SUPROTNOST FROJD I JUNG

Ο razlikama između Frojdovih i mojih nazora pre bi trebalo da piše neko ko se nalazi izvan začaranog kruga ideja koje se zovu »Frojd« i »Jung«. Ne znam da li zaslužujem da mi se poveri ona objektivnost koja bi trebalo da mi omogući da se nepristra-sno izdignem čak iznad mojih sopstvenih ideja. Da li to iko uopšte može? Sumnjam u to. A ako neko na izgled izađe na kraj sa ovom Minhauzenovom vešti-nom, onda se mogu opkladiti da njegove ideje, u krajnjoj liniji, nisu bile njegove sopstvene.

Ideje koje prihvata veliki broj sledbenika ne pripadaju jedino njihovom takozvanom tvorcu, naprotiv on je sam rob svoje ideje. Takozvane istinite ideje, koje zanose, imaju u sebi nešto osobito; one potiču iz bezvremenosti, kao da su već uvek bile prisutne, iz materinskog, duševnog prauzroka, iz koga izrasta efemerni duh jednog čoveka kao biljka koja cveta, donosi plod i seme, vene i umire. Ideje vode poreklo iz većeg nego što je individualni čovek. Mi ih ne stvaramo, već smo stvoreni pomoću njih.

Ideje su s jedne strane fatalno priznanje koje ne iznosi na svetio dana samo ono najbolje u nama, već i naše poslednje nekompetentnosti i lični jad. A tek ideje ο psihologiji! Odakle drugde mogu poticati do iz najsubjektivnijih područja? Da li nas iskustvo ο objektu može sačuvati od subjektivnog predubeđe-

[»] Objavljeno u: Kölnis che Zeitung (Köln, 7. maj 1929) — Ges. Werke IV.

132

nja? Da nije svako iskustvo i u najboljem slučaju bar do polovine subjektivno tumačenje? S druge strane i subjekt je objektivna datost, deo sveta; i ono što proističe iz njega u krajnjoj liniji proističe iz sveta, kao što i naj rede i najneverovatnije živo biće nosi i hrani nama svima zajednička zemlja. Tako su upravo naj subjektivni je ideje one koje su najbliže prirodi i biću, i stoga se mogu nazvati i najistinitijim. Ali »šta je istina«?

Za našu psihološku upotrebu pre svega ću sasvim odbaciti pomisao da smo mi, današnji ljudi uopšte u stanju da utvrdimo bilo šta »istinito« ili »pravo« ο bivstvu duše. Najbolje što možemo stvoriti je pravi izraz. »Pravi izraz« je ispovest i iscrpno prikazivanje subjektivno nađenog. Jedan će posebno težište stavljati na uobličavanje i stvaranje nađenog i zbog toga će uobražavati da je tvorac svog otkrića, drugi će isticati stav i zbog toga govoriti ο pojaut, pri čemu je svestan svog bića koje prima i percipira. Istina je negde između — pravi izraz je stav koji uobličauo i stvara.

U tom primanju i u tom stvaralačkom aktu sadržano je sve ono čime se može pohvaliti i najambiciozniji zahtev današnjih psihologa. Naša psihologija je više ili manje srećno uobličena ispovest nekoliko pojedinaca; ukoliko su ovi više ili manje tipični, onda njihovu ispovest mogu prihvatiti mnogi drugi kao važeći opis. Ukoliko takvi, koji pripadaju nekom drugom tipu, ipak još pripadaju ljudskom rodu, srne se čak zaključiti da su i oni, svakako u manjoj meri, pogođeni ovom ispovešću. Ono što Frojd ima da kaže ο ulozi seksualnosti, infantilnog zadovoljstva i njegovog konflikta sa »principom realnosti«, ο incestu i sličnom u prvoj liniji je pravi izraz njegove lične psihologije. To je srećno uobličeni izraz subjektivno nađenog. Ja nisam Frojdov protivnik, iako taj pečat hoće da mi stavi kratkovidost kako njegova tako i njegovih učenika. Nijedan iskusni psihijatar ne može osporiti da nije sreo bar tuce slučajeva čija se psihologija u svim bitnim elementima slaže sa Frojdovom. Zbog toga je Frojd sa svojom subjektivnom ispovestipomogao rođenju velike ljudske istine. On sam je školski primer njegove psihologije, i svoj život i rad posvetio je ispunjenju ovog zadatka.

Covek vidi onako kakav jeste. A kako drugi imaju i drugu psihologiju, oni i vide drugačije i drugačije se izražavaju. To je najbolje pokazao jedan od najranijih Frojdovih učenika, naime Alfred Adler — on je istovetni iskustveni materijal prikazao sa sasvim drugog ugla; njegov način sagledavanja je bar isto toliko ubedljiv kao Frojdov, pošto i Adler reprezen-tuje jedan tip psihologije koji se često sreče. Znam da mi zastupnici obe ju škola bez dvoumljenja ne daju za pravo, ali meni će dati za pravo istori ja i svi prav-doljupci. Nisam u stanju da uštedim prekor obema školama da čoveka tumače sa isuviše patološkog ugla. polazeći od njegovih defekata. Ubedljiv primer za ovo je Frojdova nemogućnost da shvati religijski doživljaj1

Nasuprot ovome ja bih želeo da razumevanje za čoveka radije crpim iz njegovog zdravlja a i da bolesnika oslobodim ove psihologije koju Frojd izlaže na svakoj stranici njegovog dela. Nisam u stanju da sagledam gde Frojd dopire izvan njegove sopstvene psihologije i kako oslobađa bolesnika od onog zla od koga još pati i lekar. Njegova psihologija je psihologija neurotskog stanja određenog tipa i zbog toga vredi samo u okviru odgovarajućeg stanja. U okvirima ovih granica Frojd je istinit i važeći, pa i tamo gde govori neistinu, pošto i evo pripada celokupnoj slici i zbog toga je istinito kao ispovest. Ali to nije zdrava psihologija, osim toga — a to je simptom bo-lesnosti — zasnovana je na nekritikovanom, nesve- snom gledanju na svet, koje je podesno da znatno suzi horizont doživljavanja i sagledavanja. Frojd se nepravedno odricao filozofije. Nikada nije kritikovao  svoje pretpostavke, čak ni svoje lične psihičke premise. U svetlu mojih dosadašnjih navoda ovo će se lako shvatiti kao neophodnost, pošto bi mu kritika njegovih sopstvenih osnova uskratila mogućnost da

2 Up. Freud, Die Zukunf t einer illusion.

naivno3 prikaže svoju svojstvenu psihologiju. U svakom slučaju oprobao bi teškoće sa kojima se ja susrećem. Slatko-gorki napitak kritičke filozofije nikada nisam prezrivo odbijao, već sam ga pažljivo ispijao bar in refracta dosi. Isuviše malo, reći će moji protivnici. Skoro isuviše mnogo, govore mi sopstvena osećanja. Lako, isuviše lako- samokritika truje izvanredno blago naivnosti, onaj dar koji je neophodan svakom stvaraocu. U svakom slučaju filozofska kritika mi je pomogla da sagledam subjektivni, ispoved-ni karakter svake psihologije — takođe i moje. Ali mojoj kritici moram da zabranim uskraćivanje moje sopstvene mogućnosti uobličavanja. Ja, doduše, znam da iza svake reči koju izgovaram stoji moje posebno i samo jednokratno biće na njemu specifičnim svetom i njegovom istorijom, ali ja ću slediti potrebu da ο sebi samom govorim iza paravana navodnog  iskustvenog materijala.

1Up. Freud, Die T r a u m d e u t u n g .

Samo time već služim cilju ljudskog saznanja, kome je hteo da služi i Frojd i kome je, uprkos sVemu, i služio. Saznanje ne počiva samo na istini, već i na zabludi.

Uvid u subjektivni karakter svake psihologije -stvorene od pojedinca mogli bi biti obeležje koje me najjače odvaja od Frojda.

Kao dalje diferentno obeležje izgleda mi činjenica što nastojim da ne stvaram nikakve nesvesne i stoga nekritične pretpostavke. Kažem »nastojim«, jer ko je sasvim siguran da nema nesvesnih pretpostavki? Ja nastojim da izbegnem bar gruba predubeđenja i zbog toga sam sklon da priznam sve moguće bogove pod pretpostavkom da ovi deluju u čovekovoj duši. Ja ne sumnjam da se prirodni nagoni silno razvijaju u psihičkom području, bilo da je to Eros ili želja za moći. ali ja ne sumnjam  ni u to  da se ovi nagoni sudaraju sa duhom, jer oni se uvek sudaraju sa nečim i zašto ovo nešto ne bi trebalo nazvati »duh«? Koliko malo znam šta je duh po sebi i za sebe, isto toliko malo znam šta su nagoni. Jedno mi je isto toliko tajanstveno koliko i drugo, a isto tako nisam u stanju da jedno objasnim kao nesporazum drugog; jer nije nesporazum da zemlja ima samo jedan mesec — u prirodi nema nesporazuma, ovih ima samo u području onog što čovek naziva »razum«. Nagon i duh su u svakom slučaju s one strane mog shvatanja, to su pojmovi koje koristimo za nešto nepoznato, ali moćno dejstveno.

Stoga je moj stav prema svim religijama pozitivan. U njihovom poučnom sadržaju ja ponovo prepoznajem one figure koje se sreću u snovima i fantazijama mojih pacijenata. U njihovom moralu vidim iste ili slične pokušaje koje čine moji pacijenti, iz sopstvenog izuma ili iz nadahnuća, da bi našli pravi put ophođenja sa silama psihe. Sveta radnja, ritual, inicijacija i askeza su mi preko svake mere interesantni kao naizmenične i raznovrsne tehnike u stvaranju pravoga puta. Isto tako je pozitivan moj odnos prema biologiji, prema prirodno-naučnoj empiriji uopšte, koja mi izgleda kao snažan pokušaj da se duša shvati od spolja ka unutra kao što mi je, obrnuto, religijska gnoza isto tako gigantski poduhvat ljudskog duha da iz duše dopre do saznanja. U mojoj slici sveta postoji jedno veliko spolja i jedno isto tako veliko unutra, a između ova dva pola stoji mi čovek, čas okrenut jednom čas drugom polu i, u  zavisnosti od temperamenta smatrajući čas jedno čas drugo apsolutnom istinom i, u zavisnosti od toga da jedno ili drugo osporava ili da se za njega žrtvuje.       дв.

Ova slika je pretpostavka — sigurno, ali jedna koju neću napustiti jer mi je isuviše dragocena kao hipoteza. Ona mi je potvrđena heuristički i empirijski a osim toga potvrđena kroz consensus gentium. Iz ove hipoteze, koja sigurno potiče iz mene lično — iako uobražavam da sam je stekao iskustvom — proistekla je moja tipologija a isto tako moje pomirenje sa tako divergentnim gledištima, kao na primer sa Frojdovim.

Iz slike suprotnosti, u kojoj vidim svet, proizašla mi je ideja psihičke energije koja isto tako mora da potiče iz suprotnosti kao i energija fizičkih zbivanja, koja uvek pretpostavlja neki pad, to jest postojanje suprotnosti kao toplo—hladno, visoko—duboko itd. Dok Frojd skoro isključivo predstavlja seksualnost kao psihičku nagonsku snagu, počevši tek posle moga odvajanja da uzima i druge faktore u obzir, ja sam sve više ili manje ad hoc konstruisane psihičke nagone ili snage obuhvatio energetskim pojmom, da bih isključio skoro neminovne proizvoljnosti jedne psihologije snage. Zbog toga više ne govorim   ο   snagama   ili   pojedinim   nagonima,   već   ο

»intenzitetima vrednosti«4. Time se ne osporava vrednost seksualnosti u psihičkom zbivanju, kako Frojd tvrdoglavo misli, već se obuzdava preplavljenost psihe seksualnom terminologijom a sama seksualnost se stavlja na njeno pravo mesto.

Seksualnost je konačno — a toga se nikada neće odreći zdrav ljudski razum — samo jedan od bioloških instinkata, samo jedna od psihofizioloških funkcija, iako vrlo važna i sa značajnim posledicama. Ali šta bi se desilo kada, na primer, više ne bi trebalo da jedemo? Nesumnjivo da je psihička sfera kojoj pripada seksualnost danas znatno ometena, a kada čoveka jako boli zub, onda izgleda da se ceo psihički život sastoji samo od zubobolje. Vrsta seksualnosti koju opisuje Frojd je ona očigledna seksualna opsesija, koja se sreće svuda gde pacijent treba da bude istisnut ili izmamljen iz neke nepodesne situacije ili stava, neka vrsta ustavljenog seksualiteta, koji se odmah smanjuje do normalnih proporcija čim se oslobodi put razvitka. Najčešći zastoj je u porodičnom resentimentu,   u  emocionalnim   dosadama  takozvanog

»porodičnog romana«, što dovodi do staze životne energije,

a ova staza je ono što se neizbežno javlja u obliku takozvane infantilne seksualnosti. Pri tom se radi ο nepravoj seksualnosti, ο neprirodnom pražnjenju napetosti, koja zapravo pripada jednom drugom životnom području. Kakva je onda u krajnjoj liniji korist od plovidbe po ovom poplavljenom području? Zapravo mnogo je bitnije

—  bar  tako  izgleda  pravolinijskom  razumu  —  otvoriti

oticajne ka-

* Up. Uber psychische Energetik und das Wes en der Träume.

naie, to jest naći one mogućnosti ili stavove, koji nude energiji njoj potreban nagib, pad, inače ne dolazi do ničega drugog nego do circulus vitiosusa, na šta mi i liči Frojdova psihologija. Njoj nedostaje mogućnost da izmakne iz neumoljivih stega biološkog zbivanja. Očajnički se moramo pridružiti uzviku svetog Pavia: »Ko će me osloboditi od dodira sa smrću, mene, sirotog čoveka?« A naš kulturni čovek u nedoumici se pridružuje Faustu: »Ti si svestan samo jednog nagona«, naime putene veze koja vodi unazad do oca i majke, ili unapred do dece, koja potiču iz naše utrobe, »incest« sa prošlošću i »incest« sa budućnošću, praotački gr eh ovekovečen u »porodičnom romanu«. Odatle nas ništa ne može spasiti do duh, onaj drugi pol svetskog zbivanja; slobodu doživljavaju ne deca tela već »deca božja«. U Barlahovom (Barlach)  Mrtvom danu demon majke kaže u tragičnom završetku porodičnog romana: »Čudnovato je samo to da čovek neće da nauči da je Bog njegov otac.« To je ono što Frojd nije nikada želeo da nauči i protiv čega se bore svi slično nastrojeni ili bar mu ne nalaze ključ rešenja. Teologija ne dolazi u susret onome ko traži jer ona zahteva verovanje, koje je prava pravcata karizma koju niko ne može da na - pravi. Mi moderni ljudi upućeni smo na to da ponovo doživimo duh, to jest dođemo do praiskustva. To je jedina mogućnost da se prekine začarani lanac biološkog zbivanja.

Ovaj zauzeti stav je treći znak koji odvaja moja shvatanja od Frojdovih. Zbog toga mi se prebacuje misticizam. Ja se, međutim, ne smatram odgovornim za činjenicu što je čovek uvek i svuda na prirodan način razvio religijske funkcije i da je stoga čove-kova duša još od pamtiveka prožeta i natopljena religijskim osećanjima i predstavama. Ko ne vidi ovaj aspekt čovekove duše, on je slep, a ko želi da ga razjašnjavanjima ili prosvećivanjem ukloni, taj nema smisla za činjenice. Ili možda kompleks oca, koji potpuno prožima celu Frojdovu školu od glave do pete, dokazuje da dolazi do značajnog oslobađanja od fa- talnosti porodičnog romana? Ovaj kompleks oca sa

svojom fanatičnom krutošću i preosetljivošću je pogrešno shvaćena religijska funkcija, misticizam koji je ovladao biološkim i porodičnim. Sa svojim pojmom »Nad-Ja« Frojd čini stidljivi pokušaj da staru sliku Jehove prokrijumčari u psihološku teoriju. Ovakve stvari najbolje je odmah jasno reći. Zbog toga sam se trudio da stvari nazivam onim imenom, kojim su oduvek nazivane.

Točak istorije ne treba vraćati unazad i ne treba poricati korak čovečanstva ka duhovnom, koji se čini već kod primitivne inicijacije. Sigurno da nauka ne samo srne već mora da sa ograničenim teorijama izdvaja delove pojedinih područja, duša je, međutim, svesti nadređena celovitost, majka i preduslov svesti i stoga je nauka samo jedna od njenih funkcija, koja nikada neće iscrpsti obilje njenog života. Psihijatar ne srne da se zavuče u njen patološki ugao i da se grčevito brani od zaključka da je i bolesna duša ljudska duša, koja i pored svoje bolesti nesvesno ima udela u celini duševnog života čovečanstva. Da, on će čak morati da doda da je Ja bolesno zbog toga što je odsečeno od celine i da je stoga izgubljeno kako za čovečanstvo tako i za duh. Ja je stvarno » mesto straha«, kako to Frojd2 tačno tvrdi, naime samo dotle dok se ne vrati ocu i majci. Frojd trpi brodolom pred Nikodimovim pitanjem: »Može li on po drugi put ući u utrobu svoje majke i ponovo se roditi?« Istorija se ponavlja — si parva componere magnis licet — kao kućna raspra moderne psihologije.

Od pre bezbrojnih milenijuma inicijacije propo-vedaju rođenje iz duha, a čudnovato da čovek stalno iznova zaboravlja da razume božansko začeće. To ne ukazuje na posebnu jačinu duha, ali posledice nesporazuma manifestuju se kao kržljavljenje, ogorčenost, skučenost i pustoš. Lako je odagnati duh, ali čorbi nedostaje so, »so zemlje«. Ipak duh stalno pokazuje svoju jačinu u tome što se bitno učenje starih posvećivanja dalje prenosi iz generacije u generaciju. Uvek iznova ima i ljudi koji su razumeli šta to znači da je

Bog njihov otac. U ovoj sferi ostaje očuvana ravnoteža između puti i duha.

Suprotnost između Frojda i mene suštinski počiva na razlici principijelnih pretpostavki. Pretpostavke su neizbežne, a pošto su neizbežne, čovek nikada ne srne davati utisak kao da ih uopšte nema. Zbog toga sam pre svega na svetio dana izneo principijelne aspekte, pošto se pomoću njih najlakše mogu razumeti raznovrsne, sve do u pojedinačnosti zadiruće razlike između Frojdovog r mog

2 Das Ich und das Es .

shvatanja.