Svakom je veoma potrebna jedna posebna vežba . . .

Svakom  je  veoma  potrebna  jedna posebna  vežba,  kako  za  nasta­ vak rada tako i za spoljašnji život.

Mi imamo dva života, unutrašnji i spoljašnji i dve vrste uvaža­ vanja. Uvažavamo stalno.

Kada me ona pogleda oscćam da mi se ne dopada, ljut sam na nju, ali spolja sam učtiv pošto mi je potrebna. Unutra sam ono šta jesam, ali spolja sam drugačiji. Ovo je spoljasnje uvažavanje. Ona sad kaže da sam budala. To me ljuti. Činjenica da sam ljut je rezultat, ali ono što se odigrava u meni je unutrašnje uvažavanje.

Unutrašnje i spoljasnje uvažavanje su različiti. Moramo naučio da budemo sposobni da kontrolišemo zasebno obe vrste uvažavanja: unutrašnje i spoljašnje. Promenu želimo ne samo unutra nego i spolja.

Juče, kad mi je uputila jedan neprijateljski pogled bio sam ljut. Ali danas razumem da je mogući razlog zašto me tako pogledala taj što je budala; ili možda što je saznala ili čula nešto o meni. Međutim danas želim da ostanem miran. Ona je rob i ne  bi trebalo da se ljutim na nju iznutra. Od danas pa nadalje želim da ostanem miran iznutra.

Želim da danas spolja budem učtiv ali, ako je potrebno, mogu pokazati ljutnju. Spolja mora biti ono što je najbolje za  nju  i mene. Moram da procenjujem. Unutrašnje i spoljasnje uvažavanje moraju biti drugačiji. Kod običnog čoveka spoljašnji stav je rezultat unutrašnjeg. Ako je ona učtiva ja sam takođe učtiv. Ali ovi stavovi treba da budu razdvojeni.

Iznutra čovek treba da bude slobodan od uvažavanja, ali  spolja treba da čini više nego što je činio do sada. Običan čovek živi po nalogu  iznutra.

Kada govorimo o promeni, pretpostavljamo potrebu za unu­ trašnjom promenom. Ako je spolja sve u redu promena nije potrebna. Ako nije, možda ni tada nema potrebe, jer je možda, izvorno, kako treba. Unutrašnja promena je potrebna.

Do sada nismo promenili ništa, međutim od danas želimo. Ali kako? Prvo moramo izdvojiti i sortirati, zatim odbaciti šta je beskorisno i tada izgraditi nešto novo. Čovek ima puno dobrog i puno lošeg. Ako izbacimo sve kasnije će biti neophodno da ponovo prikupljamo. Ako čovek nema dovoljno na spoljašnjoj strani moraće da popuni praznine. Ko je neobrazovan treba da se obrazuje. Ali ovo važi za život.

Radu ne treba ništa spolja. Samo je unutrašnje potrebno. Spolja čovek u svemu treba da igra ulogu, da bude glumac, inače nema odgovor na zahteve života. Jedan čovek voli jednu stvar; drugi drugu: ako želite da budete prijatelj obojici a ponašate se na jedan način, drugom se to neće svideti. Ako se ponašate na drugi način prvom se neće svideti. Trebalo bi da se ponašate sa jednim kako se njemu dopada, a sa drugim kako se njemu dopada. Tada će vam život biti lakši. Ali iznutra mora biti različito: različito prema jednom i drugom.

Kako sada stoje stvari, naročito u naše vreme, svaki čovek uvažava potpuno mehanički. Reagujemo na sve što utiče na nas spolja. Sada izvršavamo naredbe. Ona je dobra i ja sam  dobar; ona je loša i ja sam loš. ja sam šta ona želi da budem, ja sam lutka. Ali i ona je isto mehanička lutka. Ona takođe izvršava naređenja mehanički i čini šta žele drugi.

Moramo prestati da reagujemo iznutra. Ako je neko grub, ne smemo reagovati unutra. Ko  god  ovo  sprovede  biće  slobodniji. To je veoma teško.

U nama je konj; on izvršava naredbe koje dolaze spolja. A naš um je suviše slab da učini bilo šta iznutra. Čak i ako  um  izda naredbu za zaustavljanje,  ništa se unutra neće  zaustaviti.

Osim našeg uma ništa nismo  obrazovali. Znamo kako da se ponašamo sa tim i tim. „Do viđenja." „Kako ste?" Ali samo je vozač taj koji to zna. Sedeći u svojoj  stolici čitao je o tome. Ali konj nema nikakvo obrazovanje. On čak nikad nije učio azbuku, ne zna jezike, nikad nije išao u školu. Konj je takođe bio sposo­ ban za učenje, ali smo mi zaboravili sve u vezi toga... I tako je odrastao kao zanemareno siroče. On zna samo dve reči: desno i levo.

Ono što sam rekao o unutrašnjoj promeni odnosi se samo na potrebu promene konja. Ako se konj promeni moći ćemo čak i spolja da se promenimo. Ako se konj ne promeni sve će ostati isto, bez obzira koliko dugo izučavali.

Lako je doneti odluku o promeni sedeći mirno u svojoj sobi. Ali čim sretnete nekog konj se ritne. U nama je konj. Konj mora biti promenjen.

Ako bilo ko misli da će samoproučavanje pomoći i da će postati sposoban da se promeni, veoma greši. Čak ako pročita sve knjige, proučava stotine godina, gospodari svim znanjem, svim tajnama, ništa se neće dogoditi.

Jer sve će ovo znanje pripasti vozaču. A on,  čak  i  ako  zna kako, ne može zaustaviti kola bez konja - to je previše  teško.

Pre svega ostalog morate shvatili da vi niste vi. Budite sigurni u to, verujte mi. Vi ste konj i ako želite početi sa radom, konj mora biti naučen jeziku kojim vi možete da mu govorite, kažete šta znate i dokažete mu neophodnost promene, recimo njegovog karaktera. Ako uspete u tome onda će, uz vašu pomoć i konj početi da uči.  Ali  promena je moguća samo iznutra.

Što se tiče vozila, njegovo postojanje je potpuno zaboravljeno. Mada je ono takođe deo, i to važan deo zaprege. Ono ima vlastiti život koji je osnova našeg života. Ono ima sopstvenu psihologiju. Takođe misli, gladno je, želi, uzima udeo u zajedničkom radu. Takođe je trebalo da bude obrazovano, slano u školu, ali o tome se nisu brinuli ni roditelji ni bilo ko drugi. Samo je vozač podu­ čavan. On zna jezike, zna gde se koja ulica nalazi. Ali ne može tamo sam da vozi.

Naše je vozilo prvobitno izrađeno za jedan običan grad; svi mehanički delovi projektovani su da odgovaraju putu. Vozilo ima mnogo malih točkova. Ideja je bila da neravnine na putu ravnomerno rasporede ulje i tako  ih  podmažu. Ali  je sve ovo smišljeno za određeni grad gde putevi nisu previše ravni. Sada je grad promenjen, ali je izrada vozila ostala ista. Napravljeno je kao teretno a sad prevozi putnike. I uvek ide s kraja na kraj jedne iste ulice, „Brodvej". Neki delovi su zarđali od duge neupotrebe. Ako je, ponekad, potrebno da vozi duž druge ulice retko izbegne havariju i više ili manje ozbiljan pregled posle toga. Bilo kako bilo, još uvek može da radi na „Brodveju", ali za drugu ulicu mora prethodno biti preinačeno.

Svako vozilo ima vlastitu pokretnu silu, ali u određenom smi­ slu naše vozilo ju je izgubilo. A bez nje ne može da radi. Osim toga, konj može vući, recimo, 50 kilograma, dok vozilo može no­ siti 100 kilograma. Tako da čak i da žele ne mogu raditi zajedno.

Neke su mašine toliko oštećene da ništa s njima ne može biti učinjeno. Mogu samo biti prodate. Druge još uvek mogu da se poprave. Ali to zahteva puno vremena, jer su neki delovi previše oštećeni. Mašina mora biti rastavljena na komade, svi metalni delovi nauljeni, očišćeni i onda ponovo sastavljeni. Neki od njih moraće biti zamenjeni. Određeni delovi su jeftini i mogu biti kupljeni, ali drugi su skupi i ne mogu biti zamenjeni - koštalo bi suviše. Ponekad je jeftinije kupiti nova kola nego popravljati stara.

Potpuno je moguće da svi koji sede ovde žele i mogu želeti samo jednim delom sebe. Ponovo, to je opet samo vozač, jer je pročitao nešto, čuo nešto. On ima mnoštvo iluzija, on čak leti na Mesec u svojim snovima.

Oni koji misle da mogu nešto učiniti sa sobom veoma greše. Promeniti nešto unutra je veoma teško. Ono što znate, vozač je taj koji zna. Svo vaše znanje je samo manipulisanje. Stvarna promena je veoma teška stvar, mnogo teža nego naći stotine hiljada dolara na ulici.

Pitanje: Zašto konj nije bio obrazovan?

Odgovor: Deda i baba su to postepeno zaboravili kao i svi rođaci. Obrazovanje zahteva vreme, zahteva patnju; život postaje manje miran. U početku ga nisu obrazovali iz lenjosti, a kasnije su sve potpuno  zaboravili.

To je opet zakon 3 sile. Između pozitivnog i negativnog principa mora postojati trenje, patnja. Patnja  vodi  trećem  prin­ cipu. Stotinu puta je lakše biti pasivan nego patiti i rezultat  se događa spolja ne u vama. Unutrašnji rezultat se postiže kad se sve odigrava u vama.

Ponekad smo aktivni, ponekad pasivni. Jednog sata smo aktivni, drugog pasivni.

Kad smo aktivni trošimo se, kad smo pasivni odmaramo se. Ali kad je sve u vama, ne možete da se odmarate, zakon deluje uvek. Čak i kad ne patite niste mirni.

Nijedan čovek ne voli patnju, svako želi da bude miran. Svaki čovek bira ono što je najlakše,  što  najmanje  uznemirava,  poku­ šava da ne misli suviše. Malo - pomalo naši deda i baba odmarali su se sve više i više. Prvog  dana,  5  minuta  odmora;  narednog dana, 10 minuta; i tako dalje. Došao je trenutak  kada  je  pola vremena potrošeno u odmaranju. A zakon je  takav  da  ako  jedna stvar raste druga se smanjuje. Gde je više tu  se  dodaje,  gde  je manje tu se oduzima.  Postepeno,  tvoji  deda i  baba  zaboravili su sve o vaspitavanju konja. A sada se više niko i ne seća.

Pitanje: Kako započeti unutrašnju premenu?

Odgovor: Moj savet - ono što sam rekao o uvažavanju. Treba da počnete da podučavate konja novom jeziku, da ga pripremite za žudnju za promenom.

Vozilo i konj su povezani. Konj i vozač su takođe povezani, uzdama. Konj zna dve reči - desno i levo. S vremena na vreme vozač ne može da izdaje naredbe konju jer naše uzde imaju osobinu da budu čas zgusnutije čas razređenije. Nisu sačinjene od kože. Kad naše uzde postanu razređenije vozač ne može da kontroliše konja. A konj zna samo jezik uzdi. Nevažno je koliko

glasno vozač dovikuje „Molim te, desno", konj se ne pokreće. Ako povuče razumeće. Možda konj i zna neki jezik, ali ne onaj koji vozač zna. Možda je arapski.

Ista je situacija između konja i vozila, sa rudom. Ovo zahteva drugačije   objašnjenje.

U nama postoji nešto slično magnetizmu. On se  ne  sastoji samo od jedne supstance već od nekoliko. To je jedan naš važan deo. Formira se kad mašina radi.

Kada smo govorili o hrani govorili smo o  samo jednoj  oktavi. Ali ovde postoje 3 oktave, jedna oktava stvara jednu  supstancu, druge proizvode drugačije supstance. Si je  rezultat  prve  oktave. Kad mašina radi mehanički proizvodi se supstanca br.l. Kad radi­ mo podsvesno,  druga  vrsta  supstance  se  proizvodi.  Ako  ne postoji podsvesni rad ove vrste ova  se  supstanca  ne  proizvodi. Kad radimo  svesno  proizvodi se  treća vrsta  supstance.

Ispitajmo ove tri. Prva odgovara rudi, druga uzdama, treća supstanci koja omogućava vozaču da čuje putmka. Znate da zvuk ne može putovati kroz vakuum, da tu mora postojati neka supstanca.

Moramo razumeti razliku između slučajnog putnika  i gospodara vozila. „Ja" je gospodar, ako imamo jedno „Ja". Ako nemamo, uvek postoji neko ko sedi u vozilu i izdaje naredbe vozaču. Između putnika i vozača postoji supstanca koja dozvo­ ljava vozaču da čuje. Da li su supstance tu ili nisu zavisi od mnoštva slučajnih stvari. Ona može biti odsutna. Ako je  sup­ stanca prikupljena, putnik može da izda naredbu vozaču, ali vozač ne može konju i sl. Ponekad možete, ponekad ne, što zavisi od količine prisutne supstance. Sutra možete, danas ne možete. Ova je supstanca tezultat mnogih stvari.

Jedna od ovih supstanci oblikuje se kad patimo. Patimo kad god nismo mehanički mirni. Postoje različite vrste patnje. Na primer, želim da ti kažem nešto, ali osećam da bi bilo bolje da prećutim. Jedna strana želi da kaže, druga želi da ćuti. Borba proizvodi supstancu. Postepeno se ova supstanca prikuplja na određenom mestu.

Pitanje: Šta je inspiracija?

Odgovor: Inspiracija je asocijacija. Ona je rad jednog centra. Inspiracija je jeftina, budite sigurni u to. Samo konflikt, rasprava može proizvesti rezultat. Kad god postoji aktivan elemenat postoji i pasivan. Ako verujete u Boga verujete takođe i u đavola. Sve je ovo bezvredno. Bilo da ste dobri ili loši - to ne vredi ništa. Samo konflikt između dve strane vredi nešto. Samo kada je mnogo prikupljeno može da se pojavi nešto novo.

U svakom trenutku može postojati konflikt u vama. Vi nikada ne vidite sebe. Verovaćete onom šta vam govorim samo  kad počnete da gledate u sebe - onda ćete videti. Ako pokušavate da uradite ono šta ne želite da uradite - patićete. Ako želite  da uradite nešto i ne uradite - takođe ćete patiti.

Ono šta volite - bilo dobro ili loše - od iste  je  vrednosti. Dobro je  relativan koncept. Samo kad počnete  da  radite, vaše dobro i zlo počinju da postoje.

Pitanje: Konflikt između dve želje vodi patnji. Zar još patnje ne vodi ka ludnici?

Odgovor. Postoje različite vrste patnje. Za početak ćemo je podeliti na dve. Prvu, nesvesnu; drugu, svesnu.

Prva ne donosi rezultate. Na primer, patiš od gladi zato što nemaš novca  da kupiš hleb. Ako imaš  nešto hleba a ne jedeš i patiš, to je bolje.

Ako patiš jednim centrom, bilo misaonim bilo emocionalnim dospećeš u ludnicu. Patnja mora biti harmonična. Mora postojati usklađenost između finog i grubog. Inače se nešto može slomiti.

Vi imate mnogo centara: ne tri, ne pet, ne šest već više. Između njih postoji mesto gde rasprava može da se odigra. Ali ravnoteža može biti odsutna. Sagradili ste kuću, ali ravnoteža je odsutna, kuća pada i sve je uništeno.

Sad stvari objašnjavam teoretski sa namerom da obezbedim materijal  za  uzajamno  razumevanje.

Učiniti nešto, bez obzira koliko sitno, veliki je rizik. Patnja može imati ozbiljan rezultat. Sada o patnji govorim teoretski, da biste razumeli. Ali samo sada tako činim. Na Institutu ljudi ne misle o budućem životu, oni misle samo o sutra. Čovek ne može da vidi i ne može da veruje. Samo kada zna sebe, kad poznaje svoju unutrašnju strukturu, samo tada može videti. Sada izuča­ vamo na jedan spoljašnji način.

Moguće je proučavati Sunce, Mescc. Ali  čovek sve ima u sebi. U meni su Sunce, Mesec, Bog. Ja sam sav život u njegovoj sveukupnosti.

Da bi razumeo čovek mora znati sebe.

Prieure, 17. januar 1923.