet  i   kožu svakog čoveka da prožme prijatnim mirisom.” Pogledao sam direktno u sveca. Njegov brz pogled sreo se sa mojim.  Bio  je  debeo,  s  bradom,  imao  je  tamnu kožu i krupne sjajne oči.

“Sine, radujem se  što te  vidim, reci  šta želiš? Da  li bi   voleo  malo mirisa?”

Odgovorih mu:  “Šta  će  mi?”  Smatrao sam njegovo  pitanje  detinjastim. “Da  bi  iskusio  čudo,  da  možeš  da  uživaš  u svakom  mirisu  koji  poželiš.” “Dakle, upregli ste Boga da biste stvarali mirise.”

“Što da ne, on ionako stvara mirise?”

“Jeste, tako je, ali on oblikuje nežne latice da se upotrebe  i  bace. Možete  li  da  materijalizujete  cveće?”

“Mogu,  međutim  obično,  dragi  moj  prijatelju,  proizvodim  mirise.” ”Moraće da  se  zatvore fabrike  mirisa.”

“Dozvoliću im da nastave svoju proizvodnju. Ja imam  cilj  da  pokažem božju   moć”

“Da li je to potrebno, gopodine? Zar on i onako, svuda i u svemu, ne čini  čuda?”

“Da, međutim i mi treba da ispoljimo malo  od  njegove  beskonačne stvaralačke raznolikosti.”

“Za koliko vremena ste savladali to umeće?”

“Za dvanaest godina.”

“Da biste proizvodili  mirise  astralnim  sredstvima!  Poštovani  sveče,  čini  mi se da ste protraćili dvanaest  godina  na  mirise  koji  kod  cvećara  mogu  da  se kupe  za  nekoliko  rupija.”

“Ti mirisi nestaju zajedno sa cvećem.”

“Mirisi  nestaju  sa  smrću.  Zašto  bih  želeo  nešto  što  prija  samo  mom telu?”

“Dopadaš  mi  se,  gospodine  filozofe.  Pruži desnu  ruku!”

Izveo  je   pokret  pružanja   blagoslova.   Bio  sam  udaljen  od  Gandhe   Babe samo nekoliko stopa. Niko drugi nije mi bio dovoljno blizu da bi mogao da me dodirne.  Pružio  sam  ruku,  koju jogi  nije  mogao ni  da  dodirne.

“Koji miris želiš?” “Ružin”

“Neka tako bude.” Na moje veliko iznenađenje, iz sredine mog  dlana počeo je da se širi očaravajući miris ruže. Smešeći se, uzeh iz  vaze  koja  se nalazila u blizini, veliki beli cvet bez prirodnog mirisa.

“Može li ovaj cvet da zamiriše kao jasmin?” “Neka tako bude.”

Iz njegovih latica odmah je počeo  da  se  oseća  jasminov  miris.  Zahvalio sam se čudotvorcu i seo pored jednog od njegovih učenika, koji mi je rakao da je pravo ime sveca Višudhananda, i da je od nekog  učitelja  na  Tibetu  naučio mnoge čudesne jogijske tajne. Učenik me je uveravao da je tibetanski jogi imao više od 1000 godina.

“Na ovaj jednostavan verbalan način, kome  si  prisustvovao,  Svami Višudhananda ne izvodi uvek svoje mirisne podvige. Postupak mu zavisi od temperamenta onoga kome je namenjen. On je čudesan, a među  svojim sledbenicima  ima  mnogo  pripadnika  inteligencije  iz  Kalkute.”  O  svom  učitelju učenik  je  govorio  s  vidljivim  ponosom.

U sebi sam doneo odluku da im se neću  priključiti.  Ovaj  bukvalno “čudesan” guru, nije odgovarao mojoj prirodi.  Zahvalio  sam  se  učtivo  Gandhi Babi i otišao. Na povratku kući,  razmišljao sam  o tri  različita  susreta.  Na  ulazu me je srela moja sestra Uma.

“O, vidi kicoša, kakav  si  to  parfem  stavio?” Pružio  sam  joj  bez  reči  dlan da ga pomiriše.

“O, kako privlačan i neobično snažan miris ruže!”

Misleći da je sve to skupa neobično, bez reči sam joj stavio pod nos astralnim  putem  namirisan  cvet.

“Jao, što volim jasmin.” Uzela je  cvet i  zbunjeno mirisala  jasmin iz cveta za koga je znala da je bez mirisa. Njene reakcije su raspršile moju sumnju da me je Višudhananda možda doveo u stanje autosugestije u kome sam samo ja mogao da opažam taj miris.

Od jednog prijatelja sam kasnije slušao  da  “mirisni  svetac”  poseduje  moć koju  bi  želeli  da  poseduju  milioni  gladnih  u  ovom  svetu.

“Bio sam pozvan sa  stotinak  drugih  gostiju  u  Babinu  kuću  u  Burdvanu. Bio je to  svečani  prijem,  budući  da  je  on  jogi  na  glasu,  koji  ni  iz  čega  može da stvara. Ja sam ga s  osmehom  zamolio  da  nam  materijalizuje  nekoliko mandarina, za koje  nije  bila  sezona.  Na  poslužavnicima  od  bananinog  lišća posluženi  lućiji38  su  se  odmah  naduli.  Pokazalo  se  da  se  u   svakom   od   tih okruglih  omotača  nalazi  oljuštena  mandarina.  Strepeći,  zagrizao  sam  svoju  i  bila je  sasvim  ukusna.”

Kada  sam  posle  mnogo  godina  ostvario  unutrašnju  spoznaju,  shvatio  sam kako  je   Gandha Baba  materijalizovao predmete. Nažalost, metoda  je  izvan dohvata  gomile  gladnih  u  svetu.

Razni čulni nadražaji na koje ljudi reaguju - dodira,  vida,  okusa,  sluha  i mirisa - proizvode se raznim vibracijama  elektrona  i  protona.  Vibracijama upravljaju biotroni (prana) - suptilne životne sile ili energije koje su finije od atomskih, a koje se mogu smatrati nosiocima inteligencije, jer sadrže pet čulnih ideja supstanci.

S određenim  joga  vežbama,  usaglasivši  se  sa  silom  prane,  Gandha  Baba je mogao da navede biotrone da  preslože  svoju  vibracionu  strukturu  i opredmete  željeni  rezultat.  Svi njegovi  mirisi,  voće  i ostala čuda  predstavljali  su

6       Okrugli  pljosnati  indijski  hleb.

istinske manifestacije vibracija ovog sveta, a ne hipnozom  izazvane  unutrašnje percepcije.

Lekari koriste hipnozu kao neku vrstu  psihičkog  hloroforma  kod  onih  za koje bi anestezija mogla biti opasna. Ako se često primenjuju, stanja hipnoze su štetna,  jer  se  javljaju   negativni   psihološki   efekti   koji   vremenom   poremete moždane ćelije. Hipnoza predstavlja ulazak u sferu svesti drugog čoveka. Tako nastale prolazne  pojave  nemaju  ništa  zajedničko  sa  čudima39  koja  izvode božanski ljudi.  Probuđeni  u  Bogu,  pravi  sveci  iz  ovog  sveta  snova  izazivaju promene svojom sopstvenom voljom, koja je usklađena sa voljom stvaralačkog svemirskog sanjača.

Čuda poput  onih  koje  je  prikazivao  “mirisni  svetac”  jesu  spektakularna, međutim sa duhovne  tačke  gledišta  beskorisna  su.  Obzirom  da  je  isključivi  cilj da  zabave,  ona  su  stramputice  na  putu  ozbiljnog  traganja  za  Bogom.

Učitelji  osuđuju  nametljivo  prikaziva nje  božanskih  moći.  Persijski  mistik Abu Said je ismejavao fakire koji su bili ponosni na svoje  čudesne  moći  nad vodom, vazduhom i prostorom.

Rugajući im se, isticao je nežno: “U vodi se i  žaba  dobro oseća.  Vrana  i lešinar lete vazduhom, đavo je istovremeno na istoku i zapadu. Pravi čovek je pravičan u svemu i prema svakome, živi među ljudima i  mirno  obavlja  svoj posao, ali ni za tren, nikada ne zaboravlja velikog Boga.” Jednom drugom prilikom veliki persijski učitelj je ovako izrazio svoje poglede na religiozni život. “Odbaci  ono  što  ti  je  u  glavi  (sebične  želje  i  ambicije),  velikodušno  deli  ono što ti je u ruci, i nikad nemoj da ustukneš pred udarcima sudbine!”

Ni mudrac  u Kalinom  hramu, niti  jogi  koji je  učio na  Tibetu,  nisu zadovoljili moju  čežnju  za  guruom.  Mom  srcu  nije  bio  potreban  kućni  učitelj  da bi znalo kome će da se pokloni, ali je zato glasnije klicalo “bravo” kad  je podsticaj za to došao iznutra. Kada sam konačno sreo svog učitelja, on me isključivo svojim primerom učio istinskoj ljudskoj veličini.

7        U  ovoj  knjizi  koristim  reč  “čudo”  u  njenom  opšte  prihvaćenom  smislu.  To   je   neobičan   i naizgled  neobjašnjiv  događaj.  Međutim,  u  stvarnosti,  u   našem   precizno   uređenom   univerzumu svaki događaj je  usaglašen  sa  zakonima,  pa  tako  može  i  da  se  objasni.  Zapravo,  ni  za  šta  se ne može reći da je  “čudo”,  sem  u  nekom  najdubljem  smislu  u  kome  je  sve  čudesno.  Svako  od nas je  zatvoren  u  složenom  i  organizovanom  telu  i  postavljen  na  zemlju  koja  se  kreće  u zvezdanom  prostoru.  Ima  li  nečega  običnijeg  i  čudesnijeg?

Nijedan događaj, ma koliko redak ili  neobičan,  nije  suprotan  zakonima,  niti  je  izvan njih. Takozvane čudesne moći Hrista, Lahirija Mahasaje i ostalih velikih proroka, prirodna su posledica dubokog razumevanja suptilnih zakona koji deluju u unutrašnjem svemiru svesti.

Veliki proroci poput Hrista, Lahirija Mahasaje, obično su  činili  velika  čuda.  Dok  žive  na zemlji ti učitelji moraju da izvršavaju velike i teške duhovne zadatke. Izgleda da se  deo  tih zadataka sastoji u tome da na čudesan način pomažu ljudima u nevolji. Kod neizlečivih bolesti i nerešenih ljudskih problema, potrebna je pomoć božanske reči. Kada je velikan  iz  Kafarnauma zamolio  Hrista  da  izleći  sina  na  samrti,  Isus  je  odgovorio  jetkim  humorom:  “Ako  ne  vidite čudesne znakove, nipošto nećete verovati”. Međutim, dodao je: ”Idi,  tvoj  sin  je  živ!”  -  Jovan  4, 46-54.