Poglavlje   13.

Svetac bez  sna

“Molim vas, dozvolite mi da odem  na  Himalaje.  Nadam  se  da  ću  u neometanoj  samoći  postići  trajno  sjedinjenje  s  Bogom.”

Te nezahvalne reči zaista sam jednom uputio svom učitelju. Bio sam uhvaćen jednom od onih nepredvidivih obmana koje  ponekad  opsedaju poklonika, i sve nezadovoljniji svojim dužnostima u ašramu i svojim studijama. Olakšavajuća okolnost bila je ta što sam  to  predložio  kad  sam  sa  Šri Juktešvarom proveo svega šest meseci. Još nisam bio potpuno svestan njegove veličine koja je sve nadvisivala.

“Na Himalajima žive mnogi ljudi koji ne poznaju Boga.” Moj guru je odgovorio polako i jednostavno. “Bolje je tražiti mudrost od čoveka koji je spoznao Boga nego od beživotne planine.”

Ne obazirući se na učiteljevu jasnu poruku da je on moj učitelj,  a  ne planina, ponovio sam  svoju  molbu.  Šri  Juktešvar  se  nije  udostojio  da  mi odgovori.  Njegovo  ćutanje  protumačio  sam   kao   pristanak   -   tumačenje   koje   je bilo  nepouzdano,  ali  mi  je  u  tom  času  odgovaralo.

Te večeri, u svom domu  u  Kalkuti,  počeo  sam  sa  pripremama  za putovanje. Svezao sam nekoliko predmeta u ponjavu, te sam se setio sličnog zavežljaja koji sam pre nekoliko godina tajno  spustio  s  prozora  svog  potkrovlja. Pitao sam se da  li  će  i  ovaj  beg  biti  pod  nesrećnom  zvezdom.  Prvi  put  sam bio duhovno ponesen - večeras me je  grizla  savest  na  pomisao  da  ostavljam svog gurua. Sledećeg jutra  potražio  sam  Beharija  Pandita,  svog  profesora sanskrta  u  koledžu  škotske  crkve.

“Gospodine,    vi    ste mi         govorili  o                 svom       prijateljstvu                    s   jednim  velikim

učenikom  Lahirija  Mahasaye.  Molim  vas,  dajte  mi  njegovu  adresu.

“Misliš na Rama Gopala Mazumdara? Ja ga zovem  “Svecem  bez  sna”. Uvek  je  u  budnoj  ekstazi.  Kuća  mu  se  nalazi   u   Ranbajpuru   u   blizini Tarakesvara”.

Zahvalio sam se panditu  i odmah seo u voz  za Tarakesvar. Nadao sam se da ću ućutkati svoju savest time što ću od “Sveca bez sna” iskamčiti dozvolu da se u samoći na Himalajima počnem baviti meditacijom. Čuo sam da se Beharijev prijatelj prosvetlio pošto je u usamljenim pećinama Bengala godinama vežbao krija yogu.

U   Tarakesvaru sam  obišao čuveno svetilište. Hindusi  dolaze ovamo s

podjednakim strahopoštovanjem kao  što  katolici  odlaze  u  Lurd  u  Francuskoj.  Tu su se dogodila mnoga čuda, među kojima  i  jedno  koje  se  odnosilo  na  člana moje porodice.

“Nedelju dana sedela sam u hramu”, pričala mi je moja najstarija strina. “Postila sam i molila se da tvoj stric Sarada ozdravi od  hronične  bolesti. Jednog dana u ruci mi se  materijalizovala  neka  trava.  Od  njenog  lišća  skuvala sam čaj i dala sam ga tvom stricu. Bolest je istog trenutka nestala i nikada se više  nije  pojavila.”

Ušao sam u svetilište. Oltar je bio samo okrugli kamen. Njegov obim bez početka i kraja je odgovarajući simbol za Beskonačno. Kosmičke apstrakcije nisu strane čak ni najskromnijem  indijskom  seljaku.  Štaviše,  Zapadnjaci  su  ga optuživali  da  živi  od  apstrakcija!

U tom času bio sam toliko trezveno raspoložen, da nisam osetio ni malo sklonosti  da  se  klanjam  kamenom  simbolu.  Mislio  sam  da  Boga  treba  da  tražim

samo u duši. Napustio sam hram ne kleknuvši, i brzim  korakom  se  uputio prema zabačenom selu Ranbajpuru. Kad sam se obratio prolazniku da mi pokaže put, on se duboko zamislio.

“Kad  stigneš  do  raskrsnice,  skreni  desno,  pa  nastavi  pravo”,  izgovorio  je najzad  proročanski.

Prateći  njegova  uputstva,  vijugao  sam  putem  duž  obale  kanala.  Pao  je mrak.  Okolinu  sela  u  džungli  oživljavao  je  je  treperavi  sjaj  svitaca  i  zavijanje

šakala. Mesečeva svetlost bila je slaba da  bi  me  umirila.  Posrtao  sam  oko  dva sata.

Dobrodošao je zvuk  kravljeg  zvona.  Na  moje  uporno  dozivanje  konačno je  došao  neki  seljak.

“Tražim  Rama  Gopala  babua.”

“U našem  selu ne živi niko ko se tako zove.”  Seljakov  ton  bio  je osoran.  “Vi  ste  verovatno  neki  lažljivi  detektiv.”

Nadao sam se da ću otkloniti sumnju u  njegovom  politički  uznemirenom duhu, pokušavajući da ga  dirnem  tako  što  sam  mu  objasnio  svoj  položaj.  Odveo me  je  svojoj  kući  i  ponudio  mi  gostoprimstvo.

“Ranbajpur  je  daleko  odavde”,  rekao  je.  “Na  raskrsnici  je  trebalo  da skreneš  levo,  a  ne  desno.”

Tužno  sam  pomislio  kako  je  moj  pređašnji  informator  izričita  opasnost  za

putnike. Posle ukusnog jela od neljuštenog pirinča, dala od sočiva i karija od kropmpira sa sirovim bananama, povukao sam se u kolibu u dvorištu. U daljini, seljaci su pevali uz glasnu  pratnju  mrdangi98  i  činela.  Nisam  ni  pomišljao  na san. Žarko sam se molio da nađem usamljenog jogija Rama Gopala.

Kad su prvi zraci zore prodrli  kroz  pukotine  moje  mračne  sobe,  krenuo sam u Ranbajpur. Prolazeći  neravnim  pirinčanim  poljima,  s  mukom  sam  koračao po požnjevenim stabljikama koje su me bockale, i po brežuljcima od  osušene ilovače. Seljaci, koje sam sretao  s  vremena  na  vreme,  uvek  su  mi  govorili  da  je moj cilj “samo krošu daleko” (dve milje). Za šest sati  sunce  se  pobedonosno popelo sa horizonta na  zenit,  a  ja  sam  počeo  da  osećam  kako  će  Ranbajpur biti  uvek  za  krošu  dalje.

Sredinom  popodneva  moj  svet  se  još   uvek   sastojao   od   beskrajnih pirinčanih polja. Vrućina se slivala  sa  neizbežnog  neba,  tako  da  sam  skoro malaksao. Dok mi se  sporim  korakom  približavao  neki  čovek,  nisam  se  usudio da mu postavim  svoje  uobičajeno  pitanje  samo  da  ne  bih  čuo  uvek  isto:  ”Samo još krošu”. Stranac se zaustavio pored mene. Nizak i vitak, bio je lik  koji  ne  bi ostavljao  utisak  da  nije  bilo  njegovih  tamnih  prodornih  očiju.

“Nameravao sam da napustim Ranbajpur, ali pošto dolaziš sa valjanim razlogom, čekao sam te”. Pripretio mi je prstom dok sam ga  zabezeknuto gledao. “Misliš da si veoma mudar  zato  što  ćeš  mi  tako  nenajavljen  iznenada doći. Profesor Behari nije smeo da ti da moju adresu.”

Smatrao sam da je u prisustvu ovog majstora moje predstavljanje puka formalnost, te  sam  stajao  bez  reči,  malo  povređen  načinom  na  koji  me  je dočekao.  On  me  je  iznenada  upitao:  “Reci  mi,  gde  misliš  da  je  Bog?”

“Dakle, mislim da je u meni i svuda.” Bez sumnje sam izgledao zbunjen, a to sam i bio.

“Sveprožimajući, dakle?” Svetac se  nasmejao.  “Zašto  se  onda,  mladi gospodine,   juče   nisi   poklonio   u   hramu   u   Tarakesvaru   pred   beskonačnim   u

95      Bubnjevi  po  kojima  se  udara  rukom  i  koji  obično  prati  pobožno  pojanje  (kirtana)  za  vreme verskih procesija i ceremonija.

kamenom simbolu?99 Zbog svog  ponosa  kažnjen  si  time  što  te  je  prolaznik  koji nije mario za levo i desno  pogrešno  uputio.  Ni  danas  ti  nije  bilo  lako!”  Iskreno sam se s njim složio, čudeći  se  da  je  sveprisutno  oko  sakriveno  u  tako neuglednom telu.  Iz jogija je zračila  isceliteljska  snaga.  Bio   sam  svež   uprkos vrelini   polja.

“Poklonik je sklon da misli kako je  jedini  put  ka  Bogu,  onaj  kojim  on ide”, rekao je. “Joga, kojom nalazimo Boga  u  sebi,  bez  sumnje  je  najviši  put. Tako nam je  govorio  Lahiri  Mahasaya.  Kad  otkrijemo  Gospoda  u  sebi,  uskoro ga opažamo i van  sebe.  Sveta  mesta  u  Tarakesvaru  i  drugde  s  pravom  se poštuju  kao  jezgra  duhovne  moći.”

Svetac je ublažio svoj kritički  stav.  Pogledao  me  je  toplo  i  saosećajno,  pa me  je  potapšao  po  ramenu.

“Mladi moj jogi, vidim da bežiš od svog učitelja. On ima sve što ti je potrebno. Moraš da mu se vratiš. Planine ti ne mogu biti guru.”  Ram  Gopal ponovio je misao koju je Šri Juktešvar izrekao kad smo se poslednji put videli.

“Nema kosmičke prisile koja bi  ograničavala  mesto  boravka  jednog učitelja.” Moj pratilac me je podrugljivo pogledao. “Tibet i Himalaji u  Indiji nemaju monopol na svece. Ako se čovek ne potrudi da to nađe u samom sebi, neće mu pomoći  ni  premeštanje  tela  ovamo-onamo.100  Čim  je  poklonik  spreman da zbog duhovnog prosvetljenja krene na kraj sveta, njegov guru se odmah pojavljuje  u  blizini.”

]utke sam se složio, prisećajući se svoje molitve  u  benareškom  ašramu posle čega sam u uličnoj gužvi sreo Šri Juktešvara.

“Da li imaš sobu gde možeš zatvoriti vrata i biti sam?”

“Imam.” Pomislio  sam  kako  ovaj  svetac  zbunjujućom  brzinom  prelazi  sa opšteg  na  pojedinačno.

“To je tvoja pećina.” Jogi me je pogledao prosvetljujućim pogledom  koji nikada neću zaboraviti. “To  je  tvoja  sveta  planina.  Tu  ćeš  naći  kraljevstvo Božije.”

Njegove jednostavne        reči              u    trenutku            su     me     oslobodile              dugogodišnje

opsednutosti  Himalajima.  Na  užarenom  pirinčanom  polju  probudio  sam  se  iz  sna o  planinama  i  večnom  snegu.

“Tvoja žeđ za božanskim je veoma pohvalna, mladi gospodine. Osećam prema tebi veliku  ljubav.”  Ram  Gopal  uzeo  me  je  za  ruku  i  poveo  do neobičnog sela. Kuće od nepečene  cigle,  pokrivene  kokosovim  lišćem,  po seoskom običaju su bile ukrašene svežim tropskim cvećem. Svetac me je poveo na zasenčenu terasu od bambusa pred svojom kolibom. Nakon što me je ponudio zašećerenom limunadom i komadićem kandiranog šećera, sišao je u dvorište i seo u položaj lotosa. Posle četiri sata meditacije otvorio sam  oči  i ugledao mesečinom obasjan lik jogija, još uvek nepokretnog. Dok sam strogo opominjao svoj želudac da čovek ne živi samo od hleba,  Ram  Gopal  mi  je prišao.

“Vidim  da  si  gladan.  Jelo će  uskoro  biti  gotovo.”

Zapalio je vatru pod zemljanom peći u dvorištu. Ubrzo je na velikim listovima banane servirao pirinač i dal. Pristojno je odbio moju pomoć pri kuvanju. “Gost je Bog”. To je hindu poslovica koja se u Indiji poštuje  od prastarih vremena. Na svojim kasnijim putovanjima bio sam oduševljen kada sam video  da  se  gost  podjednako  poštuje  u  seoskim  područjima  mnogih  zemalja.

96     “Čovek  koji  se  nikome  ne  klanja,  ne  može  da  podnese  teret  samog  sebe”  -  Dostojevski.

97       “Samo  ono  što  nosimo  unutra  u  sebi,  možemo  videti  i  spolja,  oko  sebe.  Ako  ne  susrećemo bogove,  onda  je  to  zato  što  ih  nema  u  nama”  -  Emerson.

Kod  građana  oštrica  gostoljubivosti  kao  da  je  otupljena  mnoštvom  nepoznatih lica.

Ram Gopal je  prostro  nekoliko  pocepanih  pokrivača  na  pod  svoje  kolibe da  na  njih  legnem,  a  sam  je  seo  u  položaj  lotosa,101  na  asuru  od   slame. Savladan njegovim spiritualnim magnetizmom, usudio sam se da zatražim jedan samadhi.

“Dragi moj,  bio  bih  srećan  ako  bih  ti  mogao  preneti  božanski  dodir,  ali ja  za to nisam  pozvan.” Svetac me  je gledao poluzatvorenih očiju.  “Tvoj učitelj

će  te  uskoro  nagraditi  tim  doživljajem.  Tvoje  telo  još  nije  spremno.  Kao  što

mala sijalica ne može da podnese  veliki  električni  napon,  tako  ni  tvoji  živci nisu spremni za kosmičku struju. Kad bih ti sada omogućio da doživiš beskrajnu ekstazu, sagoreo bi kao da ti je svaka ćelija u plamenu.“

”Tražiš od mene  prosvetljenje,”  nastavio  je  jogi  glasno  da  razmišlja,  “dok se ja - beznačajan kao što  jesam i  zato što sam nešto malo meditirao -  pitam da li sam uspeo da ugodim Bogu i da li ću u  njegovim  očima  biti  vredan prilikom krajnjeg obračuna.”102

“Gospodine, zar niste dugo vremena iz sveg srca tražili Boga?”

“Nisam učinio mnogo. Behari ti je sigurno ispričao nešto o mom životu. Dvadeset godina sam stanovao u tajnoj  pećini  i  meditirao  osamnaest  sati  na dan. Potom sam se preselio  u još  nedostupniju pećinu i  ostao tamo  dvadeset  i pet godina, provodeći po dvadeset sati dnevno u ekstazi. San mi nije bio potreban jer sam uvek bio sa Bogom. U potpunoj tišini nadsvesti nalazio sam potpuniji odmor nego u delimičnom smirenju uobičajenog podsvesnog stanja.

U snu se mišići opuštaju, ali srce, pluća i krvotok rade bez prestanka. U nadsvesnom stanju rad unutrašnjih organa privremeno se obustavlja  i  oni  se pune kosmičkom energijom. Zahvaljujući tim metodama san mi je godinama bio nepotreban.  Doći  će  vreme  kada  ćeš i  ti moći  bez  njega.”

“Pobogu, toliko ste meditirali, pa ipak niste  sigurni  u  Božiju  milost!” Začuđeno sam ga gledao. “Šta je onda s nama, običnim smrtnicima?”

“Dragi moj dečače, zar ne vidiš da je Bog sama večnost? Pretpostaviti da

čovek može da ga upozna ako meditira četrdeset i pet godina, prilično je nerazumno. Babađi nas ipak uverava  da nam  čak i  malo  meditacije pomaže  da se oslobodimo užasnih  strahova  života  i  smrti.  Nemoj  da  ti  duhovni  ideal ograniči niska planina, već uvek stremi prema zvezdi neograničenog božanskog znanja. Ako budeš ozbiljno pokušavao, dospećeš tamo.”

Opčinjen tim izgledima, zamolio sam ga da mi još malo o tome priča. Ispričao  mi  je  čudesnu  priču  o  svom  prvom  susretu  sa  Babađijem,   guruom Lahirija Mahasaye. Oko ponoći Ram Gopal je ućutao, a ja sam legao na svoje prostirke. Dok su  mi  oči  bile  zatvorene,  video  sam  kako  sevaju  munje. Ogroman  prostor  u  meni   pretvorio  se  u  sferu  rastočenog  svetla.  Otvorio  sam

98         Položaj lotosa (padmasana) drži kičmu uspravnom i u stanju transa (savikalpa samadhi) osigurava telo od pada prema napred i prema natrag.  Za  vreme  transa  jogi  početnik  prvo opaža “lotose” 6 centara u kičmi (čakre ili  točkove).  Svaki  “točak”  ima  drukčiji  broj  “paoka”  ili zraka koje se sastoje od prane (životne sile). Ti zraci mogu da se uporede sa  laticama lotosovog cveta.

Položaj lotosa korisno deluje na određene živce izazivajući postojanost ne samo u telu, nego i u duhu. Kolena  i  zglobovi  odraslih  osoba  na  Zapadu  verovatno  će  bolno  protestovati,  ali  položaj je vredan  truda.  Vežbajući   nekoliko  minuta  dnevno,  taj  položaj  vremenom  postaje  udoban. Važno je napomenuti da nije dobro silom pokušati  sesti  u  taj  položaj,  nego  samo  onoliko koliko telo samo (bez napora) dozvoljava.

99        Tako ponizan stav  je  uobičajen  među  velikim  svecima  koji  razumeju  da  u  potpunosti  zavise od Boga kao od jedinog Života i Sudije.

oči  i  sjaj  me  je  zaslepeo.  Soba  je  postala  deo  beskrajne  nadsvođene  riznice koju  sam  gledao  svojim  unutrašnjim  okom.

“Zašto  ne  spavaš?”

“Gospodine,         kako   mogu          da  spavam  uz          munje  i sevanje,                    gledao         ili

žmurio?”

“Blagoslovljen si  tim  doživljajem:  duhovno  zračenje  nije  lako  videti.” Svetac je dodao par ljubaznih reči.

U zoru mi je dao kandiranog šećera i  rekao  da  moram  otići.  Očiju punih suza nerado sam mu zaželeo zbogom.

“Neću te pustiti da odeš praznih ruku”, rekao  je  jogi  blago.  “Učiniću nešto za tebe.”

Nasmešio se  gledajući  mi  uporno  u  oči.  Stajao  sam  kao  prikovan,  a  mir je poput snažne bujice jurnuo  u  mene  kroz  vrata  očiju.  Istog  trenutka  prošao me  je  bol  u  leđima  koji  me  je  godinama  mučio  bez   prestanka.   Preporođen, okupan u moru blistave radosti, prestao sam da plačem. Dodirnuo sam  svečeva stopala  i  krenuo  sam   kroz  džunglu   krčeći  sebi  put  kroz  tropsko  rastinje,  sve dok  nisam  stigao  u  Tarakesvar.

Tamo sam po drugi put otišao do čuvenog svetilišta i poklonio se pred njegovim oltarom. Okrugli  kamen  povećao  se  pred  mojim  unutrašnjim  okom  sve do kosmičkih sfera - krug u krugu, zona  za  zonom,  sve  obdarene  Božijim postojanjem.

Sat kasnije srećno  sam  se  ukrcao  na  voz  za  Kalkutu.  Moja  putovanja  su se  završila,  ali  ne  u  visokim  planinama,  nego  u  himalajskoj  prisutnosti  mog učitelja.