II – Suočavanje s „kontratransferom“ u radu s porodičnim rasporedom

a)   „Geštaltistički“ i „intuitivni“ pristup porodičnom rasporedu

Iako kod samog Helingera ponekad, a pogotovo na snimcima i u publikacijama iz devedesetih godina prošlog veka, susrećemo elemente „geštaltističkog“ načina rada (obraćanje predstavnicima tokom rada, pozivanje da introspektivno saopšte svoje senzacije, osećanja ili opšti osećaj u ulozi za koju su odabrani, njihovo pomeranje kao „živih skulptura“ s mesta na mesto, uz neprestano propitivanje i komentarisanje događanja i terapeutskih intervencija...), njegov metod – i zbog opšteg pristupa klijentima, i zbog neposrednog oslanjanja na delovanje samog polja – možemo smatrati prvenstveno „intuitivnim“.

Osim širokog spektra psihoterapijskih postupaka kojima je ovladao i edukacije kroz koju je prošao tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, objašnjenje za prisustvo pomenutih elemenata u Helingerovom radu treba potražiti prvenstveno u dugogodišnjoj saradnji s Hanterom Bomontom [Hunter Beaumont], istaknutim američkim geštalt-terapeutom. Bomont je tokom devedesetih organizovao brojne zajedničke radionice za geštaltistički orijentisane terapeute i njihove klijente, na kojima je i sam učestvovao i sa kojih je priređivao Helingerove publikacije, što je nesumnjivo uticalo na profilisanje kasnijih terapeuta za rad s porodičnim rasporedom, među kojima su mnogi potekli upravo iz kruga geštaltista. Mada je kod rodonačelnika porodičnog rasporeda „geštaltistički“ pristup ostao samo epizoda i jedan u nizu primenjivanih postupaka, brojni terapeuti, pa i u našoj sredini, nastavili su isključivo s takvim načinom rada.

b)   Uloga ega: primer postavljanja predstavnika

Bez obzira na to da li ih postavlja klijent ili terapeut (često u sadejstvu s klijentom), odabrani predstavnici postaju akteri rada u polju koji iznosi na videlo skrivene dinamike koje upravljaju životom i sudbinom pojedinca. Ali izvesna razlika ipak postoji: kao spona između polja, klijenta i prisutnih učesnika radionice, iskusni terapeut istančanije oseća ono sada i ovde, poseduje nepristrasnost i senzibilitet, koji kod klijenta mogu da budu zamućeni tremom, stidom i, svakako, odsustvom distance u odnosu na vlastitu situaciju i temu rada. Prilikom izbora predstavnika za rad, na delu takođe može da bude olako prepuštanje uticaju sporednih i spoljašnjih činilaca, kao što su nečiji izgled, uzrast..., ili pak preterano oslanjanje na razum, lična predubeđenja, predrasude i potrebu svesnog kontrolisanja situacije.

Teza o nepogrešivosti polja i njegovoj samosvrhovitosti prilikom izbora predstavnika ipak može da se brani: nijedan izbor ne može da bude pogrešan, budući da predstavlja trenutnu rezultantu svih činilaca rada – uključujući trenutno mentalno stanje klijenta i impuls čijem delovanju se prepustio. Ali prisustvo iskusnog terapeuta i učešće edukovanih predstavnika u svakom slučaju mogu isti taj rad i istu dinamiku da ubrzaju i dovedu do krajnjih granica koje je klijent u tom trenutku u stanju da podnese i prihvati.

Primat polja vidljiv je i prilikom fizičkog postavljanja predstavnika. Neki geštaltistički orijentisani terapeuti upućuju klijenta da se, s rukama na predstavnikovim ramenima, stojeći iza njega, duboko usredsredi, sve dok ne oseti kako mu „iz dubine zemlje“, preko nogu, stomaka i čitavim svojim bićem predaje namenjenu ulogu. I za klijenta i za predstavnika to može da predstavlja snažno iskustvo; međutim, kada započne rad, intenzitet tog doživljaja počinje da bledi, da bi potpuno iščileo kada dejstvo polja „resetuje“ sve učesnike i njihove svesne namere. To bi upućivalo na izlišnost takvog načina postavljanja predstavnika, kojim se, bez suštinskog uticaja na tok i domete rada, samo nakratko pothranjuje značaj vlastitog ja i subjektivni doživljaj moći i kotrolisanja situacije.

c)   Smernost i poverenje u polje

Za razliku od „geštaltističkog“ pristupa odozgo, u kojem se terapeut neprestano obraća predstavnicima i ispituje njihove doživljaje ne bi li im pronašao odgovarajuće mesto u porodičnoj konstelaciji klijenta, ili ih rasporedio u skladu s obrascem koji stručni krugovi smatraju primerenim za uspostavljanje optimalnog protoka ljubavi, „intuitivni“ pristup polazi odozdo i temelji se na smernosti i potpunom poverenju u polje. Prepuštajući se njegovom delovanju, bez oslonca u verbalnoj komunikaciji, svesti, razumu i egu učesnikâ, terapeut ih usmerava da osluškuju najtananije poruke vlastitog bića i umesto glasa razuma prate onu unutrašnju „logiku srca“, kako je naziva Paskal [Blaise Pascal]. U skladu s tim praksa nekih terapeuta je  da predstavnicima ne saopštavaju u kojoj ulozi se nalaze (ako je ona uopšte određena), nego ih navode da tokom rada slede svoj najdublji unutrašnji osećaj. Neki pak prekidaju burne reakcije predstavnika, jer ih smatraju afektiranjem poteklim iz ega, dok autentični doživljaji koji potiču iz polja ostaju unutrašnji i ispoljavaju se prigušeno i dostojanstveno. Odeveni u glomazne kostime s maskama, glumci u klasičnom japanskom no pozorištu u stanju su da ne-činjenjem – ćutanjem i mirovanjem na sceni – posmatrače dovedu do unutrašnjeg naboja na ivici eksplozije.

Intezivni boravak u polju u svojstvu klijenta, predstavnika ili posmatrača, širenje vlastite prisutnosti sada i ovde preko granica radionice porodičnog rasporeda na područje svakodnevnog života i komunikacije s drugima, otvorenost i spremnost za unutrašnji rast, uz puno poverenje i prepuštanje polju i neprestano osvedočenje da je takav način terapijskog rada i bivstvovanja zaista moguć, jednom će otvoriti vrata za zanemelost i ponizan susret s neizrecivim – i na radionici poretka ljubavi, i van nje.

Onome ko je otvoren za takvu sudbinu.

d)   Raslojavanje uloge – predstavnik i „ranjeni iscelitelj“

Koliko god neiskusnog predstavnika zbunjivala neodređenost uloge ili neznanje koga predstavlja („Ko sam ja u ovom radu?“, „Šta ovo treba da znači“, „Šta se od mene očekuje?“, „Kako da se ponašam?“, „Svi me gledaju...“, „Drugi znaju, lako je njima“, „Šta sad treba da uradim?“, „Pravim budalu od sebe, samo da ne zabrljam“...), kada se prebrodi prva zatečenost i stekne potrebno samopouzdanje, otvara se prostor za prepuštanje delovanju polja, neomeđenom zadatom ulogom i krutošću kognitivnih kategorija. Ranije pomenuto raslojavanje uloge u kojoj se našao predstavnik može se događati u „horizontalnoj“ i „vertikalnoj“ ravni. U prvom slučaju to je proklizavanje iz uloge u ulogu u istom radu, bez uvođenja novih predstavnika koji bi podstakli dalju dinamiku (predstavnik prelazi, na primer, iz uloge partnera u srodnu ulogu oca, preko njega nekog pretka za kojeg je vezan čvor u protoku ljubavi, možda čak do predstavljanja nekakvog apstraktnog entiteta). Sličnu funkciju može imati autopojetičko uključivanje nekoga od prisutnih, makar bilo zasenjeno njegovom potrebom za isticanjem, ličnim manirizmom ili izveštačenošću (koji takođe predstavljaju vid određenog „kontratransfera“).

„Vertikalno“ raslojavanje, kako je već pomenuto, polazilo bi od sadržaja osnovne uloge, praćene svešću da se predstavnik nalazi u ulozi koja može ali ne mora da ima sudbinske veze s njim, uz procenu kako bi se predstavnik ponašao da je to njegov rad ili realna životna situacija (a ne samo uloga), do izvesnosti ili uvida u to kako se osećaju drugi predstavnici i kako će se dalje razvijati rad, kao i ocene šta možda nedostaje u radu i prepoznavanja svrhovitosti terapeutovih uplitanja... Svest koja prati ovo raslojavanje nema svojstva „kontratransfera“, jer ostaje u kognitivnoj ravni i neposredno zavisi od istančanosti i stepena edukovanosti samog predstavnika, koji je postao ogledalo za preuzimanje tuđih projekcija.

Međutim, taj sloj osnovne uloge isto tako može da bude nadograđen (ili produbljen) aktiviranjem arhetipa „ranjenog iscelitelja“ u predstavniku, koji je u rezonanci s klijentom i u određenoj meri nosi obeležja „kontratransfera“ („samo ranjeni iscelitelj isceljuje“). Time se u polju stvara dodatna nekognitivna, predracionalna isprepletenost predstavnika s klijentom, drugim predstavnicima i svima prisutnima, koja daje novi impuls, može da dovede do prelivanja iz uloge u ulogu i usmerava dalji tok rada. Aktiviranje arhetipa „ranjenog iscelitelja“ u predstavniku korespondira s aktiviranjem arhetipa „unutrašnjeg iscelitelja“ u klijentu (što je svrha svakog rada i svake terapije) i događa se po načelu sinhroniciteta, neusiljeno, nekontrolisano i van sfere uticaja ega, svesnih namera i volje. A u meri u kojoj se oslanja upravo na te momente, neintuitivni pristup porodičnom rasporedu ovde možda pokazuje svoja ograničenja, koliko god pogodovao neposrednoj svesnoj primeni stečenih uvida u svakodnevnom životu. 

e)   „Unutrašnji iscelitelj“ i kodiranje polja

Sinergija učesnika seminara porodičnog rasporeda podiže opšti energetski nivo i pogoduje aktiviranju arhetipa „unutrašnjeg iscelitelja“ u svim prisutnima. Terapeut sam po sebi oličava „unutrašnjeg iscelitelja“ i svojim prisustvom u prostoru radionice i „intuitivnim“ načinom rada usmerava i podstiče njegovo aktiviranje. U susret terapeutu dolaze klijenti, umrežavajući u polje svoje telo, auru, individualnu sudbinu i porodični sistem, ali i kulturu kojoj pripadaju i duhovnost koju u sebi nose. Stoga bi se moglo govoriti o skali – kontinuumu „transfera“ i uzajamnog „kontratransfera“ među svim prisutnima, koji bi obuhvatao ne samo njihove individualne, psihološke i porodične sadržaje, nego i one socijalne, nacionalne, konfesionalne, kulturalne, rasne..., koji okupljenoj zajednici i zajedničkom radu pridaju određenu nijansu, ton i ukus.

U vezi s tim može se postaviti pitanje koliko su odabrani predstavnici i sam tok rada autonomni i objektivni u odnosu na klijenta, a koliko ostaju njegove subjektivne projekcije, predstave koje su njime solipsistički zarobljene i ograničene, premda ne i kontrolisane njegovom slikom sveta i doživljajem stvarnosti. Odgovor koji se nameće na osnovu iskustva s radionica porodičnog rasporeda uveliko preteže prema prvoj opciji, ali ličnost šizoidnog sklopa, na primer, možda zadržava dar da preko odabranih predstavnika taj svoj pečat paralelne/pomerene stvarnosti bar donekle prenese i na druge. Uostalom, zar polje ne dozvoljava da rad, ili bar njegova percepcija od strane klijenta, uvek ide samo do granice koju je on u stanju da podnese?

Svaki klijent na svoj način kodira polje, kao prostor svog sveta unutar beskraja neograničenih ljudskih mogućnosti, a u sadejstvu s terapeutom to na nesvestan način čini i svaka grupa, okruženje u kojem se radi, pa čak i fizički prostor. „Transfer“ i „kontratransfer“ nije moguće potpuno isključiti iz rada s porodičnim rasporedom, ali kao antropološki neizbežan rudiment sudbinske povezanosti i komunikacije među učesnicima, oni, štaviše, postaju pokretač i sredstvo za uspostavljanje protoka ljubavi u polju.

f)    Porodične konstelacije i duhovnost

Na seminarima i u knjigama objavljenim poslednjih godina Bert Helinger o svom terapijskom postupku ne govori više kao o porodičnim konstelacijama, nego ih dosledno naziva duhovnim konstelacijama. Izvesne nedoslednosti i kolebanja kojih je ranije bilo prilikom korišćenja izraza „duša“ i „duh“, pogotovo na engleskom jeziku, mogli bismo podvesti pod sledeće razlikovanje:

„duša“ / „porodična duša“ / „Velika duša“... predstavlja supstancu i medijum determinističkog delovanja porodičnih sistema, s njihovim zakonima pripadnosti, hijerarhije, poravnanja, sistemskog ponavljanja, savesti, lojalnosti... (sve bi to bili „pokreti duše“, uronjeni u sveobuhvatnu, nadindividualnu, pomirujuću „Veliku dušu“);

„duh“ je medijum slobode, dimenzija koja transcendira stvarnost, ono što jeste, i iz koje dolazi promena; suština duhovnih (porodičnih) konstelacija kao terapijskog postupka u tome je da dovedu do pokreta duha, koji će raskraviti zamrznuti porodični sistem i omogućiti ponovno uspostavljanje protoka ljubavi od predaka prema potomcima. To je proces koji je uvek moguć, ali nepredvidiv, ne može se do kraja racionalno i pragmatički operacionalizovati i ne podleže nikakvim pravilima. Davno pre nastanka metoda porodičnog rasporeda, opis prirode tog procesa možemo naći u filozofskim i teološkim stavovima „Sloboda je misterija“ i „Sloboda je milost“.

Telo, duša i duh inače su tradicionalne kategorije hrišćanske antropologije i tek sve tri pokrivaju celokupni opseg čovekovog bića. Helingerova harizmatičnost, svedenost, paradoksalnost i mistički elementi njegovog izraza, otvorenost prema misli Istoka i insistiranje na duhovnosti konstelacija, doveli su do otpora i čak unutrašnjeg rascepa među njegovim dotadašnjim sledbenicima. Naime, jedno njihovo krilo blisko geštalt-terapiji insistiralo je na nužnosti „povratka“ metoda porodičnog rasporeda iz „šamanističkih“ voda pod okrilje akademske psihologije i „naučnosti“.

Završna napomena

„Onaj koji je prešao preko, ne osvrće se.“

Sidarta Gautama

Osnovni sažetak ovog rada bio bi da ono što klasična psihoanaliza naziva „transferom“ i „kontratransferom“ nije moguće sasvim izbeći ni u radu s porodičnim rasporedom, budući da oni predstavljaju posledicu nesvesnih procesa koji u terapijski odnos unose neizbežne  sadržaje ljudske prirode na kojima počivaju povezanost i komunikacija među učesnicima terapijske zajednice. Štaviše, oni su medijum i dinamički činilac pokretanja terapijskog procesa obnavljanja protoka ljubavi u porodičnom sistemu. Sve što klijent pritom treba da uradi (posle odluke da uopšte dođe i prisustvuje radionici) jeste da na početku rada u sadejstvu s terapeutom odredi svoju osnovnu temu i („vođen transferom“) odabere predstavnike. Poverenje u polje, smernost i budnost svih učesnika, uz uvažavanje veličanstvene snage Duha, učiniće u takvom radu sve ostalo – onda kada treba i upravo onako kako treba.

Uz  prepuštanje  onom  višem  i  većem  od  našeg  ja,  onom  sudbinskom,  graničnom  i sveobuhvatnom (kako ih naziva Karl Jaspers), neispoljenom i neizrecivom, edukacija za rad s porodičnim rasporedom dovodi nas i do suočavanja s „transferom“ i „kontratransferom“. Njihovo prepoznavanje i obuzdavanje, uz iskustvo naše najdublje egizstencijalne ukorenjenosti, upućuje nas na uvažavanje dara života, smernost, poštovanje tananih poruka polja i otvorenost za delovanje sinhroniciteta u susretu s drugima. Stoga krajnji cilj edukacije nikako ne može biti racionalno objašnjenje i ovladavanje umećem tumačenja, nego postizanje dubokog ličnog uvida; nije puki zaključak i apstraktno znanje, nego razvijanje empatije, unutrašnje poimanje „logikom srca“ i viđenje očima ljubavi.

Ali ne-znanje nije isto što i neznanje...

Astrofizičari tvrde da u svemiru postoje zvezdani parovi koje sačinjavaju blistavi beli patuljak i nevidljiva crna rupa neizmerno velike mase – gravitacioni vrtlog koji usisava svaki tračak energije i svetla. Zaratustrinu pesničku sliku o tri preobražaja duha kao da dopunjuju završne reči Vitgenštajnovog [Ludwig Wittgenstein] Tractatusa: „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati.“ Ako je izrečeno sve što se može izreći, ćutanje postaje beskrajno rečito. Kada se iskušenik u strasnoj potrazi za istinom popeo lestvicama van domašaja razuma i svesti, podigao ih je i uvukao za sobom. Za sobom nije ostavio nikakvog traga.

Možda bi upravo to bio cilj kojem nas vodi edukacija u ne-znanju.

*

*                      *

Iz jedne molitve:

„Bože, hvala Ti što si me stvorio upravo s ovakvim osobinama duha i tela. Hvala Ti što si stvorio vreme koje prolazi i uvire u večnost.

Hvala Ti za večnost koja ne prolazi.

Hvala Ti što ću jednom za svu večnost uživati čistu radost Tvoga prisustva...“

A zar se ta večnost već ne događa – upravo sada i ovde?

Korišćeni materijali

DVD-snimci Berta Helingera i njegovih saradnika:

Trusting the Soul, Bert Hellinger with Hunter Beaumont, London, April 2000. Bert Hellinger with Hunter Beaumont, New York City, June 2000.

Kongres Priznati ono što jeste, Beograd, 15–17. IV 2005.

Kongres mira, Beograd, 27. IV – 1. V 2006. Seminar Putevi ljubavi, Opatija, 29. IX – 1. X 2006.

Geistiges Famillien-Stellen, Moskva, 11–14. V 2008.

How Love Succeeds, London, 2008.

(Uz brojne video-snimke dostupne na raznim internetskim stranicama.)

Osnovna literatura:

Bacon, Francis – Novi organon, Naprijed, Zagreb, 1964. Bern, Erik – Koju igru igraš?, Nolit, Beograd, 1980.

DeGrandis, Robert / Schubert, Linda – Ozdravljeni kroz naraštaje. Osobno putovanje u opraštanje, Svjetlo malo, Udruga za promicanje kršćanske duhovnosti i moralnih vrednota, Zagreb, 2001.

Ducommun-Nagy, Catherine – Lojalnosti koje oslobađaju, Oko tri ujutro, Zagreb, 2010. Džanov, Artur – Primalni krik. Primalna terapija. Izlečenje neuroze, Rad, Beograd, 1980. Hajzenberg, Verner – Fizika i metafizika, Sazvežđa, Nolit, Beograd, 1972.

Helinger, Bert / Hevel, Gabrijela ten – Priznati ono što jeste, Paideia, Beograd, 2010. Hellinger, Bert / Beaumont, Hunter – Touching Love: A Teaching Seminar with Bert

Hellinger and Hunter Beaumont, Zeig, Tucker &Theisen, Phoenix, 1999.

Hellinger, Bert – Sreća koja ostaje, Mirjana Ružić, Zagreb, 2010.

Hellinger, Bert – With God in Mind, Hellinger Publications, Bischofswiesen, 2007.

Ilić, Vlado – Kultura konflikta. Dinamike poretka ljubavi – uvidi i saznanja, Paideia, Beograd, 2009.

Jaspers, Karl – Filozofija egzistencije. Uvod u filozofiju, Današnji svet, Prosveta, Beograd, 1967.

Jung, Carl Gustav – Analitical Psychology: Its Theory and Practice (The Tavistock Lectures), Vintage Books, New York, 1970.

Jung, Karl Gustav – Odabrana dela, 1–5, Matica srpska, Novi Sad, 1977.

Jung, Karl Gustav – Odabrana dela K. G. Junga, 1–7, Atos, Beograd, 1996–2006. Kun, Tomas – Struktura naučnih revolucija, Sazvežđa, Nolit, Beograd, 1974.

McTaggart, Lynne – Polje. Potraga za tajnim silama svemira, Teledisc, Zagreb, 2005. Moreno, Jakov – Osnovi sociometrije, Savremena škola, Beograd, 1962.

Nietzsche, Friedrich – Tako je govorio Zaratustra. Knjiga za svakoga i ni za koga,

Mladost, Zagreb, 1976.

Pažanin, Ante – Znanstvenost i povijesnost u filozofiji Edmunda Husserla, Naprijed, Zagreb, 1968.

Perls, Fric – Geštaltistički pristup psihoterapiji, Zodijak, Vuk Karadžić, Beograd, 1983.

Polster,  Irving  –  Život  svakog  čoveka  je  vredan  romana,  Mikrokosmos,  Esotheria, Beograd, 1994.

Poper, Karl – Logika naučnog otkrića, Symposion, Nolit, Beograd, 1974. Progof, Ajra – Jung i sinhronicitet, Esotheria/Atos, Beograd, 1994.

Riht, Georg Henrik fon – Objašnjenje i razumevanje, Sazvežđa, Nolit, 1975.

Samuels, Endru – Jung i njegovi sledbenici, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002.

Sandler,  Džozef  /  Dar,  Kristofer  /  Holder,  Aleks  –  Pacijent  i  analitičar.  Osnov psihoanalitičkog procesa, Paideia, Beograd, 1988.

Talbot, Majkl – Holografski univerzum, Artis, Beograd, 2006.

Veljačić, Čedomil – Filozofija istočnih naroda I/II,  Filozofska hrestomatija, Matica hrvatska, Zagreb, 1958.

Vitz, Paul C. – Psychology as Religion: The Cult of Self-Worship, Grand Rapids, Wm. B. Eerdmans, 1994.

Wittgenstein, Ludwig – Tractatus logico-philosophicus, Logos, Veselin Masleša, Sarajevo,

1960.