Glava VIII

SVESNOST I SMIRENOST

Svesnost i smirenost – to je Vipassana meditacija. Kada se praktikuju zajedno, vode oslobođenju od patnje. Ako nedostaje jedan od ova dva kvaliteta, nemoguć je napredak prema krajnjem cilju. Obe stvari su od suštinske važnosti, isto kao što su ptici potrebna dva krila da bi letela, ili dvokolici dva točka da bi se kretala. I moraju biti podjednako jake. Ako ptica ima jedno krilo jako, a drugo slabo, ona ne može pravilno leteti. Ako dvokolica ima jedan veliki, a drugi mali točak, stalno će ići u krug. Meditant mora jednako razviti i svesnost i smirenost, da bi napredovao na putu.

Moramo postati svesni celokupnosti uma i materije u njihovoj najfinijoj prirodi. Za tu svrhu nije dovoljno samo biti svestan spoljnih aspekata tela i uma, kao što su fizički pokreti ili misli. Moramo razviti svesnost oseta u celom telu i održavati smirenost prema njima.

Ako smo svesni, ali nedostaje smirenost, sa porastom svesnosti prema telesnim osetima raste mogućnost da reagujemo, povećavajući patnju. S druge strane, ako smo smireni, ali ne znamo ništa o osetima u nama, onda je ta smirenost veštačka, jer ne primećujemo reakcije koje se stalno dešavaju u dubinama našeg uma. Zato nastojimo da razvijemo i svesnost i smirenost do najvišeg stepena. Trudimo se da budemo svesni svega što se dešava u nama i istovremeno da na to ne reagujemo, shvatajući da će se to promeniti.

To je prava mudrost: razumevanje sopstvene prirode, razumevanje na bazi neposrednog iskustva istine duboko u nama. To je ono što je Buddha zvao yatha-bhuta- nana-dassana, mudrost ostvarena posmatranjem stvarnosti onakve kakva zaista jeste. Sa tom mudrošću možemo se osloboditi patnje. Svaki oset koji nastane, samo će doprineti razumevanju prolaznosti. Istovremeno prestaju sve reakcije, sve sankhare žudnje i odbojnosti. Kada naučimo da posmatramo stvarnost objektivno, prestajemo sebi da stvaramo novu patnju.

Zaliha prošlih reakcija

Ako smo svesni i uravnoteženi prestaćemo sa novim reakcijama, novim izvorima patnje. Ali postoji još jedan aspekt naše patnje koji moramo razmotriti. Ako od ovog trenutka na dalje prestnemo sa reagovanjem, nećemo stvarati nove uzroke patnje, ali svako od nas poseduje zalihu uslovljenosti, ukupnu sumu svih prošlih reakcija. Čak iako ne dodajemo ništa novo postojećoj zalihi, stare nagomilane sankhare ipak će izazivati patnju.

Reč sankhara može se prevest kao "tvorevina", podrazumevajući sam čin formiranja kao i to što je formirano. Svaka reakcija je posledjni korak, rezultat u nizu mentalnih procesa, ali ona, takođe, može biti i prvi korak, uzrok nove mentalne sekvence. Svaka sankhara uslovljena je procesima koji su do nje doveli i istovremeno uslovljava procese koji slede.

Uslovljenost utiče na drugu mentalnu funkciju, percepciju (razmatrano u glavi dva). Svesnost u osnovi ne diferencira, ne diskriminira. Njen zadatak je da samo registruje da je došlo do kontakta uma i tela. Međutim, percepcija je diskriminativna. Ona privlači zalihu prošlih doživljaja da bi procenila i kategorizovala svaku novu pojavu. Prošle reakcije postaju referentne tačke pomoću kojih pokušavamo da razumemo novi doživljaj; ocenjujemo ga i klasifikujemo prema našim prošlim sankharama.

Na taj način stare reakcije žudnje i odbojnosti utiču na naše zapažanje sadašnjosti. Umesto da vidimo realnost, mi kao da gledamo "kroz zatamnjeno staklo." Percepcija spoljnjeg sveta i sveta u nama iskrivljena je i zamućena našim prošlim uslovljenostima, našim sklonostima i predrasudama. Zbog iskrivljene percepcije, jedan u suštini neutralan oset odmah postaje prijatan ili neprijatan. Ponovo reagujemo na ovaj oset, stvarajući svežu uslovljenjost koja dalje krivi našu percepciju. Na taj način, svaka reakcija postaje uzrok novih reakcija, pri čemu je svaka uslovljena prošlim reakcijama i  uslovljava buduće reakcije.

Dvostruka funkcija sankhara  pokazana je u lancu uslovljenog nastajanja (vidi glavu IV). Druga karika u lancu je sankhara, koja je neposredan preduslov za nastajanje svesnosti, prvog od četiri mentalna procesa. Međutim, sankhara je takođe poslednji u seriji procesa, sledeći svesnost, percepciju i osete. Tako se ona u lancu procesa ponovo

javlja posle oseta, kao reakcija žudnje i odbojnosti. Žudnja ili odbojnost razvijaju se u vezanost, koja postaje podsticaj za novu fazu mentalne i fizičke aktivnosti. Tako proces sam sebe hrani. Svaka sankhara pokreće lanac događaja koji rezultira u novoj sankhari, koja pokreće nov lanac događaja, itd. To je beskrajno ponavljanje, začarani krug. Svaki put kada reagujemo, pojačavamo mentalnu naviku reagovanja. Svaki put kada razvijemo žudnju ili odbojnost, jačamo tendenciju uma da nastavi da ih stvara. Kada je mentalna navika jednom uspostavljena, uhvaćeni smo u njoj.

Na primer, čovek nas spreči da dođemo do željenog objekta. Smatramo da je čovek veoma loš i osećamo antipatiju prema njemu. Naš stav nije baziran na čovekovom karakteru, već na činjenici da je osujećena naša želja. Mišljenje se urezuje duboko u našu podsvest. Svaki naredni kontakt sa tim čovekom obojen je stvorenim mišljenjem i izaziva neprijatne osete, koji dovode do nove odbojnosti, koja dalje jača oblikovanu sliku. Čak ako se sretnemo i posle dvadeset godina, odmah ćemo stvoriti sliku da je taj čovek veoma loš i osećamo antipatiju. Čovek je mogao potpuno promeniti karakter za dvadeset godina, ali mi sudimo na bazi prethodnog iskustva. Ne reagujemo na samog čoveka, već na našu sliku o njemu, zasnovanu na prvoj slepoj reakciji i zato reagujemo pristrasno.

U drugom slučaju, neko nam pomogne da dođemo do željenog objekta. Verujemo da je čovek veoma dobar i simpatišemo ga. Slika se zasniva samo na činjenici da nam je pomogao da zadovoljimo vlastitu želju, a ne na pažljivom razmatranju njegovog karaktera. Pozitivna slika se urezuje u podsvest i utiče na sve naredne kontakte sa njim, izazivajući prijatne osete, koji pojačavaju naše simpatije, što učvršćuje našu sliku. Bez obzira koliko godina prođe u međuvremenu, ista stvar ponavlja se kod svakog kontakta. Ne reagujemo na samog čoveka, već na našu sliku o njemu, zasnovanu na prvobitnoj slepoj reakciji.

Na taj način sankhara može dati novu reakciju, odmah i u budućnosti. Svaka naredna reakcija postaje uzrok novih reakcija, koje vode u dalju patnju. To je proces ponavljanja reakcija, patnje. Smatramo da delujemo prema spoljnjoj realnosti, a u stvari reagujemo na naše osete, uslovljene našim percepcijama, koje su uslovljene našim reakcijama. Čak ako od ovog momenta prestanemo da stvaramo nove sankhare, još uvek moramo računati sa sankharama akumuliranim u prošlosti. Zbog te stare zalihe, ostaće

tendencija da reagujemo, koja se svakog trenutka može potvrditi, stvarajući novu patnju. Sve dok postoje stare uslovljenosti, nismo potpuno oslobođeni patnje.

Kako možemo izbrisati stare reakcije? Da bi odgovorili na ovo pitanje, potrebno je proces Vipassana meditacije shvatiti još dublje.

Brisanje starih uslovljenosti

Dok upražnjavamo Vipassanu, naš zadatak je jednostavno posmatranje oseta u telu. Ne zanimaju nas uzroci pojedinih oseta; dovoljno je razumeti da je svaki oset indikacija neke unutrašnje promene. Po poreklu, promene mogu biti mentalne ili fizičke. Um i telo funkcionišu međuzavisno i često se ne mogu odvajati. Šta god da se dogodi na jednom nivou, slično će se reflektovati i na drugom.

Na fizičkom nivou, kao što je rečeno u glavi 2, telo se sastoji iz subatomskih čestica – kalapa – koje svakog trenutka nastaju i nestaju velikom brzinom. Na taj način manifestuju se u beskonačnoj raznolikosti osnovnih kvaliteta materije – masi, koheziji, temperaturi i kretanju – stvarajući u nama ceo raspon oseta.

Postoje četiri moguća uzroka za nastajanje kalapa. Prvi je hrana koju jedemo; drugi je okolina u kojoj živimo. Međutim, sve što se događa u umu utiče na telo i može biti uzrok nastajanja kalapa. Stoga čestice mogu nastati zbog mentalne reakcije u sadašjnjem trenutku, ili zbog prošlih reakcija koje utiču na sadašnje mentalno stanje. Da bi funkcionisalo, telu je potrebna hrana. Međutim, ako prestanemo da ga hranimo, telo neće odmah kolabirati. Ako je potrebno, ono će sebe izdržavati nedeljama, koristeći energiju uskladištenu u tkivima. Kada se potroši sva uskladištena energija, telo će kolabirati i umreti: prestaje tok materije.

Na isti način um zahteva aktivnost da bi održao tok svesnosti. Ta mentalna aktivnost je sankhara. Prema lancu uslovljenog nastajanja, svesnost nastaje zbog reakcije. Svaka mentalna reakcija daje podsticaj toku svesnosti. Dok telo traži hranu samo u određenim intervalima tokom dana, um stalno traži nove stimulacije. Bez njih, tok svesnosti ne može postojati ni za trenutak. Na primer, u jednom trenutku u umu generišemo odbojnost: svesnost koja nastaje u sledećem trenutku, proizvod je te odbojnosti, i tako dalje, iz časa u čas. Ponavljamo reakciju odbojnosti od jednog trenutka do sledećeg, dajući novu hranu svom umu.

Međutim, upražnjavajući Vipassanu, meditant uči da ne reaguje. U određenom trenutku, ne stvaramo sankhare, ne dajemo svežu stimulaciju umu. Šta se onda dešava sa psihičkim tokom? On ne prestaje odmah. Umesto toga, neka od prošlih, nagomilanih reakcija doći će na površinu uma da bi održala tok svesnosti. Nastaje prošli uslovljeni odgovor i na osnovu toga svesnost se produžava za naredni trenutak. Uslovljenost se pojavljuje na fizičkom nivou, izazivajući nastanak određene vrste kalapa, koje doživljavamo kao osete u telu. Možda nastaje sankhara odbojnosti, manifestujući se kao čestice, koje doživljavamo kao neprijatan oset gorenja u telu. Ako na te osete reagujemo odbojno, stvaramo novu odbojnost. Počeli smo da dajemo novu hranu toku svesnosti, i neka druga stara reakcija nema priliku da se manifestuje na svesnom nivou.

Međutim, ako se javi neprijatan oset i mi ne reagujemo, ne stvara se nova sankhara. Sankhara, koja je nastala iz stare zalihe uslovljenosti, prolazi. U sledećem trenutku, druga prošla sankhara pojavljuje se kao oset. Ponovo, ako ne reagujemo, ona prolazi. Na taj način, održavajući smirenost, dozvoljavamo nagomilanim prošlim reakcijama da se manifestuju na površini uma, jedna za drugom, ispoljavajući se kao oseti. Postepeno, održavajući svesnost i smirenost prema osetima, brišemo prošle uslovljenosti. Sve dok postoji uslovljenost odbojnosti, tendencija podsvesti biće da reaguje odbojno prilikom bilo kog neprijatnog doživljaja.

Sve dok postoji uslovljenost žudnje, um će težiti da reaguje žudnjom u bilo kojoj prijatnoj situaciji. Vipassana meditacija radi na rušenju tih uslovljenih odgovora. Tokom meditacije, doživljavamo prijatne i neprijatne osete. Smirenim posmatranjem bilo kog oseta, postepeno slabimo i razbijamo tendencije žudnje i odbojnosti. Kada se izbrišu uslovljeni odgovori određene vrste, slobodni smo od te vrste patnje. A kada se, jedan za drugim, izbrišu svi uslovljeni odgovori, um je potpuno oslobođen.

Čovek, koji je dobro razumeo ovaj proces, rekao je,

Zaista su nestalne sve uslovljene stvari, jer imaju prirodu nastajanja i nestajanja. Ako nastanu i budu uništene,

njihovo brisanje donosi pravu sreću.

Svaka sankhara nastaje i prolazi, da bi u sledećem trenutku ponovo nastala u beskrajnom ponavljanju. Ako razvijemo mudrost i počnemo objektivno da posmatramo, ponavljanje prestaje i počinje brisanje. Pod uslovom da ne reagujemo, sloj za slojem, stare sankhare će se pojavljivati i biće izbrisane. Koliko sankara izbrišemo, toliko sreće doživljavamo, sreće oslobođenja od patnje. Ako izbrišemo sve stare sankhare, uživamo neograničenu sreću potpunog oslobođenja.

Zato je Vipassana meditacija vrsta gladovanja duha da bi eliminisali prošle uslovljenosti. Svakog časa, celog svog života stvarali smo reakcije. Sada, ostajući svesni i uravnoteženi, ostvarujemo nekoliko trenutaka u kojima ne reagujemo, ne stvaramo nove sankhare. Tih par trenutaka, bez obzira koliko da su  kratki, veoma su moćni. Oni stavljaju u pokret obrnuti proces, proces čišćenja.

Da bi pokrenuli taj proces, ne treba bukvalno ništa da radimo; to jest, moramo se uzdžati od bilo kakve nove reakcije. Bez obzira na uzrok oseta koje posmatramo, posmatramo ih uravnoteženo. Sam akt svesnosti i smirenosti, sam po sebi će izbrisati stare reakcije, kao što paljenje svetla razbija tamu u sobi.

Buddha je jedanput ispričao priču o čoveku, koji je davao velike priloge iz milosrđa. Na kraju je rekao:

Čak ako je učinio i najveće milosrđe, biće još korisnije ako, otvorenog srca, potraži zaštitu u prosvetljenom čoveku, u Dhammi i u svim svetim ljudima. Ako je to uradio, biće još korisnije da se, otvorenog srca, pridržava pet pravila ponašanja. Ako je to uradio, biće još korisnije da razvija dobre želje prema drugim ljudima, makar toliko koliko treba da se pomuze krava. Ako je to sve uradio, biće još korisnije da razvija svesnost nestalnosti, makar toliko kolko je potrebno da puknemo prstima.7

Možda je meditant svestan realnosti oseta u telu samo za trenutak, i ne reaguje jer razume njihovu prolaznu prirodu. Čak i taj mali trenutak imaće moćno dejstvo. Strpljivim, neprekidnim ponavljanjem prakse, tih nekoliko trenutaka smirenosti produžiće se, a trenuci reagovanja će se skratiti. Postepeno će se razbijati mentalna navika reagovanja i brisaće se stare uslovljenosti, sve dok ne dođe vreme kada je um slobodan od svih reakcija, prošlih i sadašnjih, oslobođen celokupne patnje.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Danas popodne isprobao sam novi položaj u kome je bilo lako duže sedeti ispravljenih leđa, bez pomeranja, ali nisam imao puno oseta. Pitam se, da li će se oseti eventualno pojaviti ili treba da se vratim u stari položaj?

S.N.Goenka: Ne nastojte da stvarate osete namerno birajući neugodan položaj. Da je to ispravan način prakse, tražili bi od vas da sedite na dasci iz koje vire ekseri! Takve krajnosti ne pomažu. Zauzmite udoban položaj u kome je telo uspravno, dozvolite osetima da se prirodno pojave. Ne pokušavajte silom da ih stvorite. Dozvolite im da se sami pojave. Oni će se pojaviti, jer oni su tu. Može se desiti da tražite osete određene vrste, kakve ste ranije imali, ali to je već nešto drugo.

Bilo je suptilnijih osećaja nego pre. U prvom položaju bilo je teško sedeti duže bez pomeranja.

Dobro je da ste pronašli udobniji položaj. Sada prepustite osete prirodi. Možda su prošli neki grubi oseti i sada ćete raditi sa finijim, ali um još nije dovoljno oštar da ih oseti. Da bi ga izoštrili, radite neko vreme sa svesnošću disanja. To će popraviti vašu koncentraciju i olakšati vam da prepoznajete fine osete.

Mislio sam da je bolje da su oseti grubi, jer to znači da neka stara sankhara izlazi na površinu.

Ne mora da znači. Neke nečistote pojavljuju se kao vrlo fini oseti. Zašto žudeti za grubim osetima? Šta god da dođe, grubo ili fino, vaš posao je da posmatrate.

Da li da pokušamo da ustanovimo koji oseti su pridruženi određenim reakcijama?

To bi bilo besmisleno rasipanje energije. To bi bilo isto kao kad bi neko prao prljavo rublje i zastajao da proveri usled čega je nastala svaka fleka. To mu ne bi pomoglo da obavlja posao, koji je samo pranje rublja. Za tu svrhu važno je da imamo komad sapuna i da ga upotrebimo na ispravan način. Ako ispravno peremo, uklonićemo svu prljavštinu. Na isti način dobili ste sapun Vipassane; sada ga iskoristite da uklonite sve nečistote iz uma. Ako istražujete uzrok svakog pojedinog oseta, igrate intelektualnu

igru i zaboravljate na aniccu, na anattu. Takvo intelektualiziranje ne može vam pomoći da se oslobodite patnje.

Zbunjen sam oko toga ko posmatra a ko ili šta je posmatrano.

Intelektualni odgovor vas ne može zadovoljiti. Morate sami istražiti: Šta je ovo "Ja" koje sve ovo radi? Ko je ovo "Ja"? Istražujte, analizirajte. Ustanovite da li se bilo kakvo "Ja" pojavljuje; ako se pojavi, posmatrajte ga. Ako se ništa ne pojavi, onda prihvatite: O, to "Ja" je jedna obmana!

Zar nisu neke vrste mentalnih uslovljenosti pozitivne? Zašto pokušavati da i njih izbrišemo?

Pozitivne uslovljenosti nas motivišu da radimo na oslobođenju od patnje. Ali kad ostvarimo cilj, napuštamo sve uslovljenosti, pozitvne i negativne. To je isto kao kada koristimo splav da bi prešli reku. Kada pređemo reku, ne nastavljamo put noseći splav na glavi. Splav je poslužio svrsi. Sada nam više ne treba i ostavljamo ga. Isto tako, neko ko je potpuno oslobođen nema potrebe za uslovljenostima. Ne oslobađa nas pozitivna uslovljenost, već pročišćavanje uma.

Zašto prvo doživljavamo neprijatne osete, kad počnemo da upražnjavamo Vipassanu, a prijatni oseti dolaze tek kasnije?

Vipassana briše prvo najveće nečistote. Kada čistite pod, prvo počistite sve đubre i komade nečistoće, i sa svakim narednim čišćenjem skupljate sve finiju prašinu. Tako je i u praksi Vipassane: prvo izbrišemo velike nečistote uma, a finije koje ostanu pojavljuju se kao prijatni oseti. Ali postoji opasnost da razvijemo žudnju prema tim prijatnim osetima. Zato morate biti obazrivi da ne uzmete prijatne čulne doživljaje kao krajnji cilj. Morate posmatrati svaki oset objektivno da bi izbrisali sve uslovljene reakcije.

Rekli ste da imamo prljavo rublje i sapun da ga operemo. Danas mi se čini kao da sam skoro ostao bez sapuna! Jutros je moja praksa bila veoma jaka, ali popodne počeo sam da se osećam zaista beznadežno i bio sam ljut. Počeo sam da mislim: O, čemu sve to! Kao da je, dok je meditacija bila jaka, neki neprijatelj u meni – možda ego – došao i

nokautirao me. Osetio sam da nemam snage da se borim sa njim. Postoji li neki sporedni put, tako da ne moram tako jako da se borim, neki pametan način da to izvedem?

Održavajte staloženost; to je najpametniji način! To što ste doživeli potpuno je prirodno. Kada vam se činilo da je meditacija dobra, um je bio uravnotežen i prodro je duboko u podsvest. Kao rezultat te duboke operacije, stara reakcija je prodrmana, došla je na površinu uma, i kod sledeće meditacije suočili ste se sa olujom negativnosti. U takvim situacijama smirenost je od suštinskog značaja, jer inače negativnost će vas nadvladati, pa nećete moći da radite. Ako vam se čini da smirenost nije dvoljna, počnite da radite svesnost disanja. Kada naiđe velika oluja, morate se usidriti i sačekati da prođe. Dah je vaše sidro. Radite sa njim i oluja će proći. Dobro je što je ta negativnost došla na površinu, jer sada imate priliku da je očistite. Ako zadržite smirenost, negativnost će lako proći.

Da li imam koristi od prakse iako nemam bolove?

Ako ste svesni i uravnoteženi, onda – sa bolom ili bez njega – sigurno napredujete. Ne morate trpeti bolove da bi napredovali. Ako nema bola, prihvatite činjenicu da nema bola. Samo posmatrajte ono što jeste.

Juče sam imao doživljaj kao da se celo moje telo rastvorilo. Izgledalo je kao da postoji svuda samo masa vibracija.

Da?

Kada se to desilo, setio sam se da sam kao dete imao sličan doživljaj. Sve ove godine tražio sam način da to ponovo doživim. I sada se to ponovilo.

Da?

Prirodno, želeo sam da doživljaj potraje, želeo sam da ga produžim. Nešto se promenilo i on je prošao. Radio sam samo da bih ga povratio, ali nije se ponovio. Umesto njega, od jutros imam samo grube osete.

Da?

Onda  sam  shvatio  koliko  sam  sebe  oneraspoložio  pokušavajući  da  vratim  taj doživljaj.

Da?

I onda sam shvatio da nismo ovde da bi imali bilo koji poseban doživljaj. Jel' tako?

Tako je.

Mi smo ovde da bi posmatrali sve doživljaje bez reagovanja. Jel' tako?

Tako je.

Dakle ova meditacija je u stvari razvijanje smirenosti. Jel' tako?

Tako je.

Čini mi se da je potrebna večnost da bi, jednu po jednu, eliminisali sve prošle

sankhare.

To bi bilo tako da jedan momenat smirenosti znači oslobađanje tačno jedne stare sankhare. Ali svesnost osećaja vodi vas do najdubljeg nivoa uma i dozvoljava vam da posečete korenje prošlih uslovljenosti. Na taj način, za relativno kratko vreme, možete eliminisati ceo kompleks sankhara, pod uslovom da su vam svesnost i smirenost jaki.

Koliko će onda proces dugo trajati?

To zavisi od toga koliku zalihu sankhara imate da odstranite i koliko je vaša meditacija jaka. Ne možete izmeriti svoju zalihu, ali možete biti sigurni da što ozbiljnije meditirate, brže se primičete oslobođenju. Radite uporno za ostvarenje tog cilja. Mora doći vreme – pre ili kasnije – kada ćete ga ostvariti.

NIŠTA SEM VIĐENJA

Jedan isposnik, vrlo svet  čovek, živeo  je u blizini mesta  gde se danas nalazi Bombaj. Svi su mu ukazivali poštovanje zbog čistote njegovog uma, a mnogi su izjavljivali da je on potpuno oslobođen. Čuvši kako mu daju tako visoko priznanje, prirodno, čovek je počeo da se pita: – Možda sam stvarno potpuno oslobođen. Pošto je bio pošten, pažljivo je sebe istražio i našao da još ima tragova nečistota u umu. Sigurno, sve dok postoje nečistote, nije još dostigao stanje punog prosvetljenja. Zato je pitao one koji su dolazili da mu izraze poštovanje: Postoji li danas neko u svetu za koga se zna da je potpuno oslobođen?

–  O da, gospodine – odgovorili su mu, – postoji monah Gotama, zvani Buddha, koji živi u gradu Savatthi. Za njega se zna da je potpuno prosvetljen i on uči tehniku kojom se može ostvariti oslobođenje.

–  Moram otići kod tog čoveka, odlučio je isposnik. – Moram od njega naučiti kako da se potpuno oslobodim. Tako je krenuo na put od Bombaja preko centralne Indije i najzad došao do Savatthija, koji je danas u severnoj Indiji u državi Uttar Pradesh. Kad je došao u Savatthi, našao je Buddhin centar za meditaciju i raspitao se gde bi mogao da nađe Buddhu.

–    On je izašao, rekao mu je jedan monah. – Otišao je u grad da prosi hranu. Sačekajte ga ovde i odmorite se od puta; on će se brzo vratiti.

–  O, ne, ne mogu da čekam. Nemam vremena za čekanje! Pokažite mi kojim putem je otišao, poći ću za njim.

–  Pa, ako insistirate, ovo je put kojim je otišao. Ako hoćete, potražite ga na putu.  Ne gubeći ni trenutka, isposnik pođe i dođe u centar grada. Tamo je video monaha,

koji je išao od kuće do kuće, proseći hranu. Divna atmosfera mira i harmonije, koja je okruživala monaha ukazivala je isposniku da to mora da je Buddha, i pitajući prolaznika, on utvrdi da je u pravu.

Nasred ulice, isposnik priđe Buddhi, pokloni se i uhvati ga za stopala. – Gospodine,

–     reče,  –  rekli  su  mi  da  ste  potpuno  oslobođeni  i  da  učite  tehniku  za  ostvarenje oslobođenja. Molim Vas, naučite me toj tehnici.

Buddha reče: – Da, ja podučavam tu tehniku i mogu i tebe naučiti. Ali, ovo nije odgovarajuće vreme i mesto. Idi i sačekaj me u mom centru za meditaciju. Uskoro ću se vratiti i pokazaću ti tehniku.

–  O ne, gospodine, ja ne mogu čekati.

–  Šta, čak ni pola sata?

–   Ne, gospodine, ne mogu čekati! Ko zna, za pola sata mogu umreti. Za pola sata Vi možete umreti. Za pola sata može nestati svo poverenje koje imam u vas i onda neću moći da naučim tehniku. Gospodine, sada je pravi trenutak. Molim Vas, podučite me sada!

Buddha pogleda čoveka i primeti: – Da, ovom čoveku ostalo je još malo vremena; on će umreti za nekoliko minuta. Mora mu se dati Dhamma sad i ovde. A kako podučavati Dhammu, stojeći nasred ulice? On reče samo nekoliko reči, ali te  reči sadržale su celo učenje: – U tvom gledanju, treba da je samo gledanje; u tvom slušanju ništa osim slušanja; u tvom mirisu, ukusu, dodiru ništa osim mirisa, ukusa, dodira; u tvom spoznavanju ništa osim spoznavanja. Kada dođe do kontakta sa bilo kojom od šest čulnih osnova, ne sme biti procenjivanja, uslovljene percepcije. Čim percepcija počne vrednovati neki doživljaj kao dobar ili loš, svet vidimo na iskrivljeni način, zbog naših starih, slepih reakcija. Da bi oslobodili um svih uslovljenosti, moramo prestati da procenjujemo na osnovu prošlih reakcija i biti svesni, bez procenjivanja i bez reagovanja.

Isposnik je bio čovek veoma čistog uma i tih par reči bilo mu je dovoljno. Tu, pored puta, seo je i fiksirao pažju na stvarnost u sebi. Bez procenjivanja, bez reagovanja; samo je posmatrao proces menjanja u sebi. I za nekoliko minuta, koliko mu je još preostalo da živi, ostvario je krajnji cilj, postao je potpuno oslobođen.1