Poglavlje   7.

Svetac koji lebdi

Moj prijatelj, Upendra Mohun  Čavdhuru,  rekao  mi  je  nadajući  se  da  će me impresionirati: “Na  jednom  skupu,  sinoć  sam  video  jogija  kako  lebdi nekoliko stopa iznad zemlje.”

Nasmejavši se oduševljeno,  pitao  sam  ga:  “Možda  mogu  da  pogodim  kako se  zove.  Nije  li  to  Bhaduri  Mahasaja  sa  gornjeg  kružnog  puta?”

Upendra  mi  je  dao  znak  da  jeste,  pomalo  snužden  zato  što  to  za  mene nije   bila   novost.   Znajući   moju  radoznalost   za   svece,   mojim   prijateljima   je  bilo drago  da  me  mogu  uputiti  na  neki  novi  trag.

“Jogi živi nedaleko od moje kuće, pa ga često posećujem.” 

Tim rečima sam živo zainteresovao Upendru, pa sam nastavio da mu se poveravam: “Video sam kako izvodi čudesne podvige.  Stručnjak  je  za  razne vrste  pranajama  koje  se  spominju  u  Patanđalijevoj  osmostrukoj  jogi.  Jednom je preda mnom takvom silinom izvodio bhastika pranajamu, da se u  sobi podigla oluja. Onda je smirio svoje gromoglasno disanje i ostao nepokretan u uzvišenom stanju nadsvesti.45 Mir koji je nastupio posle te oluje nikada neću zaboraviti.”

1          Indijci  smatraju  da  su  sveti  spisi  veoma  stari.   Tekstovi,   sveta   otkrovenja   ršijima   ili vidovnjacima, smatraju se “večnim  istinama”  (nitjatva).  U  Rig  vedi  se  kaže  (III,  39,  2)  da  su nam  himne  došle  iz  “drevnih  vremena”,  odevene  novim  jezikom.

Dalja istraživanja će osvetliti drevnu civilizaciju iz  doline  Inda.  U  mestima  Mohenđo- Daro i Harapa iskopano je nekoliko velikih gradova,  što  dokazuje  postojanje  visoke  kulture  koja mora da je na indijskom tlu imala dugu istoriju u vremenu o kome možemo samo najasno  da nagađamo.

Ako je teorija o izuzetno velikoj starosti civilizacije na ovoj  planeti  tačna,  može  da  se objasni zašto je najstariji svetski jezik, sanskrit, ujedno i najsavršeniji. “Ma  koliko  star  bio, sanskrit  je  čudesne  strukture”,  kaže  Viliem  Džons,  osnivač  Azijskog  društva.  Savršeniji   od grčkog,  bogatiji od  latinskog,  a  rafiniraniji od  oba ta  jezika.”

2        Metode kontrole  životne  sile  (prana)  regulacijom  disanja.  Bhastika  (“meh”)  pranajama,   na primer,  smiruje  duh.

3       Istaknuti drevni  tumač  joge.

4        Profesor Džul-Boiz sa  Sorbone  je  izjavio  1928.  godine  da  su  francuski  psiholozi  priznali postojanje  nadsvesti,  koja  je  po  svom  sjaju  “upravo  suprotna  podsvesnom  umu   kako   ga   je shvatao  Frojd,  a  obuhvata  sposobnosti  koje  čoveka  zaista  čine  čovekom,  a  ne  nekom  vrstom  više životinje.”   Francuski   naučnik   je   objasnio   da   se   buđenje   viših   stanja   svesti   ne   sme   brkati   sa hipnozom. U filozofiji je odavno poznato postojanje  nadsvesnog  uma  (to  je  zapravo  duša  o kojoj govori Emerson), ali je tek nedavno naučno priznato.

U “Nad-duši” Emerson piše: “Čovek je fasada hrama u  kome  žive  sva  mudrost  i  svako dobro. Ono šta obično zovemo čovekom, čovek koji jede, pije, sadi, broji, tj. onakav kakvog ga vidimo, ne predstavlja sebe onakvog kakav jeste, nego onakvog kakav nije. Nije on taj koga poštujemo. Duša je ta pred kojom padamo na kolena, a on  bi,  kad  bi  joj  dopustio  da  dođe  do izražaja u svim njenim delima, bio njen organ. …S jedne strane, otvoreni smo  dubinama duhovne  prirode,  svim  božjim  atributima.”

Upendra je rekao  glasom  punim  neverice:  “Čuo  sam  da  taj  svetac  nikada ne  izlazi  iz  svoje  kuće.”

“To  je  tačno.  Poslednjih  dvadeset  godina  je  proveo  u  kući.   Od   tog pravila  koje  je  sebi  sam  nametnuo,  odstupa  donekle  samo   u   danima   naših svetih svečanosti, kad izlazi do pločnika pred svojom kućom. Tamo se sakupljaju prosjaci,  jer  je  poznat  po  mekom  srcu.”

“Kako mu uspeva da ostane u vazduhu uprkos zakona gravitacije?”  

“Posle određenih vežbi pranajame,   jogijevo telo gubi svoju telesnu strukturu,  pa  može  da  levitira  ili  skakuće  okolo  kao  žaba.  Čak  i  sveci  koji formalno ne vežbaju jogu, viđeni su  kako  levitiraju  tokom  stanja  intenzivne predanosti   Bogu.”

“Želeo bih  da  saznam  više  o  tom  mudracu.  Odlaziš  li  na  njegove večernje  sastanke?”  Upendrine  oči  su  se  zacaklile  od  radoznalosti.

“Da, često odlazim tamo. Njegova duhovitost i mudrost su vrlo zabavni. Ponekad se toliko smejem da ometam svečanu atmosferu njegovih skupova. Svetac se zbog toga ne ljuti, ali njegovi učenici bi me, najradije proburazili pogledom kad bi  mogli.”

Tog dana, vraćajući se kući, prošao sam pored kuće Bhadurija Mahasaje  i odlučio da  ga  posetim,  jer  on  nije  bio  nedostupan  javnosti.  U  prizemlju  je stanovao jedan jedini  njegov  učenik  i  starao  se  o  njegovom  miru.  Brinuo  se  da se poštuju  pravila  kuće,  pa  mi  je  postavio  pitanje  da  li  imam  zakazan  sastanak. U  tom  času  se  pojavio  njegov  guru  i  spasao  me  da  ne  budem  izbačen.

“Pusti  Mukundu,  neka  dođe  kad   god   zaželi.”   Mudračeve   oči   su   sijale. “Ne pridržavam se pravila odvojenog života zbog sopstvene udobnosti, nego zbog udobnosti  drugih.  Svetovni  ljudi  teško  podnose  otvorene  reči  koje  razbijaju njihove iluzije. Sveci ne samo  što  su  retki,  nego  su  i  nezgodni.  Čak  i  kada pišu,  često  znaju  da  dovedu  ljude  u  nezgodan  položaj!”

Sledio sam  Bhadurija  Mahasaju  kroz  njegove  spartanski  jednostavne  odaje iz  kojih  je  retko  izlazio.  Učitelji   često   ne   mare   za   šaroliku   panoramu   sveta, koju vidimo iz pravog ugla tek kada pripada  prošlosti.  Svečevi  savremenici  nisu samo  oni  koji  žive  u  ograničenoj  sadašnjosti.

“Maharši, vi  ste  prvi  jogi  za  koga  znam  da  neprestano  boravi  u  kući.”

“Bog svoje svece sadi na neobičnom tlu, kako ne bismo pomislili da ga možemo  svesti  na  neko  pravilo!”

Smestio je svoje titrajuće telo u položaj lotosa. Premda u sedamdesetim godinama,  nije  pokazivao  nikakve  neugodne  znake  starenja  ili  sedelačkog  života.

Čvrst  i  prav,  u  svakom  pogledu  je  bio  idealan.  Imao  je   lice   ršija   kakvo   se opisuje u drevnim tekstovima. Plemenite  glave,  bujne  brade,  sedeo  je  uvek uspravno, sa spokojnim pogledom usmerenim na sveprisutnost. Uronili  smo  u meditativno  stanje.  Nakon  jednog  sata  pozvao  me  blagim  glasom.

5       Među mnogim hrišćanskim svecima, koji su viđeni kako levitiraju, spomenimo sv. Agnezu od Moltepunčiana (1317), sv. Katarinu Sijensku (1380), sv. Terezu Avilsku (1582) i sv. Josifa od Kupertina (1663). Nakon levitacije, kada bi se  spustila na zemlju, plašt sv. Agneze  je  često  bio pokriven manom sličnom snegu. Sv. Josif, čija čuda su potvrdili mnogi očevici, u ovom svetu je pokazivao rastresenost, koja je zapravo bila božanska pribranost. Svetac nije mogao  da  obavlja nikakve zemaljske dužnosti iz jednostavnog razloga što nije mogao  duže  vreme  da  ostane  na zemlji. Često mu je bilo dovoljno da vidi neki sveti kip, pa da se uzdigne u vazduh.

Sv. Tereza Avilska, kao uzvišena  duša,  smatrala  je  da  joj  levitacija  samo  smeta. Opterećena velikim dužnostima u organizaziji, uzalud je pokušavala da spreči svoje “uzvišene” doživljaje. Pisala je: “Uzaludan je svaki  oprez  kada  gospod  hoće  drugačije.”  Telo  sv.  Tereze, koje je sahranjeno  u španskoj crkvi u Albi, nije  se  raspalo  ni  tokom  četiri  veka,  a  iz  njega  se oseća miris cveća. Na tom mestu dogodila su se mnoga čuda.

6       “Veliki mudrac”, ili “veliki  vidovnjak”.

”Ti  često  uranjaš  u  tišinu,  međutim,  jesi  li  razvio  istinsko  opažanje Boga?” Podsećao me je  da  je ljubav  prema  Bogu  važnija  od meditacije.  Rekao je: “Nemojte da brkate tehniku sa ciljem!” Ponudio mi  je  mango.  S dobroćudnim humorom, koji se blagonaklono isticao u njegovoj  ozbiljnoj  prirodi, rekao je: “Ljudi obično više vole đala jogu (sjedinjavanje sa  hranom),  nego dhjana jogu (sjedinjenje s Bogom).” Nasmejao sam se grohotom njegovoj šali.

Svetac me je pogledao s  ljubavlju  i  rekao:  “Kakav  smeh!”  Uvek  mu  je lice bilo ozbiljno, ali je uvek na njemu titrao jedva  vidljiv ushićeni osmeh.

Mudrac  mi  je  pokazao  nekoliko  debelih  omota  na  stolu,  rekavši:  “Ova pisma  dolaze  iz  daleke  Amerike.  Dopisujem  se  s   nekoliko   tamošnjih   društava, koja  se  interesuju  za  jogu.   Oni   ponovo   otkrivaju   Indiju,   ovoga   puta   s preciznijim osećajem za smer nego što ga je  imao  Kolumbo.  Radujem  se  što mogu  da  im  pomažem.  Znanje  joge  i  dnevno  svetlo  besplatni  su  za  sve  koji žele da  ih prime.

Ono  što  su  rišiji  smatrali  od  suštinske  važnosti   za   ljudsko   spasenje   ne treba da se  razvodnjava  kako  bi  se  prihvatilo  na  Zapadu.  Po  duši  isti  iako  su po  spoljnom  iskustvu  različiti,  ni  Istok  ni  Zapad  neće   da   procvetaju   ako   ne uvedu  neki  vid  jogičke  discipline.”

Svetac me prodorno  pogledao  svojim  mirnim  očima.  Nisam  shvatao  da njegove reči skrivaju proročanski putokaz. Tek sada, dok ovo pišem, shvatam potpuno njegove usputne primedbe o tome kako ću jednog dana  indijska  učenja preneti   u  Ameriku.

“Maharši, želeo bih da  napišete  knjigu  o  jogi,  da  bi  svi  ljudi  mogli  od nje  da  imaju  koristi.”

“Ja obučavam učenike. Oni  i  njihovi  učenici  će  biti  žive  knjige  otporne na prirodno propadanje i neprirodna tumačenja kritičara.”

S jogijem  sam  ostao  dok  uveče  nije  došao  nov  učenik.  Bhaduri  Mahasaja je započeo jedan od svojih neponovljivih govora. Poput blage bujice odnosio bi mentalni otpad svojih slušaoca, a njih same uzdizao prema Bogu. Svoje jasne parabole izražavao je savršenim bengalskim jezikom. Te večeri je tumačio razna filozofska  pitanja  povezana  s  životom   srednjovekovne   rađputanske   princeze Mirabai,  koja  je  napustila  život  na  dvoru  da  bi  potražila  društvo  svetaca.48   Ona je ispevala mnoge pesme pune entuzijazma, koje su u Indiji i danas omiljene. Navodim  prevod  jedne  od  njih:

“Kad bi Bog mogao da se spozna svakodnevnim kupanjem, rado bih bila kit iz morskih  dubina.  Kad  bi  se  spoznavao  jedenjem  korenja  i  plodova, poprimila bih oblik koze. Kad bi mi se otkrio nizom brojanica, molitve bih izgovarala na mamutskim perlama. Kad bi  klanjanje  kipovima  skidalo  s  njega veo, ponizno bih poštovala kremenu planinu. Kad bi se Gospod mogao usisati s mlekom, znala bi ga mnoga deca i telad. Ako bi dolazio kad napustiš žene, ne bi li hiljade njih postali evnusi? Ali Mirabai zna da se gospod može naći. Potrebna je samo ljubav.”

7       Veliki  sanjasin  Sanatana  Gosvami  je  odbio  da  primi  Mirabai  jer  je  bila  žensko.  Kad  je  čuo njen  odgovor,  ponizno  se  poklonio  njenim  stopalima.

Mirabai mu je  poručila:  “Recite  učitelju  da  nisam  znala  da  u  svemiru  osim  Boga  ima još muškaraca.  Zar  pred  njim   nismo  svi   žene?  (Shvatanje  gospoda,  kakvo  nalazimo  u  svetim spisima,  po  kome  je  on  jedini   pozitivni,   kreativni  princip,   a   njegova   kreacija   nije   ništa   drugo nego  pasivna  maja).

Samo je Bog život. Sva njegova stvorenja na  kraju  moraju  zaželeti  da  se  s  njim  sjedine. Pošto se svako ljudsko biće postepeno uči “ženskim” vrlinama poniznosti, nesebičnosti, odanosti i bezuslovne  ljubavi,  sve  je  bliže  srcu  onoga  koji  večno  ljubi.  “Jer,  svako   ko   se   uzvisi   biće ponižen,  a  ko  se  ponizi  biće  uzvišen”  -  Luka,  14,  11.

Nekoliko učenika stavili su rupije u Bhadurijeve papuče koje  su  ležale pored njega na podu, dok je on sedeo u joga položaju. Tako,  s  poštovanjem stavljen poklon koji je uobičajen u Indiji, pokazuje kako učenik sva svoja materijalna dobra polaže pred guruova  stopala.  Zahvalni  prijatelji  samo  su prerušeni Gospod, koji se brine za svoje.

Jedan učenik,  žestoko  zureći  u  mudračev  očinski  lik,  izjavio  je:  “Učitelju, vi ste čudesan čovek. Odrekli ste se bogatstva i udobnosti da biste tražili Boga i učili nas mudrosti.” Poznato  je da  se Bhaduri Mahasaja još u  mladosti odrekao velikog porodičnog bogatstva, da bi svoj život mogao da posveti jogi. S blagim prekorom na licu, svetac je rekao: “Slučaj je sasvim obrnut. Ostavio sam nekoliko bednih rupija, nekoliko sitnih uživanja, a dobio sam kosmičko carstvo beskrajnog blaženstva. Kako je moguće da sam  pritom  išta  sebi  uskratio? Poznajem radost delenja bogatstva. Da li je to žrtva? Kratkovidi svet je zapravo onaj koji se odriče, jer neuporedivi božanski posed zamenjuje za šaku bednih zemaljskih  igračaka.”

Zakikotao sam se nad tim paradoksalnim  pogledom  na  odricanje  - pogledom koji svakom svetom prosjaku stavlja na glavu Krezovu kapu, dok sve uobražene  milionere  pretvara  u  nesvesne  mučenike.

Poslednje učiteljeve reči su predstavljale praktičan  izraz  njegove  vere: “Božanski poredak se brine za našu budućnost mudrije i bolje od svakog osiguravajućeg  društva.  Svet  je  pun  preplašenih  vernika  i  spoljašnje   sigurnosti. Gorke  su  im  misli   poput  ožiljaka  na   čelima.   Međutim,   onaj   koji   nam   je,   kad smo prvi put udahnuli dao  vazduh  i  mleko,  zna  i  to  kako  da  nas  iz  dana  u dan  održava  u  životu.”

Stekao sam naviku da posle  nastave  svakodnevno  vršim  hodočašće  do svečevih vrata. ]uteći mi je pomogao da razvijem božansko opažanje.  Međutim, jednog dana se preselio iz našeg susedstva daleko  u  ulicu  Ram  Mohan  Roj. Tamo mu je jedan njegov  učenik  izgradio  novu  kuću,  koja  je  postala  poznata pod  imenom  Nagendra  Math.

Mada me to u mom pripovedanju       prenosi mnogo godina  unapred, navešću ovde poslednje reči koje mi  je  uputio  Bhaduri  Mahasaja.  Pre  nego  što sam krenuo na  Zapad,  potražio  sam  ga,  ponizno  kleknuo  pred  njim  i  zamolio ga za blagoslov.

8       “Ti tvrdiš: Bogat sam, nagomilao sam bogatstvo; ništa mi ne treba, a ne znaš da si upravo ti nesrećan, i bedan, i siromašan, i slep, i  go.  Savetujem  ti  da  od  mene  kupiš  u  vatri  žeženog zlata, da se obogatiš, i da se obučeš  u  bele  haljine,  i  da  sakriješ  svoju  sramotnu  golotinju, zatim pomasti da pomažeš svoje oči da bi video.” - Otkrivenje, 3, 17-18.

9         Svečevo   puno   ime   je   glasilo   Nagendranath   Bhaduri.   Math   je   monaški   obrazovni   centar.

Šankara,  koji  je  davno  reorganizovao  red  svamija,  osnovao  je  četiri  Matha,  u  Misoreu  na  jugu, u  Puriju  na  istoku,  u  Dvarki  na  zapadu  i  u  Badarinathu  na   Himalajima.   Srngeri   math   u Misoreu i danas uživa veliki ugled. Njegov poglavar,  naslednik  loze  Šankara,  duhovni  je  autoritet sličan  autoritetu  svetog  oca  u   Rimu.   U   Šankarina   četiri   matha,   koja   su   velikodušno   izdržavali ljudi  kojima  je  na  srcu  ležalo  javno  dobro,  besplatno  su  se  podučavali  sanskritska   gramatika, logika  i  filozofija  vedante.  Izvanrednu  studiju  svake  faze  drevnog  obrazovanja  nalazimo  u  delu  S.

K.  Venkatesvara  “Indijska  kultura kroz vekove”  (I tom,  strana 336).

Smestivši svoje mathe u četiri ugla Indije, Šankara je  želeo  da  objedini  veliku  zemlju. Drevni običaj hodočašća u sveta mesta i  svetilišta  ne  samo  da  povezuje  prošlost  i  sadašnjost, nego  oplođuje  i  nacionalni  duh  Indije.  Sveta  hodočašća,  koja  su  uobičajena  pojava  u  Indijskom

životu, koristima putovanja  dodaju  i  obrazovni  elemenat.  Ciljevi  tih  hodočašća  su  i  danas poštovana mesta navedena u drevnim puranama. Danas, kao i u prošlosti, pobožni Hindus besplatno dobija hranu i prenoćište u prihvatilištima koja pored hodočasničkih puteva izgrađuju i održavaju  javni  dobročinitelji.

“Sine, idi u Ameriku. Neka dostojanstvo drevne Indije bude tvoj štit. Pobeda ti je  zapisana  na  čelu.  Tamo  daleko,  plemeniti  ljudi  će  te  lepo dočekati.”

Bhaduri  Mahasaya,  lebdeći svetac

"Maharši, želeo bih da napišete knjigu o jogi, za dobrobit sveta."

"Ja obučavam učenike. Oni i njihovi učenici biće žive knjige, otporne na prirodno propadanje i neprirodno tumačenje kritičara."