Farid el-Din Atar
SUFI SVECI I MISTICI
Epizode iz "Spomenice svetaca"

Uvod

Farid el-Din Atar, autor knjige ovde prezentovane u skraćenom prevodu, cenjen je kao jedan od najvećih persijskih pesnika; njegova veličina i važnost kao literamog genija uvećavaju se daljim istraživanjem njegovih književnih dela, koja su još daleko od toga da budu potpuno istražena, premda je u poslednje vreme postignut značajan
napredak u njihovom objavljivanju. Postojanje brojnih studija o Ataru vrednih zapažanja, uvršćenih u bibliografiju na kraju ove knjige, oslobađa uvodničara nužde da se upušta u opšime detalje o revnosno predstavljenim pojedinostima njegovog života i stvaralaštva. Ovde će biti dovoljno da konstatujemo da je po svoj prilici umro između
1220. i 1230. godine, u poodmaklom životnom dobu, verovatno od ruku mongolskih osvajača Persije; tradicionalna procena da se rodio 1119, a da je ubijen tačno 1230. danas je uopšte uzevši odbačena. Od brojnih epova i idila koje su pripisivane Ataru, za devet njih se možda može prihvatiti da su autentične. Među njima je najčuvenija Mantek d-tair,
ta prefinjena iprekrasna alegorija o napredovanju duše prema Bogu, bliska (mada još nedovoljno) engleskim čitateljima preko sažete Ptičjeskupštine Edvarda Ficdžeralda.

Počeci sufizma

Sufizam je naziv dat mističnom pokretu unutar islama; sufi je musliman koji se posvetio traganju za mističnim sjedinjenjem sa svojim Tvorcem. Taj naziv je izvorno arapski, i potiče od reči sufsto znači "vuna"; Sufiji su se razlikovali od svoje okoline po tome što su, u vreme kada su svila i kadifa bile moda bogataša i svetovnjaka, nosili
odeću od grube vunene tkanine, što je simbolizovalo njihovo napuštanje svetovnih vrednosti i odbacivanje fizičkih udobnosti.

Mistička svesnost svakako je bila prisutna u stavu Proroka Muhameda prema Alahu, i "mistično" je potpuno prikladan pridev da opiše mnoge njegove doživljaje natprirodnog prisustva koje je preko njega donelo novu poruku čovečanstvu. Kuran, knjiga Alahovih otkrovenja Muhamedu, sadrži brojne odlomke mističnog karaktera, koje su
sufiji žudno prigrabfli da podupru svoje sopstvene zahteve za ličnim opštenjem sa Bogom.
A kada te Moje sluge ispituju o Meni -
blizu sam da odgovorim na zov dozivača, kad Mene doziva;
i neka Mi se stoga odazivaju,
i neka veruju u Mene:
sve će im tada polaziti od ruke.
Sura 2:182

Mi smo dakako stvorili čoveka;
i znamo šta njegova duša šapuće u njemu,
i bliži smo mu od vratne žile.
Sura 50: 51

Sve što se na ovoj zemlji nalazi propada i umire,
pa ipak se povinuje Liku tvog Gospoda, veličanstvenom, velelepnom.
Sura 55:26

Jedno stvaralačko objašnjenje je uzeto da uputi na nadvečni savez između Boga i čoveka, čije je ponovno stavljanje na snagu postalo revnosno stremljenje entuzijastičnog sufija.

A tada tvoj Gospod oduze od dece Adamove,
od njihovih slabina, njihovog potomstva,
i rekavši: "Nisam li ja vaš Gospod?",
navede ih da svečano izjave dodirujući se: "Da, svečano potvrđujemo".
Sura 7:171

Isposnički izgled i praksa, ta nezamenljiva priprema za mistično opštenje, bili su karakteristični kako za život samog Muhameda, tako i za mnoge od njegovih ranih sledbenika. Cak i kada su brzo širenje islama i iznenađujuća vojna osvajanja susednih drevnih kraljevstava doneli nesanjana bogatstva u narodne blagajne, nemali broj vodećih ljudi u novoj državnoj zajednici odoleo je svim iskušenjima i izabrao
surov život divljine, a njihov primer je bio visoko cenjen i oponašan od mnoštva onih nižega ranga. I pored toga, kako je vreme prolazilo i islam bivao činjen sve svetovnijim, što je bilo posledica daljih osvajanja i naglog povećanja komplikacija u vođenju države, prvobitni asketski impuls je naginjao ka tome da bude preplavljen bujicom svetovnih zaokupljenosti.

Krajem osmog veka, pobožni muslimani koji su ostali lojalni, kroz sve nevolje i iskušenja, uzvišenim idealima otaca, počeli su da se organizuju u male grupe radi uzajamne podrške i težnje ka zajedničkim ciljevima; ti muškarci i žene (jer, među njima je bilo i žena istoga duha), izabravši istupanje iz trke za svetovnom dobiti i uspehom, počeli su da se oblače u vunene tkanine kako bi obznanili svoje drugačije životno nastrojenje i zbog toga su nazvani sufiji. Ovi kružoci posvećenika, kao i mnogi
izdvojeni pustinjaci, pojavili su se istovremeno u različitim delovima muslimanskog carstva; događaji iz njihovih života i njihovi govori i razgovori, poput onih s kojima ćemo se upoznati na narednim stranicama, sačinjavaju islamsku hagiografiju.

Čvrsta tradicija povezuje razvoj ovog pokreta sa Prorokom preko njegovog zeta Alija ibna Abija TaJeba, četvrtog kalifa čija je abdikacija dovela do najvećeg raskola u istorije ove veroispovesti, odnosno do razdvajarqa na sunite i šiite. Prema ovom tumačenju, Prorok je Alija, kada ga je inicirao u ezoteričke misterije, odenuo u plašt ili kergu, prenevši mu time nebesku mudrost koja prevazilazi svako ustanovljeno
znanje. Ali je potom isto tako odevao svoje vlastite posvećenike i preko
njih su selsele ili nizovi pripadnosti prenosili skriveni nauk o mističnoj istini na naredne generacije. Druga istaknuta osoba, po nekim tumačenjima ranog sufizma je persijski obraćenik Salman, za kojeg se tvrdi da je učestvovao u velikoj opsadi Medine. Ukoliko se ovoj legendi uopšte može verovati, Salman bi svakako bio prvi persijski Musliman koji je postao sufi; on je bio preteča velikog mnoštva persijskih sufija.

Sufizam i Persija

Gradovi Basra, Kufa, Damask, Kairo, Bagdad, zajedno sa pustinjskim prostranstvima Arabije, Sinaja i Mesopotamije, ističu se kao žarišta u kojima se sufi-pokret učvrstio i napredovao. Istovremeno je "škola" mistidzma izvanredne vitalnosti i uticaja nastala u udaljenoj provinciji Korasanu, mostu između Srednjeg i Dalekog istoka. Prva poluistorijska ličnost u galeriji persijskih svetaca je Ibrahim ibn Adam, "Princ od Balka", čije preobraćenje u mistični život nije bilo nepodesno poređeno sa legendom o Gautami Budi. U vezi sa ovim možemo napomenuti i da je u predmuslimanskim vremenima Balk bio središte velike budističke zajednice, a ruševine masivnog budističkog manastira stajale su još vekovima nakon dolaska islama. Ibrahim je putovao iz Balka u Siriju u potrazi za "čestitim radom" i smatra se da je poginuo u pomorskoj bici protiv Vizantije oko 780. godine; ostvario je lične kontakte sa mnogiin Sufijima iz Sirije i Iraka.

Koliko god da je primer Ibrahima ibna Adama možda bio osobit i zanosan, uskoro je bio zasenjen pojavljivanjem u Korasanu prvorazrednog mističkog genija, Abua Jazida od Bestama, koji je umro oko 875. godine. Njegova zabeležena dela i izreke ("Slava Meni!", klicao je nezaboravno u žaru mistične ekstaze) pokazuju ga kao čoveka apsolutne duhovnosti, koji je dugotrajnim isposništvom i meditacijom dostigao stanje pokoravajuće svesnosti o nestajanju njegove ljudske individualnosti u individualnosti Boga; opširan i živopisan prikaz njegovog "penjanja od jedinstvenog do Jedinog", psihičko putovanje sprovedeno pomoću oponašanja Muhamedovog voznesenja, nalazi se na prikladnom mestu u ovoj knjizi. Njemu se pripisuje uvođenje "opijenosti" u doktrinu sufija, i u ovom pogledu on se razlikuje od "trezvene" bagdadske škole, na čelu sa velikim el-Đunaidom (umro 910). Ovaj je,
izučavajući i komentarišući Abu Jazidove ekstatične izreke, stigao zapravo do istih zaključaka po pitanju najvišeg mističkog iskustva, nestajanja prolaznog ega u Večnom Egu; ali se o toj stvari izražavao mnogo opreznije, podržavajući svoje stavove umešnim "neoplatoničarskim" tumačenjem izvesnih ključnih citata iz Kurana
i Prorokovih kazivanja.

Početak desetog stoleća označava najviši stepen oštre ortodoksne muslimanske reakcije na individualistički transcendentalizam sufija (od kojih su neki svesno prezirali i ismevali pristojno ponašanje da pokažu svoje omalovažavanje javnog mnjenja), kada je Persijanac el-Haladž, koji je sebe proglasio za istinu, bio pogubljen zbog bogohuljenja, 922. godine u Bagdadu. Posle toga je većina bučnih sufija nastojala da izdejstvuje pomirenje sa tradicionalizmom i prihvatila teologiju; Persijanci su odigrali značajnu ulogu u ovom pregnuću. Spise koji smeraju da dokažu suštinsku usaglašenost sufističkih tvrdnji u okviru striktne islamske doktrine sakupili su el-Saradž od Tusa (umro 988), Abu Bekr od Kalabada (umro oko 995), i najčuveniji od svih, el-Košeri od Nišapura (umro 1072). Iz Nišapura (čiji je najslavniji sin za svet u celini svakako bio Omar Kajam) bio je rodom i el-Solamu (umro 1021),
autor najstarije preživele zbirke biografija sufija; za to vreme je Isfahan iznedrio Abua No’aima (umro 1038), čije enciklopedijsko Odiičje svetaca predstavlja naš glavni izvor podataka o muslimanskoj hagiologiji.

Svi su ovi ljudi pisali na arapskom, učenom i renomiranom jeziku islama. U međuvremenu je politički preporod Persije, kojom su vladale praktično nezavisne desetovekovne dinastije Safarida i Samanida, doveo do procvata persijskog jezika, uobličenog iz starog pahlavi jezika isto onako dramatično kao što je engleski bio uobličen iz anglosaksonskog, a oba fenomena su posledice stranih osvajanja; već u jedanaestom veku nastala su prva književna dela sufija na tom jeziku. Formalno gledano, prvi persijski udžbenik o doktrini sufija je Kašfel-mahđub od Hođvirija, na svoj način potpuno ravan po rangu proslavljenoj el-Košerijevoj Resali. Zatim je el-Ansari od Herata, glasoviti hanbalski književnik (umro 1088) koji je napisao zapažena dela na arapskom, uključujući i klasične Etape mističnih putnika, izabrao persijski, i to izvanredno lep persijski, kao medijum svojih mističnih meditacija i molitvi (Monađat)\ takođe je na heratskom persijskom napisao unapređeno izdanje el-Solamijevih Kategorija sufija. Naredni izvod iz Monađata, preveden u rimovanoj i
ritmičkoj prozi u oponašanju originala, pokazuje da se brižljivo i čvrsto držao misli i izražavanja ranijih sufija.

O, prijatelju moj, pogledaj ono groblje tamo,
i vidi koliko je na njemu grobova i grobnica samo;
koliko stotina hiljada ljudi finih, al’ trošnih pri tom,
tamo spava dubokim snom.

Svaki se od njih upinjao i silno se zamarao, i od puste nade i sebične ljubavi izgarao, i sjajna ruha posuta dragim kamenjem satkao.

Ćupove od zlata i srebra imahu,
i narodu njegovu zaradu otimahu,
izvedoše mnogo prevara,
pokraše mnogo para;
ali na kraju, uz dubok sažaljevanja uzdah,
položiše ih mrtve u mrak.

Napuniše trezore svoje do vrha,
a u svoja dobro poorana srca
posadiše seme
pohlepe goleme;
ali, naposletku,
rekoše zbogom svem tom imetku.

Time opterećeni i napregnuti,
naglo propadoše pred vratima smrti
gde čašu sudbe morali su nagnuti.

O, prijatelju, prouči dobro njihovo poništenje,
i za vremena pribavi sebi oproštenje;
ili, pak, budi siguran u to,
snaći će te veliko zlo.

U istom ovom periodu Abu Said ibn Abi ’l-Kair od Maihane (Korasan), čovek velike svetosti koji je upoznao i dopisivao se sa vodećim filozofom Avicenom, bio je zaslužan za upotrebu novopronadenog i popularnog /n&a-ja (katrena) kao svog sredstva za izražavanje mističkih ideja i iskustava. Njegov savremenik Baba Taher, lutajući derviš, pisao je stihove u dijalektu u donekle sličnoj formi katrena da bi pridobio Nebesko Voljeno Biće, opisano kao čedno i stidljivo i jako opiruće poput
neke seoske devojke.

Kao kad zumbuli uz ruže se spliću
Tvoji se upleteni uvojci nižu;
Rastresi te presijavajuće kike,
I, gle, po jedan ljubavnik mladi
Visi obešen o svakoj vlasi.

Vetar što kroz tvoje uvojke piri
nadmašuje svih buketa miris.
U snu privijam tvoj lik,
I čim mi se otvori oko
Miris ruža udišem duboko.

Daj mi te dve nežne kike,
I lauta će moja odjeknuti od muzike;
Pošto me nikad voleti nećeš,
Zašto mi svake noći slećeš
u nežne snove, srce da mi stežeš?

S ta dva u kretnji zastala oka,
S dve kovrdže što vijugaju dokono,
Krhkog tela zanosnog koje toliko volim -
Pa zar me ozbiljno pitaš;
"A što si ti zabrinut, molim?"

Imaš me, dušom i telom,
Milo moje, čedno i slatko:
Ne umem reći šta tišti me, tek,
Ono što znam sasvim tačno
Jeste da moj si jedini lek.

Rađanje persjske sufi književnosti

Središnja tema ove ushićene literature ranog persijskog sufizma bila je čežnja zaljubljenog (mistika) za Voljenim (Bogom), i za obnavljanjem tog prisnog jedinstva koje je među njima postojalo pre početka kreacije. Jezik i slikovitost stare arapske erotske poezije postao je preobražen u bogat i visokosimboličan rečnik mističnog stremljenja. Ove teme ponovo se latio Ahmed el-Gazali od Tusa, brat čuvenijeg Hodžata el-Islama čija su učena i elokventna književna dela dovršila izmirenje između sufizma i ortodoksije. Savaneh od Ahmeda el-Gazalija (umro 1123), cikius kratkih i veoma izoštrenih meditacija u prozi i stihu na trojstvo Voljenog,
Ljubavi i Zaljubljenog, uveo je stii koji su sledili, među ostalima, Ain el-Kozat od Hamadana (pogubljen 1131), pesnik Eraki (umro 1289) i veliki Đanu (umro 1492).

Do početka dvanaestoga veka, igazal (lirska pesma) je takođe, poput mbai-ja, za potrebe sufizma bio preuzet od mističnih ljubitelja Boga, koji su sa njegovim erotskim simbolizmom kombinovali razuzdanu slikovitost nasleđenu od svetovnih pesama Abua Novasa i njegove škole. Kasidu (svečanu odu), drevnu tvorevinu arapskih paganskih pesnika, prvobitno ograničenu na hvalospev i satiru, prilagodio je u religiozne svrhe Naseri Kosrau Ismaili propagator (umro 1060). Time je bio utrt
put za pojavljivanje prvog značajnijeg mističkog pesnika Persije, Sanaija, koji je svoj dugi život (završen oko 1140) i veliki talenat posvetio propovedanju u stihu sufističke disdpiine i doktrine.

Slavuj nema počinka od veselja
Što ruže cvatu rubinski crvene.
Davno je prošlo vreme Filomela
Koji je ružičnjak voleo poput mene.

Nema u tome ništa čudno što i ja
noć i dan opevam svoju divnu dragu:
Neka sam rob tog ptičjeg govora
Koji je poslednji opevao ružinu slavu!

0 , druže, kad dani započinju s ružama
rubinskim, niko nije dužan da se suzdržava;
I zato mi sipaj vina čašu prvu
Rumenog ko ona ruža, crvenog kao krv.

Ne zadovoljivši se ni time da upotrebljava kasidu, gazal i robai u izvanrednom stilu, Sanai je prodro u novo područje preuzevši matnavi (rimovani dvostih kojeg je usavršio i učinio besmrtnim Firdausi u svom Epu o kraljevima) kao izvrsno sredstvo za mističku pouku, a taj primer su ubrzo slediii i Nizami (jednom prilikom, u svojoj Riznici tajni), Atar, Rumi, a posle toga i mnoštvo zapaženih oponašatelja. Njegov
Hadikat el-hakika ("Vrt istine"), podeljen u deset stepenovanih poglavlja, u kojem je doktrina slobodno prošarana ilustrativnim anegdotama, zapravo je stihovana adaptacija proznih traktata El-Košerija i Hođvirija. Sanai možda nije kao pesnik dostigao najviše vrhunce; međutim, kao pionir onoga što se pokazalo kao glavna opruga poetskog nadahnuća u Persiji (a bez njegovog uzora možda nikada ne bismo uživali u remek-delima Rumija, Sa’dija, Hafiza, Đamija, i mnogih drugih), on u
potpunosti zaslužuje slavu koju je stekao.

Istorijskoj i poluistorijskoj anegdoti, sirovoj građi sufijske hagiografije, sada je bila pridodata i apologija, lzmišljena parabola. Zasluga za usavršavanje ovog žanra u persijskoj sufi-literaturi pripada Sohravardiju Maktulu (pogubljenom u Alepu 1191. godine), strogom filozofu preobraćenom u mistika, čiji čarobni mitovi (u kojima je slobodno koriščen životinjski simbolizam, osluškivanje Basni iz Bitpaja
ostvareno posredstvom Kalik va-Demne koju je Persijanac Ibn el-Mokafa oko 750. godine sa pahlavija preveo na arapski) crpu građu iz prošlosti preko Avicene sve do Platona. Na taj način, neoplatonističko učenje o silasku duše u telo, koje je bilo prihvaćeno od sufija kao uzomo predstavljanje kuranskog koncepta Praiskonskog Zaveta i koje je našlo svojj rečit izraz u Aviceninoj čuvenoj Pesmi duše, Sohravardi je
ugradio u veoma upečatljiv i slikovit mit.

Izvesni kralj imao je baštu u kojoj ni u jednom od četiri godišnja doba nije nedostajalo mirisnog bilja, zelenih livada i veselih razonoda; bio je prepun lekovitih izvora, a sve vrste ptica su sedeći na granama pevale najraznovrsnije pesme. Zaista, svaka melodija koja može da ude u um i svaka divota koju mašta može da zamisli, sve se moglo pronaći u toj bašti. Povrh toga, skupina paunova, neizmemo gracioznih, elegantnih i divnih, načinila je u njoj svoje stanište.

Jednoga dana kralj je dograbio jednog od paunova i naredio da mu se sašije kožna jakna, i to tako da nijedna od boja njegovih krila ne bude vidljiva i da paun, ma koliko se trudio ne može da posmatra svoju sopstvenu lepotu. Takođe je zapovedio i da mu preko glave stave
korpu sa samo jednim prorezom, kroz koji mu se može udeliti par zma prosa, dovoljnih da ga odiže u životu.

Prošlo je neko vreme, i paun je zaboravio i na sebe, i na baštensko carstvo i na ostale paunove. Kad god bi pogledao na sebe video bi samo gnusnu, ružnu kožnu vreću i veoma mračno i neprijatno prebivalište. Pomirio se sa tim, i u njegovom se umu učvrstilo uverenje da ne može biti većeg prostora od korpe u kojoj se nalazio. Čvrsto je verovao da, ukoliko bi bilo ko tvrdio da postoji prijatan život i boravište savršenstva izvan nje, to predstavljalo čistu jeres i potpunu besmislicu i glupost. Uprkos svemu tome, uvek kada bi dunuo vetar i kada bi miris cveća i diveća, ruža i ljubičica i jasmina i mirišljavih trava dopirao do njega kroz rupu na korpi, doživljavao je čudno ushićenje i bivao neobično ganut, tako da mu je radost letenja ispunjavala srce. Osećao je u sebi silnu čežnju, ali nije znao njen izvor, pošto nije imao pojma da predstavlja nešto više od parčeta kože, zaboravivši sve izvan svog sveta-korpe i jela od prosa. Ipak, kad god bi začuo glasanje paunova i pesme drugih ptica bio bi na isti način ushićen, zanesen i čežnjiv; pa ipak nije bio probuden iz svoje obamrlosti m glasovima ptica ni šapatom povetarca.

Ostatak ovoga mita, sa veštim korišćenjem citata iz stare arapske poezije i iz Kurana, može se pročitati u mojoj Kbsičnojpersijskoj književnosti. Poziva se na dužu basnu sa duhovnim značenjem, predivnu Atarovu Mantek el-tair, kpju je Edvard Ficdžerald sažeo u svojoj Ptičjoj skupštini.

U međuvremenu, u oblasti hagiografije (kojom se naša knjiga prevashodno bavi), počele su da se pojavljuju opšime biografije pojedinih Sufija-svetaca. El-Salagi je životopis i kazivanja Abua Jazida od Bestama snabdeo veoma iscrpnom građom. Ibn Kafif od Širaza otkrio je jednog Bosvela u svome učeniku el-Dajlamiju. U spomen na pesnika-mistika Abua Saida ibna Abija ’l-Kaira napisane su dve biografije od njegovih potomaka. Na taj način je ustanovljen običaj među brojoim učenidma
i sledbenicima da sakupljaju dela i reči svojih sufi-uČitelja; Proslavljen primer te prakse je Fihe mafiheu kojem je jedna osoba iz Rumijevog kružoka objavila Besedewo% velikana. U ovom kontekstu može se spomenuti i Ma fc/j^C'Saznanja") Rumijevog oca, obimna autobiografija u kojoj su detaljno zabeležena duhovna iskustva autora.

Takva je ukratko pozadina na kojoj možemo da procenimo dela i dostignuća autora ovde prevedetie knjige.

Atar i njegova "Spomenica svetaca"

Kao dopunu poetskim delima, iz Atarovog pera imamo i jedno delo u prozi, ovu Spomenicu svetaca (Tadkerat el-aulija) čija je istinitost (pozivam se na izdanje R. A. Nikolsona iz kojeg su preuzeta sva naredna obaveštenja) izvan osnovane sumnje. Čini se mogućim da je ova knjiga bila dovršena i objavljena prilično kasno u Atarovom životu, ali da su njeni veliki delovi postojali u skicama u vreme kada je pisao svoje pesme; jer, mnoge apologije u njima bile su očigledno utemeljene na građi sakupljenoj u Spomenici. U predgovoru za Spomenicu Atar nabraja svoje razloge za pisanje knjige, ali ne i izvore koje je koristio. Njegovi izričiti podsticaji, kako ih je kratko izložio R. A. Nikolson, bili su sledeći:

1) Bio je od svoje religijske braće zamoljen da to učini.
2) Nadao se da će neki od onih koji pročitaju knjigublagosiljati autora i tako, eventualno, obezbediti njegovo blagostanje posle smrti,
3) Verovao je da su reči svetaca korisne čak ionima koji ne mogu da ih sprovedu u praksu, utoliko što jačaju duh i čežnju i razaraju sujetu.
4) Đunaid je rekao: "Njihova kazivanja su jedna od vojski Svemogućeg Boga, pomoću koje on učvršćuje i osnažuje sledbenika kada mu je srce obeshrabreno".
5) Prema rečima Proroka: "Pri pominjanju pobožnih dolazi nam milost"; što otprilike znači da čovek, ako rasprostre bogatu trpezu, na koju milost pada kao kiša, neće biti oteran bez obroka.
6) Atar veruje da i on može biti udostojen blagoslovenog dejstva svetaca koje bi mu donelo sreću pre nego što umre.
7) Bavio se njihovim kazivanjima uzdajući se da će zahvaljujući tome postati sličniji njima.
8) Kuran i Predanja ne mogu se razumeti bez poznavanja arapskog jezika, i većina ljudi iz tog razloga nije u stanju da se njima okoristi; i Kazivanja svetaca, koja sačinjavaju komentar na Kuran i Predanja, isto tako su izražena najvećim delom na arapskom. Otuda ih je autor preveo na persijski, kako bi postali svima dostupni.
9) Budući da prazna reč često pobudi žestoko ziopamćenje, reč istine je sposobna da proizvede hiljadostruko dejstvo čak i ako toga nismo svesni. Slično tome, Abd el-Rahman Iskafi tvrdio je da je čitanje Kurana delotvomo makar ga čitatelj i ne razumeo, kao napitak čiji su sastojci nepoznati.
10) Autora privlače isključivo duhovne reči. Stoga je on sastavio ovaj "nasušni poduhvat" za svoje savremenike, nadajući se da će pronaći neke osobe koje bi podelile obrok koji je on pripremio.
11) Imam Jusuf Hamadani preporučio je nekim Ijudima, koji su ga zapitali šta treba da rade kada sved napuste ovaj svet, da svakoga dana proataju osam stranica njihovih Kazivanja. Atar je osetio da mu je stavljeno u dužnost da olakša zadovoljenje ove potrebe.
12) Od detinjstva je osećao naročitu naklonost prema sufijima i oduševljavao se njihovim kazivanjima. Sada, kada takve reči govore jedino samozvanci i kada su istinski ljudi od duha postali retki poput kamena filozofa, rešio je da popularizuje literaturu ove vrste koliko je to u njegovoj moći.
13) U današnje vreme i najbolji ljudi su loši, a sveci su zaboravljeni. Spomenica je nastala sa namerom da popravi takvo stanje stvari.
14) Kazivanja svetaca upravljaju ljude da se odreknu sveta, da meditiraju na budući život, da vole Boga, i da se pripremaju za svoje poslednje putovanje. "Moglo bi se reći da u celoj tvorevini ne postoji bolja knjiga od ove, pošto su njihove reči komentar na Kuran i Predanja, a to su najblagotvomije od svih reči. Svako ko je pravilno pročita primetiće koliko je žara i Ijubavi moralo biti u dušama tih ljudi da bi iznedrili takva dela i reči kakve su učinili i rekli."
15) Naredna pobuda bila je nada u pribavljanje njihovog posredovanja na drugom svetu i u oprost grehova, poput onog psa Sedmorice Spavača koji će, mada je sama kost i koža, i pored toga biti pripušten u Raj.

U svome uvodu Atar navodi tri knjige koje preporučuje onima koji imaju ambiciju da ostvare potpuno razumevanje izjava sufija. Nazvao ih je: Ketab Šarh el-kalb ("Izlaganje srca"),KetafKašf el-asrar("Otkrivanje tajni") i KetabMa’refatel-nasf val-Rab ("Znanje o sebi i o Gospodu"). Nije data nikakva indicija u vezi autora ovih dela, medutim Atar u jednom drugom kontekstu (II, 99) upućuje na Šarh el-kalb kao na knjigu koju je on sam napisao; pogledajte takođe i Atarov uvod u njegovo delo Moktar-nama. Otuda bi se moglo zaključiti da je Atar bio autor i dva preostala
naslova. Nijedan primerak niti jednog od ova tri dela nije do sada povraćen.

IzvoriAtamve "Spontenice"

Pošto se Atar nije opterećivao time da navede podatke o preciznim izvorima iz kojih je crpio građu za sastavljanje Spomenice, moramo jh identifikovati na osnovu intp.mih jndikacija. Ne može se tvrditi da se nastojalo na bilo čemu sličnom kompletnoj analia, budući da je takav zadatak (lišen neposrednih putokaza) očevidno veoma kompleksan i naporan i da zahteva dugotrajno istraživanje. Do sada je medutim, utvrđeno kao sigurno da je Atar konsultovao autore koje ovde navodimo.

1) Hekajat el-mašajek od Abua Muhameda Džafera ibna Muhameda el-Koldija (umro 348/959) Na jednom mestu (II, 51) Atar direktno citira el-Koldija; u dopunskom odeljku Spomenice data je i njegova kratka biografija (II, 284-285), međutim taj deo teksta je vrlo sumnjive autentičnosti. Za dalje informacije o el-Koldiju, kojeg je Hođviri {Kašfel-Mahđub, preveo R. A. Nikolson, str. 156) opisao kao "glasovitog pisca biografija svetaca", videti K. Brokelmana, Geschichte der arabischen Litteratur, dodatak I, str. 358.
2) Ketab el-Loma od Abua Nasra Abda Alaha ibna Alija el-Saradža (umro 378/988). Pojedinačno je spomenut u dodatku (II, 182-183), u kojem postoji biografska beleška o njemu; mada je vrednost ovog obaveštenja nepouzdana, pošto je odeljak u kojem se pojavljuje vrlo verovatno naknadno pridodato Atarovom korišćenju ovog fimdamentalnog spisa može se zaključiti iz mnogih sadržaja i njihove povezanosti.
3) Tabakat el-Sufiia od Abua Abda el-Rahmana Muhameda ibna el-Husena el-Solamija (umro 412/1021). Ovaj proslavljeni autor, čije je biografije Sufija Atar nesumnjivo koristio, tri puta je citiran u dodatku (II, 263, 308, 326).
4) Helijat el-aulija od Abua No’aima Ahmeda ibna Abda Alaha el-Ifahanija (umro 430/1038). Iako Abu No’aim nije izričito imenovan, jasno je da je Atar poznavao i upotrebljavao ovo enciklopedijsko delo.
5) el-Resala od Abu ’l-Kasema el-Košerija (umro 465/1072). Poimence je naveden u glavnom tekstu (II, 135) i u dodatku (II, 200, 207, 309, 332, 333), i više je nego očevidno da se Atar umnogome oslanjao na ovo autoritativno tumačenje doktrine Sufija.
6) Kašfel-mahđubvA Abu ’l-Hasana el-Hođvirija (umro oko 467/1075). Jednom pomenut u glavnom tekstu (II, 68), Hođviri je citiran bez isticanja autorstva u brojnim odlomcima. Ovome nije bilo teško ući u trag, pošto je i Hođviri pisao na persijskom.

Kada se bavio izvesnim pojedinačnim sufijima, čini se da je Atar imao uvid u neka od njihovih vlastitih dela, bilo neposredno ili preko tuđih citata, kao i u posebne monografije o njihovim životima i đelima. Dva očigledna primera su el-Sahlađijeva biografija od Abua Jazida el-Bestamija i el-Dajlamijeva biografija od Ibna Kafifa. Dalje upućivanje na ove dve knjige naći će se u mojim primedbama na relevantne tekstove.

Iako u svojim uvodnim napomenama Atar pridaje mnogo važnosti "rečima" sufija kao svojoj glavnoj preokupaciji, on zapravo stavlja barem isti toliki naglasak i na njihova "dela" ili na legende o njihovim natprirodnim moćima. U izlaganju svoga gradiva on je uzeo za model el-Solamijevo delo Tabakat el-Sufija, u kojem su sufiji razmatrani manje-više hronološkim redom; isto tako je mogao biti dobro upućen i u
el-Ansarijev persijski prevod ove knjige, koju je Đami kasnije iskoristio kao osnovu svog dela Nafahat el-ons. Mora se međutim napomenuti da je Atar napustio el-Solamijevo razvrstavanje sufija po "klasama"; takođe je ustanovio i da je Tabakat nepotpun u prikazivanju sufija kao ličnosti od krvi i mesa. Jer, koliko god to delo bilo nesumnjivo dragoceno kao antologija izreka sufija, za Atara, koji je bio zainteresovan za ličnosti Sufija bar koliko i za ono što su rekli i napisali, ono je moralo da bude dopunjeno biografskim pojedinostima. Zbog toga je on, da bi upotpunio el-Solamijevu pomalo oporu hranu, Tabakat spojio sa ljudskim i
nadljudskim sadržajima nađenim u el-Koldijevom Hekajat-\i, el-Košerijevoj Resali, i Hođvirijevom Rašf el-mahđub-u.

U kreiranju ovog odabira pažnja je bila usredsređena na biografske odlomke svakog zapisa, ostavljajući po strani mnogo cenjene izreke za buduću obradu. Prvobitno izdanje Spomenice se završavalo zapisom o El-Haladžu, za kojeg je Atar izgleda smatrao - sa istorijskom, kao i sa umetničkom opravdanošću - da predstavlja vrhunac i presudni trenutak u ranom sufijskom pokretu. (Uključenje Ibna Kafifa je čudnovato.) Neki rukopisi sadrže i opsežan dodatak koji je Nikolson prihvatio kao autentičan i uključio u svoj tekst; čini se mogućnim da je deo tog
dodatka, ali po mom mišljenju nipošto ceo, pridodao izvorni autor. U svom izboru poslužio sam se tim dodatnim materijalom da uključim el-Šeblija, čija smrt označava kraj uobličavajućeg perioda sufizma.