V.        POGLAVLJE

SVET

Videli smo da će se istina o Sopstvu otkriti ukoliko um istraje u Traganju za Sopstvom, podstaknut rešenošću da pronađe tu Istinu. Um ovo može da učini ukoliko ga druge misli ne odvraćaju od Traganja. Um koji na takav način ne skreće sa puta, pogodan je instrument za pronalaženje Sopstva. U slučaju Mudraca sa Arunačale um je bio takav instrument, jer je bio neuprljan željama i vezanostima, koje bi zato pokretale i odvraćale tok misli od Traganja. Takav čovek nema potrebe da se upliće u diskusije o svetu. Mudrac kaže: "Od kakve je koristi raspravljati o svetu, tvrditi da je stvaran, da je iluzorna pojava, da je svestan, da je bez svesti, da je mizeran? Svi ljudi na isti način vole Stanje bez ega, koje se ostvaruje okretanjem od sveta i spoznajom neokaljanog stvarnog Sopstva koje transcendira dokazivanje da je Ono jedno, ili da je mnoštvo." (Ulladu Narpadu, stih 3).

Mudrac ovde izjavljuje nešto što bi na prvi pogled moglo da izgleda netačno. Kaže se da svi volimo stanje bez ega koje se zadobija okretanjem od sveta. A budući da moramo da okrenemo leđa svetu, za nas nema značaja šta sve svet može da bude. Međutim, malo je ljudi koji su čuli za Stanje bez ega. A još je manje onih koji žele to Stanje. Na šta to onda Mudrac misli kada kaže da su svi ljudi, bez izuzetka, obožavaoci tog Stanja?

Sam Mudrac je pružio objašnjenje koje je u savršenom skladu sa učenjima drevnog nasleđa. Ono izgleda ovako. Istina je da nisu svi svesni obožavaoci Stanja bez ega. Međutim, i ne znajući, oni zaista vole to Stanje. Tu ljubav pokazuju svojom posebnom sklonošću ka stanju koje umnogome liči na Stanje bez ega, naime, na stanje dubokog sna. Ovo stanje je daleko manje vredno od Stanja bez ega, kao što ćemo videti kasnije. To je stanje sreće, ali ta sreća nikako ne može da se poredi sa srećom Stanja bez ega. Ipak, ono je potpuno isto kao i Stanje bez ega po tome što u njemu nema ni ega ni sveta. Kasnije će se videti da ni nepostojanje ega u tom stanju nije savršeno. Zato što u njemu nema ega, nema ni sveta, i to je ono što ga čini srećnim. Mudrac nam kaže da se od čoveka koji

je zaljubljenik u spavanje, uprkos njegovoj nesavršenosti, ne može čuti da ne voli Stanje bez ega. Iz ovog razloga, ako bismo znali šta zapravo želimo, više ne bismo imali potrebu da raspravljamo o svetu. Ono što treba da nas zanima je Sopstvo, a ne ne-Sopstvo. Zato, kaže Mudrac, besmisleno je istraživati ne-Sopstvo, isto kao što bi bilo besmisleno da brijač pomno ispituje hrpu ošišane kose, umesto da je baci u kantu za smeće. (Guru Vachaka Kovai, stih 1076)

Sva ispitivanja o ne-Sopstvu su isprazna, ako ne i štetna, jer odlažu glavni poduhvat, Traganje za Sopstvom. Biće tako, ako čovek čak i posle ispravnog zaključka o prirodi sveta, ne započne Traganje.

Ali za one koji iskreno žele da pronađu Sopstvo a nisu u stanju da sprovode Traganje jednousmerenog uma, ovo ispitivanje nije ni nepotrebno, ni nepoželjno. Ta potreba se javlja na sledeći način: većina ljudi, čak i oni koji najiskrenije žele da se oslobode ropstva, bivaju u Traganju ometeni nepoželjnim mislima koje se javljaju i preplavljuju um.

Tok uma je po navici okrenut ka svetu, a ne ka Sopstvu. Čak i kada čovek uspe da okrene um od sveta i da ga usmeri na Sopstvo, on će se osloboditi i odlutati nazad ka svetu.

Zbog čega misli naviru u um čak i kada su nepoželjne? Mudraci kažu da se to dešava zato što verujemo da je svet stvaran.

Mudrac sa Arunačale nam u jednoj od svojih pesama kaže da bi se Otkrovenje Sopstva dostiglo sasvim lako, ako se ne bi verovalo da je svet stvaran. Najveće je čudo, kaže Mudrac, što, bivajući uvek stvarno Sopstvo, mi težimo da postanemo jedno sa Njim. (Guru Vachaka Kovai, stih 622). On kaže da će osvanuti dan kada ćemo se smejati našim sadašnjim naporima usmerenim ka tom cilju. Ali to što će se ostvariti dana kada se budemo smejali, već je i sada Istina. Jer nema potrebe da postanemo Sopstvo; mi već jesmo Sopstvo.

Može da se postavi pitanje kakve veze ima ovo naše verovanje sa Traganjem. Jedan od razloga je ovaj: što god da smatramo stvarnim, ima neosporno pravo da uđe u um. Mislima koje se tiču stvarnosti stvari ne može da se zabrani pristup običnom voljnom odlukom. Međutim, to nije sve. Mi sada smatramo svet stvarnim u određenom  smislu  u  kojem  on  to  nije.  Smatrajući  ga  takvim,

nemoguće je ostvariti Sopstvo sve dok ne napustimo svoje pogrešno verovanje. Tako se dešava da je ono što nam zasenjuje Sopstvo, upravo sam svet.

Kako to može da bude? Mudraci nam kažu da je Sopstvo Stvarnost koja leži u osnovi sveta. Isto kao što zmija zasenjuje konopac (za koga se pogrešno smatra da je zmija), tako i svet zasenjuje Sopstvo. Postoji samo jedna stvarnost koja nam se u našem neznanju pojavljuje kao svet. Onakva kakva zapravo jeste, kao Sopstvo, pojaviće se kada transcendiramo neznanje. Kada doživimo Istinu, videćemo da je ovo što se sada pred nama pojavljuje kao mnogostruki svet imena i formi u vremenu i prostoru, samo stvarno Sopstvo koje je nevidljiva Stvarnost, bezimena, besformna, bezvremena, besprostorna i nepromenljiva.

Aksiomatska činjenica je da pojavnost isključuje stvarnost. Sve dok se misli  da je konopac zmija,  on  ne  može da se  vidi  kao konopac, što zaista jeste. Lažna zmija uspešno prikriva stvarni konopac. Isti je slučaj i sa Sopstvom. Sve dok Sopstvo vidimo kao svet, nećemo Ga spoznati kao Sopstvo. Pojavnost sveta uspešno prikriva Sopstvo, a to će činiti sve dok se ne otarasimo pojavnosti. To ne možemo da učinimo, osim ako ne spoznamo da je pojava sveta nestvarna. Iz ovog razloga je Stvarnost - koja je Sopstvo - praktično nepostojeća za onoga ko veruje da je svet stvaran, baš kao što konopac ne postoji za onoga ko ga vidi kao zmiju. Iz ovog razloga, on je nastika (ateista), iako možda iskreno veruje da postoji neka Stvarnost.

Tako se dešava da je zbog našeg pogrešnog verovanja, Sopstvo, koje je beskrajno veliko i blaženo, i koje je naš najdraži posed, ako možemo tako da ga nazovemo, za nas, za sada izgubljeno. A može li biti većeg gubitka?

Međutim, ideja o Sopstvu nam je urođena. Mi ne možemo čak ni da posumnjamo u postojanje nekakvog sopstva. Sopstvo je jedina nesumnjiva stvarnost koja postoji. Bilo bi čak smešno da neko posumnja u stvarnost Sopstva. Da bi mogao bilo šta da pita, mora prvo da prizna da postoji. Zbog toga se dešava da prazninu koju osećamo usled zasenjenosti stvarnog Sopstva, ispunjavamo lažnim Sopstvom.

Međutim, pošto se svet smatra stvarnim, a mi nismo u stanju da mislimo o bilo kojoj stvarnosti izvan sveta, moramo da odredimo položaj ovog hipotetičkog sopstva u svetu, a ovo se može jedino poistovećenjem sa telom. S obzirom da postoje dva tela, fizičko ili grubo, mentalno ili suptilno, ne možemo izbeći da ne smatramo jedno ili oba za Sopstvo. Potrebno je da se razume da u oba slučaja zapadamo u neznanje. Stvarno Sopstvo nije ni telo ni um, što ćemo videti kasnije. Ovo neznanje nam onemogućava da shvatimo da stvarno Sopstvo transcendira i um i telo. Tako da, osim ako nismo spremni da se odreknemo verovanja da je svet stvaran kao takav - to jest, kao svet - nikada nećemo moći da spoznamo stvarno Sopstvo koje su Mudraci posvedočili. Znači, da bi se oslobodili prvobitnog neznanja, moramo da se odreknemo verovanja da je svet stvaran, sem ako nam umovi nisu izuzetno čisti i usklađeni, pa možemo da odstranimo sve misli o svetu i telu dok smo upušteni u Traganje. Zato moramo da slušamo šta nam Mudraci govore o svetu i da prihvatimo njihovo učenje bar kao moguću istinu.

Mudrac sa Arunačale nam kaže da je svet i stvaran i nestvaran i da u ovome nema protivrečnosti. Svet je u jednom vidu stvaran, a u drugom nestvaran. Svet je stvaran jer je ono što se pojavljuje kao svet Stvarnost, koja je stvarno Sopstvo. On je nestvaran, jer je, posmatran kao svet, obična pojava Stvarnosti. Odvojeno od Stvarnosti, svet ne postoji. Međutim, pojavljivanje Stvarnosti u obliku sveta ne utiče na Nju samu, jer Ona nikada nije stvarno postala svet, baš kao što konopac nije nikada stvarno bio zmija.

Tako nas uče da je svet, kao takav, nestvaran. On nije nestvaran, budući da postoji nešto - Stvarnost, Sopstvo - iza lažne pojavnosti. Smisao je u tome da Stvarnost, budući da je zasenjuje svet, ne vidimo onakvom kakva zaista jeste. O ovom učenju se ukratko kaže da je maja-vada. Svet se proglašava da je maja, iluzorna pojava Stvarnosti. Maja može da se definiše kao misteriozna Sila koja čini da se Stvarno pojavljuje kao nešto što nije.

Ovo učenje je naišlo na žestoke kritike. Tvrdi se da to učenje ne može da se pronađe u Upanišadama da je ono izum pisaca koji nisu živeli tako davno, i da ga je prihvatio Bagavan Šri Šankara. Za nas, nesuglasice miri svedočanstvo Mudraca sa Arunačale.

Učenje da je svet maja iznosi načelo koje znaju i prihvataju svi, naime, da nije sve kao što izgleda. Savremena nauka, posebno fizika, umnogome je pomogla da se ovo potvrdi kao osnovni materijalni princip. Dok je Stvarnost jedna, nedeljiva, nepromenljiva, neokaljana, besformna, bezvremena i besprostorna, naši umovi je zamišljaju kao mnoštvo, rastavljeno na bezbrojne fragmente, podložno promeni, uprljano željama, strahom i žalošću, zatvoreno u forme i ograničeno u vremenu i prostoru. Ova poduža i komplikovana formulacija je sažeta u izjavi sve ovo je maja. Škola Vedante koja prihvata ovo učenje zove se Advaita.

Od onih kojima je ovo učenje neprihvatljivo, ne traži se da ga prihvate. Ono se nudi samo onima koji su uvideli da je uzrok ropstva neznanje, i zato iskreno žele da ga se oslobode. Njihova tačka gledišta je u osnovi različita od tačke gledišta drugih ljudi, a samim tim je drugačije i učenje koje im se daje.

Vrednost ovog učenja je u tome što nam daje sintezu dva naizgled nepovezana učenja drevnog nasleđa, naime, da  je Stvarnost materijalni Uzrok sveta, i da ostaje netaknuta, transcendirajući ovu dualnost. Oni koji su čvrsto odlučili da veruju da je Stvarnost zaista postala sve ovo mnoštvo, ne pozivaju se da prihvate učenje. Za njih su drevno nasleđe i Mudraci obezbedili druge puteve za duhovni napredak. Mudracima nimalo ne smeta ako ovi ljudi tvrde da je jedino njihov put ispravan. Međutim, ako se teži transcendiranju neznanja, ovo učenje mora da se prihvati. Jer, ako je svet stvaran kao takav, tada ne bi postojala nepromenljiva Stvarnost, bez koje ne može da postoji Oslobođenje.

Na taj način je učenje o svetu zapravo dvostruko. Međutim, onaj deo učenja koji kaže da je stvarno Sopstvo Istina koja leži u osnovi pojave sveta, može da se odvoji od drugog dela. Pored toga, ovaj drugi deo naime, taj da svet nije stvaran kao takav - za nas je u početku vredniji, jer služi kao protivotrov lažnom verovanju da je svet stvaran kao takav. Prvi deo učenja je i teži za razumevanje. Zato Mudraci preporučuju da se neguje verovanje da je svet nestvaran, iako to nije cela istina o svetu. Oni koji ne mogu da usvoje celokupno učenje, biće na sigurnom tlu ako prihvate onaj deo koji kaže da je svet nestvaran.

Ovo će biti siguran put, jer je alternativa za gledište o nestvarnosti sveta često ta, da je svet stvaran kao svet. Prosečan um je tako sačinjen, da ne može da bude u neizvesnosti, iščekujući odgovor na postavljeno pitanje. On mora na bilo koji način da dođe do odgovora.

Za gledište da je svet nestvaran kao takav, daju se brojna objašnjenja. Ovde ćemo ih razmotriti.

Prvi razlog je činjenica o neznanju, koja je u korenu celokupnog našeg iskustva. Jednom prilikom je Mudracu postavljeno sledeće pitanje: "Kako mogu da prihvatim učenje da svet - koji sve vreme doživljavam na sve moguće načine - nije stvaran?" Mudrac je odgovorio: "Ovaj svet, čiju stvarnost pokušavaš sve vreme da dokažeš, ruga ti se jer se trudiš da ga spoznaš, a da prethodno nisi spoznao sebe!" Ako jednom uvidimo da ni sebe ne poznajemo dovoljno dobro, kako možemo da se pretvaramo da svet poznajemo dobro? Mudrac je na sledeći način izrazio ovaj argument: "Kako može znanje o objektima, koje se u relativnom postojanju pojavljuje onome ko ne zna istinu o sebi, spoznavaocu, biti istinsko znanje? Ako neko ispravno zna istinu o sebi, po imenu 'Ja' u kome i znanje i njegova suprotnost postoje, onda će zajedno sa neznanjem nestati i (relativno) znanje". (Ulladu Narpadu, stih 11).

Za onoga ko može da oseti punu snagu ovog argumenta, izlišna je bilo kakva dalja rasprava. Učenje da svet nije stvaran kao takav, postaće očigledno čim čovek shvati da je nepoznavanje Sopstva jedini izvor celokupnog svetovnog znanja. Međutim, u međuvremenu će nešto detaljnija rasprava o ovom pitanju biti od koristi.

Drugi razlog je taj što se naše verovanje da je svet stvaran kao takav ne temelji na jednom pouzdanom dokazu. Malo kasnije ćemo razmotriti argument koji se nudi u svrhu dokazivanja stvarnosti sveta. Međutim, prvo moramo da izađemo u susret primedbama koje bi sada mogle da se pojave.

Može da se primeti da dokazivanjem da ne postoji zadovoljavajući dokaz o stvarnosti sveta, mi jednostavno prebacujemo teret dokaza na drugu stranu - na onoga ko kaže da je svet stvaran. Odgovor na ovo je da teret dokazivanja zaista leži na onome koji dokazuje postojanje sveta, a ne na onom ko poriče

njegovo postojanje. U pravosuđu postoji pravilo da teret leži na onome koji nešto dokazuje, a ne na onome koji se zadovoljava poricanjem dokaza. Ovo je savršeno ispravno pravilo. Ne postoji razlog zbog kojeg bi se u filosofiji pridržavali drugačijeg pravila. Razlog za ovo pravilo je taj što poricanje obično teško može da se dokaže, dok je dokazivanje nečeg što je pozitivno - toga da nešto postoji - moguće. Prema tome, onaj ko poriče, ima pravo da proglasi svoju tvrdnju istinitom, ukoliko onaj koji dokazuje nije u stanju da izloži jasan dokaz o postojanju onoga što dokazuje. Ako onaj koji dokazuje ne uspe da pruži jasan i besprekoran dokaz za svoju tvrdnju, presuda neće biti donešena u njegovu korist. Tako je teret dokaza s punim pravom bačen na one koji tvrde da je svet stvaran kao takav. Ispitaćemo dokaz koji oni pružaju, pa ako bude neuverljiv, moraćemo da zaključimo da je njihova tvrdnja bez osnove.

Naravno da postoji jasan i presudan dokaz Mudraca. Međutim, trenutno nije potrebno da se pozivamo na njega.

Pre nego što započnemo ovu raspravu, moramo da odredimo merilo za stvarnost, koga ćemo se čvrsto pridržavati. Ne možemo da se poslužimo uobičajenim merilom stvarnosti, jer je ovo instrument prvobitnog neznanja koje kvari naše celokupno znanje. Za merilo stvarnosti koje će da nas vodi na pravi način, moramo da se obratimo Mudracima. Ovo merilo stvarnosti je izraženo na ovaj način: Stvarno je jedino ono što postoji neprekidno i nepromenljivo. Ovo znači da stvari čije je postojanje ograničeno vremenom i prostorom, nisu stvarne. Ovaj test stvarnosti prenosio se sa kolena na koleno još od davnina, i zabeležen je u Bagavad Giti (Pogl. II, 16.) ovim rečima: "Postojanje nikada ne može da pripada nestvarnom, nepostojanje ne može da pripada Stvarnom." Vidimo da je isti test stvarnosti dat i u Čandogja Upanišadi, gde se razlikuju stvarnost i pojavnost. Ačarja Gaudapada, kome Mudrac Šankara odaje poštovanje kao nekome ko je dobro upućen u način na koji tradicija prenosi značenje svetog nasleđa, izlaže test stvarnosti na ovaj način: "Što god nije postojalo ni pre ni posle, ne postoji čak ni sada." Smisao oba stiha je isti. Stih iz Gite nam kaže da nešto nije stvarno iz jednostavnog razloga što izgleda kao da postoji tokom određenog vremena. Jer, ono što zaista postoji, nije nikada lišeno postojanja. Gaudapada jednostavno primenjuje ovo načelo i daje

rešenje, naime, da je nešto što se pojavi u određenom vremenu, a nakon toga nestane, zapravo sve vreme nepostojeće.

Zato je nepromenljiva neprekidnost postojanja test stvarnosti. Takva neprekidnost je ipak samo dokaz transcendiranja vremena i drugih elemenata relativnosti. Stvarnost nije ni u vremenu, ni u prostoru, niti je Ona u vezi sa bilo čim, kao uzrok ili posledica. Ovo je, po Mudracima, strogo filosofska definicija Stvarnosti.

Transcendencija uzročnosti je veoma važna. Ona podrazumeva to da je nepromenljivost neotuđivo svojstvo Stvarnog. A tako bi i trebalo da bude. Jer, nešto što je pretrpelo stvarnu promenu, nije više isto. Činjenica da se nešto promenilo, pokazuje da nikada nije ni bilo stvarno. Ono što se nalazi u vremenu i prostoru, podložno je promeni, jer može da se podeli na delove. Tako, od zemlje, budući da može da se deli, može da se napravi mnogo toga, što dokazuje da ona nije stvarna. Tako je i nedeljivost test stvarnosti. Kasnije ćemo videti kako se ovaj test primenjuje.

Aksiom je i to da je Stvarno nešto što postoji samo po sebi, nezavisno od bilo čega. Sve ono čije je postojanje zavisno jeste nestvarno. Tako su predmeti napravljeni od određenog materijala, kao što je zemlja, drvo ili metal, nestvarni. Materijali su, u poređenju sa predmetima koji su od njih napravljeni, stvarni. Iz ovog razloga, drevno nasleđe i Mudraci jasno slikovito prikazuju nestvarnost sveta, upoređujući ga sa objektima koji se prave od takvih materijala, a Stvarnost - uzrok sveta - sa materijalima.

Na primer, posuda se pravi od zemlje. Prema tome, nema nezavisno postojanje od zemlje. Postojanje kakvo ona izgleda da ima proizašlo je iz zemlje. Posuda je, kako kaže drevno nasleđe, to što jeste samo zato što je kao takva prihvaćena, ali ona je zapravo samo zemlja. Pre nego što je napravljena, bila je samo zemlja, a kada se polupa, biće opet zemlja. Čak i sada, ona je samo zemlja, sa imenom i oblikom jedne "posude". Prema tome, ona je sve vreme zemlja. Budući da je njeno pojavljivanje kao posude prolazno, kažu nam da je posuda nestvarna kao posuda, iako kao zemlja može da bude stvarna. Ova stvarnost kao zemlje je relativna, ne samo zato što je zemlja promenljiva i što može da se deli, već i zato što, budući da je u vremenu i prostoru, nema nezavisno postojanje.

Na isti način je svet, koji je pojava Stvarnosti, to što jeste samo zato što je prihvaćen kao takav, budući da postoji sam za sebe, nezavisno od Stvarnog. Prema tome, nestvaran je kao svet, budući da sve vreme nije ništa drugo do Stvarno. Međutim, učenje ne sme da se ograniči na analogiju, jer postoji ova bitna razlika, da Stvarnost nikada ne prolazi kroz stvarnu promenu.

Nestvarnost sveta bi trebalo da razumemo - tako nam kažu Mudraci - pomoću tri analogije, naime, onom u kojoj se pogrešno smatra da je konopac zmija, pustinjom u kojoj se pojavljuje fatamorgana, i snovima. Mudrac nam je rekao da su neophodne sve tri analogije i da treba da se kombinuju. Jer, istina kojoj težimo je transcendentna i ne može prikladno da se objasni pomoću samo jedne analogije.

Videli smo upotrebu prve analogije. Za konopac se isprva pogrešno misli da je zmija, a onda se prepozna kao konopac. Tada zmija prestaje da se pojavljuje. Izgleda da sa svetom nije isti slučaj. Čak i kada se zna da je on samo pojava stvarnog Sopstva, on se i dalje pojavljuje. Ovo je primetio jedan čovek koji je čuo učenje i u njega bio više-manje ubeđen. Ispravno objašnjenje je to da puko teorijsko znanje ne rastapa pojavu sveta, već  da to čini jedino direktno Iskustvo Sopstva. Međutim, ovo objašnjenje je možda preuranjeno na ovom stupnju svesti. Zato Mudrac nastoji da nas ubedi da lažna pojavnost može i dalje da se vidi, čak i nakon što se spozna kao lažna. Ovo se objašnjava analogijom pustinje u kojoj se vidi fatamorgana. Fatamorgana je lažna pojava, baš kao i zmija. Međutim, ona se i dalje vidi, čak i nakon toga što se spozna da na tom mestu nema vode. Ovo nam pokazuje prosta činjenica što pojavnost opstaje nije dokaz da je stvarna. Međutim, tada se javlja sledeća sumnja. Učenik kaže da slučaj sa fatamorganom može da se razume. Priznaje da je voda iz fatamorgane nestvarna, što se dokazuje time da je njome nemoguće utoliti žeđ, iako se posle saznavanja istine i dalje pojavljuje. Svet nije takav, jer i dalje služi bezbrojnim radnjama. Mudrac raspršuje ovu sumnju pozivajući se na iskustvo snova. Stvari koje se vide u snu mogu da se koriste. Hrana koja se pojede u snu utoljava glad iz sna. U tom pogledu budno stanje nije ni u kom slučaju nadređeno stanju snevanja. Korišćenje objekata iz sna izgleda sasvim normalno u snu - kao što u budnom stanju izgleda korišćenje objekata iz tog stanja. Čovek

koji se dobro najede pre nego što ode na spavanje može da sanja da je gladan, baš kao što sanjač koji se dobro najede u snu može da se probudi gladan. U dubokom snu se oba pokazuju kao lažna. Iz ove analogije sa snom videli smo da može da izgleda kako nam nešto zadovoljava potrebu, a da je ipak iluzija. Činjenica je da su i potreba i njeno zadovoljavanje podjednako nestvarne.

Na taj način shvatamo da svet nije stvaran kao takav, jer ne zadovoljava test stvarnosti, koji daju Mudraci.

Postoje mnogobrojne religije koje ne prihvataju ovo učenje, čija je namera da tragaoca za Istinom izdigne iz močvare neznanja, iz koje želi da pobegne. Svaka od ovih religija temelji se na skupu verovanja ili verskih ubeđenja, u koje je više ili manje uključeno ropstvo, usled neznanja što se  u njima održava. Iz tog razloga pristalice ovih religija ne mogu da prihvate ovo učenje. Oni se trude da ga opovrgnu. Međutim, dok to čine, suprotstavljaju se merilu Stvarnosti koje su nam dali Mudraci. Trude se da prevaziđu tu teškoću na dva načina. Poriču merilo. Ipak, i pored toga misle da je ono ispravno, i nastoje da dokažu da je svet i prema tom merilu stvaran. Dok to rade još uvek su nesigurni, pa smiruju svoju savest izmišljajući stepenovanje stvarnosti, najnefilosofskiji izum koji svi Mudraci osuđuju.

Ovde može da se primeti da Mudraci prave ustupak ljudskim slabostima. Svet je nestvaran sa tačke gledišta apsolutne Istine, ali izgleda skoro kao stvaran sve dok neznanje drži naše umove pod svojom vlašću.

Tako se dešava da ovi vernici nemaju stvarne pritužbe na Mudraca. Učenje ne znači da svet nije stvaran za one koji u potpunosti veruju da su telo ili um sopstvo - koji ne misle da je ovo neznanje, i koji uopšte ne žele da ga se oslobode. Drevno nasleđe je dvostruko. Jedan njegov deo namenjen je onima koji nisu svesni da su u neznanju, i zato nemaju potrebe za učenjem koje služi da bi raspršilo to neznanje. Drugi deo drevnog nasleđa je za one koji jesu svesni neznanja i iskreno žele da ga izbegnu. Ova dva dela su sasvim različita. Međutim, ovo obeležje drevnog Otkrovenja nije poznato ovim vernicima. Pored toga, njih vređa neizbežan zaključak da su oni u lošijoj poziciji. Takođe misle da je tužno to što svet, za koji veruju da je stvaran, treba da se odbaci kao nestvaran, i često

žele da se raspravljaju sa nama, sledbenicima Mudraca. Kao što su Mudraci objasnili, mi se ne raspravljamo sa njima, jer uviđamo da je za njih ispravno da veruju na svoj način, i da, tako verujući, izvlače najviše što mogu iz sveta dok traje. Oni su poput sanjara koji su ubeđeni da su njihovi snovi stvarni i ne žele da se probude. Mi polako uviđamo da je ovaj svetovni život samo san, jer nam Mudraci tako kažu. I želimo da se probudimo.

Da svet ne postoji sam za sebe, Mudrac potvrđuje na sledeći način: "Svet i um se zajedno pojavljuju i nestaju kao jedno, ali od ova dva, svet svoju pojavu duguje samom umu. Stvarno je jedino Ono u čemu se ovaj (nerazdvojivi) par, svet i um, pojavljuje  i nestaje: ta Stvarnost je jedina beskonačna Svest koja se niti rađa niti umire." (Ulladu Narpadu, stih 7).

Ovim se prisećamo jedne činjenice koja nam nije nepoznata, ali čija nam je važnost do sada izmicala. Svet se pojavljuje istog trenutka kada se pojavi i um nakon stanja dubokog sna u kojem je rastopljen i izgubljen. Nastavlja da se pojavljuje samo dok um funkcioniše. Nestaje zajedno sa umom, kada se on rastopi u dubokom snu. Ponovo postaje vidljiv tek kada se um pojavi nakon buđenja. Dok je um izgubljen u dubokom snu, nema pojave sveta. Iz ovoga sledi da ni um ni svet nisu stvarni. Ovo je tako, ne samo zato što njihovo pojavljivanje nije trajno, već i zato što ne postoje sami za sebe, nezavisno od Stvarnosti u kojoj se dešavaju njihova pojavljivanja i nestajanja. Ovde je takođe otvoreno prihvaćeno i primenjeno merilo stvarnosti koje su ustanovili stariji Mudraci.

Može se tvrditi da se svet ne pojavljuje samo zato što nema uma ili čula koji bi ga opažali. Odgovor je vrlo jednostavan. Istina je da u dubokom snu ne postoji um. Međutim, MI postojimo. A ukoliko je svet stvaran, šta može da ga spreči da se pojavi pred NAMA? To što u dubokom snu nema uma i čulnih organa, nije razlog zbog kojeg se ne vidi svet. Stvarnom Sopstvu nije potreban nikakav medijum da vidi ono što je stvarno. Sveto nasleđe nam kaže da je Sopstvo Oko Svesti, i da jedino pomoću Njega um i čula mogu da opažaju. Njegova sposobnost da bude svesno stvarnosti, kažu sve Vedante, nikada se ne gubi. Svet ne vidimo u snu, jer svet ne postoji.

I Mudrac je rekao isto na drugačiji način: "Svet nije ništa drugo do  telo,  telo  nije  ništa  drugo  do  um,  um  nije  ništa  drugo  do

Prvobitna Svest; Prvobitna Svest nije ništa drugo do Stvarnost. To postoji nepromenljivo, u Miru." (Guru Vachaka Kovai, stih 99).

Moguće je da se javi pitanje o tome kako možemo biti sigurni u postojanje Stvarnosti, za koju se ovde kaže da je Izvor iz kojeg se um i svet pojavljuju i u kome nestaju. Odgovor je da ovaj nestvaran par ne može da se pojavljuje i nestaje bez nečega stvarnog u čemu može da se pojavljuje i nestaje.

Najveća naša poteškoća da prihvatimo učenje je ovo: naviknuti smo na mišljenje da svet postoji izvan nas, da smo mi sami telo, ili da smo um, koji je u telu. Takođe smo umislili da je um krajnje mali u poređenju sa svetom, i to nam otežava da pojmimo kako ovaj daleki svet može da bude u umu, ili da bude jedno sa njim. Ova poteškoća je povezana sa još jednom našom pogrešnom pretpostavkom, naime, da su vreme i prostor stvarni, jer su nerazdvojni elementi pojavnog sveta. Kada se svet pojavi, sa njim se pojavljuju vreme i prostor, i kada iščezava u snu ili u stanju bez ega, vreme i prostor nestaju.

Jednostavno rešenje poteškoće leži u činjenici da su sve ove pretpostavke izrasline prvobitnog neznanja, ego-osećaja, te se zato diskredituju.

Zbog ovog mišljenja, naime, da je svet izvan nas i da se sastoji od objekata koje opažamo pomoću čulnih organa, svet se posmatra kao objektivna stvarnost, nasuprot uobičajenim mislima, za koje se priznaje da su subjektivne, i da su zato nestvarne.

Mudraci nam kažu da je ova objektivnost pretpostavka bez osnove - da um zapravo postoji samo u umu. Mudrac sa Arunačale izlaže ovu tvrdnju na sledeći način: "Svet nije ništa do pet senzacija, naime, zvuci i ostalo tome slično. Na taj način se svet sastoji od objekata pet čulnih organa, a um postaje svestan svih ovih pet senzacija putem pet čula. Budući da je tako, kako svet može da bude nešto drugo osim um?" (Ulladu Narpadu, stih 6).

Ovde Mudrac skreće našu pažnju na činjenicu sa kojom se filosofi svih pravaca sada slažu zahvaljujući razrađenom prikazu Imanuela Kanta - naime, u to da ono što opažamo nije sam svet u čiju se stvarnost sumnja, već večno pokretna masa senzacija, tj., zvukova, dodira, oblika, ukrasa i mirisa. Da ove senzacije nisu spolja - ako uopšte i postoji neka spoljašnjost - već jedino unutra,

to jest, u umu, ne može se poreći: ovo su lako mogli da prihvate čak i neki naučnici koji se ne izjašnjavaju kao filosofi. Te senzacije su misli koje se pojavljuju u umu. Uz ove misli rađa se misao da postoji spoljašnjost u kojoj postoji nešto što predstavlja poreklo ovih senzacija. Može da se primeti da se potpuno isto ubeđenje javlja i u snovima, i da opstaje u punoj snazi sve dok se san ne okonča. Izvesno je da oni koji zastupaju tvrdnju o objektivnoj stvarnosti sveta moraju besprekornim pokazateljima da dokažu da ove senzacije zaista izazivaju objekti koji postoje spolja, jer teret dokazivanja leži na njima. Osnovna pretpostavka je protivna njihovoj tvrdnji, iz razloga koje su pokazali Mudraci.

Svet je, kažu oni, stvaran. Tvrde da on ne postaje nestvaran, iz prostog razloga što se ne pojavljuje pred nekim ko ne može da ga vidi, budući da spava. Pozivaju se na to da dok neki spavaju, drugi ostaju budni i vide svet, tako da neko uvek vidi svet. Uzimaju u obzir budna stanja svih onih za koje pretpostavljaju da postoje kao različite individue, i tako dokazuju svoje gledište da se svet neprekidno pojavljuje. A ovo, kažu, dokazuje da je svet stvaran. Ako se osoba koja se probudila priseti da nije videla svet za vreme spavanja, i zato sumnja u njegovo postojanje, sve što treba da učini je da pita nekoga ko je bio budan i od njega sazna da je video svet za to vreme.

Ovakav dokaz je neuverljiv i zapravo i ne može biti nikakav dokaz. Uzmimo za primer čoveka koji spava, koji nakon buđenja želi da neoborivim dokazom utvrdi da li je svet postojao dok je spavao. Pretpostavimo čak da je ovaj ispitivač prihvatio da je vreme postojalo dok je spavao, i da je zato stvarno. Od njega se traži da prihvati dokaz onih koji nisu spavali za to vreme. Međutim, ovi "svedoci" su i sami deo sveta u čiju se stvarnost sumnja. Čovek koji spava sumnja u stvarnost sveta, jer se nije pojavljivao u njegovom snu, iako je ponovo počeo da se pojavljuje nakon buđenja. Zar ova sumnja ne obuhvata i ove "svedoke"? Nije ih bio svestan dok je spavao, što je Mudrac i objasnio onome ko je stavio primedbu. Stoga je njihova stvarnost u istoj meri sumnjiva kao i stvarnost sveta kao celine. Kako da se ova sumnja rasprši? Da bi ih čovek koji se probudio prihvatio kao svedoke, mora da postoji neki nezavisan dokaz koji bi potvrdio da su oni stvarni. Nijedan takav dokaz se ne nudi. Pretpostavlja se da će on da prihvati njihovu stvarnost iz

prostog razloga što ih vidi. To što ih je video pre spavanja ne znači ništa, jer je i sa svetom isti slučaj. Ovaj argument je stoga samo suptilan način da se izbegne suština pitanja. Osnovna pretpostavka da je svet nestvaran ne samo da nije pobijena, već se i osnažila. Ona je skoro sasvim uverljiv dokaz, što se i moglo očekivati.

Postoji još jedan argument u korist objektivnosti sveta, naime, da ga svi posmatrači vide na isti način. Ipak, pitanje je da li svi posmatrači vide svet na isti način. Iz običnog iskustva se vidi da postoje velike razlike među ljudima i njihovim viđenjima sveta. Ali, pretpostavimo da između svih posmatrača postoji čvrst sporazum. Mudrac nam kaže da ovaj argument nije valjan, jer povlači  sa sobom lažnu pretpostavku da postoje različiti posmatrači. On objašnjava da je prividan "dogovor između posmatrača" nastao zahvaljujući činjenici da u svima njima postoji samo jedan posmatrač. Prema tome, saglasnost o pojavnosti sveta nije nastala zahvaljujući tome što je svet stvaran. Zato ovaj argument otpada.

Istina je u sledećem. Um sam, svojom sposobnošću samoobmane, stvara hipotetički svet koji odgovara njegovim pet senzacija, uz neku "spoljašnjost", u kojoj je sadržan svet, tj. u koju ga projektuje. Ovo stvaranje i projekcija su nenamerni i nesvesni procesi, i stoga um nikada ne dovodi u pitanje postojanje spoljašnjosti i objektivnog sveta u njoj. Kada bi um svesno i namerno stvarao svet, bio bi u stanju da stvori daleko ugodniji svet. On to nije u stanju, jer proces stvaranja nije svestan. To vidimo na primeru snova. Um u njima stvara sopstveni svet snova. Međutim, on nije ništa ugodniji od ovog budnog sveta, često je i gori, kao u košmarima, koji su poput pakla.

Da um poseduje ovu sposobnost samoobmane, sam stvarajući svet koji ga obmanjuje, vidimo u stvarnom iskustvu. Upravo smo videli da je ova sposobnost uzrok snova. Svet snova izgleda stvaran dok san traje. Ako u snu sanjač sumnja u stvarnost onoga što vidi i pokušava da otkrije istinu, on uvek zaključuje da ne sanja, već da je sasvim budan. Zapravo, Priroda nikada ne dopušta nikome da nastavi san, a da u isto vreme zna da sanja.

Ali, ova sposobnost može da se vidi na delu i u budnom stanju. Svojom sposobnošću apstrakcije, um može svemu što zamisli da prida izgled stvarnosti, koji ga za to vreme obmanjuje, baš kao u

snovima. Predstava o stvarnosti razlikuje se u zavisnosti od koncentracije uma i toga koliko su jasne mentalne slike koje su stvorene. Dok posmatramo predstavu na pozornici koja je dobro izrežirana i u kojoj se dobro glumi, varamo se ako verujemo, koliko god to kratko trajalo, da je ono što vidimo stvarno. Isto se dešava dok čitamo roman nekog čuvenog književnika. U oba ova slučaja likovi i događaji zapravo ne postoje. Ipak, oni u nama pobuđuju snažna osećanja, zbog iluzije stvarnosti koju je umetnik stvorio, a koju potpiruje naša mašta. Ako je iluzija slaba - kada umetnikov talenat nije na visini - emocije koje se u nama pobuđuju - ako ih uopšte i bude - takođe su slabe, i mi se ne zavaravamo. Činjenica je da su, što se nenamernog stvaranja tiče, sva bića obdarena većim stepenom umetničkog dara od bilo kog umetnika koji je ikada postojao.

Mi mislimo da su deca daleko obdarenija ovom sposobnošću od odraslih. Ne primećujemo da i sami posedujemo istu sposobnost, jer su naše mentalne tvorevine obukom u školi i napornim radom u životu usaglašene sa tvorevinama drugih umova, čije je samo postojanje tvorevina uma. Svesni smo ove samoobmane u slučajevima kada se ona završi, kao kada se probudimo iz sna, kada odložimo knjigu, ili kada se spusti zavesa na kraju predstave. Kada se, međutim, iluzija ne otklanja, normalno je da nismo u stanju da vidimo kako se zavaravamo. Jedini način da se prekine ova samoobmana je da se ostvari direktno iskustvo stvarnog Sopstva. Drugi način ne postoji. Videćemo kasnije, u razmatranju razlika između tri stanja našeg života u neznanju i Stanja bez ega, da Iskustvo predstavlja buđenje iz ovog sna o realnosti i ropstvu.

Mudrac nam je pružio više dokaza o neodrživosti verovanja u stvarnost sveta samog po sebi. Različitosti i mnoštvo su sama duša pojavnog sveta. Sve ovo je, kaže Mudrac, potomstvo prvobitnog neznanja. Među ovim različitostima nalaze se vreme i prostor.

Imamo li ikakav dokaz da su vreme i prostor objektivne stvarnosti? Ako o tome nema dokaza, bilo bi smešno tvrditi da je svet stvaran kao takav.

Filosofi Zapada od vremena Kanta upoznati su sa teorijom da su prostor, vreme i kauzalnost tvorevine uma.

Nedavna otkrića u fizici, počevši sa teorijom relativnosti koju je postavio Ajnštajn, još više osnažuju tvrdnju. Ipak, najjači argument protiv stvarnosti vremena i prostora dao nam je Mudrac sa Arunačale, i njega ćemo blagovremeno proučiti.

Prema Ajnštajnu, vreme i prostor nisu dve odvojene stvarnosti. Može da se kaže da postoji samo jedno - prostor-vreme, a ne dve stvari, prostor i vreme. Međutim, ovo je samo hipotetički entitet koji su fizičari usvojili da bi im pomogao da razumeju - ili misle da razumeju - fizičku pojavu. Nijedan laik - neko ko nije matematički fizičar - nikada ne može da razume ovo "prostor-vreme". Ovako shvaćen svet više nije objektivna stvarnost, već apstrakcija predstavljena matematičkom jednačinom.

Na taj način su nam fizičari pokazali da su vreme i prostor iluzije koje se rađaju u onome što zovemo prostor-vreme. Međutim, ovom novom entitetu ne koristi čak ni dokaz o čulnom iskustvu.

Sada ćemo videti šta možemo da saznamo od Mudraca. On naglašava da ni vreme ni prostor nisu stvarni. Kaže: "Postoje li vreme i prostor odvojeno od osećaja 'ja'? Da smo isto što i telo, tada bi moglo da se kaže da se nalazimo u vremenu i prostoru. Ali, da li smo mi telo? Mi smo uvek i svuda isti. Prema tome, mi smo ta Stvarnost koja transcendira vreme i prostor." (Ulladu Narpadu, stih 16).

Vreme i prostor su mentalne tvorevine koje se javljaju subjektivno, nakon što se pojavi ego-osećaj. U snu ne postoje ni vreme ni prostor. Kada se probudimo, isklijava ego, govoreći: "Ja sam telo". Na taj način stvara vreme i prostor, i u njih smešta telo i svet. Kada ego nestane u snu, sve ovo takođe nestaje. Zato se kaže da vreme i prostor ne postoje odvojeno od ega; a ego i um su praktično isto. Dakle, oni su mentalne prirode. Ako primetimo da imamo iskustvo da nas zarobljavaju i sputavaju vreme i prostor, Mudrac odgovara da smo u zabludi zbog pretpostavke "ja sam telo". Jedino se telo nalazi u prostoru i vremenu. Šta smo mi onda? Kakva je naša prava priroda? Mudrac nam kaže da nismo ni telo ni um, već večno "Ja jesam", koje je nepromenljivo, i koje se poput niti provlači kroz tok misli. Ovo "Ja jesam" postoji u svakoj misli. "Ja sam mlad", "Ja sam odrastao". "Ja sam star". "Ja sam muškarac", "Ja sam pravedan", "Ja sam grešan", "Ja jesam" je stalni činilac

svih ovih misli. Ono nikada ne menja svoju prirodu. Može samo da izgleda da tako čini, zamenjivanjem stvarnog Sopstva - koje je ovo "Ja jesam" - za telo. Iz ove zabune se rađa ego-osećaj. Ovo "Ja jesam" u sebi ispoljava vreme i prostor, ali oni ne utiču na Njega. Ovo "Ja jesam" nije misao uma. To je stvarno Sopstvo koje transcendira vreme i prostor. Trebalo bi da odbacimo prolazne misli i da izdvojimo čisto "Ja jesam", koje je Sopstvo. Ako to učinimo, videćemo da je Ono bezvremeno i besprostorno. A budući da ovo dvoje ne opstaje nakon uništenja ega, oni su nestvarni. Ozbiljno shvatimo sledeće: Stvarnost je to što postoji u Stanju bez ega.

Moguće je da neke od nas ova razmatranja pre zbune, nego ubede. Ali ipak, samo oni najgluplji mogu da se opiru zaključku da ne postoji jasan dokaz da su vreme i prostor, zajedno sa svetom koji ih naizgled ispunjava, objektivna stvarnost koja postoji nezavisno od uma koji ih zamišlja.

Sledeće razmatranje bi moglo da pomogne. Vreme i prostor se uvek zamišljaju kao beskrajni. Ne možemo tako da ih ne zamišljamo. Ipak, ne postoji dokaz da oni jesu beskrajni. Dok sanjamo, vidimo i vreme i prostor, a kako naš san ima svoj početak, trebalo bi, ako uviđamo stvarnost, da budemo u stanju da spoznamo taj početak na licu mesta, u snu. Međutim, mi nismo u stanju da to učinimo. Tek kada se probudimo, otkrivamo da smo pogrešili. U ovom pogledu ne postoji bitnija razlika između vremena u snu i vremena u budnom stanju.

Budući da vreme ne postoji, ne postoje ni prošlost, ni budućnost, čak ni sadašnjost, niti je moglo da postoji nešto kao što je stvaranje sveta. Nestvarne su i sve stvari koje podrazumevaju vreme. Tako, nismo imali prošla rođenja, niti ćemo se rađati u budućnosti. Nismo ni sada u telima, niti smrt može da bude stvarna. Ne mogu da postoje ni dela učinjena u prošlosti, čije bismo plodove ubirali. Nismo ni sada počinioci dela čije ćemo plodove u budućnosti ubirati. Ovo je apsolutna, izvorna istina koju su doživeli svi Mudraci, što, međutim, ne utiče na relativnu vrednost verovanja neukih.

Budući da je prostor iluzija, razlika između unutrašnjosti i spoljašnjosti - bez koje svet ne može da bude objektivna stvarnost - takođe  postaje  nestvarna.  Na  taj  način  se  pokazuje  da  su  sva

mnogobrojna ograničenja koja izgledaju kao da se odnose na nas - iluzorna.

S obzirom da ne postoji spoljašnjost, ne samo da u njoj ne postoje beživotni objekti, već ne postoje ni živa bića. Već smo videli da mnogi argumenti u korist stvarnosti sveta uzimaju za dokaz da se mnoštvo bića nalazi u prostoru. Jasno je da je ova zamisao izdanak ego-osećaja. Budući da je ja-osećaj ograničen na telo onoga ko vidi, on mora da zamišlja kako u svakom telu koje vidi postoji neka osoba. Tako se iz neznanja rađaju predstave "ti" i "on".

Mudrac ovo izražava na sledeći način: "Kada se pojavi osećaj 'ja sam telo', pojavljuju se i predstave 'ti' i 'on'. Ali kada se traganjem za Istinom koja leži u osnovi tog 'ja', okonča 'ja' osećaj, tada nestaju i pojmovi 'ti' i 'on'. To što tada zablista kao ono Jedino što preostaje, je istinsko Sopstvo." (Ulladu Narpadu, stih 14).

Priča preuzeta iz Vishnu Purane - na koju je Mudrac usmerio pažnju pisca ove knjige - može da doprinese jasnijem razumevanju celokupnog pitanja. Ona govori o tome kako je Mudrac Ribu davao uputstva svom učeniku Nidagi. Mudrac je kod svog učenika pošao prerušen i našao ga u njegovom rodnom gradu. Učenik nije uspeo da prepozna Mudraca. Mislio je da je to neki seljak koji je došao u razgledanje. Upravo tada je putem išla kraljevska povorka i Mudrac je upitao šta se to dešava. Tada su započeli sledeći razgovor. Nidaga je rekao: "Kralj ovog mesta ide u povorci." "Ko je kralj?" "Onaj što sedi na slonu". "Ko je slon, a ko je kralj?" "Onaj gore je kralj, a onaj dole je slon". "Ne razumem kako to misliš. Molim te, malo mi to razjasni". Učenik se čudio kako ovaj seljak ništa ne zna. Da bi mu pomogao da razume, popeo se na Mudračeva ramena i  rekao: "Vidiš, ja sam gore, kao kralj, a ti ispod, kao slon". Mudrac je rekao: "Ako si ti, kao što kažeš, gore, kao kralj, a ja dole, kao slon, onda mi pomozi da razumem šta misliš pod 'ja' i 'ti'." Tada je Nidaga naglo odskočio i pao ničice pred Ribuova stopala i rekao: "Ti si sigurno moj sveti Učitelj Ribu, jer niko drugi ne poseduje tako nepomućenu svest temeljne istine nedualnosti." Ribu mu je rekao da je to učenje koje mu je bilo potrebno, i otišao. Ovako je Nidaga upućen u istinu stvarnog Sopstva. Mudrac ga je vodio korak po korak, i na kraju mu rekao da je razlika između dve osobe nestvarna, i da postoji samo jedno stvarno Sopstvo. Individualnost i mnoštvo duša su iluzije, izdanci zablude "ja sam telo". Upravo ovo neznanje je jedini koren

svih predstava o razlikama. Predstave o iznad i ispod u pomenutoj priči učeniku su izgledale istinite samo zato što je poistovećivao sebe sa jednim, a Mudraca sa drugim telom. Tela su bila gore i dole, ne Sopstvo. Sopstvo transcendira sve razlike.

Razlikovanje unutrašnjosti i spoljašnjosti nije nimalo stvarnije od razlikovanja gore i dole. A bez ovog razlikovanja svet ne postoji.

Ovo neznanje nas takođe navodi da pretpostavimo da je um beznačajno mali i da se nalazi u jednom delu tela koje se naziva mozak. Ovo pogrešno verovanje nam otežava razumevanje kako ovaj beskrajni univerzum može da se nalazi u umu. Čak mislimo da je to smešno. Mudrac sa Arunačale nam kaže da je ovo naše stanovište izvrtanje istine. On kaže da je um ono što je beskrajno, a ne svet. "Onaj ko spoznaje je uvek veći od onoga što spoznaje, a onaj ko vidi od onoga što vidi". Ono što se spoznaje nalazi se u onom koji spoznaje, a ono što se vidi u onome ko vidi. Nebo se beskrajno rasprostire u umu, a ne spolja, jer um se nalazi svuda, i za njega ne postoji spoljašnjost. Beskrajni univerzum, budući da je sadržan u ovom naizgled spoljašnjem nebu, takođe se nalazi u umu. Čak i veliki Bogovi koje obožavaju poklonici, i njihova nebeska carstva, postoje jedino u umu. To božanstvo za koje se misli da je različito od poklonika, samo je relativno stvarno. Istinsko Božanstvo je u Stvarnosti, u kojoj su obožavalac i obožavano jedno, gde za um koji pravi razlike između njih nema mesta. Tako se sve o čemu um misli, ili misli da vidi - telo, objekti čula, druga tela za koja misli da su drugi ljudi, raj, pakao i drugi predeli ili svetovi - nalazi unutra, a ne spolja. Koren sveg ovog sujeverja je u prvobitnoj grešci što se uzelo zdravo za gotovo da je Sopstvo jedno jedino telo, a sve ostalo ne-Sopstvo. A zbog ovog neznanja ni ne pomišljamo da ispitamo istinitost ovog  ili  bilo kog  drugog verovanja  koje  potiče  iz ovog neznanja. Kada na kraju shvatimo da smo zavaravali sebe u pogledu istine o Sopstvu - prihvatajući za istinu iluziju da je telo Sopstvo - neće nam biti teško da prihvatimo, bar probno, učenje da svet nije objektivna stvarnost.

Mudrac nam je rekao da je svet nestvaran, jer nije ništa drugo do pet vrsta senzacija. Među tih pet senzacija postoji jedna koja zaslužuje posebno razmatranje, naime, forma. Bez opažanja formi, ne možemo da budemo podložni prvobitnom neznanju, ego-osećaju. Ego nastaje tako što uzima formu - telo. Tu formu zamenjuje sa

stvarnim Sopstvom, i na taj način ga ograničava. Mudrac je zato posebno razmotrio pitanje da li su forme stvarne. On kaže: "Ako Sopstvo ima formu, onda je imaju i svet i Bog. Ali, ako je Sopstvo bez forme, ko onda, i kako, može da vidi forme? Da li je prizor ikada drugačiji od oka koje vidi? Stvarno Oko je zapravo stvarno Sopstvo. Ono je beskonačna Svest, besformna i oslobođena sveta." (Ulladu Narpadu, stih 4)

Smisao je objasnio sam Mudrac na sledeći način: "Ako je oko koje vidi, telesno, onda se vide grube forme. Ako se to oko potpomogne lupom, vide se čak i nevidljivi detalji koji imaju oblik. Ako je oko um, onda se vide suptilni oblici. Prema tome, oko koje vidi i viđeni objekat su u osnovi iste stvarnosti. To jest, ako je oko samo oblik, ono ne vidi ništa drugo osim oblika. Međutim, ni fizičko oko ni um nemaju sami po sebi nikakvu sposobnost viđenja. Stvarno Oko je Sopstvo. Budući da je Ono bezoblično, bivajući čista i beskonačna Svest, Stvarnost, Ono ne opaža oblike." Oblici se stvaraju samim činom gledanja.

Iz ovog saznajemo da se oblici pojavljuju samo zbog ego- osećaja, prvobitnog neznanja.

Za onoga ko još uvek želi da izbegne neizbežan zaključak - naime, da svet nije objektivno stvaran - Mudraci se pozivaju na naše iskustvo u snovima. Već smo razmotrili snove kao nešto što pokazuje da upotreba (nečega) ne dokazuje stvarnost. Moramo takođe da prihvatimo da gledište o spoljašnjosti i objektivnosti može da bude zabluda. Pri ovom snovi pomažu. Dok sanjamo, čvrsto verujemo da gledamo spoljašnji svet koji sačinjavaju lica i stvari rasprostrti u vremenu i prostoru, koji je u osnovi isti kao i svet iz budnog stanja. Ova ideja spoljašnjosti je uzrok zbog kojeg mislimo da je svet snova stvaran, a ovo verovanje traje sve dok sanjamo.

Za to vreme nimalo ne sumnjamo da je svet snova izvan nas i da je stvaran. Ako se sumnja pojavi, zahvaljujući nečemu izuzetnom, kao kada otkrijemo da možemo da letimo, ili kada vidimo mrtvaca koji je oživeo, počnemo da sumnjamo da je možda sve to san, ali sumnja se nekako prevaziđe i za san se misli da je stvaran sve dok se ne probudimo. Zapravo, nastavak sna zavisi od našeg verovanja da je stvaran. Ova iluzija o stvarnosti  opstaje tokom celog sna. Tek kada se probudimo u stanju smo da vidimo da

je to bio samo san - da nije postojao spoljašnji svet, već samo mentalna slika koja je bila tako jasna da je stvorila iluziju spoljašnjosti i stvarnosti.

Može se zapaziti da postoji jedna razlika. Iz sna se budimo i tada možemo da spoznamo njegovu nestvarnost. Međutim, naše budno stanje se ne prekida. Mi nemamo priliku da uvidimo njegovu lažnost. Ipak, Mudraci nam kažu da postoji buđenje iz sna koji se zove budnost, i da će se tada san završiti. Ovaj aspekt pitanja biće razmotren kasnije, kada dođemo do razmatranja tri stanja ličnog iskustva. Ovde nas zanima samo iluzornost predstave o spoljašnjosti, koja je uzrok predstave o stvarnosti. Onaj ko  se protivi ovom zaključku, mora da nam kaže za neki nepogrešivi uređaj kojim možemo da detektujemo prirodu snova dok sanjamo. Kada bi postojao takav uređaj, mogao bi da nam omogući da otkrijemo i snovitu prirodu budnosti. Ako se čovek bilo u snu ili budnom stanju okrene od sveta i pokuša da vidi onoga ko vidi svet, svet i njegov posmatrač će zajedno da iščeznu i jedino će Sopstvo ostati.

Ova i ostala razmatranja moraju da nam olakšaju razmatranje gledišta koje su izneli Mudraci, da svet nije objektivna stvarnost, da ne postoji sam po sebi. Samo jedno postoji na taj način, naime, stvarno Sopstvo. Ovo ćemo videti u jednom od narednih poglavlja.

Budući da svet nije ništa drugo do um, istina o njemu zavisi od istine o umu. Zato sada moramo da vidimo da li je sam um, tvorac sveta i u budnosti i u snu, stvaran.

Mudrac ističe da je um nestalan. On se rađa sa unapred pripremljenim svetom i nestaje zajedno sa njim, kao što nam je već rečeno. U dubokom snu ne postoji um, i ne postoji svet. Sudeći po merilu stvarnosti koje su nam dali Mudraci, um je nestvaran.

Um, kaže Mudrac sa Arunačale, nije ništa drugo do tok misli koji protiče kroz Svest. Od svih misli, prva je "ja sam ovo telo". Ovo je lažna misao; međutim, budući da je uzeta kao istinita, drugim mislima je omogućeno da se pojave. Prema tome, um je samo izdanak prvobitnog neznanja, te je zato nestvaran.

Da nismo um, da um nije Sopstvo, jasno se vidi iz ovoga: um ne postoji u snu, ali mi u njemu i dalje postojimo. Pored toga, Sopstvo

postoji u stanju koje je izvan tri stanja, naime, budnosti, snevanja i spavanja.

Nismo iscrpli sve moguće primedbe koje bi mogao da postavi jedan okoreli vernik u stvarnost sveta. Naravno, nikad kraja primedbama da će egoistični um i dalje da se pojavljuje, ako ga ohrabrujemo. Već smo primetili zašto je um tako neumoran u stvaranju teškoća. Mudrac nam je pokazao kako da izađemo na kraj sa jogunastim umom kada se na bilo koji način pokaže kao smetnja.

Ishod ovog celokupnog ispitivanja je ovaj: da bismo mogli da povratimo prirodu našeg stvarnog Sopstva, moramo da se oslobodimo zablude da je svet stvaran. Naravno, nije neophodno da se vezujemo za suprotno verovanje, da je svet nestvaran. Ali ako se dogodi da ne možemo da napustimo naše trenutno verovanje u stvarnost sveta bez prihvatanja suprotnog verovanja - naime, da je svet nestvaran - moramo da ga prihvatimo, iako ono nije sasvim tačno, kao što je prethodno objašnjeno.

Knjige sa uputstvima advaitskog nasleđa traže od nas da izbegavamo krajnosti, ako je moguće. Kažu nam da zapamtimo da je svet "neodrediv kao stvaran ili nestvaran" - anirvačanija - a ovo je filosofski tačno, budući da je u skladu sa učenjem Mudraca. Možemo da napustimo svet i da prestanemo da mislimo o njemu, uz razumevanje da Istina može da se spozna jedino potpunim i konačnim uništenjem prvobitnog neznanja,  posredstvom Otkrovenja stvarnog Sopstva, do kojeg će se doći praktikovanjem Traganja, puta na koji je ukazao Mudrac. Ako ne možemo to da učinimo, moramo da opustimo stegu neznanja, podsećajući se da je svet po svemu sudeći samo fantazija naših lutajućih umova, nešto poput one koju je slikovito prikazao Luis Kerol u knjizi "Alisa u zemlji čuda". U njoj junakinja misli da je svet čuda koji vidi sasvim stvaran, sve do samog kraja. Tada otkriva da je taj svet lažna pojava

-    da su muškarci, žene i životinje sa kojima se susretala samo špil karata. Isto tako, emancipovan čovek može da otkrije da je ovaj naizgled kompaktan svet samo jedan 'špil' misli.

Možda je korisno istaći da Mudraci ne žele da nameću svoje novo učenje, već da samo žele da oslobode učenika stega onih predstava koje koče Traganje.

Metod koji se izlaže u ovim poglavljima - naime, odvlačenje uma od sveta privremenim prihvatanjem gledišta da je on samo špil misli

-    nazvan je "subjektivni idealizam", zato što na neki način nalikuje istom pogledu na svet kojem podučava Barkli. Ipak, naš idealizam, ako ga tako zovemo, pomoć je u Traganju za Sopstvom. Nije preporučljivo da ga prihvata neko ko nije željan da zadobije direktno Otkrovenje izvornog Sopstva. On se takođe razlikuje od Barklijevog sopstvenog idealizma po tome što je u potpunosti povezan sa jedinstvenim učenjem Mudraca, da postoji transcendentalno stvarno Sopstvo koje leži u osnovi lažne pojavnosti. Ne tvrdi se da je ovo za sve aspirante najbolji od svih mogućih metoda. Neki metod je bolji ili gori u odnosu na drugi u zavisnosti od gledišta određene osobe, a ne uopšteno. Istina je i to da ovo nije jedini metod pomoću koga može da se oslobodi ropstva. Oni kojima ovaj metod ne odgovara, mogu da slede put predanosti, koji će biti razmotren kasnije. Njima se kaže da je svet stvaran, zato što je Stvarnost - zvana Bog - njegov materijal i delotvorni Uzrok. U ovome nema neslaganja, jer, kako nam je Mudrac često govorio, učenje mora uvek da se prilagodi onome ko uči.