Glava IV

SUŠTINA PROBLEMA

Istina patnje mora se istražiti do kraja,1 rekao je Buddha. Noć pre nego što će postati prosvetljen, seo je sa čvrstom odlukom da neće ustati dok ne shvati kako patnja nastaje i kako se može ukloniti.

Definisanje patnje

Buddha je jasno video da patnja postoji. To je nezaobilazna činjenica, bez obzira koliko je neprijatna. Patnja počinje sa početkom života. Nemamo svesnog pamćenja o svom postojanju u majčinoj utrobi,  ali je opšte poznato  da iz nje izlazimo plačući. Rođenje je velika trauma.

Pošto smo počeli da živimo, sigurno ćemo se sresti sa patnjom usled bolesti i starosti. Međutim, bez obzira koliko smo bolesni, bez obzira koliko oronuli i iscrpljeni, niko od nas ne želi da umre, zato što je smrt velika patnja.

Svako živo biće se mora suočiti sa svim tim patnjama. I kako idemo kroz život, moramo se sresti i sa drugim patnjama, različitim vrstama fizičkih i mentalnih bolova. Događaju nam se neprijatne stvari, a odvojeni smo od prijatnih. Ne dobijamo ono što želimo; umesto toga, dobijamo ono što ne želimo. Sve te situacije su patnja.

Ovi primeri patnje su očigledni onom ko o tome dublje razmišlja. Ali budući Buddha nije bio zadovoljan ograničenim objašnjenjima intelekta. Nastavio je dublje da ulazi u sebe kako bi doživeo pravu prirodu patnje i našao je "da je patnja vezivanje za pet skupina."2 Na vrlo dubokom nivou patnja je preterano vezivanje, koje svako od nas razvija prema sopstvenom telu i umu, sa njegovim spoznavanjem, opažanjem, osetima i reakcijama. Ljudi snažno prijanjaju za svoj identitet – za mentalno i fizičko biće – dok uistinu postoji samo proces razvoja. Patnja je prijanjanje za nerealnu ideju sebe, za nešto što se, u stvari, stalno menja.

Vezivanje

Postoji nekoliko vrsta vezivanja. Prvo, vezivanje za naviku traženja čulnih zadovoljstava. Narkomani uzimaju drogu zato što žele da imaju prijatne osećaje, koje droga u njima izaziva, mada znaju da uzimanjem droge pojačavaju svoju naviku. Na isti način robujemo navici žudnje. Čim se jedna želja zadovolji, stvaramo drugu. Objekat je ovde sekundaran. Činjenica je da mi težimo da neprekidno održavamo stanje žudnje, zato što sama žudnja u nama izaziva prijatne osete koje želimo da produžimo. Žudnja postaje navika koje se ne možemo otarasiti, pravo ropstvo. I kao što narkoman postepeno razvija toleranciju prema drogi koju uzima i zahteva sve veće doze da bi postigao intoksikaciju, naša žudnja stalno se pojačava što više želimo da je zadovoljimo. Na taj način nikad nećemo iskoreniti žudnju. A sve dok postoji žudnja, ne možemo biti srećni.

Drugo veliko prijanjanje je za "Ja", ego, za sliku koju imamo o sebi. Za svakog od nas "Ja" je najvažnija ličnost na svetu. Ponašamo se kao magnet okružen gvozdenim opiljcima: on će automatski urediti opiljke tako da su usmereni prema njemu, a mi ćemo instiktivno, bez razmišljanja pokušati da uredimio svet onako kako nam se dopada, želeći da privučemo prijatno i odbijemo neprijatno. Ali niko od nas nije sam na svetu. Jedno "Ja" će sigurno doći u sukob sa drugim. Model koji svako želi da napravi, poremećen je magnetskim poljem drugih. I mi sami postajemo predmet privlačenja ili odbijanja. Rezultat može biti samo nezadovoljstvo, patnja.

Mi ne ograničavamo sopstveno vezivanje samo na "Ja". Proširujemo ga na "moje", prema svemu što nam pripada. Svi razvijamo veliko vezivanje za ono što posedujemo, zato što nam je to pridruženo, podržava sliku o "Ja". To prijanjanje ne bi stvaralo probleme kada bi ono za šta kažemo "moje" bilo večno, a "Ja" bi moglo večno da ga uživa. Ali, pre ili kasnije, "Ja" se odvaja od "moje". Vreme razdvajanja sigurno dolazi. Kada dođe, patnja će biti utoliko veća ukoliko je veća vezanost za "moje".

Prijanjanje se pruža još dalje – na naše poglede i verovanja. Nije važan njihov pravi sadržaj, kao ni da li su tačni ili pogršni, ako smo vezani za njih, sigurno će nas učiniti nesrećnim. Svi smo ubeđeni da su naši pogledi i tradicije najbolji i veoma se uznemirimo kad ih neko kritikuje. Ako pokušamo da objasnimo naše poglede, a drugi ih ne prihvataju, opet se uznemirimo. Ne shvatamo da svaki čovek ima sopstvena verovanja. Besmisleno je raspravljati o tome koji pogled je ispravan. Korisnije bi bilo ostaviti po

strani sva predubeđenja i pokušati sagledati stvarnost. Ali naša vezanost za lične poglede ne dozvoljava nam da tako i uradimo i drži nas nesrećnim.

Napokon, postoji vezanost za religijske obrede i ceremonije. Mi težimo da naglasimo spoljni izraz religije više nego njenu suštinu. Čini nam se da niko, ko ne obavlja određene ceremonije, ne može biti zaista religiozan. Zaboravljamo da je formalan aspekt religije, bez njene suštine, isti kao prazna školjka. Pobožnost recitovanja molitvi ili vršenja ceremonija je bez vrednosti ako um ostaje pun ljutnje, strasti i loših namera. Da bi bili istinski religiozni, moramo razviti religiozan stav: čistotu srca, ljubav i saosećanje za sve. Naša vezanost za spoljne oblike religije dovodi do toga da pridajemo veći značaj slovu religije nego njenom duhu. Gubimo suštinu religije i zato ostajemo jadni.

Sve naše patnje, kakve god bile, vezane su za jedno od navedenih prijanjanja. Vezivanje i patnja uvek idu zajedno.

Uslovljeno nastajanje: lanac uzroka i posledica koji izaziva patnju

Šta izaziva vezanost? Kako do nje dolazi? Analizirajući sopstvenu prirodu, budući Buddha je otkrio da vezanost nastaje usled trenutne mentalne reakcije simpatije ili antipatije. Kratka, nesvesna reakcija uma ponavlja se i pojačava, narastajući u moćno privlačenje ili odbijanje, koje stvara sva naša vezivanja. Vezivanje je samo razvijeni oblik trenutne reakcije. To je neposredni uzrok patnje.

Šta izaziva reakciju simpatije ili antipatije? Posmatrajući dublje, vidimo da ona nastaje zbog oseta. Imamo prijatne osete i oni počinju da nam se dopadaju; imamo neprijatne osete i oni počinju da nam se ne dopadaju.

Sada, odakle oseti? Šta ih izaziva? Istražujući sebe još dalje, video je da oni nastaju zbog dodira: dodira oka sa onim što vidimo; dodira uha sa zvukom; dodira nosa sa mirisom; dodira jezika sa ukusom; dodira tela sa nečim opipljivim; dodira uma sa nekom mišlju, emocijom, idejom, zamišljanjem ili sećanjem. Svet doživljavamo kroz pet čula i putem uma. Kad god neki objekat ili pojava dođe u dodir sa ovih šest osnova doživljaja, dolazi do oseta, prijatnog ili neprijatog.

A zašto uopšte dolazi do dodira? Budući Buddha je video da zbog postojanja šest čulnih osnova – pet fizičkih čula i uma – mora doći do dodira. U svetu postoji bezbroj

pojava: prizora, zvukova, mirisa, ukusa, struktura, različitih misli i emocija. Sve dok naši prijemnici rade, dodir je neizbežan. Zašto onda postoje šest čulnih osnova? Zato što su oni suštinski aspekt toka uma i materije. A zašto tok uma i materija? Šta je njegov uzrok? Budući Buddha je shvatio da proces nastaje zbog svesnosti, čin spoznavanja koji deli svet na spoznavaoca i spoznato, subjekt i objekt, "Ja" i "ostalo". Iz ovog odvajanja nastaje identitet, "rođenje". Svakog časa nastaje svesnost i dobija određen fizički i psihički oblik. U sledećem trenutku, ponovo, svesnost dobija malo drugačiji oblik. Kroz sveukupno naše postojanje svesnost teče i menja se. Na kraju dolazi smrt, ali svesnost tu ne staje. Bez ikakve pauze, u sledećem trenutku ona poprima novi oblik. Tok svesnosti se nastavlja, iz jednog postojanja u drugo, život za životom.

Šta onda izaziva ovaj tok svesnosti? On je video da tok svesnosti nastaje zbog reakcije. Um stalno reaguje i svaka reakcija daje podsticaj toku svesnosti tako da on traje do sledećeg trenutka. Što je jača reakcija veći je podsticaj koji ona daje. Mala reakcija u jednom času održava tok svesnosti samo za trenutak. Ali, ako se ta trenutna reakcija, dopadanja ili nedopadanja, pojača u žudnju ili odvratnost, ona dobija snagu i održava tok svesnosti kroz mnogo trenutaka, minutima, satima. Ako se reakcija žudnje ili odbojnosti dalje pojačava, ona održava ovaj tok danima, mesecima, možda godinama. A ako kroz ceo život ponavljamo i pojačavamo određene reakcije, one razvijaju snagu dovoljnu da održi tok svesnosti, ne samo od jednog trenutka do sledećeg, od jednog dana do sledećeg, od jedne godine do sledeće, nego i od jednog života do sledećeg.

A šta izaziva te reakcije? Posmatrajući na najdubljem nivou realnosti, shvatio je da se reakcije događaju zbog neznanja. Nismo svesni činjenice da reagujemo i nismo svesni prave priroda onoga na šta reagujemo. Nismo svesni prolazne, bezlične prirode svog postojanja i da vezivanje za tu egzistenciju donosi samo patnju. Ne poznavajući svoju pravu prirodu, mi slepo reagujemo. Čak i ne znajući da smo reagovali, istrajavamo u slepim reakcijama i dozvoljavamo im da se pojačavaju. Na taj način, zbog neznanja, postajemo zarobljenici navike reagovanja.

Evo kako Točak patnje počinje da se okreće:

Ako raste neznanje, dolazi do reakcije; ako reakcija raste, dolazi do svesnosti;

ako svesnost raste, dolazi do uma-i-materije; ako um-i-materija rastu, dolazi do šest čula; ako šest čula raste, dolazi do kontakta;

ako kontakt raste , dolazi do osećaja;

ako osećaji rastu dolazi do žudnje i odvratnosti; ako žudnja i odvratnost rastu, dolazi do vezivanja; ako vezivanje raste, dolazi do procesa nastajanja; ako proces nastajanja raste, dolazi do rođenja;

ako rođenje raste, dolazi do propadanja i smrti, što izaziva tugu, žaljenje, fizičku i mentalnu patnju i jad.

Tako raste ukupna masa patnje.3

Ovim lancem uzroka i posledica – uslovljenim nastajanjem – dovedeni smo do našeg sadašnjeg postojanja i suočeni sa patnjom u budućnosti.

Na kraju je istina Buddhi postala jasna: patnja počinje sa neznanjem o realnosti naše prave prirode, o pojavi nazvanoj "Ja". A sledeći uzrok patnje je sankhara, mentalna navika reakcije. Zaslepljeni neznanjem, stvaramo reakcije žudnje i odbojnosti, koje se razvijaju u vezivanje, koje dalje vodi u sve vrste nesreća. Navika reagovanja je kamma, i ona određuje našu budućnost. Reakcija nastaje samo zbog neznanja o našoj sopstvenoj prirodi. Neznanje, žudnja i odbojnost su tri korena iz kojih raste sva naša patnja u životu.

Oslobađanje od patnje

Pošto je razumeo patnju i njen uzrok, budući Buddha suočio se sa sledećim pitanjem: kako se patnja može ukinuti? Prisetimo se zakona kamme, uzroka i posledica: Ako ovo postoji, to se događa; to nastaje nastajanjem ovog. Ako ovo ne postoji, to se ne događa; to nestaje nestajanjem ovog.4 Ništa se ne dešava bez uzroka. Ako se uzrok ukine, neće biti ni posledice. Na taj način proces nastajanja patnje može se preokrenuti:

Ako se neznanje ukine i sasvim nestane, prestaje reakcija; Ako prestane reakcija, svesnost prestaje;

Ako prestane svesnost, um-i-materija prestaju; Ako pestanu um-i-materija, šest čula prestaju;

Ako prestanu šest čula, dodir prestaje; Ako prestane dodir, osećaji prestaju;

Ako prestanu osećaji, žudnja i odbojnost prestaju; Ako prestanu žudnja i odbojnost, vezivanje prestaje; Ako prestane vezivanje, proces nastajanja prestaje; Ako prestane proces nastajanja, rođenje prestaje;

Ako prestane rođenje, nestaju propadanje i smrt, zajedno

sa tugom, žaljenjem, fizičkom i mentalnom patnjom i jadom. Tako nestaje celokupna masa patnje.5

Ako iskorenimo neznanje, onda neće biti ni slepe reakcije koja izaziva sve vrste patnje. A ako više ne bude patnje, doživećemo pravi mir, pravu sreću. Točak patnje može se preokrenuti u točak oslobođenja. To je ono šta je uradio Siddhattha Gotama da bi ostvario prosvetljenje.

To je ono što je on učio druge da rade. Rekao je,

Radeći nešto loše prlajmo se.

Ne radeći loše pročišćavamo se.6

Sami smo odgovorni za reakcije koje izazivaju našu patnju. Prihvatajući odgovor- nost, možemo naučiti kako da eliminišemo patnju.

Tok uzastopnih postojanja

Točkom uslovljenog nastajanja Buddha je objasnio proces ponovnog rođenja ili samsaru. U Indiji njegovog vremena, taj koncept bio je opšteprihvaćen kao činjenica. Danas to mnogim ljudima može izgledati kao strana, nepodesna doktrina. Pre nego što ga prihvatimo ili odbacimo, treba da razumemo šta on jeste, a šta nije.

Samsara je proces uzastopnog nastajanja, nadovezivanje prošlih i budućih života. Naša dela su sila koja nas gura iz života u život. Svaki život će biti uzvišen ili nizak, u zavisnosti da li su naša dela bila plemenita ili niska. U tom pogledu koncept se suštinski

ne razlikuje od stanovišta mnogih religija, koje uče o budućim postojanjima u kojima ćemo biti kažnjeni ili nagrađeni za akcije u ovom životu. Buddha je, međutim, shvatio da i u najvišim oblicima života postoji patnja. Zbog toga ne treba da težimo  srećnom rođenju, jer tek nerađanje je potpuna sreća. Bolje da je naš cilj oslobođenje od celokupne patnje. Kada se oslobodimo ciklusa patnje, doživljavamo jednu nepomućenu sreću veću od svih zemaljskih zadovoljstava. Buddha je učio o putu da doživimo takvu sreću još za vreme ovog života.

Samsara nije popularna ideja o seobi duše ili sopstva, koje zadržava nepromenjen identitet kroz mnoge inkarnacije. To je, rekao je Buddha, upravo ono što se ne događa. Insistirao je na tome da ne postoji nepromenjivi identitet koji prelazi iz života u život: – To je isto kao što od krave dobijamo mleko; od mleka pavlaku; od pavlake buter; od svežeg butera pročišćeni buter; od pročišćenog butera krem. Kada imamo buter to onda nije pavlaka, sveži buter, prečišćeni buter ili krem. Slično tome, samo trenutno postojanje treba smatrati stvarnim, a ne neko prošlo ili buduće.7

Buddha nije smatrao da se fiksan ego-princip reinkarnira u sledećim životima, a ni da ne postoje prošli i budući životi. Umesto toga, on je shvatio i učio da traje samo proces nastajanja iz života u život, sve dok naše akcije daju podsticaj tom procesu.

Čak i ako neko ne veruje u druga postojanja osim sadašnjeg, Točak uslovljenog nastajanja još uvek je važeći. Svakog trenutka, dok nismo svesni svojih slepih reakcija, stvaramo patnju koju doživljavamo sad i ovde. Ako uklonimo neznanje i prestanemo slepo reagovati, kao rezultat doživećemo mir, sad i ovde. Raj i pakao postoje sad i ovde. Oni se mogu doživeti u ovom životu, sa ovim telom. Buddha je rekao: – Čak i (ako neko smatra) da nema drugog sveta, da nema buduće nagrade za dobra, ili kazne za zla dela, još uvek u ovom životu, može se živeti srećno, ako uspemo da živimo bez mržnje, zle namere i napetosti.

Bez obzira da li verujemo ili ne verujemo u prošle i buduće živo te, još uvek se suočavamo sa problemima u sadašnjem životu; problemima koji su posledice naših sopstvenih slepih reakcija. Najvažnije je da te probleme rešavamo sada, da preduzmemo korake ka ukidanju patnje, ukidanjem naše navike reagovanja i da sada doživimo sreću oslobođenja.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Zar ne postoje zdrave žudnje i odvratnosti – na primer, da mrzimo nepravdu, da želimo slobodu, da se plašimo fizičke povrede?

S.N.Goenka: Žudnja i odbojnost nikad ne mogu biti zdrave. Uvek će vas učiniti napetim i nesrećnim. Ako radite sa žudnjom i odbojnošću, možete ostvariti vredan cilj, ali koristite nezdravo sredstvo da dođete do njega. Naravno da treba da se zaštitite od opasnosti. To možete uraditi preplavljeni strahom, ali ako tako radite, razvijate kompleks straha, koji će vam štetiti, posmatrajući na duže. Ili sa mržjom u umu možete se uspešno boriti protiv nepravde, ali ta mržnja će postati štetan mentalni kompleks. Morate se boriti protiv nepravde; morate se zaštiti od opasnosti, ali to možete uraditi uravnoteženim umom, bez napetosti. Na uravnoteženi način, iz ljubavi prema drugima, možete raditi da bi postigli nešto dobro. Ravnoteža uma uvek pomaže i daće najbolje rezultate.

Šta ima loše u tome ako želimo materijalne stvari, da bi učinili život ugodnijim?

Ako je to stvarno potrebno, nema ništa loše u tome, pod uslovom da se za to ne vežemo. Na primer, žedni ste i želite vodu. Nema ništa nezdravo u tome. Treba vam voda, krenete, uzmete je i ugasite žeđ. Ali, ako to postane opsesija, to onda ne pomaže. To vam šteti. Za sve šta vam je potrebno radite i pribavite ga. Ako ne uspete nešto da dobijete, nasmejte se i pokušajte ponovo na drugi način. Ako uspete, onda uživajte u tome, ali bez vezivanja.

Šta je sa planiranjem budućnosti? Hoćete li i to nazvati žudnjom?

Ponovo, kriterijum je da  li ste vezani za svoj plan. Svako mora da obezbedi budućnost. Ako vaš plan ne uspe i počnete da plačete, onda znate da ste bili vezani za njega. Međutim, ako nemate uspeha, a ipak se smeškate, razmišljajući: – U redu, uradio sam sve što sam mogao. Pa šta ako nisam uspeo? Pokušaću ponovo! – onda radite tako da niste vezani i ostajete srećni.

Zaustavljanje Točka uslovljenog nastajanja zvuči kao samoubstvo, samoponištenje. Zašto bi to želeli?

Želeti poništenje sopstvenog života je sigurno štetno, baš kao što je štetna i žudnja da nastavimo življenje. Ali umesto toga učimo da dozvolimo prirodi da radi svoj posao, bez žudnje za bilo čim, čak ni za oslobođenjem.

Ali rekli ste da kada se lanac sankhara jednom konačno prekine, tada prestaje i ponovno rađanje.

Da, ali to je duga priča. Pozabavite se ovim životom. Ne brinite za budućnost! Učinite da sadašnjost bude dobra i budućnost će automatski biti dobra. Sigurno da kada se eliminišu sve sankhare, odgovorne za novo rođenje, prestaje proces rađanja i umiranja.

Zar to onda nije poništenje, istrebljenje?

Poništenje iluzije o "Ja"; istrebljenje patnje. To je značenje reči nibbana: gašenje vatre. Stalno gorimo u žudnji, averziji, neznanju. Kada vatra prestane, jad prestaje. Ono što preostaje, onda je samo pozitivno. Ali to se ne može opisati rečima, jer to je nešto van područja čula. To mora da se doživi u ovom životu; onda ćete znati šta je to. Onda će nestati strah od poništenja.

Šta se tada dešava sa svesnošću?

Zašto brinuti o tome? Ne pomaže ako spekulišemo o nečemu što se samo može doživeti, ne i opisati. To će vas samo omesti u pravoj nameri da radite i to ostvarite. Kada postignete taj nivo, uživaćete u njemu, a sva pitanja će nestati. Nećete imati nikakvih pitanja! Radite da postignete to stanje.

Kako svet može funkcionisati bez vezivanja? Da su roditelji odvojeni, oni ne bi čak ni brinuli o deci. Kako je moguće bez vezivanja voleti i biti uključen u život?

Nevezivanje ne znači ravnodušnost. Ono se ispravno zove "uzvišena ravnodušnost". Kao roditelji morate odgovorno brinuti o svojoj deci, svom svojom ljubavlju, ali bez prijanjanja. Obavljajte svoju dužnost iz ljubavi. Pretpostavite da negujete bolesnu osobu koja se, pored sve vaše nege, ne oporavlja. Vi nećete početi da plačete.  To  ne  bi  koristilo.  Uravnoteženim  umom  potražićete  drugi  način  da  joj

pomognete. To je uzvišena ravndušnost: to nije neaktivnost, a nije ni reakcija. To je prava pozitivna akcija uravnoteženim umom.

Vrlo teško!

Da, ali to je ono što treba da naučite!

ŠLJUNAK I MASLO

Jednog dana kod Buddhe je došao mladi čovek gorko plačući. Nije mogao prestati da plače. Buddha ga je upitao: – Šta nije u redu mladiću?

–  Gospodine, juče je umro moj stari otac.

–  Pa, šta da se radi? Ako je umro, plakanje ga neće vratiti.

–   Da, gospodine, ja to znam. Plakanje neće vratiti mog oca. Ali ja sam došao kod vas, gospodine, sa posebnom molbom: molim vas učinite nešto za mog mrtvog oca!

–  O? Šta bih ja mogao da uradim za tvog mrtvog oca?

–   Gospodine, molim vas uradite nešto. Vi ste tako moćni, sigurno nešto možete uraditi. Gledajte, ovi sveštenici, ispovednici i skupljači darova rade sve vrste obreda i rituala da bi pomogli mrtvima. Čim se takvi rituali obave, otvaraju se vrata nebeskog carstva i propuštaju unutra onog ko je umro. On dobija ulaznu vizu. Gospodine, vi ste tako moćni! Ako vi obavite obred za mog oca, ne samo da će dobiti ulaznu vizu, biće mu odobren stalni boravak, dobiće Zeleni karton! Molim vas gospodine, učinite nešto za njega!

Jadni čovek bio je toliko zaslepljen tugom da nije bio u stanju racionalno da razmišlja. Buddha je morao da upotrebi poseban način da bi ga urazumio. Zato mu je rekao: – U redu. Idi na pijac i kupi dva zemljana ćupa. Mladić je bio veoma srećan, misleći da je Buddha rešio da obavi ritual za njegovog oca. Otrčao je do pijace i vratio se sa dva ćupa. – Dobro, rekao je Buddha, napuni jedan maslom, buterom. Mladić to uradi.

–   Napuni drugi šljunkom. Mladić i to uradi. – Sada zatvori njihove otvore. Dobro ih zapečati. On to uradi. – Sada ih spusti u ovaj ribnjak. Mladić to uradi i oba ćupa potonuše na dno. – Sada, – reče Buddha, – donesi veliku motku i razbij ćupove. Mladić je bio veoma srećan, misleći da Buddha vrši divan ritual za njegovog oca.

Prema starom indijskom običaju, kada čovek umre, njegov sin odnese mrtvo telo na lomaču i zapali ga. Kada telo do pola izgori, sin uzme debelu motku i razbije lobanju. Prema starom verovanju, čim se lobanja otvori na ovom svetu, otvaraju se vrata carstva nebeskog gore. Sada je mladić razmišljao ovako: – Telo mog oca juče je spaljeno u

pepeo. Kao simbol, Buddha sada želi da razbijem ove ćupove! Bio je veoma zadovoljan ritualom.

Kao što je Buddha rekao, mladić uze motku i jakim udarcima razbi oba ćupa. Buter iz jednog ćupa odmah izađe na površinu i poče da pliva po vodi. Šljunak iz drugog ćupa prosu se po dnu i tamo ostade. Onda Buddha reče: – Dobro, mladiću, ja sam obavio svoj posao. Sada zovi sve tvoje sveštenike i čarobnjake i kaži im da počnu da pevaju i mole: – Molim te kamenje, isplivaj, isplivaj! O, buteru, potoni, potoni! Baš da vidim kako će se to dogoditi.

–  O, gospodine, vi ste počeli da se šalite! Kako je to moguće, gospodine? Šljunak je teži od vode i on mora ostati na dnu. Ne može isplivati, gospodine. To je prirodni zakon! Buter je lakši od vode i mora ostati na površini. Ne može potonuti, gospodine. To je prirodni zakon!

–   Mladiću, ti znaš tako mnogo o zakonima prirode, ali nisi razumeo ovaj prirodni zakon: ako je čovek tokom života činio dela teška kao šljunak, mora potonuti. Ko ga može podići? A ako su sve njegove akcije bile lake kao buter, mora isplivati. Ko ga može gurnuti na dno? Što pre shvatimo zakon prirode i počnemo da živimo u skladu sa njim, pre ćemo se osloboditi sopstvenih jada.8