Svesnost smrti      4

Tokom godina, potreba za razumevanjem sveta me je navela da  sakupim mnogo naučnih i religijskih  objašnjenja skoro svega a koja su imala jedan zajednički imenilac: veliko poverenje u trajnost čoveka. Pomažući mi da vidim univerzum očima čarobnjaka, Karlos je razorio taj moj utisak. On je učinio da vidim kako je smrt neopoziva stvarnost i da je sramota izbegavati znanje o njoj pomoću prihvatanja nedokazanih verovanja.

Jednom prilikom ga je neko upitao: “Karlose, šta očekuješ od budućnosti?” On je uzviknuo:

“Ne postoje očekivanja! Čarobnjaci nemaju sutra!”

Te večeri, sakupila se velika grupa radoznalih ljudi u privatnom stanu u blizini San Heronima. Kada sam stigao, Karlos je već bio tamo. Osmehivao se, marljivo odgovarajući na pitanja.

Njegova uvodna tema je bila ono što je nazvao “ne‐rad”, aktivnost posebno sačinjena da ukloni svaki trag svakodnevnih navika iz naših života. Tvrdio je da je “ne‐rad” najbolja vežba za učenike, zato što ih uvodi u čudesne okolnosti i stvara vrlo osvežavajuću pometnju u njihovoj energiji. Efekat toga na njihovu svest naziva se “zaustavljanje sveta”.

Odgovarajući na neka pitanja, objasnio je da “ne‐rad” ne može biti racionalizovan. Svaki napor ka njegovom razumevanju je u stvari interpretacija učenja – i automatski spada u oblast “rada”.

“Za čarobnjake, pravilo postupanja sa ovom vrstom prakse je unutrašnja tišina i kvalitet tišine neophodan za nešto tako strašno kao što je “zaustavljanje sveta” može doći jedino   u   direktnom   dodiru   sa   velikom   istinom   našeg

postojanja: da smo svi mi na putu da umremo.” Posavetovao nas je:

“Ako želite da upoznate sebe, budite svesni svoje sopstvene smrti. Ona se ne može otuđiti; to je jedina stvar koju zaista posedujete.”

"Sve ostalo može omanuti, ali ne i smrt, možete to uzeti

kao činjenicu. Naučite kako da je iskoristite da bi ste proizveli stvarne efekte u vašim životima.”

“Takođe, prestanite da verujete u bajke. Nikome  niste potrebni tamo negde, van ovog sveta. Niko od nas nije toliko važan da bi to opravdalo izmišljanje nečega tako fantastičnog kao što je nemoralnost. Skromni čarobnjak zna da je njegova sudbina ista kao i sudbina bilo kog drugog živog bića na zemlji. Zato, umesto da gaji lažne nade, on konkretno i sa velikim naporom radi na tome da pobegne izvan ljudskih okolnosti i dostigne jedini izlaz koji imamo: rušenje naših opažajnih (perceptualnih) barijera.”

“Dok slušate mudrost smrti, učinite sebe odgovornim za svoje živote, za sve svoje akcije. Istražite sebe, prepoznajte

sebe i živite žestoko kao što čarobnjaci žive. Žestina je jedina stvar koja nas može spasiti od dosade.”

“Kada se jednom uskladite sa smrću, postaćete sposobni da preduzmete sledeći korak: smanjivanje vašeg prtljaga na

minimum. Ovaj svet je zatvor i mi ga moramo napustiti kao begunci; ne možemo poneti ništa sa sobom. Ljudska bića su po svojoj prirodi putnici. Leteti i otkrivati nove horizonte je naša sudbina. Da li nosite svoj krevet ili sto za obedovanje na putovanje? Saberite svoj život!”

Prokomentarisao je kako je čovečanstvo u naše vreme steklo čudnu naviku koja je tipična za mentalno stanje u kome  živimo.  Kada  putujemo,  mi  pokupujemo  sve  vrste

beskorisnih stvari u drugim zemljama, predmeta, koje sigurno ne bi nikad kupili u svojoj zemlji. Kada se vratimo kući, odložimo ih u ugao i zaboravimo na njihovo postojanje – sve dok ih jednog dana slučajno ne primetimo i bacimo u đubre.

“Mi se tako ponašamo i na putovanju koje je naš život. Mi smo poput magaraca koji nose samar beskorisnih stvari, ničeg vrednog tu nema. Na kraju, kada nas napadne starost, sve što smo uradili služi jedino tome da beskrajno ponavljamo neke fraze kao pokvarena ploča.”

“Čarobnjak pita sebe: Koji je smisao svega toga? Zašto bih ulagao svoje snage u nešto što mi uopšte ne koristi? Čarobnjak ima sastanak sa nepoznatim, on ne može da veže svoju energiju za besmislice. Dok hodate zemljom, skupljajte sa nje nešto što ima stvarnu vrednost, inače neće valjati.”

“Sila koja nama vlada poklanja nam izbor. Možemo provesti život posvećeni našim poznatim navikama ili se ohrabriti da upoznamo druge svetove. Jedina stvar koja nam može dati neophodni podsticaj je svest o smrti.”

“Obična osoba provede ceo život nikad ne prestajući sa samoposmatranjem zato što misli da se smrt nalazi na kraju života; na kraju krajeva, uvek imamo vremena za nju! Ali, ratnik otkriva da to nije istina. Smrt živi pored nas, na rastojanju  ispružene  ruke,  stalno  budna,  posmatrajući  nas

spremna da skoči na najmanju provokaciju. Ratnik pretvara svoj životinjski strah od umiranja u priliku za veselje, zato što on zna da je ta situacija sve što poseduje.

Razmišljajući kao ratnici, svi smo mi na putu da umremo!” Jedan od prisutnih je upitao:

“Karlose, u jednom drugom predavanju rekao si nam da imati duh ratnika znači posmatrati smrt kao povlasticu. Šta to znači?”

Odgovorio je: “To znači ostaviti iza sebe naše mentalne običaje.”

“Mi smo toliko naviknuti na suživot da čak i suočeni licem u lice sa smrću, nastavljamo da razmišljamo po pravilima grupe. Religije nam ne govore o kontaktu pojedinca sa apsolutnim već o stadima ovaca i koza koje idu u raj ili u pakao u zavisnosti koliko imaju sreće. Čak i ako smo ateisti i ne verujemo da postoji nešto posle smrti, to “nešto posle smrti” je sveobuhvatno, mi verujemo da to važi za svakoga.↑ Mi ne možemo zamisliti ideju da moć besprekornog života može promeniti stvari.”

“Iz ugla takvog neznanja, normalno je što svaki običan čovek oseća paniku u vezi svog kraja i što pokušava da se nagodi sa smrću pomoću molitvi i medicine ili pokušava da sebe zbuni bukom sveta.” ↓

“Ljudska bića imaju egocentričnu i krajnje uprošćenu predstavu o univerzumu. Mi nikada ne prestajemo da razmatratamo našu sudbinu kao prolaznih bića. Ipak, naša opsednutost budućnošću nas odaje.”

↑

Znači, i dalje razmišljamo u terminima grupe, stada, ‐ prim. prev.

↓

Kako ne bi mislio na smrt, ‐ prim. prev.

“Nema razlike u tome da li su naša verovanja iskrena ili su cinička, zato što duboko u sebi, svi mi znamo šta će se desiti. Zato svi mi  ostavljamo znake  iza  sebe. Gradimo piramide, nebodere, pravimo decu, pišemo knjige ili bar urezujemo svoje inicijale u koru drveta. To je nasleđeni strah, tiho znanje o smrti koje se nalazi iza tih podsvesnih impulsa.”

“Ali postoji jedna grupa ljudskih bića koja je sposobna da se suoči sa tim strahom. Suprotno od običnih ljudi, čarobnjaci

žudno tragaju za svakom situacijom koja će ih odvesti izvan socijalnih tumačenja. Ima li bolje prilike za to od njihovog sopstvenog umiranja! Zahvaljujući njihovim čestim izletima u nepoznato, oni znaju da smrt nije prirodna; ona je magična. Prirodne stvari podležu pravilima ali smrt ne. Smrt je uvek lična stvar i jedino iz tog razloga ona je delo moći.”

“Smrt je prolaz u beskonačnost. Vrata sačinjena po tačnoj meri svakog od nas, kroz koja ćemo proći jednog dana, vraćajući se našem izvoru. Naš nedostatak razumevanja nas

nagoni da je  vidimo kao običnog razoritelja.  Ali ne,  nema ničeg običnog u vezi nje; sve u vezi nje je neobično. Upravo njeno prisustvo daje snagu životu i usredsređenost čulima.”

“Naše postojanje je sačinjeno od navika. Već na rođenju, mi smo programirani kao vrsta, i naši roditelji su zaduženi da ograniče taj program dok nas vode ka onome što društvo očekuje od nas. Ali, niko ne može da umre po navici zato što je smrt magična. Smrt ti daje do znanja da je ona tvoj nerazdvojni savetnik i govori ti: ‘Budi besprekoran; tvoj jedini izbor je da budeš besprekoran’.”

Devojka koja je prisustvovala predavanju je bila vrlo pogođena ovim rečima i odgovorila je kako je opsesivno prisustvo   smrti   u   njegovom   učenju   detalj   koji   naginje

mračnjaštvu. Ona bi volela da se značaj pridaje optimističkim stvarima, više usmerenim na život i njegovo poboljšanje.

Karlos  se  nasmejao  i  odgovorio:  “O  draga!  Tvoje  reči pokazuju   nedostatak   životnog   iskustva.    Čarobnjaci   nisu mračni, oni ne čeznu za krajem. Ali, oni znaju da je imati cilj za koji se isplati umreti, ono što daje vrednost životu.” “Budućnost je nepredvidljiva i neizbežna. Jednog dana, više nećete biti ovde, umrećete. Da li znate da je drvo za vaš mrtvački sanduk verovatno već posečeno?”

“Za ratnika kao i za običnog čoveka, nužnost življenja je podjednaka, zato što i jedan i drugi znaju da će doći vreme kada će učiniti poslednji korak. Zbog tog razloga moramo biti

pažljivi u odnosu na smrt, ona može da nas zaskoči iza svakog ugla. Poznavao sam momka koji se popeo na most i sa njega mokrio na električni voz koji je prolazio. Mokraća je dodirnula visokonaponske vodove koji su mu prosledili strujni udar koji ga je spalio i načinio od njega hrpicu pepela.”

“Smrt nije igra, ona je stvarnost! Bez smrti ne bi bilo nikakve moći u onome što čarobnjaci čine. Ona je uključena u vašu ličnost, hteli to vi ili ne. Možete biti toliko podsmešljivi da odbacite ostale delove ovog učenja, ali ne možete se šaliti sa svojim krajem zato što je on iznad vaše moći odlučivanja i zato što je neumoljiv.“

“Kočije sudbine će pokupiti svakog od nas, bez razlike. Ali, postoje dve vrste putnika; ratnici koji mogu da žive sa svojom celokupnošću zato što su fino uskladili svaki detalj svojih života    i    obični    ljudi    sa    dosadnim    životima,    lišenim

kreativnosti, čija je jedina uteha u ponavljanju svojih ustaljenih obrazaca ponašanja, dok ne stignu do kraja; ljudi čiji je kraj nebitan, bilo da se dogodi danas ili za trideset

godina. Svi smo tamo, čekamo na ulaz u večnost, ali nisu svi svesni toga. Svest o smrti je velika umetnost.”

“Kada je ratnik dokrajčio svoje navike, kada više nije zabrinut da li ima društvo ili je sam, zato što je čuo nemi šapat duha, onda se može reći da je zaista umro. Došavši do te tačke, čak i najprostije stvari u životu za njega postaju izvanredne.”

“Zbog   toga,   čarobnjak   uči   kako   da   ponovo   živi.   On

doživljava svaki trenutak kao da je poslednji. On ne troši snagu     na osećanje nezadovoljstva niti razbacuje svoju energiju. On ne čeka da postane star kako bi proučio tajne sveta. On je neobuzdan, on istražuje i saznaje, i čudi se.”

“Ako želite da napravite mesta za nepoznato, morate biti svesni svog ličnog umiranja. Prihvatite svoju sudbinu kao neizbežnu činjenicu. Pročistite taj osećaj, postanite odgovorni za neverovatnu slučajnost što ste živi. Ne molite u prisustvu smrti; ona ne odgovara na molbe onih koji žele da je umilostive. Prizivajte je, osvestite se da ste došli na ovaj svet kako bi ste je upoznali. Izazivajte je, čak iako znate da šta god uradili nemate ni najmanje šanse da je pobedite. Ona je ljubazna prema ratniku a nemilosrdna prema običnom čoveku.”

Posle ovog predavanja, Karlos nam je dao vežbe. “Napravite  popis  onih  koje  volite  i  svakoga  ko  se  brine  o vama.  Kada  ste  ih  rasporedili  prema  nivou  osećanja  koje gajite  prema  svakom  od  njih,  onda  ih,  jednog  po  jednog, pošaljite u smrt.”

Žagor zaprepašćenja je prostrujao među slušaocima. Čineći  kretnje  kojima  je  iskazivao  ozbiljnost,  Kastaneda  je dodao: “Ne plašite se! Nema ničega strašnog u vezi smrti.

Ono što je strašno je naša nesposobnost da se promišljeno suočimo sa njom.”

“Trebalo bi da radite ovu vežbu u ponoć kada je učvršćenost vaše skupne tačke oslabljena i kad smo skloni da verujemo u duhove. To je veoma jednostavno; prizovite vaše drage osobe preko njihovog neizbežnog kraja. Ne mislite o tome kako će i gde umreti. Jednostavno, postanite svesni da jednog dana oni više neće biti tu. Jedan po jedan, oni će otići, Bog zna po kom redosledu i uzaludno je sve što činite da bi ste to sprečili.”

“Kada ih prizivate na ovaj način, vi ih nećete povrediti; suprotno od toga! Videćete ih u pravom svetlu. Suština smrti

je zaprepašćujuća, ona obnavlja istinske vrednosti života.”