4

Svest bez granica

JEDINSTVENA  SVEST  je  naprosto  svest  o  stvarnoj  teritoriji  bez granica.  Da  bismo  je  objasnili  nisu  nam  potrebni  nikakvi  trikovi, mistični žargon ni okultna izmaglica. Ako je stvarnost stanje bez granica - a da bismo to porekli morali bismo okrenuti le|a teoriji relativiteta, ekološkim naukama, filozofiji organizma i mudrosti Istoka - ako je, dakle, stvarnost stanje bez granica, onda je jedinstvena svest prirodno stanje svesti koje prihvata ovu stvarnost. Jedinstvena svest je, ukratko, svest bez granica.

Ipak, ma kako to jednostavno zvučalo, o svesti bez granica ili nedualnoj svesnosti je krajnje teško raspravljati. Razlog je to što je naš jezik - sredstvo pomoću kojeg se sve verbalne rasprave moraju odvijati

-    jezik granica. Kao što smo videli, reci, simboli i misli nisu ništa drugo do ograničenja, jer čim pomislite ili upotrebite neku reč ili naziv, već ste stvorili granicu. čak i rečenica "stvarnost je svest ", naglašava razliku izme|u granica i ne-granica! Stoga valja držati na umu poteškoće koje proizilaze iz dualističkog jezika. Tvrdnja " stvarnost je bez granica" zvuči dovoljno istinito, pod uslovom da ne smetnemo s uma da je svest bez granica jedna, direktna, trenutačna i neverbalna svest, a ne filozofska teorija. Upravo zato mistici-mudraci naglašavaju da stvarnost leži iza imena i oblika, reci i misli, podela i granica. Iza svih granica počiva stvaran svet Takvosti, Praznine, Darmakaje, Tao-a, Brahmana, Boga. A u svetu takvosti nema dobra ni zla, sveca ni grešnika, ro|enja ni smrti, jer u njemu nema granica.

A naročito ne  postoji granica izme|u subjekta i objekta, sopstva i ne-sopstva, vidioca* i vi|enog. Ovo podvlačim, i na tome ću se zadržati u ovom poglavlju, jer od svih granica koje stvaramo, granica izme|u sopstva i ne-sopstva je najutvr|enija.  Predaja  ove  granice  izaziva  kod nas najveći otpor. Uostalom, bila je to prva granica koju smo ikada povukli. To je naša najomiljenija granica. Uložili smo godine da bismo je utvrdili i odbranili, učinili neprobojnom i bezbed-nom. To je ta granica koja nam stvara osecaj da smo zasebno sopstvo. I dok starimo, množeći godine i scćanja i klizeći lagano u ništavilo smrti, to je poslednja granica koju ćemo otpustiti. Granica izme|u sopstva  i  ne-sopstva  je prva koju smo povukli i poslednja koju ćemo izbrisati. Od svih granica koje smo stvorili, ona je najvažnija.

Primarna granica izme|u sopstva i ne-sopstva je toliko važna da sve ostale granice zavise od nje. Da se prethodno nismo odvojili od stvari,

teško da bismo ustanovili granice izme|u njih. Svaka granica koju stvarate oslanja se na vaše zasebno postojanje, to jest na prvu granicu izme|u sopstva i ne-sopstva.

Naravno, sve granice su prepreke jedinstvenoj svesti, me|utim, pošto sve ostale granice zavise od ove primarne granice,  prozreti  nju znači prozreti sve druge. U izvesnom smislu to je i srećna okolnost, jer ukoliko bismo se bavili svakom granicom ponaosob, bio bi nam potreban jedan, ili možda nekoliko života, da ih sve rastvorimo i postignemo "oslobo|enje od parova suprotnosti". Ali, ako se us- merimo na prvu granicu, naš zadatak je veoma pojednostavljen.To je kao da sve naše granice tvore obrnutu piramidu od kamenih blokova koji počivaju samo na jednom kamenu na dnu. Uklonimo taj  jedan kamen i čitava tvorevina se ruši.

Primarnu granicu možemo posmatrati iz različitih uglova, i nade-nuti joj različita imena. A reć je, zapravo, o nepremostivom jazu izme|u onoga što zovem ja i onoga što zovem ne-ja, izme|u mene ovde i predmeta tamo. To je podvojenost izme|u subjekta znanja i

* Mada možda zvuči neobično, arhaizam vidilacje po mišljenju redakcije u ovom kontekstu najpogodniji prevod za englesku reč seer.

objekta znanja. To je prostor izme|u mog organizma i okoline. To je rascep izme|u onog "ja" koji čita i pročitane stranice. Sve u svemu, to je jaz izme|u lica koje doživljava i doživljenog sveta. Stoga se čini da sa "unutrašnje" strane primarne granice stoji "sopstvo", mislilac, onaj koji oseća i vidi; a na drugoj  postoji  ne-sopstvo,  "onaj  tamo"  svet spoljašnjih predmeta, okruženje koje mi je strano i odvojeno od mene.

Kod jedinstvene svesti, kod svesti bez granica, osećaj sopstva se širi da bi potpuno obuhvatio sve ono za šta se nekada mislilo da  je ne- sopstvo. Osećanje istovetnosti širi se na čitav univerzum, na sve svetove, uzvišene ili prizemne, ispoljene ili neispoljene, svete ili profane. A, naravno, ovo se ne može desiti dokle god prvu granicu, koja razdvaja sopstvo od univerzuma, pogrešno smatramo stvarnom. Ali kada jednom shvatimo da je prvobitna granica iluzorna, kada osećaj sopstva obuhvati sve - tada više ne postoji ništa izvan sopstva, niti ima gde da se povuče ma kakva granica. Prema tome, ukoliko uopšte dospemo u priliku da počnemo da naziremo primarnu granicu, bićemo utoliko  bliži jedinstvenoj svesti.

Na osnovu izloženog, neko bi mogao brzopleto zaključiti kako  je glavni uslov za ostvarenje jedinstvene svesti uklanjanje prve granice.  U grubom smislu to jeste tačno, me|utim stvar je zapravo još mnogo, mnogo prostija nego što se čini. Mi stvarno ne moramo da se mučimo nastojeći da uništimo primarnu granicu iz  jednog  krajnje  prostog  razloga: primarna granica ne postoji.

Kao i sve ostale granice, ona je puka uobrazilja. Samo se čini da

postoji. Mi se pretvaramo da postoji, prihvatamo da postoji, ponašamo se na svaki način kao da ona postoji. Ali ona ne postoji. I ako bi se sada dali u potragu za primarnom granicom od nje ne bi bilo ni traga, jer duhovi  ne  bacaju  senku.  Upravo sada,  dok  čitate ove redove,  ne postoji stvarna primarna granica, i upravo sada ne postoji stvarna prepreka do jedinstvene svesti.

Nećemo se, dakle, upuštati u traganje za prvom granicom  da bismo je uništili. To bi, u stvari, bila ozbiljna greška, ili u najmanju ruku ogroman gubitak vremena, jer, u prvom redu, ne možemo uništiti nešto što ne postoji. Pokušaj da uništimo primarnu granicu podseća na pokušaj da se mahanjem ruku rastera fatamorgana -uprkos snažnom uzbu|enju koje bi možda pratilo takvu aktivnost, to bi bio potpuno jalov posao. Vi ne možete izbrisati uobrazilju.  Možete  je samo razumeti i prozreti. Sa ove tačke gledišta, čak i nastojanje da se primarna granica uništi putem razra|enih sistema vežbi poput joge, mentalne koncentracije, molitve, rituala, pojanja. posta - zahteva da primarnu granicu prihvatimo kao stvarnu, čime se  učvršćuje  i produžava život same uobrazilje koju težimo da otklonimo. Kako kaže Fenelon, nadbiskup od Kembrija: "Nema opasnije uobrazilje od one koja nagoni ljude da pokušavaju da je uklone.“

Umeslo da prihvatimo prvobitnu granicu kao stvarnu, preduzi- majući korake u cilju njenog otklanjanja, mi ćemo se najpre upustiti u ispitivanje same primarne granice. A ako je ona stvarno iluzija, od nje nećemo pronaći ni traga. I onda ćemo možda spontano shvatiti da ono za šta smo mislili da narušava našu jedinstvenu svest nikada nije ni postojalo. A, kao što ćemo videti, takav uvid  je  sam  po  sebi  blesak svesti bez granica.

šta zapravo znači tragati za prvom granicom? Tragati za prvom granicom znači brižljivo ispitivati osećaj da smo zasebno sopstvo, da smo neko ko oseća i ima iskustvo, a odvojen je od iskustva i osećanja. Tvrdim da ovakvo H sopstvo", ukoliko ga potražimo, nećemo pronaći. A pošto se osećanje izolovanog sopstva čini glavnom preprekom ka jedinstvenoj svesnosti, tragati za njim a ne pronaći ga, znači baciti letimičan pogled na jedinstvenu svest. čujmo šta kaže i veliki budistički mudrac Padmasambava:" Ukoliko tragač sam, nakon potrage, ne može biti prona|en, onda to znači da je cilj traganja postignut i da je traganju došao kraj."

Na početku jednog takvog ogleda, moramo biti načisto šta znači "odsustvo sopstva", odnosno "odsustvo primarne granice". To ne znači gubitak svih osećaja; to nije trans, haos, metež ili neobuzdano ponašanje. To ne znači da se moje telo i um raspršuju i nestaju u magli, uranjajujući u Jednu Veliku Grudvu nečega, tamo negde. To nema nikakve veze sa šizofrenom regresijom, kod koje uopšte ne dolazi do prevazilaženja granice sopstva/ne-sopstvo, već samo do zbrke i meteža.

Kada govorimo o "gubitku sopstva" mislimo najpre na slcdcće: osećaj  zasebnog  sopstva  je  r|avo  shvaćen  i  pogrešno  protumačen

osećaj, i nas zanima da raščinimo ovo pogrešno tumačenje. Svi mi imamo isto duboko osećanje da smo zasebni, odvojeni od toka iskustva i sveta oko nas. Svi mi imamo osećaj da je naše "sopstvo" na jednoj, a spoljašnji svet na drugoj strani. Ali ako pažljivo osmotrimo osećaj "ja ovde" i osećaj "svet tamo", videćemo da je to jedan te isti osećaj. Drugim recima, ono što sada osećam kao objektivni svet tamo, je isto ono što osećam kao subjektivno sopstvo ovde. Jaz izme|u osobe koja doživljava i doživljenog sveta ne postoji, i stoga se ne može pronaći...

Nama koji smo naviknuti da verujemo u granice, isprva ovo  deluje veoma čudno. Izgleda tako očigledno da sam ja slušalac koji  sluša zvuke, da sam ja onaj koji oseća osećanja, da sam ja vidilac koji vidi vi|eno. Ali, na drugoj strani, nije  li  čudno  što  ja  moram  da  opišem sebe kao vidioca koji vidi vi|eno? Ili slušaoca koji sluša slušano? Da li je opažanje zaista tako komplikovano? Da li to zaista uključuje tri zasebne stvari - vidioca, vi|enje i vi|eno?

Naravno da ovde ne postoje tri zasebna entiteta. Može li uopšte postojati vidilac bez vi|enja ili bez vi|enog? Može li postojati vi|enje bez vidioca ili vi|enog. činjenica je da i vidilac,  i  vi|enje  i  vi|eno predstavljaju aspekte istoga toka - i ni u jednom trenutku u  vremenu nijedan od njih se ne može naći bez drugih.

Naša muka je u tome što za jednu jedinu radnju,  iskustvo  vi|enja, imamo tri reci - "vidilac, "vi|enje" i "vi|eno". Na isti način možemo i jedan vodeni tok opisati kao " tok teče tečeno". Naravno da to  zvuči potpuno suvišno, jer umesto jednog uvodimo tri činioca. Ipak, oma- mljeni Adamovom magičnom rečju, mi prihvatamo činjenicu da mora postojati zasebno biće, vidilac, i da kroz neku vrstu radnje koju zovemo "vi|enje", "vidilac" dolazi do saznanja o još jednoj stvari zvanoj" vi|eno". Tako mi prirodno prihvatamo da smo samo vidilac koji je u potpunosti odvojen od vi|enog. Naš  svet, koji  je jedna celina, na taj način biva podeljen po sredini, sa " vidiocem ovde"  koji  se  suočava, preko duboke provalije, sa stvarima " vi|enim tamo".

Vratimo se, sada, na sam početak procesa sticanja iskustva, i razmotrimo da li je onaj koji doživljava zaista posve različit od doživljenog. Počnimo sa čulom sluha. Sklopite oči i usmcrite pažnju na ono što čujete. Zapazite sve te čudne zvukc koji dolaze sa svih strana

-     ptice pevaju, kola bruje, zrikavci zriču, deca se  smeju.  televizor trešti. No, pored svih ovih zvukova, uočite da postoji jedna stvar koju ne možete čuti, neovisno o tome koliko pažljivo osluškivali. Ne možete čuti slušaoca. Znači, pored svih ovih zvukova vi ne možete čuti njihovog slušaoca.

Vi ne možete čuti slušaoca jer njega nema. Ono što ste navikli da zovete " slušalac" zapravo je iskustvo slušanja, i vi ne čujete i slušanje. U stvarnosti, postoji samo tok zvukova, i taj tok nije razdvojen na subjekat i objekat. Tu nema granice.

Ako  dopustite  da  se  vaš  osećaj  da  ste  "slušalac"  u  vašoj  glavi

rastvori u samo slušanje, možda ćete pronaći da se vaše  "sopstvo" stopilo sa čitavim svetom "spoljašnjih zvukova". Kao što jedan zen učitelj reče u vezi svog prosvetljenja: "Kada sam začuo zvuk zvona iz hrama, iznenada ne bese ni zvona ni mene, samo zvonjava." Priča se da je kroz jedan takav ogled i Avalokitešvara postigao pros-vetljenje. Svcsno se prepuštajući slušanju, spoznao je da ne postoji zasebno sopslvo, da nema slušaoca odvojenog od samog slušanja. Kada pokušate da čujete subjektivnog slušaoca, sve što nalazite su objektivni zvuči. A to znači da vi ne čujete zvuke, vi ste ti zvuči. Slušalac Je svaki zvuk koji se čuje. Ne postoji zasebno biće koje stoji po strani i sluša slušanje.

Isto važi i za proces vi|enja. Dok  pažljivo  gledam  čini  mi  se  da moje vidno polje bezmalo visi u vazduhu, u ništavilu. Ipak,  ono  se sastoji od beskrajno raznovrsnog tkanja svetlosti, boja i senki, koje oblikuju planinu ispred, oblak gore, potok dole. Me|utim,  iako posmatram niz prizora, još uvek postoji jedna stvar koju ne mogu videti, bez obzira koliko se upinjao. Ne mogu videti vidioca ovih prizora.

Sto više se trudim da vidim vidioca, to više me zbunjuje njegovo odsustvo. Svih ovih godina izgledalo mi je savršeno prirodno da sam ja vidilac koji vidi prizore. Ali, od kada sam se dao u potragu za vidiocem, od njega nije bilo ni traga ni glasa. U stvari, dok uporno pokušavam da vidim vidioca, sve što nalazim je samo vi|ene?. To naprosto znači da ja, "vidilac", ne vidim vi|eno -već da sam ja, " vidilac", jedno sa svim stvarima koje sada vidim. Takozvani vidilac nije ništa drugo do sve ono što je vi|eno. Kada posmatram drvo, ne postoji jedno iskustvo zvano "drvo" i drugo iskustvo "vi|enja drve-ta". Postoji samo jedno iskustvo zvano vi|enje-drveta. Ovo vi|enje ne mogu  videti ništa bolje nego što mogu omirisati mirisanje ili okusiti kušanje.

Izgleda da, dokle god tragamo za sopstvom odvojeno od iskustva, ono nestaje u iskustvu. Kada potražimo onoga koji doživljava, nalazimo samo drugo iskustvo - subjekat i objekat se stapaju u jedno. Zbog toga što sve ovo prilično razdražuje možda ćete se, dok razmišljate  o  tome, osetiti donekle zbunjenim. Ali učinite još jedan korak napred. Dok razmišljate o tome, možete li pronaći samog mislioca?

Dakle, postoji li mislilac koji pomišlja, "zbunjen sam" ili postoji samo ta misao, "zbunjen sam" ? Naravno da postoji samo ta trenutna misao, jer kada bi postojao i njen mislilac, zar biste onda mogli da razmišljate o misliocu koji je to pomislio? Sada jasno vidimo da ono za šta smo pogrešno verovali da je mislilac uistinu nije ništa drugo do tok trenutnih misli.

Prema tome, u trenutku kada je bila prisutna misao "zbunjen sam", vi niste« isto vremebi\ svesni mislioca  koji  razmišlja,  "zbunjen  sam". Bila je prisutna samo misao - "zbunjen sam". Kada zatim potražite mislioca te misli, sve što pronalazite jeste prisutnost druge misli, to jest, "mislim o tome da sam zbunjen". Nijednom  niste  našli  mislioca odvojenog od trenutne misli, što samo govori da su ovo dvoje istovetni.

Upravo to je razlog što nas mudraci ne savetuju da pokušavamo da

uništimo "sopstvo", nego da ga jednostavno potražimo, jer kad god ga potražimo nalazimo da ga nema. Ali čak i kada smo počeli da shvatamo da ne postoji zaseban slušalac, kušač, gledalac, mislilac, još uvek u sebi nalazimo neku vrstu neuništivog, ukorenjenog osećaja da postojimo odvojeno i zasebno. Još uvek postoji taj osećaj  odvo-enosti  od spoljašnjeg sveta. Još uvek postoji to duboko osećanje koje prepoznajem kao unutrašnje "sopstvo". čak iako ne mogu videti, okusiti niti čuti svoje sopstvo, ja ga jasno osećam.

E sad, možete li, pored osećaja koji nazivate "sopstvom",  pronaći onoga koji to oseća? Ukoliko vam se čini da  možete,  ko  je  taj  koji može? Ponavljam, to osećanje da ste onaj koji ima osećanja, u suštini je samo još jedan osecaj. "Onaj koji oseća" nije ništa drugo do trenutno osećanje, baš kao što je mislilac samo trenutna misao, a kušač trenutno kušanje. U ovom slučaju, takode, onaj koji oseća  ne  postoji,  niti  je ikada postojao zasebno - odvojen od trenutnih osećanja.

Tako mi dolazimo do neizbežnog zaključka: ne postoji zasebno sopstvo odvojeno od  sveta.  Vi  ste  oduvek  pretpostavljali  da  ste zaseban subjekat iskustva, ali u trenutku kada ste se zaputili u potragu za njim, on se izgubio u iskustvu. Kao  što ističe  Alan Vots: "Postoji samo iskustvo. Ne postoji  neko  ili  nešto  što  doživljava iskustvo! Vi ne osećate osećanje, ne mislite misli, isto kao  što  ne slušate slušanje, vidite vi|enje ili mirišete mirisanje. 'Osećam  se  lepo' znači da je prisutno lepo osećanje. To ne znači da postoji jedna stvar po imenu 'ja' i druga zasebna stvar po imenu osećanje, pa kada ih dovedete u vezu ovo 'ja' oseća lepa osećanja. Drugih osećanja osim trenutnih nema, i 'ja' je u svakom osećanju. Niko nikada nije pronašao nikakvo 'ja' odvojeno od trenutnog doživljaja, ili neki doživljaj odvojen od 'ja' - što samo potvr|uje da su to dvoje jedna stvar."

Sada kada ste razumeli da ne postoji jaz izme|u "vas" i vaših iskustava, nije li jasno da ne postoji jaz izme|u "vas" i sveta koji doživljavate? Ukoliko ste vi vaš doživljaj, vi ste i doživljeni svet.  Vi nemate utisak, osećaj ptice, vi jeste osećaj ptice.  Vi  nemate  iskustvo stola, vi jeste iskustvo stola. Vi ne čujete zvuk groma, vi  jeste  zvuk groma. Unutrašnji osećaj zvani "ja" i spoljašnji osećaj zvani "svet" su jedan te isti osećaj. Unutrašnji subjekat i spoljašnji objekat su dva naziva za isto osećanje, i to nije nešto što bi trebalo da osećate, to je jedina stvar koju možete da osećate.

To znači da je vaše stanje svesti upravo sada, bez obzira da li to shvatate ili ne, jedinstvena svest. Upravo sada vi ste već kosmos, vi te vec ukupnost vašeg trenutnog iskustva. Vaše trenutno stanje je uvek jedinstvena svest zato što je zasebno sopstvo, koje izgleda glavna prepreka jedinstvenoj svesti, samo uobrazilja. Nema potrebe da pokušavate da uništite zasebno sopstvo pošto ono i nije  tu.  Sve  što zaista treba da učinite jeste da ga potražite, i nećete ga naći. Samim tim šta ga ne pronalazite, vi spoznajete jedinstvenu svest. Drugim recima,  kad  god  potražite  i  ne  na|ete  vaše  "sopstvo",  vi  trenutno

zapadate u vaše prvobitno i stvarno stanje jedinstvene svesti.

Koliko god ovo isprva zvučalo čudno, uvid da ne postoji zasebno sopstvo uvek se podrazumevao me|u misticima i mudracima svih vremena, i čini jednu od sržnih postavki perenijalne filozofije. Mada postoje brojni navodi koji bi mogli ilustrovati ovaj uvid, poznati sažetak Budinih učenja u potpunosti ga objašnjava:

Postoji samo patnja, nema onog koji pati; Delo postoji, ali nema njegovog izvo|ača; Nirvana jeste, ali nema onog koji je traži; Postoji staza, ali nema onog koji putuje.

To je upravo ono razumevanje za koje se obično kaže da dovodi do oslobo|enja od svih patnji. Iskazano potvrdno: kada neko spozna da je njegovo sopstvo Sve, izvan njega ne postoji više ništa što bi mu moglo naneti patnju. U spoljašnjem univerzumu ne postoji ništa sa čim bi se mogao sukobiti. Iskazano odrično: razumeti ovo znači potpuno se osloboditi patnje, zato što je to pre svega oslobo|enje od  zamisli  da postoji sopstvo koje može patiti. Kao što kaže Vei Vu Vei:

Zašto ste nesrećni? Zato što 99,9 procenata svega što mislite, i svega što činite,

jeste za sopstvo - a njega nema.

Samo delovi pate, ne i Celina.  Ovu spoznaju mistici iskazuju " odrično" na sledeći način:" Oslobo|eni ste od patnje kada spoznate da je podvojenost uobrazilja - da nema zasebnog sopstva koje  bi patilo." Kada se iskaže "potvrdno" glasi: "Vi ste uvek Celina, koja zna samo za slobodu, spasenje, sveti ost. Spoznati Celinu znači izbeći sudbinu dclova, a to je patnja, bol i smrt." Hinajana budizam naglašava ovo prvo, hinduizam i hrišćanstvo ovo drugo, a izgleda da je mahajana budizam postigao srećnu ravnotežu. Ipak sva ova učenja svedoče o istom uvidu.

Kada spoznamo da nema podeljenosti, poniremo u Celinu. Kada spoznamo da sopstva nikada nema (a to se doga|a upravo sada) shvatamo daje naš istinski identitet uvek Vrhovni Identitet. U vazda prisutnoj svetlosti bez-granične svesti, ono što smo jednom zamišljali kao izdvojeno sopstvo ovde, sada se preobraća u jedno sa kosmosom tamo. A to je, ako išta jeste, vaše stvarno sopstvo. Gde god uprete pogled, sa svih strana vas gleda vaše iskonsko lice.

Ušao  sam  u  salu  (ovako  jedan  zen  učitelj  opisuje  svoje  prvo iskustvo bez-granica) i upravo krenuo ka svom sedištu kada se

čitav  prizor  izmenio.  Dok  sam  pogledom  šarao  naokolo,  čitav

univerzum sa njegovim mnogobrojnim čulnim objektima sada je izgledao potpuno  drugačije;  ono stoje  ranije  bilo odvratno, uključujući neznanje i požudu, sada je izgledalo kao izliv moje najskrivenije  prirode  koja  je  iznutra  ostala  svetla,  istinita  i

prozračna.

Tat tvam asi, kažu Hindusi. "Ti si To. Tvoje istinsko Sopstvo je istovetno sa vrhovnom Energijom koja je iznedrila sve stvari u univerzumu."

Tokom ljudske istorije, razne mističke i metafizičke tradicije su ovom stvarnom sopstvu nadevale desetine imena. Bese poznato kao al- Insan al-Kamil, Adam Kadmon, Ruah Adonaj, Nus, Pneuma, Puruša, Tatagatagarba, Univerzalno Lice, Duh, Brahman-Atman, Jastvo. A posmatrano iz drugačijeg ugla ono je zapravo sinonim za Darmadatu, Prazninu, Takvost i Božestvo. Sve ove reci su prosto simboli stvarnog sveta.

Sad, istinskom sopstvu se često daje naziv koji sugeriše da je ono " najunutarnija" srž ljudi, prvenstveno subjektivna, unutrašnja, lična, neobjektivna. Mistici nam jednodušno poručuju da je "carstvo nebesko unutra", da moramo da istražujemo dubine naše duše sve dok ne otkrijemo, skriveno u našem najunutarnjijem biću, Istinsko Sopstvo svekolikog postojanja. Svami Prabavananda je često znao da kaže," Ko,

šta,   mislite   da   ste   vi?   Apsolutno,   osnovno,   fundamentalno   duboko iznutra?"

Istinsko sopstvo se neretko spominje kao "unutarnji svedok", "apsolutni prorok i mudrac, "najunutarnjija priroda", "apsolutna subjektivnost", i tako dalje. Tako je šankara, učitelj hinduističke vedante, rekao," Postoji samobivstvujuća Zbilja, koja je osnova naše ego svesti. Ta Zbilja je svedok triju stanja svesti (budno stanje, sanjanje i duboki san), i razlikuje se od pet telesnih prekrivača. Ta  Zbilja  je Znalac u svim stanjima svesti. Ona je svesna prisustva ili odsustva uma. To je atman, vrhovno biće, drevni." Ili da se poslužimo sledećim izvrsnim zapažanjem zen učitelja šibajame:

To (Stvarnost) je "apsolutnasubjektivnost",kojaprevazilazi i subjektivnost i objektivnost, i slobodno ih stvara i koristi. To je " osnovna subjektivnost", koja se ne može opredmetiti niti konceptualizovati, i u sebi je potpuna, postoji u sebi u punom smislu reci. Nadevati joj imena je već greška, korak prema opredmećenju i konceptualizaciji. Učitelj Eisai je zato rekao, "Ona je zauvekbezimena."

Apsolutna subjektivnost koja se nikada ne može opredmetiti niti konceptualizovati oslobo|ena je svih ograničenja vremena i prostora; ona nije podložna životu i smrti; ona nadilazi subjekat i objekat, i mada živi u jedinki ona nije ograničena jedinkom.

Ali objašnjenje da je istinsko sopstvo istinski prorok, ili unutrašnji svedok, ili apsolutna subjektivnost može izgledati protivrečno svemu onome što smo do sada rekli o jedinstvenoj svesti. Jer, sa jedne strane, videli smo da je istinsko sopstvo uvek-prisutna  bez-granična  svest  u kojoj subjekat i objekat, vidilac i vi|eno, subjekat iskustva i iskustvo obrazuju jedan kontinuum. Ipak, na drugoj strani, upravo smo opisali

istinsko sopstvo kao unutrašnjeg svedoka, vrhovnog znalca. Rekli smo da je to vidilac, a ne vi|eno, da je unutra, a ne spolja. šta da radimo sa ovim očiglednim protivrečjem?

Najpre moramo sagledati teškoće sa kojima se mistik suočava kada pokuša da opiše neopisivo iskustvo jedinstvene svesti. Prva me|u njima leži u činjenici da je istinsko sopstvo svest bez granica, dok sve naše reci i misli nisu ništa drugo do granice. Ovo, me|utim, nije greška vezana za neki odre|eni jezik, ona je priro|ena svim jezicima zbog  same njihove strukture. Jezik je svrsishodan u meri u kojoj tvori konvencionalne granice. Jezik bez granica uopšte i nije jezik, pa je  tako  mistik  koji nastoji da priča logično i formalno o jedinstvenoj svesti osu|en na to da zvuči paradoksalno i proti-vurečno. Problem je u tome što struktura ma kog jezika ne može obuhvatiti prirodu jedinstvene svesti, kao što se ni viljuškom ne može zahvatiti okean.

I tako se mistici moraju zadovoljiti ukazivanjem na Stazu, pri čemu svi mi možemo doživeti jedinstvenu svest sami za sebe. U tom smislu, mistična staza je čisto eksperimentalna stvar. Mistici od vas traže da ne verujete ni u šta šlepom verom, da ne prihvatate nikakav autoritet osim sopstvenog razumevanja i iskustva. Od vas se zahteva samo da isprobate nekoliko ogleda u svesti, da pobliže pogledate vaše sadašnje stanje bivstvovanja, i probate da sagledate svoje sopstvo i svet što jasnije možete. Vitgenštajn je uzviknuo: "Ne razmišljaj, samoposmatraj!"

Ali gde da se gleda? Upravo ovde mistici daju univerzalan odgovor, " Posmatraj iznutra. Duboko iznutra. Jer istinsko sopstvo počiva unutra." Mistici, me|utim, ne opisuju  stvarno  sopstvo  kao  neko  biće  u  vama  - oni samo pokazuju na vašu unutrašnjost. Oni vam zapravo poručuju da posmatrate unutrašnjost, ali ne zato što konačan odgovor leži u iznutra a ne izvan, već zato što kada  pažljivo  i  postojano  posmatrate unutrašnje, pre ili kasnije nalazite spoljašnje. Drugim  recima,  vi spoznajete da su unutrašnje i spoljašnje, subjekat i objekat,  vidilac  i vi|eno - jedno, i tako spontano dospevate u svoje prirodno stanje. Tako mistik počinje priču govoreći o istinskom sopstvu na način koji naizgled protivureči svemu što smo ranije  rekli. Me|utim, ukoliko pratimo mistika do kraja, zaključak će - kao što ćemo videti - biti istovetan.

Počnite sa razmatranjem šta bi pojmovi poput "apsolutna subjek- tivnost" ili "unutrašnji svedok" mogli značiti, onako kako ih mistici upotrebljavaju. "Apsolutna subjektivnost" bila bi ono što ne može nikada, pod bilo kakvim okolnostima, biti odre|eni  objekat  koji  se može videti, čuti, spoznati ili opaziti. Kao i "apsolutni Vidilac", koji se ne može videti. Lao Ce o ovome kaže:

Za njim se obzire, a ne da se videti: ime mu je "seme".

Osluškivati se može, ali se ne može dočuti,

ime mu je "tajnovito".

Ko za njim posegne, neće ga dosegnuti, ime mu je "malo".

Da bi stupili u dodir sa istinskim sopstvom ili "apsolutnom sub- jektivnošću", većina mistika preduzima nešto što podseća na sledećc reci

šri  Ramane  Maharšija:  "Grubo  telo  koje  je  sačinjeno  od  sedam  ćudi,  ja

nisam; pet čulnih organa koji opažaju objekte, ja nisam, čak ni um koji misli, ja nisam."

Ali šta bi, onda, ovo istinsko sopstvo moglo biti? Kao što  je istakao Ramana, to ne može biti moje telo, zato što  mogu  da  ga osetim i spoznam, a ono što se može spoznati ne može biti apsolutni "Znalac". To ne mogu biti moje želje, nade, strahovi i emocije,  jer donekle mogu da ih vidim i osetim, a ono što se može videti ne može biti apsolutni Vidilac. To ne može biti moj  um,  moja  ličnost,  moje misli, jer se u sve njih mogu osvedočiti, a ono u šta se mogu osvedočiti nije "apsolutni Svedok".

Na ovaj način, neprekidno tragajući za istinskim sopstvom iznutra, ja, u stvari, počinjem da shvatam da se ono uopšte ne može tu naći. Do sada sam mislio o sebi kao o "malom subjektu" ovde koji posmatra sve te objekte tamo. Ali mistici mi jasno pokazuju da se ovaj" mali subjekat" zapravo može videti kao objekat. To uopšte nije stvaran subjekat, niti moje istinsko sopstvo.

Ali baš u ovome, prema misticima, leži naš veliki problem u životu i

življenju. Jer većina nas zamišlja da može osetiti sebe, ili spoznati sebe, ili opaziti sebe ili barem u nekom smislu biti svesna sebe. To osećanje

imamo čak i sada. Ali, odgovaraju mistici, činjenica da ja mogu videti, spoznati ili osctiti moje "sopstvo" u ovom trenutku dokazuje da ovo "sopstvo"  uopšte  ne  može  biti  moje  istinsko  sopstvo.  To  je  lažno

sopstvo, nazovi sopstvo, pričina i obmana. Mi smo se nepromišljeno poistovetili sa gomilom objekata, koje poznajemo ili možemo upoznati. Prema  tome,  to  mnoštvo  poznatih  predmeta  ne  može  biti  istinski

"Znalac" ili stvarno Sopstvo. Poistovetili smo se sa svojim telom, umom, ličnošću, zamišljajući da ovi objekti tvore naše istinsko "sopstvo", a onda ulažemo   čitav   svoj   život   u   nastojanje   da   odbranimo,   zaštitimo   i

produžimo nešto što je čista uobrazilja.

Mi smo žrtve epidemije pogrešnih identiteta, dok naš Vrhovni Identitet mirno ali sa izvesnošću čeka da bude otkriven. A mistici ne žele od nas ništa drugo nego da se probudimo i sagledamo ko ili šta uistinu jesmo ispodilipre našeg pseudo-sopstva. Prema tome, oni od nas traže da prekinemo da se poistovećujemo sa  lažnim  sopstvom,  da shvatimo da sve ono što ja mogu saznati, zamisliti ili osetiti u vezi sebe  samog ne može činiti moje stvarno Sopstvo.

Moj um, moje telo, moje misli, moje želje - nisu ništa  više  moje stvarno Sopstvo nego što su to zvezde, drveće, oblaci i planine, jer se ja bez mnogo muke mogu uveriti da su sve to objekti.  Nastavljajući  tim putem,   postajem   transparentan   za   svoje   Sopstvo,   shvatajući   da   u

izvesnom smislu ono što jesam seže mnogo dalje od ovog izo-lovanog, kožom -ograničenog organizma. što više ulazim u ja, to više iskoračujem iz njega.

Kada ovo istraživanje uzme maha, u svesti dolazi do čudnog obrta, koji Lankavatara sutra naziva "preokret u najdubljem sedištu svesti". što više tragam za apsolutnim Vidiocem, sve mi je jasnije da ga ne mogu pronaći kao objekat. A jednostavan razlog što ne mogu da ga prona|em kao neki odre|eni objekat leži u tome što je on svaki objekat! Ne mogu ga osetiti zato što Je on sve što osećam. Ne mogu ga doziveti zato što Je sve  što doživljavam.  Tačno je da bilo  šta što  mogu da vidim nije Vidilac - zato što je Vidilac sve što vidim. Krećući se ka unutra u potrazi za istinskim sopstvom, nalazim samo svet.

Ali sada se dogodila čudna stvar, saznao sam da je istinsko sopstvo unutra zapravo stvaran svet spolja, i obratno. Subjekat i objekat, unutra i spolja, oduvek su bili i biće nepodeljeni. Primarna granica ne postoji. Svet je moje telo, i ono iz čega gledam je ono u šta gledam.

Zbog toga što istinsko sopstvo ne prebiva ni unutra ni spolja, zbog toga što subjekat i objekat nisu razdvojeni, mistici mogu govoriti o zbilji na mnoge različite, ali samo naizgled protivrečne načine. Oni mogu reći da u čitavoj stvarnosti uopšte nema objekata. Ili mogu tvrditi da stvarnost uošte ne sadrži subjekte. Ili mogu poreći postojanje i subjekta i objekta. Ili mogu govorili o Apsolutnoj Subjektivnosti koja prevazilazi, a ipak uključuje i relativni subjekat i relativni objekat. Sve ovo su samo različiti načini da se kaže kako su unutrašnji i spoljašnji svet samo dva različita naziva za jedno večno-prisutno stanje svesti bez granica.

Možda je sada jasno da je, uprkos složenim teoretskim formulacijama koje često okružuju percnijalnu filozofiju, poruka mistika prosta, jednostavna i jasna. Da učinimo osvrt na prethodna poglavlja: u drugom poglavlju videli smo da je stvarnost jedinstvo suprotnosti, odnosno "nepodeljena". Posto su simboličke mape i granice ono što naizgled razdvaja i sukobljava suprotnosti, reći da je stvarnost nepodeljena isto je što i reći da je stvarnost bez granice.

U trećem poglavlju videli smo kako stvaran svet nije skupina zasebnih i nezavisnih stvari, me|usobno razdvojenih  u  prostoru  i vremenu. Svaka stvar i doga|aj u kosmosu uzajamno je zavistan i povezan sa svakom drugom stvari i doga|ajem u kosmosu. I još jednom, zbog toga što naše simbolične mape i granice  podgrevaju iluziju da smo nezavisna bića, tvrdnja da stvaran svet ne sadrži zasebne stvari identična je tvrdnji da stvaran svet nema granice.

U ovom poglavlju videli smo da  otkriće  stvarnog  sveta  bez  granica jeste jedinstvena svest. To ne znači da iz jedinstvene svesti vi posma-trate stvarno područje bez granica; pre će biti da je jedinstvena svest isto što i stvarno područje bez granica. Po svemu sudeći, Stvarnost je bez- granična svest - čovekovo Istinsko Sopstvo. Da citiramo osnivača kvantne mehanike Ervina šredingera: "Možete leći na zemlju, prostreti

se po Majci zemlji, sa čvrstom verom da ste jedno sa njom i ona jedno sa vama. Vi ste tako čvrsto utemeljeni, tako neranjivi kao i ona, ali i hiljadu puta čvršći i neranjiviji. Kao što je izvesno da će vas ona prekriti sutra, tako je izvesno da će vas ponovo roditi za novu borbu i patnju. I to se neće desiti samo "jednog dana": sada, danas, svaki dan ona vas ponovo rada, ne jednom već hiljadu puta, baš kao što vas svaki dan prekriva hiljadu puta. Jer večno i zauvek postoji samo sada: sadašnjost je jedina stvar kojoj nema kraja.