Poglavlje   6.

Svami  tigar

Jedan od mojih školskih drugova, po imenu Čandija, pozvao me je da posetimo Tigar svamija, čiju je adresu on pronašao. Žarko sam želeo da vidim tog sveca, koji je pre nego što je  postao  monah  hvatao  tigrove  i  borio  se  s njima golim rukama. Oduševljavali su me takvi podvizi.

Sledećeg dana,  kad je svanulo hladno zimsko jutro, radosno smo krenuli. Nakon dužeg  uzaludnog traženja dospeli smo do prve kuće u jednom predgrađu Kalkute, Bovanipuru. Na vratima su bile dve gvozdene alke, kojima sam snažno pokucao o vrata. Uprkos buki koju smo napravili, sluga se lagano približavao s ironičnim smeškom iz čega se moglo zaključiti da bučni posetioci ne  mogu  da naruše mir u svečevoj kući.

Osećajući njegov ćutljivi prekor, bili smo zahvalni što nas  je  pozvao  u salon. Tamo smo toliko dugo čekali da smo počeli da se prepuštamo zlim slutnjama. U Indiji  važi  nepisan  zakon  da  tragalac  za  istinom  neophodno  mora da  bude  strpljiv.  Učitelj  može  namerno  da  pusti  učenika  da  čeka  radi  provere želi  li  on  stvarno  da  ga  sretne.  Takvu  psihologiju  lukavo  primenjuju  lekari  i zubari na Zapadu.

Sluga nas je konačno pozvao i mi smo ušli u spavaću sobu gde je čuveni svami Sohong40 sedeo na krevetu. Ugledavši njegovo veliko telo zanemeli smo i ostali razrogačenih očiju. Nikada ranije nismo videli tako velik grudni koš i bicepse poput fudbalske lopte. Svamijevo divlje lice ipak je počivalo smireno na snažnom vratu, a ukrašeno vodopadom uvojaka, bradom i brkovima. U  crnim očima, blistale su osobine tigra  i  kvaliteti  golubice.  Nije  bio  odeven,  samo  je oko  mišićavog  struka  obavio  tigrovu kožu.

Povrativši moć govora, pozdravili smo  monaha  izrazivši  svoje  divljenje njegovoj  hrabrosti  u  areni  s  krvožednim  zverima.

“Molimo vas, hoćete li da nam ispričate kako je moguće golim rukama pobediti kraljevske bengalce, najkrvoločnije od svih zveri iz džungle?”

“Boriti se  sa  tigrovima  za  mene  je,  dragi  moji,  prava  sitnica.  Mogao  bih to i  sada,  ako  bi  to bilo  potrebno.”

Nasmejao se  poput  deteta.  “Vi  gledate  na  tigrove  kao  na  divlje  zveri,  a ja  ih  poznajem  kao  mačiće.”

“I mi  bismo,  svamiđi,  mogli  da  ugradimo  u  svoju  podsvest  misao  da  su tigrovi kućne mačkice, ali kako da postignemo da oni u to poveruju?”   “Naravno, potrebna je i  snaga. Od deteta koje  zamišlja da je tigar  kućna mačka,   ne   može   se   očekivati   da   ga   pobedi.   Snažne   ruke   meni   su   dovoljno oružje.”

Svami  nas  je  zamolio  da  pođemo  s  njim  u   predvorje,   gde   je   udario rukom o zid, usled čega se razbila  jedna  cigla  i  pala  na  pod.  Kroz  rupu  u zidu, koji je izgledao kao da je izgubio zub, nebo je hrabro provirilo u  sobu. Ustuknuo sam, iznenađen. Ko može iz čvrstog zida da izbaci omalterisanu  ciglu, sigurno  da  i  tigru  može  da  izbije  zube.

“Priličan  broj   ljudi   ima   telesnu snagu kao   ja,   ali   nedostaju   im hladnokrvnost   i   samopouzdanje.   Ko  je   samo   telesno   čvrst,   ali   ne  i   duhovno, može  da  se  onesvesti  samo  od  pogleda  na  divlje  zveri  koje  se  slobodno  kreću

1       Sohong mu je bilo monaško ime. Narod ga je zvao Svami tigar.

po džungli. U džungli, svojoj prirodnoj sredini  gde  ispoljava  svoju  krvožednost, tigar je sasvim drugačiji od opijumom smirene životinje u cirkusu! 

Mnogi ljudi  sa  herkulovskom  snagom,  pred  kraljevskim  bengalcem  bi postali  sasvim  bespomoćni.  Tigar  tako  dovodi  u  stanje  straha,  u  kome  se  čovek čini samom sebi bespomoćan  poput  kućne  mačke.  Ko  je  telesno  snažan  i beskrajno odlučan, može da okrene situaciju i uveri tigra  da  je  on  bespomoćan. Koliko  puta  sam  baš  to  učinio!”

Bio sam spreman da poverujem da ovaj div može pretvoriti tigra u mačku. Izgledalo mi je da je raspoložen da nas podučava. S punim poštovanjem smo  ga  Čandi  i  ja  slušali.

”Duh je taj koji zamahuje mišicama. Snaga udarca čekićem zavisi od uložene energije. Snaga telesnog instrumenta zavisi od čovekove volje i hrabrosti da napadne. Duh doslovno stvara i  održava  telo.  Usled  pritiska  instikta nasleđenih iz prošlih života, ljudska svest biva postepeno prožeta snagom ili slabostima. One se izražavaju u vidu navika, koje se, sa svoje strane, ispoljavaju kao poželjno ili nepoželjno telo. Spoljašnja krhkost potiče od duha. U jednom “circulusu vitiosusu”, telo vezano navikama zavodi duh i kvari mu račune. Ako gospodar dozvoli da mu sluga  naređuje,  onda  sluga  postaje  autokrata.  Slično, duh biva zarobljen ako se podvrgava diktatu tela.”

Na  našu  molbu,  neobični  svami  je  pristao  da  nam  ispriča  nešto  iz  svog života.

“Imao  sam  oduvek  želju  da  se  borim  sa  tigrovima.  Volja  mi  je  bila snažna,  ali  telo  slabo.”  Izgledalo  mi  je  neverovatno  da  je  taj  čovek,  s  leđima poput  Atlasa,  ikada  bio  slab.

“Sa neobuzdanom upornošću mislio sam samo  na  zdravlje  i  snagu  i  tako sam prevazišao svoje  nedostatke.  Iz  mnogo  razloga  sam veličao  snagu  duha,  koja po  mom  mišljenju  zbilja  jedino  pokorava  kraljevske  bengalce.”

“Poštovani svamiđi, mislite li da ću se ja ikada  boriti  sa  tigrovima?” Takva neobična misao javila mi se prvi i poslednji put u životu.

Svami  se  nasmejao  i  rekao:  “Hoćeš.  Ima  mnogo  vrsta  tigrova.  Neki  od njih  lutaju  džunglama  ljudskih  želja.  Od  udaranja  zveri  po  glavi  dok  se  ne onesveste nema nikakve duhovne koristi. Bolje je divlje zveri pobeđivati u sebi.” “Gospodine,  možemo  li  da  čujemo  kako  ste  od  ukrotitelja  divljih  zveri postali  ukrotitelj  divljih  strasti?”

Tigar-svami  je  zapao  u   duboko   ćutanje.   Njegov   odlutali   pogled   prizivao mu je vizije iz  prošlih  dana.  Primetio  sam  izvesnu  duševnu  borbu  prilikom donošenja  odluke  da  udovolji  mojoj  molbi.   Na   kraju   se   nasmešio   pristavši   da nam  priča.

“Na vrhuncu moje slave, bio sam opijen ponosom. Odlučio sam ne samo da se borim  sa  tigrovima,  već  i  da  izvodim  s  njima  kojekakve  majstorije.  Cilj mi je bio da prisilim divlje zveri da se ponašaju kao da su pitome. Počeo sam i da nastupam javno sa zadovoljavajućim uspehom. Jedne večeri u moju sobu je ušao jako zamišljen otac i rekao:

“Sine, primio sam upozorenje. Najradije bih te  sačuvao  od  budućih neizbežnih nevolja  koje  točkovi  uzroka  i  posledica  izazivaju,  meljući  sve  pred sobom.”

“Oče, zar si fatalista? Zar da dozvolim  praznoverju  da  mi  pomuti  bistru vodu  uspeha?”

“Sine,  nisam  fatalista,  ali  verujem  u  pravedan  zakon  zaslužene  kazne,  kao što  je  zapisano  u  svetim  spisima.  Porodica  džungle  je  jako  ogorčena  na  tebe,  to bi  moglo  da  ti  se  osveti.”

“Iznenađuješ me, oče,  dobro  znaš  kakvi  su  tigrovi.  Lepi  su,  ali  bez milosti. Ko zna, možda će moji udarci uneti malo uviđajnosti  i  u  njihove  tvrde glave? Ja  sam  učitelj  u  školi  džungle,  a  tigrove  učim  lepom  ponašanju.  Molim te da me smatraš ukrotiteljem tigrova, a ne njihovim ubicom. Kako moja dobra dela mogu da imaju loše posledice? Molim te, ne nameći mi nikakav zahtev da promenim svoj način života.

Svatajući tu dilemu, Čandi i ja smo se  pretvorili  u  uho.  U  Indiji  se  dete olako ne suprotstavlja roditeljskim željama. Svami zvani Tigar je nastavio:

“Otac  je  stoički  primio  moje  objašnjenje,  a  zatim  mi  je  otkrio  ovo,  s ozbiljnim izrazom na licu:

Sine, prisilio si me da ti prenesem zlokobno  proročanstvo  koje  je  izrekao jedan svetac.  Dok  sam  sedeo  na  verandi  u  svojoj  svakodnevnoj  meditaciji,  on  mi je pristupio i rekao: Dragi prijatelju, dolazim  ti  s  porukom  za  tvog  ratobornog sina. Treba da prestane sa svojim divljačkim delima, inače  će  u  sledećoj  borbi  s tigrom  zadobiti  teške  rane,  zbog  kojih  će  šest   meseci   lebdeti   između   života   i smrti.  Onda  će  da  se  odrekne  svog  prethodnog  načina  života  i  postaće  kaluđer.

Ta priča nije ostavila utisak na mene. Smatrao sam da je otac postao lakoverna  žrtva  nekog  zavedenog  fanatika.”

Svami  je  to  priznao  uz  nestrpljiv  pokret,  kao  da  odmahuje  na  neku glupost. Neko vreme je ćutao smrknut, kao da je zaboravio da smo mi prisutni. Iznenada  je  nastavio  priču  prigušenim  glasom.

“Ubrzo nakon očevog upozorenja, posetio sam glavni grad Behara. Radoznala gomila me je, kao po običaju, pratila  ulicama.  Čuo  sam  šapat  oko sebe: To je čovek koji se borio sa tigrovima. Jesu li mu  to  noge,  ili  debla drveta? Pogledaj mu lice, mora da je inkarnacija samog kralja tigrova.”

Znate  li  da  seoski  derani  imaju  ulogu  najnovijeg  izdanja  novina,  a kakvom  tek  brzinom  cirkulišu  od  kuće  do  kuće  novinski  izveštaji  žena?  Za nekoliko  sati  čitav  grad  je  brujao  od  uzbuđenja  zbog  mog  prisustva.

Uveče, dok sam se odmarao, začuo sam bat konjskih kopita u galopu. Zaustavili  su  se  pred  kućom  u  kojoj  sam  odseo.  Iznenadivši  me,  ušlo  je nekoliko  visokih  policijskih  oficira  sa  turbanima.  Pitao  sam  se  hoće  li   me pozvati  na  odgovornost  zbog  nečega  o  čemu  nemam  pojma,  ali  oni   su   se uljudno  poklonili   i   preneli   mi   poruku:

“Poštovani gospodine, vladar Behara nas je poslao da vam izrazimo dobrodošlicu. Raduje se što može sutra ujutru da vas pozove u svoju palatu.”

Na trenutak sam razmišljao o tom pozivu,  iz  neobjašnjivih  razloga  žaleći puno što su mi prekinuli odmor. Molećivi izraz policajca koji  mi  je  prenosio poruku me je ganuo, pa sam pristao.

Sledećeg jutra sam se zapanjio ugledavši kraljeve  sluge.  Ispratili  su  me  od vrata  do  veličanstvene  kočije  s  upregnuta  četiri   konja.   Jedan   je   držao   iznad moje glave ukrašen suncobran da me zaštiti od  sunca.  Uživao  sam  u  prijatnoj vožnji kroz grad i šumovita predgrađa. Na vratima palate dočekao  me  je  sam vladar,  da  mi  zaželi  dobrodošlicu.  Ponudio  mi  je  svoje  zlatom  izvezeno  sedište, a  sam  je  seo  na  običnu  stolicu.

Sasvim zaprepašćen, mislio sam u sebi: “Sva  ta  uljudnost  sigurno  će  me puno koštati.” Nakon nekoliko usputnih primedbi, vladareve namere su  izašle  na videlo.

“Ceo  moj  grad  bruji  od  glasina  da  se  vi  golim  rukama  borite  sa  divljim tigrovima. Je li to tačno?”

“Sasvim  tačno.”

“Teško mi je da poverujem u to, jer ste bengalac iz Kalkute koji  je odrastao na belom pirinču kao gradski stanovnik. Molim  vas,  budite  iskreni. Jeste li se  do  sada  borili  sa  slabim,  opijumom  opijenim  životinjama?”  Glas  mu je zvučao sarkastično, a govor obojen provincijskin naglaskom. Nisam odgovorio na njegovo uvredljivo pitanje.

“Izazivam vas  da se borite protiv mog skoro ulovljenog tigra, Rađe- Beguma41. Ako uspete da mu se suprostavite i vežete ga lancem, a iz njegovog kaveza izađete svesni, kreljevski bengalac biće vaš. Dobićete i  nekoliko  hiljada rupija, a i druge  brojne  poklone.  Ako  odbijete  da  se  s  njim  borite,  razglasiću po celoj državi da ste varalica.”

Njegove drske reči pogađale su me kao topovska paljba. Besno mu objavih  svoj  pristanak.  Vladar,  koji  je  od  uzbuđenja  ustao  sa  stolice,  utonuo  je u nju smešeći se sadistički. To me je podsećalo  na  rimske  imperatore,  koji  su uživali u tome da bacaju hrišćane u arenu sa divljim zverima. On je rekao:

“Borba  će  se  održati  za  sedam  dana.  Žao  mi  je  što  vam   ne   mogu dozvoliti   da  vidite   tigra.”

Možda se bojao da ću ga  hipnotisati,  ili  mu  tajno  dati  opijum.  Napustio sam palatu, bez kraljevskog suncobrana i divne kočije.  Sledeće  nedelje sistematski sam spremao duh i telo za nailazeće iskušenje. Od svog sluge sam čuo   fantastične   priče.   Strašno   svečevo   proročanstvo   se   nekako   pročulo   i postajalo je sve strašnije i strašnije. Neki seljaci su smatrali da se  u  tigru otelovio zao duh koga su prokleli bogovi, pa noću poprima  razne  demonske oblike, dok je danju zver sa prugama. Poslat mi je  taj  demon-tigar  da  me ponizi.

Po drugoj, mnogo maštovitijoj  verziji,  uslišene  su  molitve  životinja upućene tigrovskom nebu, pa je uobličen Rađa Begum.  On  je  otelovljenje  koje mene treba da kazni kao drskog dvonošca koji vređa celu tigrovsku rasu. Mene, čoveka bez krzna i očnjaka, koji se usuđujem da izazivam kandžama naoružanog i mišićavog  tigra!  Snaga  skoncentrisane  žuči  svih  poniženih  tigrova  bila  je dovoljna da pokrene skrivene zakone i prouzrokuje pad obesnog krotitelja.

Sluga me je zatim obavestio da je  vladar  u  svojstvu  organizatora  borbe, lično  nadgledao  podizanje  nastrešnice  za  hiljadu  gledalaca.  U  sredini,   u gvozdenom kavezu, nalazio  Rađa  Begum,  okružen  sigurnosnim  prostorom. Neprekidno je  rikao,  a  od  njegove  rike  ledila  se  krv.  Malo  su  ga  hranili,  kako bi mu podstakli apetit  za  ubijanje.  Verovatno  je  vladar  očekivao  da  ću  mu  ja biti  obrok  za  nagradu.

Odazivajući se na pozive bubnjeva, gomile ljudi iz grada i predgrađa kupovali su ulaznice s nestrpljenjem  očekujući  najavljivan  jedinstveni  okršaj.  Na dan borbe, stotine  ljudi  nije  moglo  da  uđe,  jer  nije  bilo  dovoljno  sedišta.  Neki su se uvukli kroz otvore šatora, a neki su se ugurali u prostor ispod galerija.”

Kako se priča svamija zvani Tigar bližila vrhuncu, tako je raslo i moje uzbuđenje.  Čandi  je  ćutao  kao  zaćaran.

“Izašao  sam  na  pozornicu  usred  prodorne  rike  Rađe  Begama,  i  uzbuđene i donekle preplašene gomile. Odeven sam bio samo tkaninom oko pojasa. Otvorio sam rezu na vratima sigurnosnog prostora i mirno je  zatvorio  za sobom. Nanjušivši krv, tigar je skočio na prečke kaveza tako snažno da je zagrmelo i krvožedno mi izrazio dobrodošlicu. Publika je zaćutala u  smrtnom strahu. Pred pobesnelom zveri izgledao sam kao krotko jagnje. Za tren sam se našao u kavezu. Čim sam zalupio vrata, Rađa Begum se bacio  na  mene. Odmah  mi  je  beznadežno  razdrao  desnu  šaku.  Ljudska  krv,  najveći  mamac  za

2       “Princ  Princeza”  -  ime  označava  da  zver  poseduje  dvostruku  krvoločnost  tigra  i  tigrice.

tigra, šiknula je u jakim mlazevima. Izgledalo je da  će  se  ispuniti  svečevo proročanstvo. Brzo sam se pribrao od šoka izazvanog  prvom  povredom  koju  sam ikada  zadobio.  Sakrivši  krvave  prste  ispod  platna  oko  struka,   zamahnuo   sam levom  rukom  i  zadao  udarac  od  koga  pucaju  kosti.  Zver  se  otkotrljala,  okrenula u  dnu  kaveza  i,  očevidno  potresena  grčevima,  skočila  napred.  Moji  na  daleko čuveni  udarci  šakom,  pljuštali  su  kao  kiša  po  njegovoj  glavi.

Međutim,  ukus  krvi  je  na  Rađu   Beguma   delovao   poput   prvog   gutljaja vina  na  pijanicu  koja  je  dugo  apstinirala.  Uz  zaglušujuću   riku   napadi   zveri postali  su  još  bešnji.  Zbog  neodgovarajuće   odbrane   samo   jednom   rukom,   bio sam još ranjiviji na napade kandži i očnjaka,  ali  sam  delio  udarce  od  kojih  se vrtelo  u  glavi.  Obojica  krvavi,  borili  smo  se  na  život  i  smrt.  Kavez  se  pretvorio u carstvo zlih duhova, a  krv  je  prskala  na  sve  strane,  dok  su  se  iz  tigrovog grla  čuli  krici  samrtnog  ropca.

Iz  publike  se  čuo  uzvik;  “Dajte  pušku,  ubijte  tigra!”

Toliko smo se brzo  kretali da je stražar promašio.  Sakupio  sam  svu svagu volje, divljački zaurlao i  zadao  mu poslednji  razoran  udarac,  od  koga  je pao  i  ostao  mirno  da  leži.”

Dobacio sam mu: “Kao domaća mačka.”

Svami  se  srdačno  nasmejao  i  nastavio  svoju  uzbudljivu  priču.

“Tigar je bio pobeđen.  Njegov  kraljevski  ponos  je  još  više  bio  povređen, kad  sam  krvavim  rukama  odvažno  otvorio  njegove  čeljusti  i  gurnuo   glavu između njih. Potražio sam lanac, vezao  mu  jedan  kraj  oko  vrata,  a  drugi  za prečku  kaveza,  a  onda  se  pobedonosno  uputio  prema  vratima.

Međutim taj otelovljeni đavo je bio žilav, žilavost mu je bila vredna pretpostavljenom demonskom poreklu. Neverovatnim trzajem je prekinuo lanac i skočio   mi   na   leđa.   Tresnuo   sam   snažno   na   pod   s   ramenom   u   njegovim čeljustima. Sledećeg trenutka već sam ga priklještio pod sobom, od nemilosrdnih udaraca podmukla životinja  je  izgubila  svest.  Ovoga  puta  sam  ga  vezao pažljivije.

Izašao sam  iz  kaveza polako i odmah se  našao u novom metežu, ovoga puta prijatnom. Klicanje gomile kao da je odjekivalo iz jednog grla. Mada teško ranjen, uspeo sam ipak da ispunim tri uslova za  pobedu.  Pobedio  sam  tigra, vezao ga lancem i napustio kavez bez ičije pomoći. Sem toga, toliko sam povredio i uplašio zver, da  je  propustila  priliku  da  posegne  za  mojom  glavom dok joj je bila u čeljustima.

Kada su mi očistili i previli rane, častili su me i ovenčali vencima cveća.

Čitav grad je bio praznično raspoložen. Svuda su se čule beskrajne rasprave o mojoj pobedi nad jednim od najkrvoločnijih tigrova. Kao što mi je obećano, poklonjen mi je Rađa  Begum,  ali  mu  se  uopšte  nisam   radovao.  Duhovna promena je nastupila u mom srcu i činilo mi se da sam,  izlazeći  iz  kaveza, zatvorio vrata svojim svetovnim ambicijama.

Usledilo je teško i mučno razdoblje. Šest  meseci  sam  ležao  na  pragu smrti od trovanja krvi. Čim sam se toliko oporavio da sam mogao da  napustim Behar, vratio sam se u svoj rodni grad. Danas znam da je moj učitelj bio sveti čovek koji me  je  mudro  upozorio,  što  sam  ponizno  priznao  ocu.  O,  kada  bih ga samo mogao pronaći! Moja čežnja je bila iskrena,  jer  je  jednog  dana  svetac stigao  nenajavljen.

Izjavio je mirno i samouvereno: “Dosta je bilo kroćenja  tigrova.  Pođi  sa mnom i ja ću te naučiti kako da ukrotiš zveri neznanja koje  lutaju  po  džungli ljudskog uma. Navikao si na publiku,  pa  neka  ti  ona  sada  bude  jato  anđela koje ćeš zabavljati svojim jogičkim umećima.”

Moj  sveti  guru  me  je  poveo  duhovnim   putem.   Otvorio   je   zarđala   vrata moje duše koja su se teško pokretala, jer dugo nisu bila upotrebljavana. Ruku podruku,  krenuli  smo  na  Himalaje,  da  bih  tamo  počeo  da  učim.”

Čandi i ja smo se poklonili svamijevim stopalima, izrazom poštovanja starim koliko i svi sveti spisi Indije. Bili smo bogato nagrađeni za dugotrajno iskušavanje u hladnom salonu.