Znate li što će se desiti? Riječi Svetog pisma kao da će se urezati u vaše srce. Njihovo značenje postat će tako snažno da će samo produbiti tišinu u kojoj se nalazite. Dobiće značenje koje prevazilazi ono koje um može da shvati. Mogu li ove riječi uznemiriti vaš unutrašnji mir? To je kao mir i spokojstvo večeri; osluškujete cvrkut ptice ili crkvena zvona, i ti zvuči čine vašu tišinu još dubljom. Razmislite o sledećim recima: „Priđi, pođi sa mnom!" „Sve je moguće za onoga koji veruje. Vjeruješ li da ja to mogu učiniti?" „Mir!" „Ne strepite, to sam ja!" „Voliš li me?" Zamislite daje Isus tu, da stoji pred vama i upućuje vam ove reci. Morate odoleti iskušenju da odgovorite. Ćutite, ništa ne odgovarajte. Pustite da riječi dopru do vašeg srca, da obuzmu čitavo vaše biće. I, kad više ne možete da izdržite, reagujte, dajte svoj odgovor. Najverovatnije ćete ući u tišinu pre svog odgovora. To je veoma jednostavna i efikasna metoda da bi se stiglo do tišine.

Sada ću vam ispričati jednu priču, kao najkraći put od ljudskog bića do istine.

Na jednom otoku, oko tri milje od kopna, postojao je hram. U tom hramu bilo je tisuću srebrnih zvona, velikih i malih. Kad god bi vjetar puhao, zvona su zvonila. Pričalo se da svatko ko čuje ova zvona biva prosvijetljen i doživljava duboko jedinstvo s Bogom.

Prošli su vijekovi i otok je potonuo u ocean. Otok, hram i zvona. Ostala je samo legenda da ova zvona ponekad zvone i da onaj ko ima dar da ih čuje stiže pravo do Boga. Jedan mladić prešao je stotine kilometara da bi stigao do mjesta gde su se, kako se govorilo, nekada mogla čuti zvona sa potonulog hrama.

Sjeo je u hlad jednog drveta kraj oceana i napeto iščekivao ne bi li čuo zvuk ovih zvona. Koliko god osluškivao, čuo je samo šum valova koji su se razbijali o stene i zapljuskivali obalu. To je počelo da ga iritira, jer se trudio da ne čuje taj zvuk, ne bi li čuo zvona. Pokušavao je nedjelju dana, dvije, četiri... puna tri meseca.

Kada je već razmišljao da odustane, čuo je jedne noći kako starci iz sela pričaju o ljudima koji su doživjeli tu milost. Njegovo srce se ponovo probudilo, ali znao je da ushićenje srca ne može zamijeniti zvuk ovih zvona.

Nakon šest-sedam meseci riješio je da digne ruke od svega i vrati se u svoj kraj. Možda je ipak samo legenda u pitanju, mislio je, možda milost nije bila namijenjena njemu. Pozdravio se sa ljudima kod kojih je boravio, i zatim otišao do obale, da se oprosti s drvetom koje mu je tako dugo pružalo hlad, sa morem i nebom. Dok je tako sedeo, udubio se u šum talasa, i prvi put otkrio da je taj zvuk veoma prijatan, da opušta; taj ga je zvuk doveo do tišine. I, dok je tišina postajala sve dublja i dublja, nešto se dogodilo.

Čuo je kao zveckanje nekog zvončića. Uplašio se i pomislio: „Mora da je u pitanju autosugestija. Uobrazio sam ovaj zvuk". Ponovo je počeo da osluškuje šum talasa, opustio se i stupio u tišinu. Tišina se zgusnula i opet je čuo tihi zvuk zvona. Pre nego što je stigao da se uplaši, zazvonilo je drugo zvono, pa treće, pa još jedno... da bi na kraju zazvonilo svih tisuću zvona potonulog hrama. Tada je doživeo milost spajanja s Bogom. Ako hoćete da čujete zvuk zvona, osluškujte šum mora. Ako hoćete da vidite onog koji pleše, gledajte ples.

Gledajte, slušajte, hranite nadu da će vam jednog dana biti podareno da vidite i spoznate, svojim unutrašnjim bićem.