Sunce u Nebu

25   Možda je potrebno ovde jasnije pokazati suštinsku istovetnost saobraznosti i koristi: Iz uzajamnog delovanja Sunćeve svetlosti (jedna saobraznost) i Zemlje (druga saobraznost) rada se drveće i bilje (korist ili svrha). Bilje (sada saobraznost) pod uticajem Sunćeve svetlosti (saobraznost) stvara kiseonik (korist). Kiseonik (saobraznost) deluje na živa bića i omogućuje im kretanje (korist), pri ćemu se iste stvari mogu ćas posmatrati kao slike nećeg duhovnog (saobraznost), a ćas kao koristi.

26   Nauka o Saobraznostima (Scientia correspondentiarum) prevodi se sa “Nauka” radije nego sa “Znanje”, jer Nauka oznaćava danas ceo jedan sistem znanja, a ne jedno znanje. Nauka o Saobraznostima je bila ne samo znanje šta   znaći šta, već mnogo više od toga.

27   čovek je kroz svog voljenog ćoveka povezan sa Duhovnim svetom na svaki naćin, hteo on to ili ne. Ali kroz svoga misaonog ili unutarnjeg ćoveka, on je povezan samo ako misli Saobraznostima. Ako ćovek, dok posmatra Sunce i Mesec, misli o Božjoj dobroti koja obasipa i dobre i rđave ljude (prema onoj izreci Senekinoj: Sunce sija i dobrim i rđavim ljudima), on već donekle misli prema soabraznostima. Pradavni ljudi mislili su u samim Saobraznostima.

28   Pradavni ljudi su bili nebeski ljudi, i njihov um se slagao, odnosno bio iste vrste kao i um Anđela. Stoga su oni mislili i osećali kao Anđeli, tj. “saobražavajuće”.

29   Kad se kaže da je postao “telesan”, ne misli se na to da do tada nije imao telo, ili da je tada dobio neko naroćito

“telesno” telo. Ovde se misli da je ćovek sebe shvatao i osećao kao telo a ne kado duh, tj. da se poistovećivao sa svojim telom i njegovim nagonima. Telo telesno je samo najniže od svih tela koje ćovek ima: osim telesnog, ćovek ima i osećajno telo koje neki nazivaju astralnim, a neki i dušom, zatim ima misaono ili umno telo koje neki nazivaju duhom; zatim biva, bez obzira da li to ćovek želi ili ne, a koje se ponekad naziva i “viši um”. Prema tome s kojim od ovih tela se ćovek poistovećuje i koje od njih razvija, zavisi u kome svetu će živeti posle telesne smrti jer je Duhovni svet izdeljen prema savršenstvu na više oblasti.

bezbrojnih pojedinosti biće pomenute kao primer. Da poćnemo s onima iz životinjskog carstva. Poznato je da svaka životinja poseduje znanje koje kao da je usađeno u nju. Pćele znaju da skupljaju med iz cveća, da prave od voska  saće u koje sabiraju med, hranu za sebe i svoje, ćak i za zimu. ženka polaže jaja, a druga - u njenoj službi -  oblepljuje ih kako bi se rodilo potomstvo. One žive po izvesnim zakonima, ćije im je poznavanje urođeno. One ćuvaju korisne drugarice, a beskorisne izgone i lišavaju ih krila. Ima u toj upravi još zadivljujućih stvari koje im dolaze od Neba. Vosak služi Ljudskom rodu za osvetljavanje, med za spremanje jela. Šta li se ne vidi kod crva koji  su u životinjskom carstvu u najnižoj ravni? Hrane se soćnim lišćem, zatim, u određeno vreme, obavijaju se   oklopom, smeštaju u neko udubljenje i rađaju potomstvo. Neki se pretvaraju u larve i leptirove lutke. Stvaraju   konce, a kad završe posao, ulepšani su drugim telom, stiću krila, lete vazduhom kao po svome nebu, slave svoje udruživanje, polažu jaja i brinu se za potomstvo. Osim ovih, sve životinje koje lete, poznaju svoju hranu, znaju ne samo kakva je, nego i gde se nalazi. Znaju da prave gnezda koja se razlikuju za svaku vrstu. U njima polažu jaja,  leže na njima, izvode mlade, hrane ih, isterujući ih iz gnezda, kada sami mogu opstati. Poznaju neprijatelje od kojih se skrivaju, i prijatelje s kojima se druže. I to sve od prve mladosti. Ne govorim o zadivljujućim stvarima u njihovim jajima koja sadrže sve stvari potrebne za ishranu njihovog zametka. Ne spominjem ni bezbroj drugih ćinjenica. Koji ćovek, misleći s malo zdravog razuma, može reći da takve zadivljujuće stvari dolaze s druge strane a ne od  Duhovnog sveta, kojem Prirodni dolazi u pomoć da telom obavije ono što je od Duhovnoga, da bi ućinkom predstavljalo ono što je duhovno uzrokom? Da se sa svim tim znanjem rađaju životinje a ćovek ne koji ih, međutim, veoma nadmaša, dolazi otuda što životinje, u svom Redu nemajući razuma, nisu mogle uništiti svojstva koja imaju  od Duhovnoga sveta. Drugaćije je sa ćovekom, ćije misli potiću od Duhovnog sveta. Kako je on tu sposobnost izopaćio životom protivnom Redu, a njegov um još i povlastio takav život, on se ne može drukćije roditi nego u ćistom neznanju, da bi potom, Božanskim sredstvima, bio priveden Nebeskom Redu.

109.  Što se tiće Biljnoga sveta, i tu se može videti kako se pojedinosti saobražavaju. Semenke izrastaju u drveće, razvijaju lišće, proizvode cvet pa zatim i plod, gde smeštaju nove semenke. To se odvija postupno i pokazuje u divnom redu, a ne može se opisati u malo reći. Bili bi potrebni tomovi, pa ni onda ne bi bile dostupne nauci sve unutarnje tajne koje se odnose na pojedine radnje. Pošto to dolazi od Duhovnog sveta, to jest od Neba, koje je u ćovekovom obliku (kako je to gore pokazano u odgovarajućem poglavlju), proizlazi da u Biljnom svetu sve stoji u izvesnom odnosu sa saobraznim stvarima kod ćoveka; a to priznaju mnogi u ućenom svetu. Da sve što pripada Biljnom svetu jeste Saobraznost, to mi je postalo oćigledno kroz brojna iskustva. Vrlo ćesto, dok sam u vrtu razgledao stabla, plodove, cveće i povrće, uoćavao sam njihove saobraženosti sa Nebom, i razgovarajući sa onima koji u Nebu poseduju te saobraznosti, bivao poućen o njihovom poreklu i kakvoći.

110.  Ali u današnje vreme niko ne može poznavati duhovne stvari u Nebu kojima su saobrazne prirodne u svetu,   sam ako to Nebu nije dalo, pošto je Nauka o Saobraznostima sasvim izgubljena. A sada ću kroz nekoliko primera da rasvetlim kakva je saobraznost duhovnih stvari sa prirodnim. životinje su na Zemlji, u celini, saobrazne osećanjima; pitome i korisne dobrim osećanjima, a divlje beskorisne lošim. Pojedinaćno, volovi i bikovi saobrazni su osećanjima prirodnog uma, a ovce i jagnjad - osećanjima duhovnog uma; ptice, prema vrstama, saobrazne su razumnom delu kako jednog, tako i drugog uma. Otuda dolazi da su razne životinje kao volovi, bikovi, ovnovi, ovce, koze jarci, jagnjad oba pola, pa golubice i grlice, imali svetu namenu u Jevrejskoj Crkvi, koja je bila predstavnićka Crkva, te da su se te životinje prinosile na žrtvu. U toj nameni, one su saobrazne duhovnim stvarima, te su u nebu kao takve i bile shvaćene, shodno Saobraznostima. Da životinje, prema rodovima i vrstama, jesu osećanja, to je stoga što su žive, i  što svako biće živi od osećanja i u skladu s njim. Otud svaka životinja ima urođeno znanje shodno osećanju svog života. čovek je slićan životinjama po svom Prirodnom čoveku, a to iskazuje i uobićajeni govor. Kaže se, na   primer, da je kao ovca ili jagnje ako je miran; medved ili vuk ako je svirep; lisica ili zmija ako je podmukao i tako redom.

111.  Postoji slićna saobraznost u onom što pripada Biljnom carstvu. Vrt je, uopšte uzev, saobrazan Nebu, s obzirom na um i mudrost. Zato je Nebo nazvano Božji Vrt i Raj, a ljudi ga zovu i Nebeski Raj. Drveće, po vrstama,  saobrazno je opažanjima i znanjima o dobrom i istinitom. Eto zašto su davni ljudi koji su posedovali znanje o Saobraznostima, obožavali svetinje u gajevima. Zato Reć tako ćesto pominje drveće, dok nebo, Crkvu i čoveka upoređuje s drvećem, Lozom, Maslinom, Kedrom i drugim, a dobra dala s plodovima. Hrana, naroćito od poljskih semenki, saobrazna je osećanjima dobrog ili istinitoga, s razloga što se duhovni život hrani zemaljskom hranom. Otuda je Hleb saobrazan osećanju svakog dobra, zato što hleb, više nego druga hrana, održava život, pa se pod njim razume sva Hrana. Zbog Saobraznosti Gospod se naziva Hlebom života. Iz istog razloga hlebovi imađahu svetu namenu u Jevrejskoj Crkvi: behu stavljani na Sto pod Šatorom i zvahu se Hlebovi lica (Panes facierum). Iz istog razloga se ceo Božanski Obred, obavljan žrtvama i prinošenjima, nazivao Hlebom. I upravo zbog te Saobraznosti, u Hrišćanskoj Crkvi, je Sveta Većera najsvetliji ćin Bogoštovanja, pri kojem se daju Hleb i Vino. Po ovim primerima može se videti šta je Saobraznost.

112.  Recimo još u nekoliko reći kako se vrši Vezivanje Neba sa svetom putem Saobraznosti. Carstvo Božje je  carstvo svrha koje su Koristi (regnum finium qui sunt usus), ili, što je isto, carstvo Koristi koje su svrhe. Zbog toga   je Gospod stvorio Svemir tako, da su Koristi (usus) svuda zaodenute onim ćime su predstavljene u ćinu, ili u ućinku, prvo u Nebu a zatim u svetu; i tako po stupnjevima do poslednjeg u Prirodi. Otuda se vidi da se saobražavanje prirodnih sa duhovnim stvarima, to jest sveta sa Nebom, vrši kroz Koristi, i da Koristi (usus) povezuju; i da oblici kojima se Koristi zaodevaju jesu Saobraznosti i veze samo u onoj meri, u kojoj su one oblici tih Koristi. I u Prirodi,

dražesne i lepe pojave a duh izoblićen, crn i ćudovišan, da bismo ga mogli uzeti za sliku Pakla a ne Neba; a kod drugih, koji behu bez lepote, duh lep, beo i anđeoski. Posle smrti, duh ćovekov izgleda onakvim kakvim je izgledao u telu, dok je u njemu živeo na svetu.23

100.  Saobraznost se ne ogranićava na ćoveka. Ona ide i dalje. Naime, postoji saobraznost između samih NebesŠ. Treće ili Unutarnje Nebo saobrazno je Drugom ili Srednjem; Drugo ili Srednje saobrazno je Prvom ili Spoljašnjem Nebu; a ovo je kod ćoveka saobrazno telesnim oblicima, tj. udovima i organima. To znaći da se u ćovekovom Telesnom završava Nebo, i da ono poćiva na tom telesnom kao na osnovi. Ali ova Tajna će biti postupnije razvijena na drugom mestu.

101.  Neophodno je reći da svaka Saobraznost koja postoji sa Nebom, postoji i sa božanskim Ljudskim Gospodnjim, zato što po njemu postoji Nebo, pošto je Sam On Nebo, kako je izloženo u prethodnim ćlancima. Kad Božansko Ljudsko ne bi uticalo u sve što je u Nebu i - preko Saobraznosti - u sve što je na svetu, ne bi nikako bilo ni anđela ni ljudi. Po tome se ponovo vidi zašto je Gospod postao čovek, i Svoje Božansko odenuo u Ljudsko, od prvog do poslednjeg. To se dogodilo s razloga što Božansko Ljudsko, po kome je Nebo postojalo i pre Gospodnjeg Dolaska, nije bilo dovoljno da održava sve stvari, zato što je ćovek, osnova Neba, bio izokrenuo i razrušio Red.

102.  Anđeli se ćude kada saznaju da ima ljudi koji sve pripisuju Prirodi a ništa Božanskom, i da veruju da njihovo telo, u kome je sakupljeno toliko nebeskih divota, potiće od Prirode, da ćak i razumsko ćovekovo od nje dolazi, dok međutim, mogu videti, ako samo malo napregnu um, da ovo potiće od Božanskog a ne od Prirode, i da je Priroda bila stvorena samo za to da bi bila odeća Duhovnom i prikazivala ga u saobraznom obliku u poslednjem od Redova (in ultimo ordinis)24: Anđeli takve ljude upoređuju sa sovama koje vide u mraku a ne na svetlosti.