Četvrti deo

Sumnja

1.

Barselona, 1957.

Svetlost zore zatekla me je na pragu spavaće sobe malog Hulijana, koji je, najzad, spavao daleko od

svega i svih s osmehom na usnama. Čuo sam Beine korake kako se približavaju i osetio njene ruke na

leđima.

- Otkad si ovde?

- Od malopre.

- Šta radiš?

- Gledam ga.

Bea je prišla Hulijanovoj kolevci i sagnula se da ga poljubi u čelo.

- U koliko sati si došao juče? - Nisam odgovorio. - Kako je Fermin?

- Koprca se.

- A ti? - Osmehnuo sam se bezvoljno. - Hoćeš li mi ispričati? - bila je uporna.

- Drugi put.

- Mislila sam da među nama nema tajni - reče Bea.

- I ja.

Pogledala me je začuđeno.

- Šta hoćeš da kažeš, Danijele?

- Ništa. Neću ništa da kažem. Veoma sam umoran. Hoćemo li u krevet?

Bea me je uhvatila za ruku i odvela do spavaće sobe. Legli smo u postelju i ja sam je zagrlio.

- Noćas sam sanjala tvoju majku - reče Bea. - Izabelu.

Zvuk kiše je počeo da grebe po staklu.

- Ja sam bila mala devojčica i ona me je držala za ruku. Bile smo u nekoj velikoj i veoma staroj kući, s

ogromnim salonima i koncertnim klavirom i tremom koji je gledao na vrt s jezerom. Pored jezera bio je

jedan dečak isti kao Hulijan, ali ja sam znala da si to ti, ne pitaj me kako. Izabela je kleknula pored mene

i pitala me da li mogu da te vidim. Ti si se igrao u vodi papirnim čamcem. Rekla sam da mogu. Onda mi

je ona rekla da te čuvam. Da te zauvek čuvam jer ona mora da ide daleko.

Ostali smo dugo u tišini slušajući dobovanje kiše.

- Šta ti je Fermin sinoć rekao?

- Istinu - odgovorio sam. - Rekao mi je istinu.

Bea me je ćutke slušala dok sam pokušavao da rekonstruišem Ferminovu priču. U početku sam osećao

kako bes ponovo raste u mojoj unutrašnjosti, ali kako je priča odmicala, preplavljivala me je duboka tuga

i silno očajanje. Za mene je to sve bilo novo i još nisam znao kako ću živeti s tim tajnama i posledicama

onoga što mi je Fermin otkrio. Ti događaji su se odigrali pre skoro dvadeset godina, a mene je vreme

osudilo na puku ulogu gledaoca u predstavi u kojoj su se povlačili konci moje sudbine.

Kada sam prestao da govorim, primetio sam da me Bea gleda sa zabrinutošću i uznemirenošću u

pogledu. Nije bilo teško pogoditi o čemu je razmišljala.

- Obećao sam ocu da, dok je on živ, neću tražiti tog čoveka, Valjsa, i da neću ništa preduzeti - dodao

sam da bih je umirio.

- Dok je on živ? A posle njegove smrti? Nisi mislio na nas? Na Hulijana?

- Naravno da jesam mislio. Ne treba da brineš - slagao sam. - Posle razgovora s ocem, shvatio sam da

je sve to davno prošlo i da se ništa ne može učiniti da bi se to promenilo.

Bea nije bila mnogo ubeđena u moju iskrenost.

- Istina je - ponovo sam slagao.

Zadržala je pogled na meni nekoliko trenutaka, ali to su bile one reči koje je želela da čuje, i na kraju

je podlegla iskušenju da u njih poveruje.

2.

Istog popodneva, dok je kiša i dalje šibala puste ulice prekrivene barama, silueta Sebastijana Salgada,

iskrivljena i izjedena vremenom, nacrtala se na vratima knjižare. Posmatrao nas je kroz izlog sa svojim

nezamenljivim držanjem grabljivca, sa svetlima vertepa na licu. Prišao sam vratima i otvorio ih kako bih

ga propustio.

- Divan vertep - reče.

- Nećete ući?

Pridržao sam mu vrata i Salgado je ušao šepajući. Zastao je načinivši nekoliko koraka, oslanjajući se

na svoj štap. Fermin ga je podozrivo gledao s tezge. Salgado se osmehnuo.

- Koliko vremena je prošlo, Fermine - zapevao je.

- Držao sam vas za mrtvog - odvrati Fermin.

- I ja vas, kao svi. Tako su nam rekli. Da su vas uhvatili u pokušaju bekstva i da su vas ucmekali.

- Malo sutra.

- Ako hoćete da vam kažem istinu, ja sam uvek imao nadu da ste se izmigoljili. Zna se da neće grom u

koprive…

- Ganuli ste me, Salgado. Kada ste izašli?

- Pre otprilike mesec dana.

- Nemojte reći da su vas pustili zbog dobrog vladanja - reče Fermin.

- Ja mislim da su se umorili od čekanja da umrem. Znate da su mi dali pomilovanje? Imam ga

odštampano, a potpisao ga je sam Franko.

- Dali ste ga na uramljivanje, pretpostavljam.

- Držim ga na počasnom mestu: iznad ve-ce šolje, ako mi ponestane papira.

Salgado je napravio nekoliko koraka prema tezgi i pokazao na stolicu u ćošku.

- Da li mogu da sednem? Još nisam navikao da hodam više od deset metara u pravoj liniji i lako se

zamorim.

- Samo izvolite - ponudio sam mu.

Salgado se sručio na stolicu i duboko udahnuo, masirajući koleno. Fermin ga je gledao kao neko ko

posmatra pacova koji je izgmizao iz ve-ce šolje.

- Izgleda da će onaj za koga su svi mislili da će prvi odapeti biti poslednji… Znate li šta me je održalo

u životu svih ovih godina, Fermine?

- Da vas ne poznajem toliko dobro, rekao bih mediteranska hrana i morski vazduh.

Salgado je ispustio nekakav pokušaj smeha koji je zvučao kao promukao kašalj i bronhije na ivici

kraha.

- Niste se promenili, Fermine. Zato ste mi se toliko sviđali. Kakva su to bila vremena! Ali neću vas

zamarati tim slavnim epizodama, pogotovo ne momka, tu generaciju ovo naše više ne zanima. Njihovo je

čarlston i kako ga već zovu. Da popričamo o poslu?

- Vi kažite.

- Ne nego vi, Fermine. Ja sam rekao sve što sam imao. Hoćete li mi dati ono što mi dugujete? Ili ćemo

morati da organizujemo skandal koji vam ne odgovara?

Fermin je bio neosetljiv nekoliko trenutaka, što nas je ostavilo u neugodnoj tišini. Salgadove oči bile

su prikovane za njega i izgledao je kao da će svakog časa ispljunuti otrov. Fermin mi je uputio pogled

koji nisam uspeo da dešifrujem i uzdahnuo je, pokunjen.

- Pobedili ste, Salgado.

Fermin je izvadio mali predmet iz džepa i pružio mu ga. Neki ključ. Onaj ključ. Salgadove oči su se

zacaklile kao u deteta. Polako je ustao i prišao Ferminu. Prihvatio je ključ rukom koja mu je ostala,

drhteći od uzbuđenja.

- Ako nameravate da ga ponovo umetnete rektalnim putem, molim vas da odete u toalet, ovo je

porodična knjižara otvorena za javnost - upozorio je Fermin.

Salgado, koji je povratio boju i dah prve mladosti, topio se u osmehu beskrajnog zadovoljstva.

- Kada dobro razmislim, u suštini ste mi učinili životnu uslugu čuvajući ga sve ove godine - izjavio je.

- Tome služe prijatelji - odvrati Fermin. - Idite s milim bogom i, ako vam bilo šta zatreba, nemojte ni

slučajno dolaziti ovamo.

Salgado se osmehnuo i namignuo. Uputio se prema izlazu, već izgubljen u svojim premišljanjima. Pre

nego što je izašao na ulicu, okrenuo se na časak i podigao ruku u znak izmiriteljskog pozdrava.

- Želim vam sreću i dug život, Fermine. I budite spokojni, vaša tajna je na sigurnom.

Gledali smo ga kako odlazi pod kišom, starac za koga bi svako pomislio da je na umoru ali koji, bio

sam siguran, u tom času nije osećao ni hladne kapi kiše na svom licu ni godine utamničenosti i muka koje

je nosio u krvi. Pogledao sam Fermina, koji je stajao kao ukopan, bled i pometen utvarom bivšeg cimera.

- Hoćemo li ga pustiti da tek tako ode? - upitah.

- Imate neki bolji plan?

3.

Čim je istekao onaj poznati minut razboritosti, izleteli smo na ulicu opremljeni tamnim mantilima i

jednim kišobranom veličine suncobrana, koji je Fermin nabavio na bazaru u luci s idejom da ga koristi

kako zimi tako i leti za svoja osamljivanja s Bernardom na plaži Barselonete.

- Fermine, s ovim čudom drečimo kao hor petlova - upozorio sam ga.

- Budite mirni, jedino što ta lopuža vidi jesu zlatni dukati koji padaju s neba - odvratio je Fermin.

Salgado je imao prednost od stotinak metara i šepao je laganim korakom Ulicom Kondal pod kišom.

Malo smo skratili razdaljinu, baš na vreme da vidimo kako se sprema da uđe u tramvaj koji je išao uz

Viju Lajetanu. Zatvarajući kišobran u hodu, potrčali smo i pravim čudom stigli da naskočimo na branik. U

najboljoj tradiciji epohe, vozili smo se okačeni sa zadnje strane. Salgado je u prednjem delu našao

sedište koje mu je neki dobri samarićanin ustupio ne znajući s kim ima posla.

- Tako ti je to kad ostare - reče Fermin. - Niko se ne seća da su bili hulje.

Tramvaj je išao Ulicom Trafalgar dok nije stigao do Trijumfalne kapije. Malo smo provirili i uverili

se da je Salgado i dalje prikovan za svoje sedište. Kondukter, čovek nakostrešenih brkova, gledao nas je

nabranog čela.

- Nemojte misliti da ću vam dati popust jer ste tamo okačeni, motrim na vas otkako ste se popeli.

- Više niko ne ceni socrealizam - mrmljao je Fermin. - Kakva zemlja.

Dodali smo mu nekoliko novčića i on nam je predao karte. Baš kad smo pomislili da se Salgado

sigurno uspavao, on je, pošto je tramvaj krenuo ka severnoj stanici, ustao i povukao kanap da bi zatražio

zaustavljanje. Koristeći to što je vozač usporio, iskočili smo pred vijugavu modernističku palatu u kojoj

su bile smeštene kancelarije hidroelektrične kompanije i pešice produžili za tramvajem do stanice. Videli

smo Salgada kako silazi uz pomoć dvojice putnika i kako se upućuje ka stanici.

- Da li mislite isto što i ja? - upitao sam.

Fermin je klimnuo. Pratili smo Salgada do velike stanične čekaonice, kamuflirajući se ili pak čineći

svoje prisustvo bolno uočljivim ogromnim Ferminovim kišobranom. Kada se našao unutra, Salgado je

prišao metalnim ormarićima nanizanim uz jedan zid, nalik na veliko groblje u minijaturi. Mi smo se

postavili na klupu koja je bila u polusenci. Salgado je stao pred beskraj ormarića i posmatrao ih

zadubljen u misli.

- Da nije zaboravio gde je ostavio plen? - upitao sam.

- Ma kakvi. Dvadeset godina čeka ovaj trenutak. On sada uživa u njemu.

- Ako vi tako kažete… Ja mislim da je zaboravio.

Ostali smo na mestu, gledali i čekali.

- Nikad mi niste rekli gde ste vi sakrili ključ kada ste pobegli iz tvrđave - usudio sam se da kažem.

Fermin mi je uputio neprijateljski pogled.

- Ne mislim da zalazim u tu temu, Danijele.

- Zaboravite.

Iščekivanje se proteglo na još nekoliko minuta.

- Možda ima saučesnika - rekoh - i sada ga čeka.

- Salgado nije od onih što dele.

- Možda postoji još neko ko…

- Šššš - ućutkao me je Fermin pokazujući Salgada, koji se konačno pokrenuo.

Starac je prišao jednom ormariću i stavio ruku na metalna vrata. Izvadio je ključ i ubacio ga u bravu.

Otvorio je vratanca i pogledao unutra. U tom času, dva žandarma Civilne garde skrenula su u čekaonicu iz

pravca perona i približila se mestu gde je Salgado pokušavao da izvadi nešto iz ormarića.

- Ajao - promrmljao sam.

Salgado se okrenuo i pozdravio žandarme. Razmenili su nekoliko reči i jedan od njih je izvadio kofer

iz unutrašnjosti i spustio ga na pod do Salgadovih nogu. Lopov im je srdačno zahvalio na pomoći i njih

dvojica su, pozdravljajući ga trorogim šeširima, produžila svoj obilazak.

- Živela Španija - promrmljao je Fermin.

Salgado je ščepao kofer i odvukao ga do klupe naspram naše.

- Neće ga otvoriti, zar ne? - upitao sam.

- Mora se uveriti da je sve tu - odgovori Fermin. - Mnogo je mučnih godina ta propalica čekala da

povrati svoje blago.

Salgado se obazre oko sebe jednom i još jednom da bi se uverio da nema nikoga u blizini i konačno

odluči. Videli smo kako je odškrinuo kofer jedva nekoliko centimetara i kako ispituje unutrašnjost.

Ostao je tako skoro minut, nepomičan. Fermin i ja smo se zgledali ne shvatajući. Iznenada, Salgado je

zatvorio kofer i ustao. Tek tako, pošao je prema izlazu ostavljajući kofer za sobom naspram otvorenog

ormarića.

- Ali šta radi? - upitao sam.

Fermin je ustao i dao znak.

- Vi idite po kofer, ja pratim njega…

Ne ostavljajući mi vremena da odgovorim, Fermin je požurio ka izlazu. Ja sam se hitrim korakom

uputio ka mestu gde je Salgado ostavio kofer. Jedan pametnjaković koji je čitao novine na obližnjoj klupi

takođe je bacio oko na njega i, pogledavši prvo na obe strane da bi se uverio da ga niko ne gleda, ustao je

i prišao mu kao lešinar koji kruži oko plena. Požurio sam. Nepoznati ga je skoro uzeo kada sam ga ja

pravim čudom dograbio.

- Ovaj kofer nije vaš - rekoh.

Tip me je pogledao neprijateljski i zgrabio ručku.

- Da zovem žandarme? - pitao sam.

U neprilici, pametnjaković je pustio kofer i nestao put perona. Odneo sam ga do klupe i, proverivši da

li me neko gleda, otvorio ga.

Bio je prazan.

Tek tada sam čuo viku i galamu i podigao pogled da bih video šta je izazvalo uznemirenost na izlazu iz

stanice. Ustao sam i kroz staklo video dva žandarma kako krče sebi put kroz krug radoznalaca koji su se

okupili na kiši. Kada se svetina pomerila, video sam Fermina kako kleči na zemlji, držeći Salgada u

rukama. Oči starca behu otvorene ka kiši. Jedna žena koja je u tom času ulazila prinela je ruku ustima.

- Šta se desilo? - upitao sam.

- Jadan starac, srušio se bez svesti… - reče.

Izašao sam napolje i polako prišao krugu ljudi koji su posmatrali scenu. Video sam kako je Fermin

podigao pogled i razmenio nekoliko reči sa žandarmima. Jedan od njih je potvrdno klimnuo. Fermin je

onda skinuo mantil i rasprostro ga preko Salgadovog tela, prekrivajući mu lice. Kada sam stigao, jedna

ruka sa samo tri prsta virila je ispod mantila, a na dlanu, sjajan pod kišom, ležao je ključ. Natkrilio sam

Fermina kišobranom i stavio mu ruku na rame. Polako smo se udaljili.

- Jeste li dobro, Fermine?

Moj dobri prijatelj je slegnuo ramenima.

- Hajdemo kući - uspeo je da kaže.

4.

Dok smo se udaljavali sa stanice, skinuo sam mantil i prebacio ga preko Ferminovih ramena. Njegov

je ostao na Salgadovom lešu. Nije mi se činilo da je moj prijatelj sposoban za velike šetnje i odlučio sam

da zaustavim taksi. Otvorio sam mu vrata i, kada se obreo unutra, zatvorio sam ih i ušao s druge strane.

- Kofer je bio prazan - rekoh. - Neko je nasamario Salgada.

- Ko s đavolom tikve sadi…

- Šta mislite, ko je to bio?

- Možda isti onaj koji je znao da je njegov ključ kod mene i koji mu je objasnio gde da me nađe -

promrmljao je Fermin.

- Valjs?

Fermin je uzdahnuo, skrhan.

- Ne znam, Danijele. Ne znam više šta da mislim.

Primetio sam taksistin pripravan pogled u ogledalu.

- Idemo do ulaza na Trg Real, u Ulicu Fernando - dao sam uputstva.

- Ne vraćamo se u knjižaru? - upitao je Fermin, kome u telu nije ostalo borbenosti ni za raspravu o ruti

taksija.

- Ja se vraćam, ali vi idete u kuću don Gustava da provedete ostatak dana s Bernardom.

Vozili smo se u tišini dok je Barselona pod kišom gubila svoje obrise. Kada smo stigli do lukova

Ulice Fernando, gde sam pre mnogo godina upoznao Fermina, platio sam vožnju i popeli smo se. Otpratio

sam Fermina do ulaza don Gustava i zagrlio ga.

- Čuvajte se, Fermine. I jedite nešto, ili će se Bernarda ubosti na neku kost prve bračne noći.

- Bez brige. Kada namerim, lakše se ugojim nego sopranistkinja. Pošto se popnem, nabokaću se

božićnih kolača koje don Gustavo kupuje u „Kasi Kiles“ i sutra ću vam biti sama slanina.

- Hajde da i to vidim. Pozdravite mladu.

- Kako vi kažete. Doduše, s obzirom na pravno-administrativne okolnosti, vidim sebe kako živim u

grehu.

- Ništa zato. Sećate li se šta ste mi jedanput rekli? Da sreća ne dolazi u kućne posete, već da treba otići

po nju?

- Moram priznati da sam to uzeo iz jedne Karašove knjige. Lepo je zvučalo.

- Pa eto, ja sam poverovao i još verujem u to. I zato vam kažem da je vaša sudbina da se oženite

Bernardom prema svim pravilima, predviđenog datuma, s popovima, pirinčom i imenom i prezimenom.

Moj prijatelj me je gledao, skeptičan.

- Ne zvao se ja Danijel ako se ne venčate na velika vrata - obećao sam Ferminu, toliko slomljenom da

ni kesica karamela sugus ni filmčina u bioskopu „Femina“ s Kim Novak u špicastom grudnjaku koji

prkosi sili Zemljine teže ne bi uspele da ga osokole.

- Ako vi tako kažete, Danijele…

- Vi ste meni vratili istinu - rekoh. - Ja ću vama vratiti ime.

5.

Istog popodneva, po povratku u knjižaru, pokrenuo sam svoj plan za spasavanje Ferminovog identiteta.

Prvi korak je iziskivao nekoliko telefonskih poziva iz zadnje prostorije i izradu kalendara akcija. Za drugi

korak bio mi je potreban talenat stručnjaka poznatih po efikasnosti.

Sledećeg dana, u sunčano i prijatno podne, uputio sam se ka Biblioteci „Karmen“, gde sam ugovorio

susret s profesorom Alburkerkeom, uveren da ono što on ne zna ne zna niko.

Pronašao sam ga u glavnoj čitaonici, okruženog knjigama i papirima, zamišljenog, s nalivperom u ruci.

Seo sam naspram njega i ostavio ga da radi. Trebao mu je skoro minut da primeti moje prisustvo. Kada je

podigao oči sa stola, iznenađeno me je pogledao.

- To što pišete sigurno je veoma zanosno - bio sam slobodan da primetim.

- Radim na seriji članaka o ukletim piscima Barselone - objasnio je. - Da li se sećate onog Hulijana

Karaša, autora koga ste mi preporučili u knjižari pre nekoliko meseci?

- Naravno - odgovorio sam.

- E pa istraživao sam o njemu i njegova priča je neverovatna. Da li ste znali da se neki satanski lik

posvetio obilaženju sveta i traženju Karašovih knjiga da bi ih spalio?

- Nemojte mi reći - kazao sam glumeći iznenađenje.

- Veoma zanimljiv slučaj. Poslaću vam čim završim.

- Trebalo bi da napišete knjigu o toj temi - predložio sam. - Tajnu istoriju Barselone posredstvom

njenih ukletih i zabranjenih pisaca u zvaničnoj verziji.

Profesor je odmeravao ideju, zagolican.

- To mi je zaista palo na um, ali imam toliko posla između novina i univerziteta…

- Ako je vi ne napišete, neće je napisati niko…

- Znate šta, možda ću početi pa kud puklo da puklo. Ne znam gde ću naći vreme, ali…

- „Sempere i sinovi“ vam nude svoj izdavački fond i savetodavne usluge ako vam budu potrebni.

- Imaću to u vidu. Hoćemo li na ručak?

Profesor Alburkerke je svio jedra za taj dan i pošli smo ka restoranu „Kasa Leopoldo“, gde smo u

društvu vina i vrhunske planinske šunke kao predjela seli da sačekamo dva bikova repa, što je bio

specijalitet dana.

- Šta je s našim dobrim prijateljem Ferminom? Pre nekoliko nedelja, u „Kan Ljuisu“, video sam ga

prilično snuždenog.

- Baš sam hteo da porazgovaramo o njemu. Pitanje je malo delikatno i moram vas zamoliti da ovo

ostane među nama.

- Naravno. Šta mogu da učinim?

Ukratko sam mu skicirao problem izbegavajući da zalazim u škakljive i suvišne pojedinosti. Profesor

je naslutio da sam štošta ostavio u pozadini onoga što sam mu izložio, ali proslavio se uzornom

diskrecijom.

- Da vidim da li sam razumeo - reče. - Fermin ne može da koristi svoj identitet jer je službeno

proglašen mrtvim pre skoro dvadeset godina i zbog toga, u očima države, ne postoji.

- Tačno.

- Ali sudeći po tome što mi pričate, taj nevažeći identitet takođe je fiktivan; izmislio ga je sam Fermin

za vreme rata da bi spasao svoju kožu.

- Tačno.

- Tu se gubim. Pomozite mi, Danijele. Ako je Fermin jednom već izvukao iz rukava lažni identitet,

zašto sada ne upotrebi drugi da bi se oženio?

- Za to postoje dva razloga, profesore. Prvi je čisto praktičan, a reč je o tome da, bilo da koristi svoje

ime ili neko drugo izmišljeno, Fermin nema identitet. Stoga mora da sačini identitet ni iz čega, koji god

odabrao.

- Ali on želi da ostane Fermin, pretpostavljam.

- Upravo tako. I to je drugi razlog, koji nije praktičan nego spiritualan, da ga tako nazovem, i mnogo je

važniji. Fermin želi da ostane Fermin jer to je osoba koja se zaljubila u Bernardu, i to je čovek koji je naš

prijatelj, koga poznajemo, i onaj koji želi da bude već mnogo godina, osoba koja je on nekada bio ne

postoji za njega. To je koža koju je ostavio iza sebe. Ni ja, verovatno njegov najbolji prijatelj, ne znam

kojim su ga imenom krstili. Za mene, za sve koji ga vole i naročito za njega samog, on je Fermin Romero

de Tores. U suštini, ako je reč o stvaranju novog identiteta, zašto ne bi stvorio svoj?

Profesor Alburkerke je konačno klimnuo.

- Tačno - rekao je kratko.

- Onda, da li to smatrate izvodljivim, profesore?

- Pa, to je retko viđena donkihotska misija - smatrao je profesor. - Kako suvonjavom vitezu don

Ferminu od Manče, plemenitom kolenoviću, obezbediti pedigre i hrpu falsifikovanih papira pomoću kojih

će se spojiti sa svojom lepom Bernardom iz Tobosa pred očima Boga i matičara?

- Razmišljao sam i konsultovao zakonske knjige - rekoh. - Identitet jedne osobe u ovoj zemlji počinje

od krštenice, što je, kada ga proučiš, vrlo jednostavan dokument.

Profesor je podigao obrve.

- To što sugerišete vrlo je delikatno. Da ne govorimo da je to krivično delo veliko kao kuća.

- I to dosad neizvedeno, bar ga nema u sudskim analima. Proverio sam.

- Nastavite, zainteresovali ste me.

- Pretpostavimo da neko, hipotetički rečeno, ima pristup kancelarijama matičarskog ureda i da može,

da tako kažem, da usadi jednu krštenicu u arhivu… Ne bi li to bio dovoljan osnov za stvaranje identiteta

jedne osobe?

Profesor je vrteo glavom.

- Za novorođenog možda, ali ako pričamo, hipotetički, o odrasloj osobi, trebalo bi da imate čitav

jedan istorijat dokumenata. I da, hipotetički, imate pristup arhivi. Gde biste našli te dokumente?

- Recimo da bih mogao nabaviti seriju vernih kopija. Mislite li da je to moguće?

Profesor je pažljivo porazmislio o tome.

- Glavni rizik je u tome što bi neko mogao da otkrije podvalu i da poželi da je raskrinka. Imajući u

vidu to da je, da tako kažemo, preteća strana preminula, te da ne može da upozori na neutemeljenost

dokumenata, problem možemo redukovati na, pod jedan, upad u arhivu i ubacivanje u sistem fascikle s

istorijatom fiktivnog ali uverljivog identiteta i, pod dva, sačinjavanje čitavog lanca dokumenata potrebnih

za potkrepljivanje tog identiteta. Pričam o papirima svih boja i oblika, od crkvene krštenice, do lične

karte, svedočanstava…

- Što se tiče prve tačke: vi, koliko znam, pišete serijal reportaža o divotama španskog zakonskog

sistema, što je Gradsko veće naručilo za svoju spomenicu. Malo sam istraživao i otkrio da je u

bombardovanju za vreme rata uništeno nekoliko arhiva matičarskog ureda. To znači da su stotine, hiljade

identiteta nekako rekonstruisane. Nisam stručnjak, ali usuđujem se da pretpostavim da to otvara rupu koju

bi mogao iskoristiti neko ko je dobro obavešten i ko ima veze i plan…

Profesor me je pogledao ispod oka.

- Vidim da ste obavili pravo istraživanje, Danijele…

- Oprostite mi moju drskost, profesore, ali za mene Ferminova sreća vredi toliko i mnogo više od toga.

- To vam služi na čast. Ali to bi moglo da donese poveću zatvorsku kaznu onome koga uhvate u

pokušaju da to učini.

- Zbog toga sam mislio da bi neko ko, hipotetički, ima pristup rekonstruisanim arhivama matičarskog

ureda mogao povesti pomoćnika koji bi, da tako kažem, preuzeo na sebe najrizičniji deo operacije.

- Onda bi, hipotetički, pomoćnik morao da bude kadar da zajamči onome koji bi mu to omogućio

popust od dvadeset odsto na sve knjige kupljene u knjižari „Sempere i sinovi“ do kraja života. I

pozivnicu za svadbu novorođenog.

- To je sređeno. I biće mu povećano na dvadeset pet odsto, iako u duši znam da bi neko, hipotetički, iz

pukog uživanja u zabijanju gola trulom i korumpiranom režimu, pristao da sarađuje pro bono, ne tražeći

ništa zauzvrat.

- Ja sam univerzitetski profesor, Danijele. Sentimentalne ucene ne pale kod mene.

- Zarad Fermina, onda.

- To je drugo. Pređimo na pojedinosti.

Izvadio sam novčanicu od sto peseta koju mi je dao Salgado i pokazao mu je.

- Ovo je moj budžet za troškove i za izdavanje dokumenata - nabacio sam.

- Vidim da ne žalite para, ali biće bolje da sačuvate taj novac za druge napore koje će ovaj podvig

iziskivati jer moje usluge dobijate besplatno - odgovorio je profesor. - Deo koji me najviše brine,

poštovani pomoćniče, jeste potrebna zavera dokumenata. Novi režimski centurioni udvostručili su, pored

močvara i misala, ionako glomaznu birokratsku strukturu dostojnu najgorih noćnih mora prijatelja Franca

Kafke. Kao što rekoh, ovakav slučaj će iziskivati izradu svih vrsta pisama, zahteva, molbi i drugih

dokumenata koji treba da izgledaju verno i da imaju konzistentnost, ton i aromu izlizanog, prašnjavog i

neoborivog dosijea.

- Tu smo pokriveni, rekoh.

- Moram da budem u toku sa spiskom saučesnika u ovoj konspiraciji da bih bio siguran da ne varate.

Objasnio sam mu ostatak svog plana.

- Moglo bi da upali - zaključio je.

Pre glavnog jela, pretresli smo temu i razgovor je krenuo drugim tokom. Uz kafu, iako sam se tokom

čitavog ručka grizao za jezik, nisam više mogao da se suzdržim i, pretvarajući se da je stvar sasvim

nevažna, postavio sam pitanje.

- Uzgred, profesore, pre neki dan mi je jedna mušterija u knjižari nešto pričala i, nekako usput, došli

smo do imena Maurisija Valjsa, koji je bio ministar kulture i svih tih stvari. Šta vi znate o njemu?

Profesor je podigao obrvu.

- O Valjsu? Ono što i svi, pretpostavljam.

- Sigurno vi znate više od svih, profesore. Mnogo više.

- Pa, istina je da već dugo nisam čuo to ime, ali Maurisio Valjs je donedavno bio važna persona. Kao

što kažete, bio je blistav i uvažen ministar kulture nekoliko godina, direktor brojnih institucija i

organizama, čovek dobro pozicioniran u okviru režima i s mnogo prestiža u svojoj oblasti, mnogima kum,

miljenik novinskih stranica posvećenih kulturi… Kao što rekoh, bio je uvažena persona…

Slabo sam se nasmešio, kao da sam prijatno iznenađen.

- Više nije?

- Iskreno, rekao bih da je pre izvesnog vremena iščezao s mape, ili bar iz javne sfere. Ne znam da li su

mu dodelili neku ambasadu ili dužnost u nekoj međunarodnoj instituciji, znate kako to ide, ali istina je da

već neko vreme taj deo ne pratim… Znam da je pre mnogo godina osnovao izdavačku kuću s još nekoliko

partnera. Izdavačka kuća radi punim jedrima i ne prestaje da izdaje. Svakog meseca dobijam pozivnice za

promocije njihovih naslova…

- Da li Valjs prisustvuje tim promocijama?

- Pre nekoliko godina je prisustvovao. Uvek smo se sprdali pošto je pričao više o sebi nego o knjizi ili

autoru, ali otad je prošlo mnogo vremena. Već godinama ga ne viđam. Mogu li da pitam šta je razlog tom

zanimanju, Danijele? Nisam vas držao za nekog ko se zanima za mali vašar taštine naše književnosti.

- Prosta radoznalost.

- Da.

Dok je plaćao račun, profesor Alburkerke me je pogledao ispod oka.

- Zašto mi se uvek čini da mi od cele stvari nikada ne ispričate ne polovinu već ni četvrtinu?

- Jednog dana ću vam ispričati ostalo, profesore. Obećavam vam.

- To je bolje za vas, jer gradovi nemaju pamćenje i trebaju im nimalo rasejani učenjaci poput mene da

bi ih održali živima.

- Evo dogovora: vi ćete mi pomoći da rešim ovo Ferminovo, a ja ću vama, jednog dana, ispričati nešto

što bi Barselona htela da zaboravi. Za njenu tajnu istoriju.

Profesor mi je pružio ruku i ja sam je stisnuo.

- Držim vas za reč. Vratimo se Ferminu i dokumentima koje ćemo morati da izvadimo iz šešira…

- Mislim da imam pravog čoveka za taj zadatak - nabacio sam.

6.

Osvaldo Dario de Mortensen, pisarski princ Barselone i moj stari poznanik, uživao je u pauzi za ručak

u svojoj kućici pored Palate „Vireine“ s karahiljom [Carajillo (špan.) - kafa s malo žestokog pića.] i farijom [Faria

(špan.) - jeftina cigara španske proizvodnje.] kada je ugledao kako se približavam i mahnuo mi.

- Vraća se bludni sin. Jeste li promenili mišljenje? Hoćemo li napisati to ljubavno pismo kojim ćete

obezbediti pristup zabranjenim rajsferšlusima i kopčama željene devojčice?

Ponovo sam mu pokazao svoju burmu, a on je klimnuo setivši se.

- Izvinite. Iz navike. Vi ste starog kova. Šta mogu da učinim za vas?

- Pre neki dan sam se setio zašto mi je vaše ime zvučalo poznato, don Osvaldo. Radim u knjižari i

pronašao sam vaš roman iz 1933. godine, po imenu Jahači sutona.

Osvaldova sećanja su poletela i on se osmehnuo s nostalgijom.

- Kakva su to vremena bila! Ona dvojica bestidnika, Barido i Eskobiljas, moji izdavači, izradili su me

do poslednjeg sentima. Neka ih đavo čuva u svom carstvu, pod ključem. Ali to kako sam ja uživao pišući

taj roman, to mi niko ne može oduzeti.

- Ako ga jednom donesem, hoćete li mi napisati posvetu?

- Kako da ne. Bila je to moja labudova pesma. Svet nije bio spreman za vestern smešten na delti Ebra

s banditima u kanuima umesto na konjima, s neobuzdanim komarcima veličine lubenica.

- Vi ste mediteranski Zejn Grej.

- Voleo bih da jesam. Šta mogu da učinim za vas, mladiću?

- Možete da mi pozajmite svoju veštinu i domišljatost u jednom ne manje herojskom podvigu.

- Pretvorio sam se u uvo.

- Potrebno je da mi pomognete da izmislim dokumentovanu prošlost za jednog prijatelja kako bi mogao

stupiti u brak bez zakonskih smetnji sa ženom koju voli.

- Dobar čovek?

- Najbolji koga poznajem.

- To je dovoljno. Moje omiljene scene uvek su bile svadbe i krštenja.

- Biće nam potrebni zahtevi, izveštaji, molbe, svedočanstva i sve što s tim ide.

- Neće biti problema. Deo logistike prenećemo na Luisita, koga poznajete, on je čovek od poverenja i

umetnik dvanaest različitih kaligrafija.

Izvadio sam novčanicu od sto peseta koju je profesor odbio i pružio mu je. Osvaldu su oči iskočile kao

tanjiri i brzo ju je sklonio.

- I onda kažu da se u Španiji ne može živeti od pisanja - reče.

- Hoće li to pokriti operativne troškove?

- Još će i preostati. Kada sve budem uredio, reći ću vam koliko košta ta sitnica, ali sad bih se usudio

da vam kažem da ćemo se pokriti i s petnaest dura.

- To prepuštam vašoj proceni, Osvaldo. Moj prijatelj, profesor Alburkerke…

- Veliko pero - prekinuo me je Osvaldo.

- I najveći džentlmen. Kao što rekoh, profesor će navratiti, daće vam spisak potrebnih dokumenata i

ispričaće vam sve pojedinosti. Za sve što vam zatreba, možete me naći u knjižari „Sempere i sinovi“.

Lice mu se ozarilo kada je čuo ime.

- Svetilište. Kao mlad, odlazio sam tamo svake subote da mi gospodin Sempere otvara oči.

- Moj deda.

- Sada već godinama ne navraćam jer su mi finansije ispod minimalnih, te koristim bibliotečku

pozajmicu.

- E pa učinite nam čast i vratite se u knjižaru, don Osvaldo, i osećajte se kao u svojoj kući, a za to cene

nikada neće biti prepreka.

- Doći ću.

Pružio mi je ruku i ja sam je stisnuo.

- Čast mi je što poslujem sa Sempereovima.

- Neka ovo bude prvi posao od mnogih.

- A šta je bilo s onim šepavcem kome su se oči onako caklile na zlato?

- Pokazalo se da nije zlato sve što sija - rekoh.

- Znak vremena…

7.

Barselona, 1958.

Taj mesec januar stigao je odeven u kristalno nebo i ledenu svetlost, raznoseći sneg u prahu po

krovovima grada. Sunce je svakodnevno sijalo i izvlačilo rubove sjaja i tame na fasadama prozirne

Barselone po kojoj su autobusi na sprat kružili s praznim prvim spratom, a tramvaji u prolazu ostavljali

oreol pare nad šinama.

Svetla božićnih ukrasa blistala su plavom vatrom u girlandama nad ulicama starog grada, a slatke želje

dobre volje i mira, kapljući iz viljansika [Villancico (špan.) - božićna pesma.] preko hiljadu i jednog zvučnika u

podnožju prodavnica, tako su sve natopile da se stražar koji je čuvao vertep postavljen od gradske vlasti

na Trgu San Haime, kada je jedan spontani tip detetu Isusu natakao katalonsku kapu, pretvarao da ništa ne

vidi umesto da ga išamara i odvuče u policijsku stanicu kao što je tražila grupa bogobojažljivih vernica,

dok iz nadbiskupije nisu poslali tri monahinje da lično zavedu red.

Božićna prodaja je doživela ponovni rast i vitlejemska zvezda u obliku crnih brojeva u

računovodstvenoj knjizi „Semperea i sinova“ jamčila nam je da ćemo bar odoleti računima za struju i

grejanje i da ćemo, uz malo sreće, jesti kuvano najmanje jednom dnevno. Moj otac je izgledao kao da mu

se vratio elan i propisao je da sledeće godine nećemo čekati poslednji trenutak da ukrasimo knjižaru.

- Imamo vertep na duži rok - mrmljao je Fermin, nimalo oduševljen.

Kada već behu prošla Sveta tri kralja, moj otac nas je uputio da pažljivo upakujemo vertep i da ga

spustimo u podrum do sledećeg Božića.

- Nežno - upozorio je moj otac. - Nemojte da čujem da su vam kutije slučajno iskliznule, Fermine.

- Kao oči u glavi, gospodine Sempere. Odgovaram životom za integritet vertepa i svih životinja sa

salaša koje obavljaju svoje nužne stvari uz Mesiju u pelenama.

Kada smo napravili mesta za kutije s božičnim ukrasima, zastao sam na tren da bih bacio pogled po

podrumu i njegovim zaboravljenim ćoškovima. Kada smo poslednji put bili tamo, razgovor je pošao

tokovima koje ni Fermin ni ja nismo više spominjali, ali koji su i dalje imali težinu, bar u mom sećanju.

Kao da mi je pročitao misli, Fermin je zatresao glavom.

- Nemojte mi reći da i dalje razmišljate o pismu onog mamlaza.

- Ponekad.

- Niste valjda rekli nešto donja Beatrisi?

- Ne. Vratio sam pismo u džep njenog kaputa i nisam rekao ni reč.

- A ona? Nije spominjala da je dobila pismo don Huana Tenorija [Don Juan Tenorio (špan.) - lik zavodnika iz

drame Seviljski zavodnik i kameni gost Tusi de Moline (1579-1648), iz koga je kasnije izrastao mit o Don Žuanu.]?

Odmahnuo sam glavom. Fermin je nabrao nos, pokazujući da to nije dobar znak.

- Da li ste već odlučili šta ćete uraditi?

- U vezi s čim?

- Ne pravite se blesavi, Danijele. Da li ćete pratiti svoju ženu kad pođe u „Ric“ na sastanak s tim

tipom i napraviti scenu ili ne?

- Vi pretpostavljate da će ona tamo otići - protestovao sam.

- A vi ne?

Spustio sam pogled, nezadovoljan samim sobom.

- Kakav je to muž koji nema poverenja u svoju ženu? - pitao sam.

- Da vam nabrajam imena i prezimena ili je dovoljna statistika?

- Ja imam poverenja u Beu. Ona me ne bi prevarila. Ona nije takva. Kada bi imala nešto da mi kaže,

rekla bi mi u lice, bez uvijanja.

- Onda nemate zbog čega da brinete, zar ne?

Nešto u Ferminovom tonu nagnalo me je da pomislim da za njega moje sumnje i nesigurnost

predstavljaju razočaranje i da ga, iako to nikada neće priznati, rastužuje to što trošim sate na bedno

preispitivanje iskrenosti žene koja to ne zaslužuje.

- Sigurno mislite da sam budala.

Fermin je odmahnuo.

- Ne. Mislim da ste srećan čovek, bar u ljubavi, i da, kao skoro svi takvi srećnici, niste svesni toga.

Lupa vrata gore na stepeništu privukla nam je pažnju.

- Ukoliko niste našli naftu tamo dole, budite ljubazni da se već jednom popnete, ima posla - pozvao nas

je moj otac.

Fermin je uzdahnuo.

- Otkako je izašao iz crvenog, postao je pravi tiranin - reče Fermin. - Prodaja ga je okuražila. Ne

možeš ga prepoznati…

Dani kao da su kapali na pipetu. Fermin je najzad pristao da prenese pripreme za gozbu i venčanje sa

svim pojedinostima na mog oca i don Gustava, koji su preuzeli ulogu očinskih i autoritativnih figura u toj

stvari. Ja sam, u ulozi kuma, savetovao upravni odbor, a Bea je obavljala funkciju umetničkog direktora i

gvozdenom rukom koordinirala sve upletene strane.

- Fermine, Bea mi je naredila da odemo u „Kasu Pantaleoni“ da probate odelo.

- Dobro kad nije ono na pruge…

Ja sam mu se kleo do besvesti da će, kada dođe taj trenutak, njegovo ime biti prihvaćeno i da će

njegov prijatelj paroh moći da otpeva ono „Fermine, da li uzimaš za ženu“ a da pritom svi ne završimo u

policijskog stanici, ali kako se datum bližio, Fermina su sve više izjedale briga i strepnja. Bernarda je

preživljavala napetost na bazi molitve i pudinga, iako je, pošto je njenu trudnoću potvrdio doktor od

poverenja i diskrecije, dobar deo dana provodila u borbi s mučninom i vrtoglavicom, što je

nagoveštavalo da Ferminovo prvenče dolazi na svet da izaziva.

Bili su to dani prividnog i varljivog mira, ali ja sam, ispod površine, podlegao mutnoj i tamnoj struji

koja me je polako vukla ka dubinama novog osećanja kome se nisam mogao odupreti: ka mržnji.

U slobodno vreme, ne govoreći nikome kuda idem, bežao sam do „Atenea“ u Ulici Kanuda i pratio trag

Maurisija Valjsa u hemeroteci i u kataloškim fondovima. Ono što je godinama bilo maglovit lik bez

ikakvog značaja svakim danom je dobijalo bolnu jasnoću i oštrinu. Moja istraživanja omogućila su mi da

malo-pomalo rekonstruišem Valjsovu javnu putanju u poslednjih petnaest godina. Mnogo je vode proteklo

otkako je on bio pulen režima. S vremenom i uz dobre veze, ako je verovati onome što su govorile novine

(što je preteranost koju je Fermin upoređivao s verovanjem da se trinaranhu [Trinaranjus (špan.) - negazirani

sok od narandže čija je boca bila u obliku tri narandže; proizvodili su ga u Španiji od tridesetih godina 20. veka uz veliku

reklamu.] dobija ceđenjem tri sveže narandže iz Valensije), don Maurisio Valjs je gledao kako se njegove

žudnje kristališu i pretvarao se u blistavu zvezdu na španskom nebu umetnosti i književnosti.

Njegov uspon je bio nezaustavljiv. Od 1944. godine, nanizao je službene funkcije i imenovanja

rastućeg značaja u svetu akademskih i kulturnih državnih institucija. Njegovim člancima, govorima i

publikacijama nije bilo broja. Svi konkursi, kongresi i proslave u oblasti kulture koji su držali do sebe

iziskivali su učešće i prisustvo don Maurisija Valjsa. Godine 1947, s još nekoliko partnera, osnovao je

Generalno izdavačko deoničarsko društvo „Arijadna“ s kancelarijama u Madridu i Barseloni, a štampa se

upinjala da kanonizuje to društvo kao „prestižnu marku“ španske književnosti.

Godine 1948, ista ta štampa je Maurisija Valjsa počela uobičajeno da naziva „ najbriljantnijim i

najuvaženijim intelektualcem nove Španije“. Samozvani intelektualci zemlje i oni koji su težili da to

postanu kao da su živeli u strasnoj romansi s don Maurisiom. Novinari kulturnih strana topili su se u

pohvalama i laskanju tražeći protivusluge i da im, ako bude sreće, njegova izdavačka kuća štampa neko

od dela koja su čuvali u fioci da bi ušli u svečane salone i okusili njihove neprocenjive slasti, makar to

bile i mrvice.

Valjs je naučio pravila i vladao je stolom za igru kao niko. Početkom pedesetih, njegova slava i uticaj

već behu prevazišli zvanične krugove i počeli da prodiru u takozvano civilno društvo i njegove podanike.

Parole Maurisija Valjsa pretvarale su se u kanon božanskih objava i svaki građanin koji je pripadao

izabranoj klasi od tri ili četiri hiljade Španaca što su voleli da se smatraju učenim i da preko ramena

gledaju svoje obične sugrađane usvajao ih je kao svoje i ponavljao kao marljiv đak.

Na putu ka vrhu, Valjs je oko sebe okupio uzak krug sličnih persona koje su mu jele iz ruke i koje su se

postepeno obrele na čelu institucija i na položajima moći. Ako bi se neko usudio da preispita Valjsove

reči ili valjanost, štampa bi ga neumorno razapinjala i, pošto bi grdoban i nepoželjan portret jadnog

nesrećnika bio naslikan, on bi postajao parija, prosjak čije se ime nije izgovaralo, kome su se sva vrata

zatvarala i čija su jedina alternativa bili zaborav ili izgnanstvo.

Proveo sam beskrajne sate čitajući, iznad linija i između njih, upoređujući priče i verzije,

katalogizirajući datume i praveći spiskove uspeha i leševa sakrivenih u ormarima. U drugačijim

okolnostima, da je predmet mog izučavanja bio čisto antropološki, skinuo bih šešir pred don Maurisiom i

njegovim maestralnim igrama. Niko mu nije mogao osporiti da je naučio da čita srca i duše svojih

sugrađana i da povlači konce koji pokreću njihove žudnje, nade i himere.

Ako mi je išta ostalo, pošto sam danima bio uronjen u zvaničnu verziju Valjsovog života, to je bila

uverenost da se mehanizam izgradnje nove Španije postepeno usavršava i da je meteorsko uzdizanje don

Maurisija na vlast i u nebesa postajalo obrazac u porastu s izglednom budućnošću koji će, zasigurno,

preživeti režim i pustiti duboke i trajne korene na celoj teritoriji za mnogo decenija.

Počev od 1952, Valjs je dostigao vrh preuzevši upravljanje Ministarstvom za kulturu na tri godine, što

je iskoristio da učvrsti svoju vlast i svoje lakeje na retkim položajima koje još nisu kontrolisali. Ton

njegovog javnog uticaja poprimio je zlatnu monotoniju. Njegove reči su navođene kao izvor znanja i

pouzdanosti. Njegovo prisustvo u žirijima, komisijama i svim vrstama rukoljuba bilo je konstantno.

Njegov arsenal diploma, lovorika i odličja nije prestajao da raste.

Odjednom, dogodilo se nešto čudno.

Nisam to primetio pri prvom čitanju. Defile pohvala i vesti o Maurisiju nastavljao se bez predaha, ali

od 1956. pojavio se jedan detalj zatrpan svim onim informacijama koje sam upoređivao s podacima iz

vremena pre tog datuma. Ton i sadržaj vesti nije se promenio, ali zahvaljujući upornom čitanju,

iščitavanju i upoređivanju zapazio sam jednu stvar.

Don Maurisio Valjs nije se više pojavio u javnosti.

Njegovo ime, njegov prestiž, njegova reputacija i njegova moć nastavili su da plove s vetrom u

jedrima. Nedostajalo je samo jedno: njegova osoba. Posle 1956, nije bilo fotografija, ni spomena

njegovog prisustva, ni direktnog navođenja njegovog učešća na javnim skupovima.

Poslednji isečak koji svedoči o prisustvu Maurisija Valjsa datiran je 2. novembra 1956, prilikom

dodele nagrade koju je dobio za najistaknutiji izdavački rad godine na svečanosti u „Sirkulu de beljas

artes“ u Madridu, kojoj su prisustvovali najveći autoriteti i tadašnji društveni krem. Tekst vesti je bio

napisan u okviru uobičajenih i predvidivih linija žanra, to je u suštini bila kratka redakcijska vest.

Najzanimljivija je bila fotografija koja ju je pratila, poslednja na kojoj se vidi Valjs, malo pre svog

šezdesetog rođendana. Elegantno odeven, u dobro skrojenom odelu, osmehnuti Valjs prima ovacije

publike skromnim i srdačnim gestom. Ostali, redovni na takvim proslavama, pojavljuju se s njim, a iza

njegovih leđa, malo izvan registra, vide se dve individue ozbiljnog i neprobojnog izgleda, zaklonjene

tamnim naočarima i obučene u crno. Ne izgledaju kao da učestvuju u svečanosti. Njihov izraz je ozbiljan i

odudara od farse. Na oprezu su.

Od te noći u „Sirkulu de beljas artes“, niko više nije fotografisao niti video na javnom mestu don

Maurisija Valjsa. Koliko god da sam se trudio, nisam pronašao ni jedno jedino pojavljivanje. Umoran od

kretanja slepim ulicama, vratio sam se na početak i rekonstruisao istoriju lika dok je nisam zapamtio kao

da je moja. Njušio sam njegove stope u nadi da ću pronaći neki trag, neki znak koji će mi omogućiti da

razumem gde je taj čovek koji se smeška na fotografijama i šeta svoju taštinu preko bezbroj stranica što

ilustruju servilnu svitu gladnu usluga. Tražio sam čoveka koji je ubio moju majku da bi prikrio sramotu

zbog onoga što je na svaki način bio, a što niko nije mogao da prihvati.

Naučio sam da mrzim u večerima osame u staroj biblioteci „Atenea“, gde sam ne tako davno svoje

žudnje posvećivao čistiji ciljevima, kao što su koža moje prve neostvarive ljubavi, slepe Klare, ili tajne

Hulijana Karaša i njegov roman Senka vetra. Što mi je teže bivalo da pronađem Valjsov trag, više sam se

opirao da mu priznam pravo da iščezne i izbriše svoje ime iz priče. Iz moje priče. Morao sam saznati šta

se dogodilo s njim. Morao sam ga pogledati u oči, makar samo da bih ga podsetio da neko, jedna jedina

osoba u celom univerzumu, zna istinu o tome ko je on i šta je uradio.