Sve na svetu je materijalno

Sve na svetu je materijalno  u  skladu  sa  univerzalnim  zakonom, sve je u pokretu i konstantnom transformisanju. Smer ovog trans- formisanja je  od  finije materije ka grubljoj  i obrnuto.

Između ove dve granice postoje mnogi stepeni  gustine materije. Staviše,  ova transformacija materije ne prouče  uravno­ teženo i dosledno.

Na nekim tačkama razvoja postoje, takoreći, zaustavne ili prenosne stanice. Ove stanice su sve ono što može biti nazvano organizmom u širokom značenju reči - Sunce, Zemlja, Mesec i mikrob. Ove stanice su izmenjivaći koji transformišu  materiju kako u uzlazećem kretanju, kad postaje finija, tako i u silazećem kretanju, prema većoj gustini. Ova transformacija događa se čisto mehanički.

Materija je svuda ista, ali na svakom posebnom nivou materija ima drugačiju gustinu. Prema tome svaka supstanca ima svoje sopstveno mesto na opštoj skali materije i moguće je reći da li je na putu da postane finija ili gušća,

Izmenjivači se razlikuju samo po stepenu. Čovek je isto toliko prenosna stanica kao što su, na primer. Zemlja ili Sunce; on u sebi ima iste mehaničke procese. Ista transformacija viših formi mate­ rije u niže, i nižih u više teče u njemu.

Ova transformacija supstanci u 2 pravca, koja se  zove evolucija i involucija, protiče ne samo uzduž glavne linije od apsolutno finog do apsolutno grubog i obrnuto, već i na svim međustanicama,   na   svim   nivoima,   na   ograncima   sa   strane.

Supstancu koja mu je potrebna neko biće može uzeti i apsorbovati, tako da služi njegovoj evoluciji ili involuciji. Sve apsorbuje, to jest, jede nešto drugo, a takođe samo služi  kao hrana. To znači recipročnu razmenu. Ta recipročna razmena događa se u svemu, kako u organskoj tako i neorganskoj materiji.

Kao što sam rekao, sve je u pokretu. Nijedno kretanje nije pravolinijsko nego se istovremeno odvija u 2 pravca, kretanje oko sebe i stremljenje ka najbližem centru gravitacije. To je zakon pada koji se obično naziva zakonom kretanja. Ovi univerzalni zakoni bili su poznati u veoma starim vremenima. Do tog zaključka možemo doći na osnovu istorijskih događaja koji se ne bi mogli odigrati da daleki čovek prošlosti nije posedovao to znanje. Od najdavnijih vremena ljudi su znali kako da koriste i kontrolišu ove zakone prirode. To upravljanje mehaničkim zakonima od strane čoveka je magija i uključuje ne samo trans­ formaciju supstanci u željenom pravcu nego i otpor ili opoziciju određenim mehaničkim uticajima zasnovanim na istim zakonima.

Ljudi koji znaju te univerzalne zakone i znaju kako se koriste su magovi. Postoji bela i crna magija. Bela magija koristi svoje znanje za dobro, crna magija koristi znanje za zlo, za sopstvene sebične ciljeve.

Kao Veliko Znanje, magija, koja postoji od najstarijih vreme­ na, nikad nije bila zaboravljena, a znanje je uvek isto. Samo se forma u kojoj se znanje izražava i prenosi menja, zaviseći  od mesta i epohe. Na primer, sada govorimo jezikom koji kroz dve stotine godina neće biti isti, kao što je pre 200 godina bio drugačiji. Na isti način, oblik u kom je iskazano Veliko Znanje jedva je razumljiv sledećim generacijama i u najvećoj meri uzima se doslovno. Na taj način unutrašnji sadržaj postaje skoro izgub­ ljen za većinu ljudi.

U istoriji čovečanstva vidimo dve paralelne i nezavisne linije civilizacije: ezoterijsku i egzoterijsku. Stalno jedna od  njih  nadvla­ dava onu drugu i razvija se dok druga bledi. Period ezoterijske civilizacije nastupa kad su povoljni spoljašnji  uslovi,  politički  i drugi.  Tada   Znanje,  uobličeno  u   formu  Učenja  koje  odgovara

vremenskim  uslovima  i  mestu  postaje  široko  rasprostranjeno. Tako je bilo sa hrišćanstvom.

Ali dok je za neke ljude religija vodstvo, za druge je policajac. Hrist je, takođe, bio mag, čovek znanja. On nije bio Bog, ili pre, bio je Bog ali na određenom nivou.

Istinito značenje i smisao mnogih događaja iz jevanđelja su skoro potpuno zaboravljeni. Na primer, Poslednja večera je bila nešto sasvim drugo od onog šta ljudi obično misle. Ono šta je Hrist pomešao sa hlebom i vinom i dao učenicima, bila je prava krv.

Da bih ovo objasnio moram reći nešto drugo.

Sve živo ima atmosferu oko sebe. Razlika je samo u veličini. Što je veći organizam to je veća njegova atmosfera. U  ovom smislu svaki organizam može da se uporedi sa fabrikom. Fabrika ima atmosferu koja je okružuje sastavljenu  od  dima,  pare, otpadnih materija i određenih smesa koje isparavaju tokom procesa proizvodnje. Vrednost ovih sastavnih delova varira. Na potpuno isti način ljudska atmosfera je sastavljena od različitih elemenata. I kao što atmosfera različitih fabrika ima različit miris, tako je i sa atmosferom različitih ljudi. Za osetljiviji nos,  na primer psa, nemoguće je da pomeša atmosferu jednog čoveka sa atmosferom drugog.

Rekao sam takođe da je čovek stanica za transformisanje supstanci. Deo supstanci proizvedenih u organizmu koristi se za transformaciju drugih materija, dok drugi delovi odlaze u atmo- sferu, to jest, gube se.

Tako se ovde događa ista stvar kao u fabrici.

Na taj način organizam ne radi samo za sebe nego i za nešto drugo. Ljudi od znanja znaju kako da zadrže finije materije u sebi i da ih akumuliraju. Samo velika akumulacija  ovih finih materija omogućava da se drugo i svetlije telo formira unutar čoveka.

Obično se, međutim, materije koje sačinjavaju čovekovu atmosferu iskoriste i nadoknade čovekovim unutrašnjim radom.

Čovekova atmosfera nije nužno sfernog oblika. Ona kon­ stantno  menja  svoj  oblik.  U  trenucima  napora,  pretnje ili opa-

smosti produžuje se u pravcu napora. Tada suprotna strana posta­ je tanja.

Čovekova atmosfera zauzima određeni prostor. Unutar grani­ ca tog prostora privučena je organizmom, ali iza određene granice čestice atmosfere razdvajaju se i više se ne vraćaju. To se može dogoditi kada je atmosfera veoma mnogo ispružena u jednom pravcu.

Isto se događa kad se čovek kreće. Čestice njegove atmosfere se razdvajaju, ostaju iza i proizvode „trag" po kom čovek može da bude tražen. Ove čestice mogu brzo da se pomešaju sa vazdu- hom i rastvore, ali takođe mogu da ostanu na istom mestu prilično dugo. Čestice atmosfere takođe se talože u čovekovoj odeći, vešu i drugim stvarima koje mu pripadaju, tako da jedna vrsta traga ostaje između njih i čoveka.

Magnetizam, hipnotizam i telepatija su pojave istog reda. Delovanje magnetizma je direktno; hipnotizam deluje na kratkom rastojanju kroz atmosferu; telepatija je delovanje na većoj udaljenosti. Telepatija je analogna telefonu ili telegrafu.  U njima, veze su metalne žice, ali u telepatiji veze su trag čestica koje ostavlja čovek. Čovek koji ima telepatski dar može popuniti ovaj trag sopstvenom materijom i tako uspostaviti vezu, formirajući takoreći kabl kroz koji može da deluje na čovekov um. Ako poseduje neki objekat koji pripada čoveku, onda, uz tako uspostavljenu on okružuje objekat slikom od voska ili gline i, delujući na nju, deluje na samog čoveka.

17. februar 1924.