Poglavlje   10.

Susret s mojim učiteljem, Šri Juktešvarom

Otvorio sam u trenutku  dokonosti  'inspirativnu'  knjigu  u  kojoj  sam pročitao: “Vera u Boga može da proizvede svakakva čuda osim jednog - da se bez  učenja  prođe  na  ispitu”,  i  ljutito  sam  je  zatvorio.

Razmišljao sam: “To što pisac  smatra  da  postoje  izuzeci,  pokazuje  kako mu potpuno nedostaje vera. Taj jadnik sigurno ceni studente koji bubaju do ponoći.”

Obećao sam ocu  da  ću  završiti  srednju  školu.  Međutim,  nisam  mogao  da se pohvalim da sam bio vredan. Proteklih meseci, češće sam se  nalazio  na usamljenim  gatovima  kalkute,  nego  u  razredu.   Obližnja   mesta   za   kremiranje, koja  su  noću  obično  sablasna,  jogiji  smatraju  naročito   privlačnim.   Ko   želi   da dopre  do  besmrtne  suštine,  ne  sme  dozvoliti   da   ga   u   tome   omete   nekoliko golih kostura. Na tim mračnim mestima gde se sakupljaju kosti,  jasno  se  vidi ljudska  nemoć.  Dakle,  moja  noćna  bdenja  nisu  bila  vreme  za  bubanje.

Približavala  se  nedelja  završnih  ispita,  koja  poput  duhova  iz  grobnica izaziva dobro poznati strah. Uprkos tome bio sam smiren. Izazivanjem  demona stekao sam znanje koje se ne može naći na školskim predavanjima. Međutim, nedostajalo mi je  umeće  svamija  Pranabanande,  koji  je  mogao  istovremeno  da se pojavi na dva različita mesta. Zaključio sam (mada će, nažalost, to  mnogima izgledati nelogično)  da  će  Gospod  primetiti  da  sam  u  škripcu  i  da  će  me  izvući iz njega. Iracionalnost poklonika počiva na hiljadama neobjašnjivih znakova božje pomoći   u  nevolji.

Jednog popodneva me je na Gurpar putu zaustavio drug  iz  razreda  i rekao  mi:  “Zdravo,  Mukunda!  Retko  te  viđam  ovih  dana.”

Ohrabren njegovim prijateljskim pogledom, dao sam sebi oduška: “Zdravo, Nantu! Izgleda da me je dovelo u vrlo nezgodan položaj to što sam u školi nevidljiv!”

Nantu, koji je bio odličan učenik, nasmejao se srdačno, jer  se  moj položaj mogao posmatrati  i  sa  komične  strane.  Rekao  je:  “Dakle,  nisi  spreman za  završni  ispit!  Moraću  da  ti  pomognem!”

Te jednostavne reči su mi prenele božansko obećanje, pa sam  ispunjen nadom krenuo kući  svog  prijatelja.  Ljubazno  mi  je  dao  rešenja  raznih  zadataka, za  koje  je  smatrao  da  će  ih  postaviti  naši  učitelji.

Rekao mi  je: “Ti zadaci su mamac na  koji  će se  mnogi dečaci  na ispitu uhvatiti u klopku. Ako zapamtiš ove moje odgovore, izvući ćeš se bez povreda.” Pošao          sam       kući       kasno       te         noći, pucajući od           novog      znanja     koje  sam stekao.  Molio  sam  se  pobožno  da  mi  nekoliko  narednih  presudnih  dana  ono ostane  u  glavi.  Nantu  me  je  podučio  raznim  predmetima,  ali  je  zbog  kratkog

vremena  zaboravio  sanskrit.  Vatreno  sam  podsećao  Boga  na  taj  propust.

Sledeće jutro sam pošao u šetnju usvajajući svoje  novo  znanje   u   ritmu gipkih koraka. Prolazeći  prečicom  kroz  korov,  na  jednom  uglu  sam  ugledao nekoliko razbacanih štampanih  listova.  Sakupio  sam  ih  pobedonosno.  Na  njima su bili sanskritski stihovi.  Potražio  sam  pandita  da  mi  pomogne  u  mom mucavom tumačenju. Njegov snažan glas je ispunio prostor glatkom, medenom lepotom  drevnog  jezika58.

Naučnik ih je skeptično  odbacio: “Ove izuzetne strofe ti nikako ne mogu pomoći  na  ispitu iz  sanskrita.”

Međutim, poznavanje baš te pesme pomoglo mi je sledećeg dana da položim ispit. Zahvaljujući umešnosti Nanta, i iz ostalih predmeta sam dobio minimalne, prolazne ocene.

Otac  je  bio  zadovoljan  što  sam  održao  reč  i  završio  srednju   školu. Požurio  sam  da  se  zahvalim  Gospodu,  jer  sam  u  svom  susretu  sa  Nantom,  kao i  u  prolaženju  određenim  putem  i  nalaženju  stihova  u  smeću,  video   njegovo vođstvo. Razigrano je iscenirao te dve spasilačke  akcije,  da  bi  mi  pomogao  u pravi čas.

Opet mi je u ruke došla odbačena knjiga, čiji je autor poricao  Božji  pioritet  u ispitnim dvoranama. Nisam mogao da  se  uzdržim  od  smeha  nad  komentarom koji sam u sebi izrazio:

“Još više bi zbunilo tog momka kad bih mu rekao da  je božanska meditacija među leševima prečica do srednjoškolske diplome.”

Sa novostečenim dostojanstvom otvoreno sam planirao da odem od kuće. Odlučio  sam,  zajedno  sa  svojim  mlađim  prijateljem  itendrom  Mazumdarom,   da se pridružim jednom  ašramu  u  Benaresu  i  podvrgnem  se  duhovnoj  disciplini. Međutim, sledećed jutra, kad sam pomislio da  moram  da  se  odvojim  od  oca, braće i sestara, obuzela me je tuga. Posle  majčine  smrti,  veoma  sam  zavoleo svoja dva mlađa brata, Sanandu i  Tomu,  kao  i  svoju  najmlađu  sestru.  Odjurio sam  u  svoje  skrovište  na  malom  potkrovlju,  koje  je  bilo  svedok  mnogih  prizora u mojoj olujnoj sadhani.59 Nakon bujice suza, koja je trajala  gotovo  dva  sata, osećao    sam    se    očišćenjim    kao    nekim    alhemijskim    postupkom.    Nestala    je

1       Iz sanskrita, uglađen, potpun. Sanskrit je najstariji  od  indoevropskih  jezika.  Njegovo  pismo  se zove devanagari, doslovno “božansko boravište”. Panini, veliki drevni indijski  filozof  je  ovako izrazio svoje poštovanje prema matematičkoj i psihološkoj savršenosti sanskrita: “Onaj ko poznaje moju gramatiku, poznaje Boga!” Onaj ko bi  sledio jezik do njegovog  izvora, zbilja bi morao  da postane sveznajući.

2       Put  ka  Bogu;  duhovna  disciplina.

vezanost. Moja odluka da tražim Boga kao prijatelja nad prijateljima postala je neopoziva.

Otac je bio ucveljen kad sam se pojavio pred njim da zatražim blagoslov: “Molim te još jednom da me ne ostavljaš. Ne ostavljaj svoju  tužnu  braću  i sestre.”

Rekao sam mu: “Poštovani oče,  kako  da  izrazim  koliko  te  volim?  Ali  još više volim svog nebeskog oca koji mi je  na  zemlji  podario  tako savršenog oca. Pusti me da odem kako bih mogao  jednog  dana  da  se  vratim  s  većim božanskim znanjem.”

Otac je nerado pristao, pa  sam  pošao  da  se  pridružim  itendri,  koji  je već bio u ašramu. Prilikom dolaska u ašram, srdačno me je  pozdravio  mladi vrhovni svami Dajananda. Visok, mršav, zamišljenog lica, ostavio je na mene prijatan utisak. Njegovo lepo lice je izražavalo pribranost sličnu Budinoj.

Bio sam  zadovoljan  što  moj  novi  dom  ima  potkrovlje,  pa  sam  tamo provodio rane jutarnje sate. Članovi ašrama  koji  su  slabo  poznavali  vežbe meditacije, smatrali su da sve svoje vreme treba  da  posvete  organizacijskim dužnostima.  Hvalili  su  moj  popodnevni  rad  u  kancelariji  ašrama.

Jedan  od  mojih  prvih  ulazaka  u  potkrovlje  bio  je  propraćen   ruganjem jednog od drugova: “Ne pokušavaj da uhvatiš Boga prebrzo!” Otišao sam kod Dajanande,  koji  je  bio  zaposlen  u  maloj  radnoj  sobi  s  pogledom  na  reku  Gang, i rekao mu: “Svamiđi,60 ne  razumen  šta  se  ovde  traži  od  mene?  Ja  tražim neposredno opažanje Boga, bez  njega  ne  mogu  da  se  zadovoljim  rodbinskim vezama,  verom,  ni  dobrim  delima.”

Duhovnik u narandžastoj odeždi me je ljubazno potapšao po ramenu. Glumeći da me kori, opomenuo je nekoliko učenika koji  su  stajali  blizu:  “Ne dirajte Mukundu, on će se već naviknuti na naš  način  života.”  Učtivo  sam sakrio svoju sumnju. Ne obazirući se  na  ukor,  učenici  su  napustili  sobu. Dajananda  je  hteo  još  nešto  da  mi  kaže:  “Mukunda,  vidim  da  ti  otac  redovno

šalje novac. Molim  te  da  mu  ga  vratiš,  jer  ti  ovde  nije  potreban.  Drugi  propis za tvoju disciplinu odnosi se na hranu. Čak i kada  osećaš  glad  ne  govori  o tome.”

Ne  znam  da  li  mi  se  izgladnelost  videla  u  očima,  međutim,   da   sam gladan, to sam veoma dobro znao. Vreme prvog obroka u ašramu je  čvrsto utvrđeno  u  podne,  a  ja  sam  se  kod   kuće   navikao   na   bogat   doručak   već   u devet sati.  Razmak  od  dva  sata  svakim  danom  mi  je  bio  sve  nepodnošljiviji. Prošle su one godine kada sam  u  Kalkuti  mogao  da  ukorim  kuvara  zbog zakašnjenja od desetak minuta. Nastojao sam  da  kontrolišem  svoj  apetit;  postio sam dvadeset četiri sata. Onda bih sledećeg dana s dvostrukim nestrpljenjem očekivao podne.

itendra   mi   je   doneo poražavajuću           novost:        “Dajanandin    voz                kasni,

nećemo  jesti  dok  on  ne  stigne.”  U  znak  dobrodošlice  svamiju  koji  je   bio odsutan dve nedelje, pripremljene su mnoge poslastice. Vazduh je bio ispunjen mirisima koji bude apetit. Budući da se ništa nije  nudilo,  šta  sam  mogao  da gutam osim svog ponosa što sam juče postio?

Mislio  sam  u  sebi:  “Gospode,  ubrzaj  voz!”

Dajanandina  zabrana  koja  se  odnosila  na  ćutanje  u  vezi   sa   osećanjem gladi,   nije   mogla   da   se   odnosi   i   na   nebeskog   snabdevača.   Božja   pažnja   je,

3        i je uobičajeni sufiks poštovanja, naročito u neposrednom obraćanju, na primer, svamiđi, guruđi, paramahansađi, Šri Juktešvarđi. Sanskritski koren glagola đi znači savladati (samoga sebe).

međutim,  bila  usmerena  drugde.  Kada  se  naš  vođa  pojavio  na  vratima,  već  se spuštao  mrak.  Moj  pozdrav  je  bio  izraz  sušte  radosti.

Zloslutna  ptica  je  opet  bio  itendra:  “Pre  nego   što   poslužimo   jelo, Dajanandađi  će  se  okupati  i  meditirati.  Samo  što   nisam   pao   u   nesvest.   Moj mladi želudac nije bio naviknut na lišavanje, pa je  protestovao  žestoko  i  bučno. Preda mnom su se ređale kao utvare slike žrtava  gladi  koje  sam  nekada  video. Mislio sam: “Sledeća smrt usled gladi desiće se odmah ovde, u ašramu.”  Pretnja sudbine  bila  je  otklonjena  tek  u  devet  sati,  pozivom  na   ambrozijsku   gozbu. Sećam  se  te  večeri  kao  jednog  od  savršenih  trenutaka  u  mom  životu.

Velika zaokupljenost hranom nije me  sprečila  da  vidim  kako  Dajananda jede  odsutnog  duha,  kao  da  je  iznad  tih  grubih  uživanja.

Kada sam se naždrao, srećan, našao  sam  se  s  vođom  u  njegovoj  radnoj sobi  i  pitao  ga:  “Svamiđi,  zar  niste  gladni?”

Odgovorio  mi  je,  smejući  se  veselo:  “O,  jesam.  Zadnja  četiri  dana  sam proveo bez  jela       i            pića.          Nikada   ne    jedem u   vozu,     koji    je            pun   raznovrsnih vibracija  svetovnih  ljudi.  Držim  se  strogo  pravila  koje  nalažu  šastre61    za  moj  red. Razmišljao  sam  o  nekim  organizacijskim  problemima,  pa  večeras  nisam  obraćao pažnju  na  jelo.  Čemu  žurba?  Sutra  ću  se  pobrinuti  da  pojedem  pristojan  obrok”

Samo što se nisam srušio od sramote, ali ne mogavši da zaboravim jučerašnji dan i svoje muke, usudio sam se da postavim još jedno pitanje:

“Svamiđi, zbunjen sam vašim uputstvima. Ako pretpostavimo da nikada ne zatražim  hranu,  a  da  mi  je  niko  ne  da,  umro  bih  od  gladi,  zar  ne?

Njegove reči su zaparale vazduh: “Onda  umri!  Umri  ako  moraš, Mukunda! Međutim nemoj  da  veruješ  da  živiš  od  hrane,  a  ne  od  Boga.  Onaj ko je stvorio svaki oblik hrane, ko je ljude obdario apetitom, neizbežno će  se pobrinuti za svog  poklonika  da  bude  zbrinut.  Ne  misli  da  te  hrani  pirinač,  niti da ti pomažu novac ili ljudi. Da li bi oni mogli da  ti  pomognu,  ako  bi  ti Gospod  uskratio  životni  dah?  Oni  su  samo  njegovi  instrumenti.  Da  li  se  u

želucu hrana vari  tvojom umetnošću?                Mukunda,       upotrebi  mač            oštroumnog razlučivanja! Preseci lance posredništva i neposredno spoznaj jedinstveni uzrok!”

4        Šastre su svete knjige ili zbirke “pravila” koje obuhvataju četiri  vrste  spisa:  šruti,  smrti, purane i tantre. Te sveobuhvatne rasprave obuhvataju sve aspekte verskog i društvenog života, kao i područja muzike, medicine, arhitekture, umetnosti itd. Šruti su “otkrovenja” ili ono što se “čulo neposredno”; Vede, Smrti ili predanja kojih se “sećamo”, zapisana su konačno u davnoj prošlosti kao najduže epske poeme na svetu; Mahabharata i Ramajana. Purane su bukvalno “drevne” alegorije, a tantre doslovno označavaju obrede. Te rasprave iznose duboke istine pod velom složene simbolike. Purane su riznica mitologije, koja je nadahnjivala pesnike i dramske pisce Indije.

Veliki zbornik indijskih           zakona                  Manava-dharma-šastre, poznate          su   na zapadu kao

Manuov zakonik. Ime Manu je nastalo od sanskritskog glagolskog korena man, “misliti”. U hinduističkim svetim spisima tim imenom se naziva čitav  niz  praroditelja  ljudske  rase  -  svaki Manu je vladao zemljom tokom jedne manvatare (1.728.000 godina). Manu našeg doba je sedmi po redu. On je autor Manva-dharma-šastri. To je kanonizovano običajno  pravo  zasnovano  na večnim moralnim principima, koje treba da  se  poštuje  u  svakom  dobu  ako  se  želi  napredak,  a koje  i  danas  važi  u  Indiji.

Na osnovu samog Manuovog zakonika, dokazuje se da je njen autor živeo u post- vedskom  razdoblju,  koje  je  bilo  pre  nekoliko  milenijuma.  Dok  indijski  istraživači  tvrde   da Manuov zakonik potiče iz tako daleke prošlosti, zapadnjački um nerado prihvata autora kao istorijsku ličnost. Međutim, duga je ipak istorija ljudskog roda! Ova zemlja  je  doživela  uspone  i padove mnogih civilizacija koje se  u  našim  udžbenicima  uopšte  i  ne  spominju.  Savremeni naučnici koji blaženo veruju da su pre 15.000  godina  svi  ljudi  živeli  u  varvarskom  kamenom dobu, unapred odbacuju kao “mitove” sve tradicije vrlo starih kultura kao  što  su  tradicije Atlantide,  Indije,  Kine,  Meksika  i  mnoge  druge.

Osetio sam kako njegove reči duboko prodiru u moju srž.  Uklonjena  je drevna varka kojom telesni zahtevi nadmašuju dušu. Tu sam odmah okusio samodovoljnost duha. Kasnije u svom životu sam  u  mnogim  stranim  gradovima imao  prilike  da  primenim  tu  lekciju,  koju  sam  naučio  u  ašramu  u  Benaresu.

Jedino blago  koje  sam  doneo  iz  Kalkute,  bila  je  sadhuova  srebrna amajlija  koju  mi  je  ostavila  majka.  Čuvao  sam  je  godinama   i   sada   sam   je brižljivo sakrio u svojoj ašramskoj sobici. Da bih se ponovo veselio svedočenju talismana,  jednog  jutra  sam  otvorio  zaključanu  kutiju.  Pečat   omota   nije   bio diran,  ali  za  čudo,  amajlije  nije  bilo.  Rastrgao  sam  omotač  tužno  da  bih  se uverio da  ga  stvarno  nema.  U  saglasnosti  sa  sadhuovim  proročanstvom,  iščezla je  u  eteru  odakle  ju  je  on  i  doneo.

Moji odnosi sa Dajanandinim sledbenicima neprekidno su  se  pogoršavali. Moja odlučna suzdržanost me je otuđivala od njih, jer  ih  je  vređala.  Na  sve strane je izazivalo velike kritike to što sam se  strogo  pridržavao  meditacije  o idealu zbog koga sam napustio kuću i sve svetovne ambicije. Jednog jutra, razdiran duhovnim  mukama,  otišao sam u  potkrovlje, odlučivši da  se molim sve dok mi ne bude udeljen odgovor.

Ovako sam se molio: “Milostiva majko svemira, ili me sama podučavaj vizijama,  ili  mi  pošalji  gurua!”

Prolazili   su   sati,   a  da   na  moje,   jecajima  propraćene   molbe,   nije   stizao

odgovor.  Međutim,  iznenada  sam  osetio  kako  sam   čak   i   telesno   uzdignut   u neku  neograničenu  sferu.

Božanski glas se čuo  sa  svih  strana  i  niotkuda:  “Danas  dolazi  tvoj učitelj!” U tom trenutku, moj natprirodni doživljaj je prekinut pozivom s tačno određenog mesta. Iz kuhinje u  prizemlju  zvao  me  je  mladi  sveštenik  s nadimkom Habu:

“Mukunda, dosta je bilo meditacije, treba nešto da mi doneseš.”

Nekog  drugog  dana  možda  bih   reagovao  s  nestrpljenjem,  ali  tada   sam samo obrisao svoje od suza natečeno lice i poslušao ga krotko. Krenuo sam  sa Habuom na udaljenu tržnicu  u  bengalskoj  četvrti  Benaresa.  Dok  smo  po bazarima pazarili, nemilosrdno  indijsko  sunce  još  nije  doseglo  zenit.  Gurali  smo se kroz šarenu vrevu domaćica, vodiča, sveštenika, jednostavno obučenih udovica, dostojanstvenih brahmina i svuda prisutnih svetih krava. Dok  je  Habu  produžio dalje, zastao  sam  i  okrenuo  se  prema  uskoj  neuglednoj  uličici.  Na  njenom  kraju je stajao hristoliki čovek u oker žutoj odori svamija. Učinilo mi  se  kao  da  ga odavno poznajem. Zurio sam s čežnjom u njega nekoliko trenutaka, a onda  me obuzela  sumnja.

Pomislio sam u sebi: “Tog putujućeg kaluđera si zamenio s nekim koga poznaješ,  hajde,  pođi  dalje,  sanjaču!”

Posle  desetak  minuta  u  nogama  sam  osetio  olovnu  težinu,  nisu  mogle  ni

da se pomere. Okrenuo sam se s mukom, a noge su mi opet postale normalne. Okrenuvši se na suprotnu stranu,  ponovo  sam  osetio  neobičnu  težinu.  Gurnuo sam sve  pakete  Habuu  u  ruke,  misleći:  “Svetac  me  magnetski  privlači.” Zaprepašćen,  Habu  je  gledao  neobično  ponašanje  mojih  nogu  i  prasnuo  u  smeh.

“Šta ti je? Jesi li poludeo?”

Jaki osećaji  su  me  sprečili  da  mu  odgovorim.  Odjurio  sam  ćuteći.  Kao nošen  krilima,  vratio  sam  se  istim  putem  do  male  uličice.  Brz   pogled   mi   je otkrio spokojni lik koji je uporno gledao u mom smeru. Sa  nekoliko  grozničavih koraka,  našao  sam  se  kraj  njegovih  nogu.

Izustio sam: “Gurudeva!”62 Njegovo lice je bilo božansko lice koje sam hiljadama  puta  video  u  svojim  vizijama.  Iste  spokojne  oči  u  lavovskoj  glavi,  sa

šiljatom  bradom  i  bujnim  uvojcima,        često  su  virile  kroz  tamu  mojih  noćnih sanjarija i obećavale mi nešto što nisam sasvim razumeo.

S glasom koji je podrhtavao od radosti, nije  prestajao  da  ponavlja  na bengalskom  jeziku:  “O,  dete  moje,  konačno  si  mi  došao!  Tolike  godine  sam  te

čekao!”

]utali smo  u  tihoj  usaglašenosti,  jer  su  reči  izgledale  nepristojno  suvišne. U tom bengalskom dijalogu reči su tekle iz učiteljevog u učenikovo srce. Osetio sam antenom nepobitnog uviđanja da moj guru poznaje Boga i da  će  me odvesti njemu. Rasplinula se senka ovog života u blagoj zori uspomena  pre rođenja. Kakvo dramatično vreme! U njemu se menjaju prizori iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. To nije bilo prvo sunce koje me je obasjalo pored njegovih svetih stopala.

Moj guru me je uzeo za ruku i odveo do  stana  u  gradskoj  četvrti  Rana Mahal. Čvrsto je koračao, visok, uspravan, atletske građe. U to doba je  imao pedeset pet godina, a bio  je  aktivan  i  energičan  kao  mladić.  Tamne  oči  su  mu bile velike, mudre  i  nedokučive.  Blage  kovrdže  su  davale  mekoću  upadljivo snažnom licu. U  njemu  se  snaga  suptilno  mešala  sa  blagošću.  Kada  smo  izašli na  kamenom  popločani  balkon  s  pogledom  na  Gang,  rekao  mi  je  s  ljubavlju:

“Daću ti  sve  svoje  ašrame  i sve što  imam”

Odgovorio sam: “Gospodine, došao sam zbog mudrosti i bogospoznaje, to je  blago  kome  težim!”

Sumrak, tipično indijski, brzo je spustio svoje zavese pre  nego  što  je učitelj ponovo progovorio. Oči su mu bile nedokučive i blage. Rekao  mi  je: “Dajem ti svoju bezuslovnu ljubav.”

Dragocene  su  to  reči.  Prošlo  je  četvrt   veka   pre   nego   što   sam   dobio drugi usmeni  dokaz  njegove  ljubavi.  Vreli  osećaji  su  teško  prelazili  preko njegovih  usana,  jer  je  njegovom  okeanskom  srcu  odgovaralo  ćutanje.

Gledajući  me  s  detinjastim  poverenjem,  pitao  je:  “Hoćeš  li  i  ti  mene

voleti podjednako bezuslovno?”

Odgovorio sam: “Učitelju, voleću vas večno!”

Rekao je: “Uobičajena ljubav je sebična, ukorenjena u mračnim željama i zadovoljstvima. Božanska ljubav ne postavlja nikakve uslove, bezgranična je i nepromenljiva. Usled njenog dodira srce zauvek prestaje da krvari.” A potom je dodao: “Ako ikada vidiš da sam izašao iz stanja bogospoznaje, molim te, obećaj mi da ćeš uzeti moju glavu u krilo i pomoći mi da se vratim nazad do kosmičkog ljubljenog, koga obojica obožavamo.”

Kad se spustio mrak,  ustao  je  i  poveo  me  u  jednu  od  soba.  Dok  smo jeli mango i slatkiše od badema, nenametljivo je u razgovor uplitao prisno poznavanje moje prirode. Dubina njegove mudrosti i prirodna poniznost bili su savršeno usklađeni, i to me je ispunjavalo velikim poštovanjem.

Poput božanskog ogledala, moj guru je uhvatio odraz celog mog  života. Rekao je: “Ne tuguj za svojom amajlijom, ona je ispunila svoju vrhu.“

Odgovorio sam: “Učitelju, vaše živo prisustvo radost je koja nadilazi sve simbole.”

“Vreme  je  za  promenu,  utoliko pre  što  si u  ašramu nesrećan.”

5        “Božanski   učitelj”.   Uobičajeni   sanskritski   naziv   za   duhovnog   učitelja.   To   sam   jednostavno preveo  rečju  “učitelj”.  Svog  učitelja  sam  sreo  u  proleće  1910.

Nisam ništa govorio o svom životu, a sada je to bilo suvišno. Iz njegovog prirodnog držanja, bez patosa, zaključio sam da ne  želi  nikakvo  čuđenje  zbog svoje vidovitosti.

Rekao mi je: “Treba da se vratiš u Kalkutu. Zašto bi tvoji rođaci bili isključeni iz tvoje ljubavi prema čovečanstvu?”

Bio sam zbunjen njegovim predlogom. Moja porodica je predviđala moj povratak, iako nisam odgovarao na brojne molbe u njihovim pismima.

Ananta je rekao: “Pustite ptičicu da malo leti po metafizičkom nebu. Kad joj se od teške atmosfere umore krila, videćemo da će  sleteti  na  našu  kuću, sklopiti krila i ponizno boraviti u  našem  porodičnom  gnezdu.”  To obeshrabrujuće poređenje bilo je tako živo u mom sećanju, da sam  se  čvrsto odlučio da se nikako ne vraćam u Kalkutu.

“Gospodine, neću se vraćati kući, ali ću vas slediti  kud  god  budete  išli. Molim vas, dajte mi svoju adresu.”

Evo: “Svami Šri Juktešvar Giri. Moj  glavni  ašram  je  u  Seramporeu  u ulici Ghat Rai. Ovde sam samo nekoliko dana u poseti svojoj majci.”

Čudio sam se zamršenoj igri koju Bog  igra  sa  svojim  poštovaocima. Serampore je samo dvadeset milja udaljen od Kalkute,  ali  tamo  nikada  nisam video svog gurua. Da bismo se sreli, morali smo da doputujemo u drevni grad Benares, koji je posvećen uspomenama na Lahirija Mahasaju. Ovu  zemlju blagoslovila  su  stopala  Budhe,  Šankare63    i  mnogih  drugih  hristolikih  jogija.

Šri Juktešvarov glas je ponovo zazvučao strogo: “Vratićeš mi se za četiri nedelje. Sada, kada sam ti iskazao svoju večnu ljubav i pokazao ti koliko sam srećan što sam te pronašao, daješ sebi pravo da se ne obazireš na moju molbu. Sledeći put kada se sretnemo moraćeš ponovo  da  probudiš  moje  interesovanje. Neću  te  lako  primiti  za  učenika.  Mojoj  strogoj  obuci  treba  da  se  predaš poslušno  i  potpuno.”

]utao sam tvrdoglavo, ali  moj guru je odmah prozreo u čemu je  teškoća. “Misliš  li  da  će  ti  se  rodbina  smejati?”

“Ne  vraćam  se.”

“Vratićeš  se  za  30  dana.” “Nikada.”

Ne  izgladivši  napetost   koju   sam   izazvao   svojim   odupiranjem,   s poštovanjem sam se poklonio pred njegovim stopalima i otišao. Hodajući prema ašramu kroz tamnu noć, pitao sam  se  zašto  se  naš  čudesan  sastanak  završio tako  neskladnim  tonom.

6        Šankara, drevni  “otac”  reda  svamija,  smatra  se  najvećim  indijskim  filozofom  u   poslednjih 2.000 godina. Čvrstom logikom, kao i privlačnim skladnim stilom, tumačio  je  Vede  u  strogom advaita (ne-dulističkom, monističkom) duhu. Čuvena strofa iz Sto  stihova  glasi  ovako:  “Spoljašnji izgled ne može da uništi neznanje, jer  nije  suprotan  neznanju.  Samo  znanje  koje  se  ostvari može da uništi  neznanje…  Znanje  može  da  se  pojavi  samo  ako  se  postavljaju  pitanja.  Pitanja na koja mislim su: “Ko sam ja?” “Kako je  nastao  ovaj  svemir?”  “Ko  ga  je  stvorio?”  “Šta  je njegov materijani uzrok?” (Na ova pitanja intelekt ne  može  da  odgovori.  Zato  su  drevni  rišiji razvili jogu, kao tehniku za duhovno istraživanje.)

Osim dubokoumnih komentara svetih spisa, veliki monista je pisao pesme  o  predanoj ljubavi. Njegova molitva božanskoj majci za opraštanje grehova ima  ovakav  refren:  “Mada  su mnogi  sinovi  loši,  nikada  nije  bilo  loše  majke.”

Šankara nije bio samo svetac,  nego,  što je redak slučaj,  naučnik i čovek od akcije.  Iako je živeo samo 32 godine, veliki deo života je proveo  putujući  Indijom  i  šireći  svoje  učenje  o advaiti. Svuda su se sakupljali milioni ljudi, koji su oduševljeno slušali  mudre  i  utešne  reči mladog bosonogog monaha.

Dvostruka vaga maje  svaku  radost  uravnotežuje  bolom.  Moje  mlado  srce još nije bilo dovoljno podatno da bi se prepustilo prstima  mog  gurua  koji preobražavaju.

Sledećeg jutra sam primetio da je među članovima ašrama poraslo neprijateljsko raspoloženje prema meni.  Neprestanim  grubostima  su  mi zagorčavali dane. Prošle su tri nedelje. Kada je Dajananda otputovao u Bombaj na neku konferenciju, demonsko carstvo se sručilo na moju nesretnu glavu.

Kada sam čuo primedbu: “Mukunda je parazit koji uživa u gostoprimstvu ašrama”, po prvi pu sam  zažalio  što  sam  poslušao  Dajanandin  zahtev  i  vratio ocu  novac.  Teškog  srca  potražio  sam  svog  jedinog  prijatelja  iendru.

Rekao sam mu: “Odlazim, molim te, prenesi Dajanandađiju, kad  se  vrati, izraze  mog  poštovanja  i  žaljenje  što  se  sve  tako  dogodilo.”

itendra mi je odlučno odgovorio: “I ja odlazim, jer moji pokušaji da meditiram, isto kao i tvoji, ovde nisu naišli na plodno tlo.”

“Sreo sam jednog hristolikog  sveca.  Hajde  da  ga  posetimo  u Seramporeu!” I tako se ptičica spremila da sleti blizu Kalkute.

Šri Juktešvar