Suština i ličnost

Da biste bolje razumeli značenje spoljašnjcg i unutrašnjeg uvažavanja, morate razumeti da svaki čovek ima 2 potpuno odvojena dela, kao 2 različita čoveka, u sebi. To  su njegova suština i njegova ličnost.

Suština je Ja - to je naše nasleđe, tip, karakter, priroda.

Ličnost je slučajna stvar - vaspitanje, obrazovanje, tačke gledi­ šta - sve spoljašnje. Ona je kao odeća koju nosite, vaša vestačka maska, rezultat vašeg vaspitanja, uticaja vašeg okruženja, mišljenja sastavljenih od informacija i znanja koji se dnevno menjaju, jedno poništavajući drugo.

Danas ste uvereni u jednu stvar - verujete u  nju  i  želite  je. Sutra, pod drugim uticajem, vaše verovanje, vaše  želje  postaju drugačije. Sav materijal koji sačinjava vašu  ličnost  može  biti potpuno izmenjen veštački ili  slučajno  sa  promenom  uslova  koji vas okružuju i mesta - i to za vrlo kratko vreme.

Suština se ne menja. Na primer, crnomanjast sam, i  ostaću takav. To pripada mom tipu.

Ovde, kad govorimo o razvoju i promeni, govorimo o suštini. Naša ličnost ostaje rob; može biti promenjena veoma brzo, čak i za pola sata. Na primer, hipnozom je moguće promeniti vaša uverenja. To je zato jer su ona tuđa, ne vaša vlastita. Ali ono šta imamo u našoj suštini je naše sopstveno.

Mi uvek uvažavamo i procenjujemo suštinom. Svaki uticaj mehanički izaziva odgovarajuće procenjivanje. Mehanički, mogu da ti se dopadam i isto tako mehanički registruješ takav utisak o

meni. Ali to nisi ti. To ne dolazi  svesno; događa se mehanički. Simpatija i antipatija su pitanje  korespondencije  tipova.  Iznutra me simpatišeš i mada svojim umom znaš da sam loš, i da ja ne zaslužujem to simpatisanje, ne mogu da ti se ne dopadam. Ili pak: možeš videti da sam dobar, ali ti se ne dopadam - i tako ostaje.

Ali mi imamo mogućnost da ne uvažavamo iznutra. Sada to ne možete jer je vaša suština funkcija. Naša se suština sastoji od mnogo centara, ali naša ličnost ima samo jedan, formativni aparat.

Setite se našeg primera vozila, konja i vozača. Naša  suština  je konj. Upravo je tačno to  da  konj  ne  treba  da  uvažava.  Ali  čak  i ako shvatate to, konj ne shvata pošto ne razume vaš jezik. Ne možete mu narediti ništa u vezi toga, podučiti ga, reći da ne uvažava, ne  reaguje,  ne  odgovara.

Svojim umom vi želite da ne uvažavate, ali pre svega, morate naučiti jezik konja, njegovu psihologiju, u nameri da postanete sposobni da mu govorite. Onda ćete biti sposobni da činite šta um i logika žele. Ali ako pokušavate sada da ga podučite, nećete biti sposobni da ga podučite niti da izmenite bilo šta ni za sto godina; to će ostati samo pusta želja. Sada imate na raspolaganju samo dve reči: „desno" i „levo." Ako trznete uzde konj će krenuti tamo ili ovamo, ali i tada samo kad je sit. Ali ako počnete da mu govorite nešto on će samo nastaviti da  tera muve repom, a vi možete zamišljati da vas razume. Pre nego što se naša priroda pokvarila, sve četvoro u ovoj zaprezi - konj, vozilo, vozač, gospo­ dar - bili su jedno; svi delovi su imali zajedničko razumevanje, radili su zajedno, odmarali se, jeli u isto vreme. Ali jezik je zaboravljen, svaki deo postao je odvojen i živi odsečen od ostalih. Sada, ponekad, neophodno im je da rade zajedno, ali to je nemoguće - jedan deo želi jednu stvar, drugi deo nešto drugo.

Smisao je da se obnovi ono šta je izgubljeno, ne da se dostigne bilo šta novo. To je svrha razvoja. Za ovo pojedinac mora naučiti da pravi razliku između suštine i ličnosti, i da ih odvaja. Kad to budete naučili videćete šta da menjate i kako. U međuvremenu imate samo jednu stvar - proučavanje. Vi ste slabi, zavisni - vi ste robovi.  Teško  je  odjednom  prekinuti  sve  navike  prikupljane

godinama, Kasnije će biti moguće da zamenite jedne navike drugima. Ovo će takođe biti mehanički. Čovek uvek zavisi od spoljašnjih uticaja; jedino što neki uticaji ometaju dok drugi to ne čine.

Da bi započeli sa ovim neophodno je da se pripreme uslovi za rad. Postoji mnogo uslova. Sada možete samo posmatrati i prikupljati materijal koji će biti koristan za rad; vi ne možete razlučiti odakle vaše manifestacije potiču - od suštine ili ličnosti. Ali ako gledate pažljivo moći ćete razumeti naknadno. Dok prikupljate materijal to ne možete videti. To je zato što običan čovek ima samo jednosmernu pažnju, usmerenu na ono šta radi. Njegov um ne vidi njegova osećanja i obrnuto.

Mnogo stvari je potrebno za posmatranje. Prva je iskrenost prema sebi. A to je veoma teško. Mnogo je lakše  biti iskren prema prijatelju. Čovek se boji da vidi nešto loše i ako, slučajno, pogleda duboko dole, vidi vlastito zlo, vlastitu ništavnost. Mi imamo naviku da teramo misli o nama  samima  jer  se  plašimo griže savesti. Iskrenost može biti ključ koji će otvoriti vrata kroz koja jedan deo može videti drugi. Uz iskrenost čovek  može gledati i videti nešto. Iskrenost prema samom sebi je veoma teška, jer je gusta kora prekrila suštinu. Svake godine čovek oblači nova odela, novu masku, opet i opet. Sve to  treba postepeno da  se ukloni - pojedinac treba da oslobodi sebe, da se razotkrije. Sve dok se čovek ne razotkrije ne može da vidi.

Na početku rada jedna je vežba veoma korisna, jer pomaže pojedincu da vidi sebe, da prikupi materijal. Ova vežba je i ulaženje u poziciju drugog. To može da se preuzme kao zadatak. Da bih objasnio šta mislim, uzmimo jednu jednostavnu činjenicu. Znam da ti je potrebno 100 dolara do sutra, ali ih nisi našao. Pokušao si da dođeš do njih i nisi uspeo. Tužan si. Tvoje misli i osećanja okupirani su tim problemom. Uveče si ovde na preda­ vanju. Jedna tvoja polovina nastavlja da razmišlja o novcu. Odsutan si, nervozan. Kad bih bio grub prema tebi u nekom drugom slučaju ne bi bio tako ljut kao danas. Možda ćeš se sutra, kad dođeš do novca, smejati toj istoj stvari. Ako vidim da si ljut,

onda, znajući da nisi uvek takav pokušaću da  uđem  u  tvoju poziciju. Pitam sebe kako bih činio  na  tvom  mestu  kad  bi  neko bio grub prema  meni.  Ako  sebi  često  postavljam  to  pitanje  brzo ću razumeti da ako grubost ljuti ili povređuje drugog uvek postoji neki razlog za to u datom trenutku. Brzo ću shvatiti da su svi ljudi slični - da niko nije uvek loš ili uvek dobar. Svi smo mi slični. Isto kao što se ja menjam menja se i drugi. Ako shvatate ovo i pamtite, i ako mislite na svoj zadatak i činite ga u pravo vreme, videćete mnogo novih stvari u sebi i svom okruženju,  stvari koje niste do tada videli. To je prvi korak.

Drugi korak je - vežbanje koncentracije. Kroz tu vežbu može­ te postići drugu stvar. Samoposmatranje je veoma teško, ali može doneti puno materijala. Ako pamtite kako se ispoljavate, kako reagujete, kako  osećate, šta  želite - možete naučiti puno  stvari. Ponekad možete odjednom razlučiti šta je misao, šta osećanje, šta telo.

Svaki deo je pod drugačijim uticajima; i ako oslobodimo sebe jednog postajemo robovi drugog. Na primer, mogu biti slobodan u svom umu, ali ne mogu promeniti emanacije mog tela - moje telo odgovara drugačije. Čovek koji sedi do mene pogađa me svojim emanacijama. Znam da treba da budem ljubazan, ali osećam antipatiju. Svaki centar ima sopstvenc sfere emanacija, i ponekad im ne možemo umaći. Veoma je dobro kombinovati ovu vežbu stavljanja sebe u poziciju drugog sa samoposma- tranjem.

Ali mi uvek zaboravljamo. Tek naknadno se sećamo. U potrebnom trenutku naša pažnja je okupirana, na primer, činje­ nicom da nam se ne sviđa čovek i ne možemo da to ne osećamo. Ali činjenice ne treba da budu zaboravljene, treba da budu zabeležene u memoriji. Ukus nekog iskustva ostaje samo za neko vreme. Bez pažnje, njihova ispoljavanja blede. Stvari treba  da budu zapisane u memoriji, u suprotnom ćete zaboraviti.  A ono šta mi želimo je da ne zaboravimo. Postoji mnogo stvari koje se retko ponavljaju. Slučajno nešto vidite, ali ako to ne upamtite zaboravićete i izgubiti. Ako želite da ,,upoznate Ameriku" morate

je utisnuti u memoriju. Sedeći u svojoj sobi nećete ništa videti: treba da  posmatrate u životu. U svojoj sobi  ne  možete  razviti gospodara. Čovek može biti snažan u manastiru, ali slab u životu, a mi želimo snagu za život. Na primer, u manastiru, čovek bi mogao bez hrane jednu nedelju, ali u životu ne može biti ni 3 sata. Šta je onda dobro u njegovim vežbama?

Prieure, 28. februar 1923.