ČETVRTI DEO  SVET STARIH ČAROBNJAKA DANAS

Sa dozvolom onog koji nema ime, nastavljam sa svojim svedočenjem kako bih dovršio ovaj izveštaj i predstavio istinu u njenoj potpunosti.

Jednog dana, vrlo rano izjutra, probudio me je telefonski poziv. Bio je to Karlos i zaista je zvučao loše. Rekao je da se nalazi u hotelu Kamino Real u Meksiko Sitiju i da je veoma bolestan. Dodao je kao te noći nije mogao da zaspi i da je čekao zoru kako bi mogao da me pozove.

Upitao sam ga kako mogu da mu pomognem.

Odvrtatio je da mu je hitno potreban izvesni lek specijalno spremnljen za njega od strane jednog travara iz susednog grada i zamolio me ako bih mogao da odem tamo i da mu ga donesem.

Stavio sam se pod njegovu komandu. Dao mi je uputstva i ime osobe kod koje se nalazi napitak.

Tada je načinio kometar koji mi se učinio čudnim jer nije imao ništa sa onim o čemu smo razgovarali.

“Kada je Herman Kortes stigao u Meksiko, dao je naređenje da se spale njegovi brodovi. To je bio magični čin koji garantuje pobedu. Za njega je to značilo da mora pobediti ili umreti; nije imao drugog izbora. Trebamo imati na umu da svaki naš poduhvat može biti poslednji.”

Tvrdio je da ima gadne bolove u stomaku i da je ta biljka

jedina stvar na svetu koja može ublažiti njegov bol.

Nisam oklevao. Kada sam spustio slušalicu, smesta sam krenuo  u  Tepoctlan33 ,  slikoviti  grad  pribijen  uz  planinsku

30   Engl. Tepoztlan

strminu, na sat vožnje autobusom udaljen od Meksiko Sitija. Moja namera je bila da se vratim sa paketom što je pre moguće, kako bih Karlosu olakšao bolove.

Danas, iz perspektive koju sam stekao nakon svih ovih godina, razumem na šta je mislio kada je rekao da svaki poduhvat može biti naš poslednji.

Sišao sam iz autobusa i krenuo pravo ka pijaci. Dok sam hodao ulicom, nisam mogao prestati da se divim lepoti predela. Visoko gore na brdu iznad grada, videla se piramida Tepocteka.

Bio je sunčan dan i trebalo mi je samo par minuta da stignem  do  centra  grada.  Na  pijaci  sam  potražio  deo  sa

lekovitim biljem i upitao za don Eladija. Izgledalo je da ga niko ne poznaje, ili možda nisu želeli da odgovoraju na moja pitanja.

Stajao sam ne znajući šta da činim, sve dok me jedan sredovečni gospodin domorodačkog izgleda, obučen u belo i sa slamnatim šeširom i sandalama, nije upitao kako mi može pomoći.

Uzvratio sam da tražim travara don Eladija, i da sam došao u interesu g. Hozea Kortesa. Lice mu je zablistalo; sa velikim osmehom mi je pružio ruku u znak pozdrava i rekao

mi da je on Eladio Zamora i da mi stoji na usluzi.

Rekao sam da sam došao po lek koji je propisao.

Izgledalo je da ne zna na šta mislim, ali kada sam mu rekao da g. Hoze Kortes pati od jakih bolova u stomaku, reagovao  je  kao  da  se  setio  nečega.  Dramatičnim  tonom,

rekao mi je da zna o čemu se radi ali da nažalost nije u mogućnosti da ubere biljku o kojoj je reč, tako da mu trenutno ona nije pri ruci kako bi pripremio napitak.

Uspaničio sam se jer sam znao šta se desilo sa onima koji nisu uspeli da izvrše neke zadatke koje im je Karlos dao: takvi su jednostavno bili odbačeni.

Upitao sam don Eladia da li bih mogao da nabavim biljku negde drugde.

Odmahnuo je glavom.

“Uzaludno je da je tražiš jer je ovde niko ne prodaje.”

Insistirao sam kako mora postojati mesto na kome bih je

mogao pronaći.

Videći moje očajanje, rekao mi je da on ne može da ode i nabavi je u ovom trenutku, ali možda, ako bih se vratio preko vikenda…

Postao sam veoma nervozan i rekao mu da ako mi opiše tu biljku i mesto gde raste, ja bih bio voljan da odem i da je sam potražim, kako bih mu omogućio da pripremi lek.

Videći moju rešenost, don Eladio je pristao, ali me je upozorio kako je doći do mesta na kome ta biljka raste naporno i opasno.

“Spreman sam da bilo šta učinim!” uzviknuo sam.

Izgleda da je cenio moje reči jer je doneo neku staru knjigu iz botanike i nakon što je prelistao, pokazao mi je crtež biljke. Rekao je da je jedino mesto na kome ona raste uski

kanjon u planinama koji je prilično udaljen odavde, i objasnio mi kako da tamo stignem.

Izračunao sam da će mi trebati nekoliko sati da stignem do tog mesta, zato sam se smesta oprostio od njega i krenuo na put.

Lepota tih predela je očaravajuća. Bio sam ispunjen zadovoljstvom pri pomisli da su ratnici drevnih vremena nekada putovali tim pustim stazama starim hiljadama godina.

Brda su bila udaljenija nego što mi se činilo. Kada sam stigao do tesnog kanjona, ušao sam u njega najbolje kako sam umeo, boreći se sa visokom travom koja je  posvuda rasla. Mesto koje sam tražio je oblikovano na sastavu dva brda gde se akumulirala voda nekadašnjih kiša i u raštrkanim lokvama tekla u sporoj, lenjoj struji.

Dugo vremena sam tragao za biljkom. Konačno sam je pronašao, ali kada sam se sagao da je uberem, pogodio me je

jak udarac u glavu, i ja sam izgubio svest.

Probudio me je prodoran miris. Ležo sam na prostirci, na vrhu gomile biljaka. Pogledao sam unaokolo i otkrio da se nalazim u primitivnoj kućici. Pod je bio načinjen od sabijene

zemlje, a drvene grede potamnele od dima su pridržavale krov pokriven crepom.

U blizini zemljane peći u kojoj je gorela vatra, sedela je neka stara žena odevena u indijansku nošnju. Primetio sam da je njena koža bela.

Videvši da sam budan, ona se nasmešila i rekla:

“Neka sam prokleta! Dobrodošao nazad u zemlju živih! Na trenutak sam pomislila da si najebao!”

Nisam znao šta da kažem. Pokušao sam da se pomerim i osetio sam zažareni bol u glavi; bolelo me je i celo telo.

Stara gospođa mi je pritrčala i uspaničenim glasom mi naredila da se ne pomeram jer sam preživeo samo zahvaljujući čudu.

Sudeći po bolu koji sam osećao, jasno mi je bilo da je moje stanje ozbiljno i učinio sam kako mi je rekla.

Upitao sam je šta mi se desilo.

Uzvratila je da ne zna. Pomislila je da su me napali razbojnici koji su me pretukli i ostavili da umrem u brdima. Pokazujući na odeću u koju sam odeven, rekla je da sam bio

go kada me je pronašla. U trenutku sam shvatio da sam obučen u belu nošnju izvezenu slikama kolibrija, poput one koju je indijanka nosila.

Stara gospođa se predstavila. Rekla mi je da je njeno ime Silvija Magdalena i da je posvećena travarstvu i da ona leči moje povrede.

Naglasila je kako je sreća što me je pronašla kako ležim kao da sam bačen na njen put, krvareći skoro mrtav. Dodala je da sam proveo tri dana u nesvesti i da ću za nekoliko dana moći da ustanem.

Njene reči su me zaprepastile. Ponovo sam pokušao da ustanem, ali bio sam toliko slab da sam se svalio nazad na

asuru.

Rekao sam joj koliko sam šokiran onim što mi je rekla i stenjući sam joj objasnio kako sam došao ovde u potrazi za nekim biljem za prijatelja, ali zato što nisam ispunio svoj zadatak, verovatno ga više nikada neću videti.

Slušajući moje žalopojke, počela je da se smeje. Nije mi bilo jasno zbog čega. Videvši moj zbunjeni izraz, rekla je:

“Ne obraćaj pažnju na mene! Ja samo imam napad smejanja.”

Naredni dani su bili najčudniji u mom životu. Svakog dana sam imao priliku da proučavam kako donja Silvija leči svoje pacijente koji su patili od svih vrsta bolesti. Kada sam se malo opravio od svojih povreda, ona me je čak zamolila da joj pomažem. Na taj način, bez da sam to zaista shvatio, počeo sam da radim kao iscelitelj.

Vremenom sam naučio sve što je u vezi sa tom veštinom. Ona me je naučila kako da ljudima očistim energiju, i kako da sačinim terapije za različite vrste bolesti, isto kao i puno hiropraktičarskih tehnika ‐ i ogroman broj čajnih mešavina.

Uskoro sam shvatio da je donja Silvija veštica, i da sam odabran za njenog učenika. Jednostavna činjenica što sam bio u njenoj blizini, donosila mi je istinsko uživanje. Humor i drama u svemu što je činila su bili veličanstveni i podsetili su me na Karlosove opise njegovih učitelja.

Proveo sam skoro tri meseca na toj prostirci. Najteže mi je bilo na početku, kada nisam bio sposoban da se krećem i kada  je  isceliteljka  morala  da  me  vodi  u  toalet.  To  što  je

toalet bio van kuće nije učinilo situaciju nimalo lakšom.

Jednog dana kada mi je bilo puno bolje, donja Silvija mi je rekla da će sledećeg punog meseca biti organizovana uvodna ceremonija za mene. Već san puno naučio o njenom svetu,

tako da mi je bila istinska čast da prihvatim poziv.

Dodala je: “Sve što mogu reći, je da se oni koji učestvuju u tim obredima zauvek menjaju, i nikada više neće biti isti. Nema povratka.”

Kao i obično, nisam razumeo na šta misli. Uvek je koristila neobične izraze.

Bilo  je  oko  devet  sati  uveče  kada  me  je  zamolila  da

pođem sa njom. Hodali smo u tami skoro jedan sat, sve dok nismo stigli na mesto gde su neki ljudi sedeli oko vatre. Kada smo prišli bliže, učinila je kretnju kojom mi je ukazala da je

potrebno da sednem na određeni kamen.

Mesto sastanka se nalazilo pokraj vodopada; mogao sam da čijem njegovo hučanje i osetim vlažni vazduh koji je lebdeo do mesta na kome smo se nalazili.

Vatra je davala dovoljno svetlosti kao bi se videli ostali učesnici. Bila je to grupa od petnaest ljudi, većina su bili mladi, a bilo je i nekih starih poput donje Silvije. Osećao sam se malo neugodno i izdvojeno zato što je izgledalo da sam ja tu jedini novajlija.

Nikada nisam prisustvao obredu te vrste, i nisam zanao kako da postupam i šta je u pitanju; to me je učinilo veoma pronicljivim. Učesnici su svečano pevali nešto što nisam mogao da razumem, ali me je ispunilo neopisivom čežnjom.

Pošto smo malo sačekali, iz tame se pojavio čovek odeven u kožu kojota. Prišao je vatri plešući na čudan način. Nosio je životinjsku masku na glavi tako da nisam mogao da mu vidim lice. Iz njegovog ponašanja i pokreta, odmah sam shvatio da

je u pitanju čarobnjak.

Bez i jedne reči, čovek mi je prišao. Veoma veštim pokretom, zgrabio je moju levu ruku i privukao je ka sebi pritiskajući je na svoje rame dok se okretao. Osetio sam oštar

bol između prstiju i hteo sam da izvučem ruku, ali on je nju držao jakim stiskom. Kada me je oslobodio, video sam da je načinio posekotinu između mog srednjeg i domalog prsta. Krv je šikljala iz posekotine.

Bio sam u šoku; pobegao bih da nisam bio paralizovan od straha. Onda je čarobnjak stegnuo moju ruku kako bi istisnuo još više krvi i sipao je malo na tlo, nešto na vatru a ostatak u glinenu posudu.

Posle toga mi je naredio da ustanem, skinem odeću i držim  oči  zatvorene.  Bilo  je  toliko  snage  i  autoriteta  u

njegovom glasu da sam se povinovao.

Čarobnjak je dugo vremena molio i pevao oko mene. Onda sam osetio kako duva u mene i trlja celo moje telo lomljivim biljem. Na kraju me je pročistio vatrom baklje ili nečim sličnim.

U jednom trenutku, osetio sam vrelu i želatinoznu materiju kao se razliva po mojoj gavi. Bio sam žestoko radoznao ali se nisam usudio da mu budem neposlušan i da pogledam.

Konačno, naredio mi je da otvorim oči. Kakav šok ‐ moje telo je bilo prekriveno krvlju! Na kamenu koji je bio ispred mene, video sam telo malog, crnog jarca. Želeo sam da se pobunim, ali zvaničnost situacije me je sprečila.

Onda su mi rekli da odem da se operem. Hodao sam go pred njima i otišao do vodopada. Voda je bila hladna, ali je moje telo bilo vrelo i hladna voda mi je veoma prijala dok sam spirao krv koja je prekrivala moje telo.

Kada sam izašao iz vode, neko me je očekivao sa peškirom tako da sam mogao da se obrišem. Dali su mi moju odeću i obukao sam se, još uvek ošamućen tim neočekivanim dešavanjima. Posle toga sam se vratio da zauzmem svoje mesto kraj vatre.

Samo što sam seo, ti kružno poređani ljudi su počeli da dodaju jedan drugome korpe ispunjene pupoljcima pejotla. Svako od njih je uzeo pupoljak i dodao korpu onome sa svoje leve strane. Pomislio da je odbijem, ali nije bilo razloga za to;

već sam bio doneo odluku, tako da sam rekao sam sebi: “Pa šta onda?”, i sa uživanjem se prepustio učešću u obredu.

Jeli smo pejotl i pevali tokom većeg dela noći.

U jednom trenutku, kada je efekat biljke počeo da slabi,

čarobnjak  mi  je  prišao,  stao  pred  mene  i  skinuo  masku.

Mogao sam da se zakunem kako je on ona ista utvara koju sam video u kripti katedrale!

Jeza mi je prostrujala niz leđa i poželeo sam da vrisnem, ali čarobnjak mi se obrato čudnim glasom; bio je vrlo hrapav ili nekako suv. Rekao mi je da je njegovo ime Melhor Ramos i da sam dobrodošao među njih.

Nisam znao šta da odgovorim, jednostavno sam blenuo.

Bio sam u veoma posebnom stanju svesti i jasnoća u koju sam u tom trenutku doživeo nije bila uobičajena u mom svakodnevnom životu.

Malo niže, pomoćnici su načinili ogromnu spiralu od žara iz vatre. Don Melhor mi je prišao i rekao da treba da gledam u spiralu dok mi se ne prikaže Ksolostok34.

Sa rastućim strahom, učinio sam ono što mi je naredio, govoreći sebi da je sve to samo simbolično. Ali, posle trenutka u kome sam zurio u žeravicu počelo je da mi se vrti u glavi i osetio sam da propadam kroz tunel prema totalnom crnilu u kome više nisam mogao da raspoznam samog sebe.

Posle te noći, više se nikad nisam vratio u svet iz koga sam

došao. Sada razumem sve što mi se desilo i zahvalan sam na neverovatnoj sreći koja me je dovela do tih veličanstvenih bića koja su moj učitelj i moj dobročinitelj.

31   Engl. Xolostoc