8.

Jednog popodneva, sit od jurenja za avetima, otkazao sam svoju sesiju u hemeroteci i izašao da

prošetam s Beom i Hulijanom po vedroj i osunčanoj Barseloni koju sam skoro zaboravio. Išli smo od

kuće do Sijudadele. Seo sam na klupu i gledao kako se Hulijan igra sa svojom majkom na travi. Gledajući

ih, ponovio sam Ferminove reči. Srećan čovek, to sam bio ja, Danijel Sempere.

Srećan čovek koji je

dopustio da slepa mržnja raste u njegovoj duši i naposletku počeo da se gnuša samog sebe.

Posmatrao sam svog sina kako se predaje jednoj od svojih strasti: puzao je dok se sav ne bi iskaljao.

Bea ga je pratila izbliza. S vremena na vreme, Hulijan bi se zaustavio i pogledao k meni. Nalet vetra je

podigao Beinu suknju i Hulijan se zasmejao. Počeo sam da tapšem i Bea mi je dobacila prekoran pogled.

Sreo sam oči svog sina i rekao sebi kako će uskoro početi da me gledaju kao da sam najumniji i najbolji

čovek na svetu, posednik svih odgovora. Tada sam rekao sebi da nikada više neću spomenuti ime

Maurisija Valjsa niti juriti njegovu senku.

Bea mi je prišla i sela pored mene. Hulijan je, puzeći, došao za njom do klupe. Kada je stigao do

mojih nogu, uzeo sam ga u ruke i počeo da čistim njegove šake o revere svog sakoa.

- Samo što je izašao iz čistionice - reče Bea.

Slegnuo sam ramenima, pomiren sa sudbinom. Bea se naslonila na mene i uhvatila me za ruku.

- Kakve noge - rekoh.

- Ne vidim šta je smešno. Posle će tvoj sin to da nauči. Srećom, nije bilo nikoga.

- Dobro, bio je tu jedan dekica skriven iza novina; mislim da se srušio od tahikardije.

Hulijan je odlučio da je reč tahikardija nešto najsmešnije što je ikada čuo i dobar deo puta ka kući

prešli smo pevajući ,,ta-hi-kar-di-ja“ dok je Bea hodala nekoliko koraka ispred nas i bacala varnice.

Te noći, dvadesetog januara, Bea je uspavala Hulijana i zatim zaspala na sofi pored mene dok sam ja

po treći put čitao jedan stari roman Davida Martina koji je Fermin pronašao u vreme svog izgnanstva

posle bekstva iz zatvora i koji je čuvao sve te godine. Voleo sam da uživam u svakom obrtu i da ulazim u

tančine arhitekture svake rečenice, verujući da ću, ako dešifrujem muziku te proze, otkriti nešto o tom

čoveku koga nikada nisam upoznao i za koga su mi svi tvrdili da nije moj otac. Ali te noći mi nije išlo.

Pre nego što sam završio prvu rečenicu, moje misli su se podigle sa stranice i sve što sam video bilo je

ono pismo Pabla Kaskosa Buendije u kojem je zakazivao sastanak mojoj ženi u Hotelu „Ric“ za sledeći

dan u dva po podne.

Na kraju sam zatvorio knjigu i stao da gledam Beu, koja je spavala pored mene, sluteći u njoj hiljadu

puta više tajni nego u Martinovim pričama i njegovom poročnom gradu ukletih. Kada je Bea otvorila oči i

otkrila me kako je istražujem, već beše prošla ponoć. Osmehnula mi se iako je nešto u mom izgledu

probudilo u njoj senku nemira.

- O čemu razmišljaš? - upitala je.

- Mislio sam o tome kako sam ja srećan čovek - rekoh.

Bea me je dugo gledala; sumnja u pogledu.

- Kažeš to kao da u to ne veruješ.

Ustao sam i dao joj ruku.

- Hajdemo u krevet - pozvao sam je.

Uzela je moju ruku i pratila me hodnikom do spavaće sobe. Ispružio sam se na krevetu i gledao je u

tišini.

- Čudan si, Danijele. Šta ti je? Da li sam nešto rekla?

Odmahnuo sam glavom nudeći joj osmeh beo kao laž. Bea ga je prihvatila i polako počela da se skida.

Nikada mi nije okretala leđa kada se skidala niti se skrivala u kupatilu ili iza vrata, kako su savetovali

priručnici za bračnu higijenu koje je režim promovisao. Gledao sam je spokojno, čitajući linije njenog

tela. Bea me je gledala u oči. Skliznula je u onu spavaćicu koju sam prezirao i legla u krevet, okrenuvši

mi leđa.

- Laku noć - reče, glasom zavezanim i za onoga ko je dobro poznaje, uvređenim.

- Laku noć - promrmljao sam.

Slušajući je kako diše, shvatio sam da joj je trebalo više od pola sata da zaspi, ali na kraju je umor

učinio više od mog čudnog ponašanja. Ostao sam pored nje, kolebajući se: da li da je probudim da bih

zatražio izvinjenje ili da je prosto poljubim? Nisam učinio ništa. Ostao sam tamo nepomičan, posmatrao

sam krivinu njenih leđa i slušao kako mi onaj mrak u meni šapuće da će Bea za nekoliko sati otići na

sastanak sa svojim bivšim verenikom i da će te usne i ta koža pripadati drugom, kao što je pismo iz

bolera sugerisalo.

Kada sam se probudio, Bea je bila otišla. Nisam uspeo da zaspim do zore i, kada su crkvena zvona

oglasila devet sati, naglo sam se probudio i obukao prvo na šta sam naišao. Napolju je čekao hladan

ponedeljak prošaran pahuljama snega koje su lebdele vazduhom i, kao svetlosni pauci na nevidljivim

nitima, prianjale za ljude u prolazu. Ušavši u knjižaru, zatekao sam svog oca visoko na stolici na koju se

svakog dana peo da bi promenio datum na kalendaru. Dvadeset prvi januar.

-To da se neko uspava ne smatra se prihvatljivim posle dvanaeste godine - reče. - Danas je bio tvoj

red da otvoriš.

- Izvini. Loša noć. Neće se ponoviti.

Proveo sam nekoliko sati pokušavajući da zaposlim glavu i ruke knjižarskim poslovima, ali sve što je

zaokupljalo moje misli bilo je ono prokleto pismo koje sam nemo recitovao jednom i još jednom. U

podne mi je krišom prišao Fermin i ponudio mi karamelu sugus.

- Danas je taj dan, zar ne?

- Ćutite, Fermine - grubo sam ga presekao, što je podiglo obrve mom ocu.

Povukao sam se u zadnju prostoriju i čuo ih kako se domunđavaju. Seo sam za radni sto svog oca i

pogledao na sat. Bilo je jedan i dvadeset posle podne. Pokušavao sam da pustim minute da prolaze, ali

kazaljke sata su odbijale da se pomere. Kada sam se ponovo vratio u radnju, Fermin i moj otac su me

zabrinuto posmatrali.

- Danijele, možda želiš da uzmeš slobodan dan - reče moj otac. - Fermin i ja ćemo se snaći.

- Hvala. Mislim da bih hteo. Maltene nisam spavao i ne osećam se baš najbolje.

Nisam se usudio da pogledam Fermina dok sam se izvlačio kroz zadnju prostoriju. Popeo sam se pet

spratova s olovom u nogama. Kada sam ušao u stan, čuo sam vodu kako otiče u kupatilu. Odvukao sam se

do spavaće sobe i zastao na pragu. Bea je sedela na ivici kreveta. Nije me videla niti je čula kako ulazim.

Gledao sam kako obuva svoje svilene čarape i kako se oblači, pogleda prikovanog za ogledalo. Nije me

primetila nekoliko minuta.

- Nisam znala da si tu - reče, između iznenađenja i ljutnje.

- Izlaziš?

Potvrdila je dok je mazala usne purpurnocrvenim karminom.

- Kuda ideš?

- Da obavim neke stvari.

- Doterala si se.

- Ne volim da izlazim na ulicu kao strašilo - odgovorila je. Posmatrao sam kako opcrtava senku očiju.

„Srećan čovek“, govorio je pakostan glas.

- Koje stvari? - rekoh.

Bea se okrenula i pogledala me.

- Šta?

- Pitao sam te koje stvari treba da obaviš.

- Razne stvari.

- A Hulijan?

- Moja majka je došla po njega i odvela ga u šetnju.

- Aha.

Bea mi je prišla i, ostavljajući svoju ljutnju po strani, pogledala me zabrinuto.

- Danijele, šta ti je?

- Nisam oka sklopio noćas.

- Zašto malo ne prilegneš? Prijaće ti.

Klimnuo sam.

- Dobra ideja.

Bea se slabo osmehnula i otpratila me do moje strane kreveta. Pomogla mi je da se ispružim, pokrila

me prekrivačem i poljubila me u čelo.

- Vraćam se kasno - reče. Video sam je kako odlazi.

- Bea…

Zastala je nasred hodnika i vratila se.

- Ti me voliš? - upitao sam.

- Naravno da te volim. Kakva glupost.

Čuo sam kako se vrata zatvaraju i onda Beine mačkaste korake i njene tanke štikle kako se gube niza

stepenice. Podigao sam telefonsku slušalicu i sačekao da se javi operaterka.

- Spojite me s Hotelom „Ric“, molim vas.

Povezivanje je potrajalo nekoliko sekundi.

- Hotel „Ric“, izvolite. Šta možemo učiniti za vas?

- Da li možete proveriti da li je jedan gost smešten u hotelu, molim vas?

- Budite ljubazni i dajte mi ime.

- Kaskos. Pablo Kaskos Buendija. Mislim da je juče trebalo da stigne…

- Samo trenutak, molim vas.

Dug minut iščekivanja, glasovi koji se došaptavaju, eho na vezi.

- Gospodine…

- Da.

- Ne mogu da nađem nijednu rezervaciju na ime koje ste dali…

Preplavilo me je beskrajno olakšanje.

- Možda je rezervacija na ime firme?

- Proveriću.

Ovog puta je čekanje trajalo kratko.

- Zaista, bili ste u pravu. Gospodin Kaskos Buendija. Tu je. Apartman „ Kontinental“. Rezervacija je

bila na Izdavačku kuću „Arijadna“.

- Kako ste rekli?

- Rezervacija za gospodina Kaskosa Buendiju glasi na ime Izdavačke kuće „Arijadna“. Želite li da vas

spojim sa sobom?

Telefon mi je iskliznuo iz ruke. „Arijadna“ je bila izdavačka kuća koju je pre mnogo godina osnovao

Maurisio Valjs.

Kaskos je radio za Valjsa.

Spustio sam slušalicu uz tresak i izašao na ulicu za svojom ženom, srca zatrovanog sumnjom.

9.

Nije bilo ni traga od Bee među svetom koji se u tom času kretao Puertom del anhel u pravcu Trga

Katalonije. Slutio sam da je to bio put koji je moja žena izabrala da bi otišla do „Rica“, ali s Beom se

nikada nije znalo. Volela je da oprobava različite rute između dvaju odredišta. Ubrzo sam prestao da je

tražim i pretpostavio da je uzela taksi, što se bolje slagalo s finom odećom koju je obukla za tu priliku.

Trebalo mi je petnaest minuta da stignem do Hotela „Ric“. Iako temperatura nije mogla premašivati

deset stepeni Celzijusa, znojio sam se i gubio dah. Portir me je podozrivo pogledao, ali mi je otvorio

vrata izigravajući lagani naklon. Hol me je sludio svojim dekorom intrige, špijunaže i velike romanse.

Moje skromno iskustvo u luksuznim hotelima nije me učinilo spremnim da razaberem šta je šta. Primetio

sam prijemni pult, odakle me je jedan prilježan recepcioner posmatrao s mešavinom radoznalosti i

panike. Prišao sam recepciji i ponudio mu osmeh koji ga nije impresionirao.

- Restoran, molim vas?

Recepcioner me je osmotrio s uljudnom skepsom.

- Da li gospodin ima rezervaciju?

- Imam sastanak s jednim gostom hotela.

Recepcioner se hladno osmehnuo i klimnuo.

- Gospodin će naći restoran u dnu hodnika.

- Najlepše hvala.

Uputio sam se tamo srca stisnutog u pesnicu. Nisam imao predstavu o tome šta ću reći ili uraditi kada

budem video Beu s tim tipom. Šef sale je izašao pred mene i preprečio mi put blindiranim osmehom.

Njegov pogled je otkrivao na koliko je malo odobravanja kog njega naišla moja odeća.

- Da li gospodin ima rezervaciju? - pitao je.

Sklonio sam ga rukom i ušao u salu za ručavanje. Stolovi su mahom bili prazni. Jedan stariji par

mumificiranog izgleda i devetnaestovekovnih manira prekinuo je svoje svečano srkanje supe da bi me

pogledao s negodovanjem. Za nekoliko stolova sedeli su gosti s izgledom poslovnih ljudi i dame za

očaravajuću pratnju fakturisanu u troškove reprezentacije. Nije bilo ni traga ni od Kaskosa ni od Bee.

Iza leđa sam čuo korake šefa sale i dvojice konobara u njegovoj pratnji. Okrenuo sam se i pružio im

krotak osmeh.

- Nije li gospodin Kaskos Buendija imao rezervaciju za dvoje? - pitao sam.

- Gospodin je javio da mu odnesemo ručak u njegov apartman - obavestio me je šef sale.

Pogledao sam na sat. Bilo je dva i dvadeset. Pošao sam prema hodniku s liftovima. Portir me je

spazio, ali kada je pokušao da me stigne, ja se već bejah uvukao u lift. Pritisnuo sam neki od gornjih

spratova zaboravivši da nemam pojma gde se nalazi apartman „Kontinental“.

„Počni odozgo“, rekoh sebi.

Popeo sam se liftom do sedmog sprata i počeo da lutam po pompeznim pustim hodnicima. Ubrzo sam

stigao do vrata koja su vodila na požarne stepenice i sišao na šesti sprat. Išao sam od vrata do vrata,

neuspešno tražeći apartman „Kontinental“. Moj sat je pokazivao pola tri. Na petom spratu sam sreo

sobaricu koja je vukla kolica s pajalicom, sapunima i peškirima i pitao sam je gde je apartman. Pogledala

me je zaprepašćeno, ali mora da sam je dovoljno uplašio budući da mi je pokazala nagore.

- Osmi sprat.

Izbegavao sam liftove za svaki slučaj, možda me je osoblje hotela tražilo. Popevši se četiri sprata

stepenicama i prošavši kroz dugačak hodnik, stigao sam do apartmana „Kontinental“ obliven znojem.

Stajao sam tamo jedan minut, pokušavajući da zamislim šta se dešava iza tih vrata od plemenitog drveta i

pitajući se da li mi je ostalo zdravog razuma da odem odatle. Učinilo mi se da me neko posmatra s drugog

kraja hodnika i pobojao sam se da je posredi neki portir, ali kada sam izoštrio pogled, silueta se izgubila

iza ugla hodnika i pretpostavio sam da je to bio gost hotela. Konačno sam pozvonio.

10.

Čuo sam korake kako se približavaju vratima. Slika Bee kako zakopčava bluzu kliznula mi je kroz

svest. Otključavanje brave. Stisnuo sam pesnice. Vrata su se otvorila. Lik sa zalizanom kosom u beloj

kućnoj haljini i papučama s pet zvezdica otvorio mi je vrata. Prošle su godine, ali čovek ne zaboravlja

lica koja bez dvojbe prezire.

- Sempere? - upitao me je ne verujući.

Udarac ga je stigao između gornje usne i nosa. Osetio sam kako mu se meso i hrskavica cepaju pod

pesnicom. Kaskos je prineo ruke licu i zaljuljao se. Krv mu je curila između prstiju. Snažno ga gurnuvši,

odbacio sam ga na zid i ušao u sobu. Čuo sam Kaskosa kako pada na pod iza mojih leđa. Krevet je bio

namešten, a jelo koje se pušilo bilo je servirano na stolu, okrenutom prema terasi s pogledom na Gran

viju. Escajg je bio postavljen samo za jednu osobu. Okrenuo sam se i suočio se s Kaskosom, koji je

pokušavao da se uspravi držeći se za stolicu.

- Gde je? - pitao sam.

Kaskosovo lice bilo je izobličeno od bola. Krv mu se slivala niz grudi. Primetio sam da sam mu

rascepio usnu i da mu je nos sasvim izvesno slomljen. Osetio sam da mi zglobovi prstiju snažno bride i,

kada sam pogledao svoju ruku, video sam da mi se koža rascvetala prilikom razbijanja njegovog lica.

Nisam osećao nikakvu grižu savesti.

- Nije došla. Zadovoljan? - ispljunuo je Kaskos.

- Otkad se baviš pisanjem pisama mojoj ženi?

Učinilo mi se da se smeje i, pre nego što je stigao da izusti ijednu reč, ponovo sam jurnuo na njega. Još

jednom sam ga udario pesnicom, skupivši sav bes koji sam nosio u sebi. Udarac mu je razlabavio zube i

umrtvio mi šaku. Kaskos je ispustio vapaj agonije i sručio se na stolicu na koju se oslanjao. Video je da

se naginjem nad njim i prekrio lice rukama. Zario sam mu šake u vrat i pritisnuo ga prstima kao da hoću

da mu iščupam grlo.

- Šta ti imaš s Valjsom?

Kaskos me je gledao prestrašen, ubeđen da ću ga na mestu ubiti. Promucao je nešto nerazumljivo i

moje ruke su se prekrile slinama i krvlju iz njegovih usta. Pritisnuo sam jače.

- Maurisio Valjs. Šta ti imaš s njim?

Moje lice je bilo toliko blizu njegovog da sam mogao videti svoj odraz u njegovim zenicama. Kapilari

su počeli da mu pucaju ispod rožnjače i mreža crnih linija prokrčila je put do dužice. Shvatio sam da ga

ubijam i naglo sam ga pustio. Kaskos je ispustio grlen zvuk pošto je udahnuo i prineo ruke vratu. Seo sam

na krevet pored njega. Ruke su mi drhtale, oblivene krvlju. Otišao sam u kupatilo i oprao ih. Pokvasio

sam lice i kosu hladnom vodom i, videvši svoj lik u ogledalu, jedva sam se prepoznao. Samo što nisam

ubio čoveka.

11.

Kada sam se vratio u sobu, Kaskos je i dalje bio strovaljen na stolici. Dahtao je. Napunio sam čašu

vodom i pružio mu je. Videvši da mu prilazim, nagnuo se na stranu očekujući nov udarac.

- Uzmi - rekoh.

Otvorio je oči i, videvši čašu, kolebao se nekoliko sekundi.

- Uzmi - ponovio sam. - Samo voda.

Uzeo je čašu drhtavom rukom i prineo je usnama. Tada sam video da sam mu slomio nekoliko zuba.

Kaskos je jauknuo i oči su mu se napunile suzama kada je hladna voda dotakla pulpu izloženu ispod gleđi.

Ćutali smo više od minuta.

- Da pozovem lekara? - upitah konačno.

Podigao je pogled i odmahnuo glavom.

- Odlazi odavde dok nisam pozvao policiju.

- Reci mi kakve ti veze imaš s Maurisiom Valjsom i odlazim.

Gledao sam ga čvrsto.

- On je… jedan od partnera u izdavačkoj kući za koju radim.

- Da li je on tražio od tebe da napišeš ono pismo?

Kaskos se premišljao. Ustao sam i koraknuo prema njemu. Ščepao sam ga za kosu i snažno ga povukao.

- Nemoj me više udarati - preklinjao je.

- Da li je Valjs tražio od tebe da napišeš ono pismo?

Kaskos je izbegavao da me pogleda u oči.

- Nije on - uspeo je da kaže.

- Nego ko?

- Jedan od njegovih sekretara. Armero.

- Ko?

- Pako Armero. On je zaposlen u izdavačkoj kući. Rekao mi je da obnovim vezu s Beatris. Da će, ako

to učinim, biti nečeg za mene. Nekakve kompenzacije.

- Zbog čega treba da obnoviš vezu s Beom?

- Ne znam.

Načinio sam pokret kao da ću ga ponovo udariti.

- Ne znam - jaukao je Kaskos. - Zaista.

- I zato si joj ovde zakazao sastanak?

- Ja i dalje volim Beatris.

- Lep način da joj to pokažeš. Gde je Valjs?

- Ne znam.

- Kako ne znaš gde je tvoj šef?

-Tako što ga ne poznajem. Važi? Nikada ga nisam video. Nikada nisam razgovarao s njim.

- Objasni mi kako je to moguće.

- Počeo sam da radim u „Arijadni“ pre godinu i po dana, u kancelariji u Madridu. Za sve to vreme,

nijednom ga nisam video. Niko ga nije video.

Ustao je polako i pošao ka sobnom telefonu. Nisam ga zadržavao. Zgrabio je slušalicu i uputio mi

pogled mržnje.

- Zvaću policiju…

- Neće biti potrebno - dopro je glas iz hodnika sobe. Okrenuo sam se i otkrio Fermina obučenog u

odelo za koje sam pretpostavio da pripada mom ocu. U ruci je, visoko ga podigavši, držao dokument

nalik na službenu legitimaciju.

- Inspektor Fermin Romero de Tores. Policija. Prijavljena je neka tuča. Ko od vas može sažeto opisati

šta se ovde dogodilo?

Ne znam ko je bio smušeniji, Kaskos ili ja. Fermin je iskoristio priliku da blago izvuče slušalicu iz

Kaskosove ruke.

- Dozvolite - reče pomerajući ga. - Obavestiću komesarijat.

Pretvarao se da okreće broj i osmehnuo nam se.

- S komesarijatom, molim vas. Da, hvala.

Sačekao je nekoliko sekundi.

- Da, Mari Pili, ja sam, Romero de Tores. Daj mi Palasiosa. Da, čekam.

Dok se pravio da čeka pokrivši slušalicu rukom, Fermin je načinio gest prema Kaskosu.

- Jeste li se vi udarili o vrata od kupatila ili imate nešto da izjavite?

- Ovaj divljak me je napao i pokušao da me ubije. Hoću odmah da podnesem tužbu. Očerupaću ga.

Fermin me je zvanično pogledao i potvrdno klimnuo.

- U pravu ste. Da mu ne ostane ni dlaka na glavi.

Pretvarao se da čuje nešto preko telefona i gestom je pokazao Kaskosu da ćuti.

- Da, Palasiose. U „Ricu“. Da. Broj 424. Jedan ranjen. Pretežno u licu. Zavisi. Ja bih rekao, kao

zemljopisna karta. U redu. Hapsim osumnjičenog po kratkom postupku.

Spustio je slušalicu.

- Sve je rešeno.

Fermin mi je prišao i, zgrabivši me za ruku s autoritetom, pokazao mi da ćutim.

- Vi ni reč. Sve što kažete biće iskorišćeno tako da ostanete u ćorki najmanje do Svih svetih. Hajde,

polazak.

Presamićen od bola i dodatno smeten Ferminovim pojavljivanjem, Kaskos je posmatrao scenu u

neverici.

- Nećete mu staviti lisice?

- Ovo je fin hotel. Narukvice ću mu staviti u patrolnim kolima.

Kaskos, koji je još krvario i verovatno video dvostruko, preprečio nam je put ne baš ubeđen.

- Da li ste vi sigurno policajac?

- Tajna brigada. Odmah ću narediti da vam pošalju sirov biftek da ga stavite na lice kao masku. To

kratkoročno deluje na kontuzije kao svetačka ruka. Moje kolege će navratiti kasnije da uzmu izjavu od vas

i provere prethodne prekršaje - recitovao je sklanjajući Kaskosovu ruku i gurajući me ka izlazu punom

brzinom.

12.

Uhvatili smo taksi na ulazu u hotel i prešli Gran viju u tišini.

- Isuse, Marija i Josife! - eksplodirao je Fermin. - Jeste li poludeli? Gledam vas i ne prepoznajem vas.

Šta ste hteli? Da imate imbecila na duši?

- Radi za Maurisija Valjsa - samo sam rekao.

Fermin je prevrnuo očima.

- Danijele, ta vaša opsesija počinje da uzima maha. U zao čas sam vam sve ispričao… Jeste li dobro?

Da vidim tu ruku…

Pokazao sam mu pesnicu.

- Majko božja.

- Kako ste znali…?

- Tako što vas poznajem kao da sam vas ja rodio, iako ima dana kada se skoro pokajem - reče besno.

- Ne znam šta me je spopalo…

- Znam ja. I ne sviđa mi se. Ne sviđa mi se nimalo. To nije Danijel koga poznajem. Ni Danijel čiji

prijatelj želim da budem.

Bolela me je ruka, ali još više me je bolelo to što sam shvatio da sam razočarao Fermina.

- Fermine, ne ljutite se na mene.

- Ne, nego će detence još hteti i medalju…

Jedno vreme smo proveli u tišini, gledajući svako na svoju stranu ulice.

- Dobro je što ste došli - rekoh konačno.

- Mislili ste da ću vas ostaviti samog?

- Nećete reći Bei, zar ne?

- Ne, napisaću pismo uredniku Vangvardije da bih mu prepričao vaš podvig.

- Ne znam šta mi se desilo, ne znam…

Gledao me je strogo, ali na kraju je olabavio držanje i potapšao me po ruci. Progutao sam bol.

- Nećemo više o tome. Pretpostavljam da bih ja učinio isto što i vi.

Posmatrao sam Barselonu kako defiluje kroz prozor.

- Čija je bila licenca?

- Šta kažete?

- Policijska iskaznica koju ste pokazali… Šta je to bilo?

- Parohova godišnja karta za „Barsu“.

- Bili ste u pravu, Fermine. Bio sam imbecil kada sam sumnjao u Beu.

- Ja sam uvek u pravu. To mi je urođeno.

Položio sam oružje pred tako očiglednom činjenicom i zaćutao, jer već sam rekao dovoljno gluposti za

jedan dan. Fermin je bio veoma ćutljiv i kao da je utonuo u misli. Uznemiravala me je pomisao da ga je

moje ponašanje toliko razočaralo da ne zna šta da mi kaže.

- Fermine, o čemu razmišljate?

Okrenuo se i zabrinuto me pogledao.

- Mislio sam o tom čoveku.

- O Kaskosu?

- Ne. O Valjsu. O tome što je taj idiot rekao. Pitao sam se šta to znači.

- O čemu pričate?

Fermin me je mračno pogledao.

- O tome da me je dosad brinulo to što vi hoćete da pronađete Valjsa.

- I više vas ne brine?

- Postoji nešto što me još više brine, Danijele.

- Šta?

- To što on traži vas.

Gledali smo se ćutke.

- Imate li ideju zašto me traži? - upitao sam. Fermin, koji je uvek imao odgovor na sve, polako je

zavrteo glavom i skrenuo pogled.

Do kraja puta smo ćutali. Kada smo stigli do kuće, popeo sam se pravo u stan, istuširao se i progutao

četiri aspirina. Zatim sam spustio roletne i, zagrlivši jastuk koji je mirisao na Beu, zaspao kao idiot, što

sam i bio, pitajući se gde je ta žena zbog koje mi nije važno što sam ispao budala veka.

13.

- Ličim na bodljikavo prase - izjavila je Bernarda posmatrajući svoju sliku pomnoženu sa sto u salonu

s ogledalima „Mode Svete Eulalije“.

Dve krojačice su, klečeći kraj njenih nogu, obeležavale venčanicu desetinama čioda pod pažljivim

Beinim okom. Išla je ukrug oko Bernarde i nadgledala svaki nabor i svaki šav kao da joj od toga zavisi

život. Bernarda se, prekrštenih ruku, maltene nije usuđivala ni da diše, ali njen pogled iz više uglova, koji

je šestougaona prostorija zaodenuta ogledalima vraćala s njene siluete, bio je uhvaćen kako traži znake

povećanog obima na stomaku.

- Sigurno se ništa ne primećuje, Bea?

- Ništa. Ravan je kao daska za peglanje. Gde treba da bude, naravno…

- Jao, ne znam, ne znam…

Bernardino stradanje i napori krojačica da podese i uobliče produžili su se za još pola sata. Kada im

se učinilo da na svetu više nema nijedne čiode kojom bi uboli sirotu Bernardu, krojač, zvezda firme i

autor odevnog predmeta, pojavio se razmaknuvši zavesu i, posle kratke analize i nekoliko korekcija kod

pada suknje, dao je svoje odobrenje i pucnuo prstima da bi pomoćnicama dao znak da se povuku sa

scene.

- Ni Pertegas [Manuel Pertegaz Ibanez (rođen 1917) - poznati španski modni kreator.] vas ne bi ovako ulepšao -

izrekao je svoj sud, zadovoljan.

Bea se nasmešila i potvrdila.

Krojač, vitak gospodin traženih manira i nađenih poza koji se odazivao prosto na ime Evaristo,

poljubio je Bernardu u obraz.

- Vi ste najbolji model na svetu. Najstrpljiviji i najnapaćeniji. Koštalo je, ali je vredelo truda.

- I gospodin veruje da ću moći da dišem ovde unutra?

- Draga moja, udajete se pod okriljem Svete majke Crkve za iberijski mač. Nema više disanja, rekao

bih ja. Pomislite da je venčanica kao ronilački skafandar: nije najbolje mesto za disanje, zabava počinje

kada vam je skinu.

Bernarda se prekrstila pred krojačevim aluzijama.

- Sada ću vas zamoliti da skinete haljinu vrlo pažljivo jer šavovi nisu zašiveni i, s tolikim čiodama, ne

želim da vas vidim kako se penjete do oltara s izgledom cediljke - reče Evaristo.

- Ja ću joj pomoći - ponudila se Bea.

Bacivši sugestivan pogled na Beu, Evaristo ju je rendgenski snimio od glave do pete.

- A kada ću vas moći da razodenem i odenem, cvetiću? - zainteresovao se, a zatim se povukao iza

zavese u teatralnom izlasku.

- Kako vas je gledao taj bezobraznik! - reče Bernarda. - A kažu da naginje na onu stranu.

- Meni se čini da Evaristo naginje i na onu i na ovu stranu, Bernarda.

- I to je moguće? - upitala je.

- Hajde da probamo da te izvadimo iz toga a da nam ne ispadne nijedna čioda.

Dok je Bea oslobađala Bernardu iz zatočeništva, devojka je tiho negodovala.

Kada je saznala cenu venčanice koju je njen gazda, don Gustavo, zapeo da plati iz svog džepa,

Bernarda je bila izbezumljena.

- Don Gustavo nije trebalo da troši takvo bogatstvo. Zapeo je da mora da bude ovde, na najskupljem

mestu u celoj Barseloni, i da angažuje tog Evarista, koji je njegov polunećak ili šta već i koji kaže da

dobije alergiju ako tkanina nije iz „Kase Gratakos“. Ma daj!

- Poklonjenom konju… Osim toga, don Gustavo će biti srećan kad te vidi kako se udaješ raskošno. On

je takav.

- Ja bih se u venčanici svoje majke s nekoliko prepravki isto tako udala, a Ferminu je svejedno, jer kad

god mu pokažem novu haljinu, jedino gleda kako da mi je skine… Tako nam sad i treba, neka mi Bog

oprosti - reče Bernarda lupkajući se po stomaku.

- Bernarda, i ja sam se udala trudna i sigurna sam da Bog ima mnogo hitnijih stvari kojima treba da se

pozabavi.

- To kaže moj Fermin, ali ja ne znam…

- Ti slušaj šta Fermin kaže i ništa ne brini.

U podsuknji i iscrpljena, Bernarda se posle dva sata stajanja na visokim potpeticama i s rukama u

vazduhu sručila u fotelju i uzdahnula.

- Aj, a jadničak se više i ne vidi, toliko je kila izgubio. Kako se samo brinem.

- Videćeš kako će se brzo izvući. Muškarci su takvi, kao muškatle. Kada ti se učini da su za bacanje,

oni ožive.

- Ne znam, gospođo Bea, vidim da je Fermin mnogo potonuo. On mi govori da želi da se oženi, ali

ponekad nisam sigurna.

- Ali on je silno zatreskan u tebe, Bernarda.

Bernarda je slegla ramenima.

-Znate, nisam ja glupa kao što izgledam. Od trinaeste godine, stalno spremam kuće i ima mnogo stvari

koje neću razumeti, ali znam da je moj Fermin video sveta i da je tu i tamo upadao u gužve. On mi nikada

ne priča o svom životu od pre nego što smo se upoznali, ali ja znam da je imao druge žene i da je svašta

preturio preko glave.

- I na kraju je od svih izabrao tebe. Pa ti vidi.

- Znam da mu se devojke dopadaju više nego detetu lilihip. Kada idemo u šetnju ili na igranku, oči mu

tako lete na sve strane da će mi jednom ostati zrikav.

- Glavno da mu ruke ne lete… Znam iz pouzdanih izvora da ti je Fermin uvek bio veran…

- To jeste. Ali znate čega se plašim, gospođo Bea: da nisam ništa u poređenju s njim. Kada ga vidim

kako me gleda zateleban i govori kako me voli i da želi da ostarimo zajedno i sve te slatke reči koje on

ume da sroči, uvek pomislim kako će se jednog dana probuditi, pogledati me i reći sebi: „A ova blesa,

gde sam je samo našao?“

- Mislim da se varaš, Bernarda. Fermin to nikada neće pomisliti. Drži te na pijedestalu.

-Ali ni to nije dobro, da znate, koliko sam samo ja takve gospode videla što drže svoju gospođu na

pijedestalu kao Devicu Mariju, a onda jure za prvom drocom koja prođe, kao kerovi u teranju. Nećete

verovati koliko puta sam to videla ovim očima koje mi je Bog dao.

-Ali Fermin nije takav, Bernarda. Fermin je jedan od dobrih. Od retkih, jer muškarci su kao kestenje

koje ti prodaju na ulici: kada ih kupiš, svi su vrući i lepo mirišu, ali kad ih izvadiš iz fišeka, odmah se

ohlade i shvatiš da je većina trula iznutra.

- Ne kažete to zbog gospodina Danijela, zar ne?

Bea nije odmah odgovorila.

- Ne, naravno.

Bernarda ju je pogledala ispod oka.

- Sve je u redu kod kuće, gospođo Bea?

Bea se igrala pregibom podsuknje koju je prevlačila preko Bernardinih ramena.

- Da, Bernarda. Reč je o tome što smo obe našle muževe koji imaju svoje bube i svoje tajne.

Bernarda je potvrdila.

- Ponekad izgledaju kao deca.

- Muškarci. Pusti ih neka se izigraju.

- Ali ja ih volim - reče Bernarda - a znam da je to greh.

Bea se nasmejala.

- I kakve voliš? Poput Evarista?

- Ne, zaboga. Izlizaće se od tolikog gledanja u ogledalo. Muškarac koji se doteruje više od mene, nije

mi to to. Meni se sviđaju malo divlji, šta da vam kažem. Ja znam da moj Fermin nije ono što se kaže lep.

Ali za mene je i lep i dobar. I pravi muškarac. To je najvažnije, da bude dobar i da je istinski to što jeste.

I da se možeš uhvatiti za njega u zimskoj noći i da te prođe hladnoća.

Bea se nasmešila, saglasivši se.

- Tako je. Doduše, meni je jedna ptičica došapnula da se tebi sviđa Keri Grant.

Bernarda je pocrvenela.

- A vama ne? Ne da se udam za njega, čini mi se da se taj zaljubio u sebe kada se prvi put video u

ogledalu, ali da ostane među nama, neka mi Bog oprosti, ne bi mi bilo mrsko jedno dobro maženje…

- Šta bi Fermin rekao da to čuje, Bernarda?

- Ono što uvek kaže: uživaj dok možeš, ionako će te pojesti crvi…